Tijana Milošević:

Razotkrivanje

S kojom misli započinjete dan, a s kojom odlazite na spavanje?

Oh, koliko mi se spava - to mi je misao pred spavanje. A ujutro -  ma, naspavaću se kada umrem.

Mislite li da ljubav ponekad može i da boli?

Umetnost ljubavi i održanja dobrog braka je u balansu biti svoj i biti tuđ. Katkad zaboli, ali trudim se da čuvam tu ravnotežu, kako zbog sopstvenog zdravlja, tako i zbog dece.

Kako se borite protiv onog čega se plašite?

Tako što se suočim sa problemima. Nikada ne treba bežati od neminovnosti, jer vas to kasnije stigne kao bumerang. Strahove treba pobediti tako da učinite da se oni plaše vas.

Postoji li prijateljstvo do kraja života?

I da i ne... Ako je čovek sretnik da ima jednog pravog prijatelja, uspeo je u životu.

Kojoj istorijskoj ličnosti se najviše divite?

Ernestu Hemingveju.

Najdraže sećanje na detinjstvo?

Imam ih mnogo, i uglavnom su vezana za mog dedu Junusa, a činjenica da to vreme neće nikad više da se vrati govori mi da svaki dan treba živeti kao da je poslednji.

Koje životno doba smatrate najlepšim?

Svako je na svoj način lepo, ako je pametno iskorišćeno.

Verujete li u snove?

Ne sanjam ni na javi ni u snu. Barem se ne sećam da sanjam. Možda je tako i bolje, jer ko zna šta podsvest nosi.

Jeste li ikada, makar na trenutak, izgubili veru u ljude?

Nekoliko puta, i to ume veoma da zaboli. Do te mere da sam poželela da više volim životinje nego ljude.

Sujeverni ste?

Nisam.

Poželite li ponekad da ste malo dete zaštićeno od sveta odraslih?

Mislim da svi to poželimo. Nažalost, toga nismo svesni tokom odrastanja pa i nismo svesni koliko nam je tada, zapravo, dobro.

Šta je vaš porok?

Cigarete i kafa.

Koju ljudsku osobinu najviše cenite?

Iskrenost.

Da ste neko, vi biste...?

Beogradsku filharmoniju bih proglasila institucijom od nacionalnog značaja, dala joj sredstva za novu zgradu i podigla plate tim ambasadorima ljubavi, dobrih vibracija i umetnosti.

Vaš najveći životni neuspeh?

Možda sam nešto i propustila u sopstvenom odrastanju, ali nisam svesna propusta koje sam napravila.

A uspeh?

Puno toga, a najveća radost mi je to što sam rodila dva divna sina, Aljošu i Arena.

Praštate li lako?

Da, mada zavisi od težine nanesenog zla. Ali hrišćanski je praštati i trudim se da se držim tog načela.

Umete li da kažete “oprosti”?

Naravno. Svojoj deci vrlo često, baš da bi naučili da to nije strana i teška reč.

Kod muškarca prvo primetite?

Lice, oči pre svega.

Postoji li nešto što niste uradili, i kajete li se zbog toga?

Nisam dovoljno putovala. Ali kad deca malo odrastu, doći će vreme i za neostvarene daleke destinacije.

Da možete, koji biste trenutak života voleli da proživite još jednom?

Mnoge trenutke iz detinjstva.

U šta biste se maskirali za maskenbal?

U irvasa. Volim Deda Mraza i kao dete se radujem svakoj novoj godini i Božiću.

Koju biste osobinu voleli da imate?

Da manje brinem.

Imate li obavezu koja vam naročito teško pada?

Ustajanje u cik zore. To je nužno zlo kad imate dete od dve godine.

Najviše vas iznervira?

Ljudska glupost, bezobrazluk i neprosvećenost.

Verujete li u reinkarnaciju?

Nisam išla tako daleko u razmišljanjima i bavljenjima životom posle života. Mada verujem da neka energija postoji i kruži životom na zemlji i van nje.

Volite li da opsujete?

Kada se iznerviram, da.

Opušta vas?

Dobra knjiga, more, planina, muzika.

Poželite li da živite na selu, daleko od civilizacije?

Samo nakratko. Već posle nekoliko dana nedostajao bi mi moj kontejner ispred zgrade, gradilište na kući do moje i smog na beogradskim ulicama.

U kuhinji uvek morate da imate?

Espreso kafu, sutlijaš, hleb, milkšejk, sir, plazmu i mleko.

Tri pesme koje biste poneli na pusto ostrvo?

Pa ne znam, možda  “Razbole se lisica”, “Ivin voz” i “U svetu postoji jedno carstvo”.