Suština i forma
Veoma me zanima da li je odnos koji ću vam ovde opisati Edipov kompleks i da li takav odnos mora, naglašavam mora, uticati na vezu dvoje u budućnosti, na pimer, i kada naših roditelja ne bude bilo.
U vezi sam sa dečkom dve godine. On je iz Italije gde su odnosi, barem u njegovoj familiji, drugačiji od onih na koje sam ja naučila u svojoj kući. O čemu se radi, poznato je, naime, da je većina Italijana vezana za svoje mame i da i posle tridesete ostaju u roditeljskoj kući i da im, pogotovo muškarcima, to manje smeta. Moj dečko i njegova mama imaju, po mojim shvatanjima, malo previše izražen odnos - volim te kao da si mi iz oka ispao. Naime, OK je što ga stalno nutka, kuva kafe, zove ‘amore’ (zbog ovoga sam pogledala nekoliko italijanskih filmova i u svakom videla isti obrazac ponašanja, tako da sam počela da razumem taj odnos), nego se on šeta ispred nje bez donjeg veša čak i u mom prisustvu. Pitala sam njegove drugove kakav je njihov odnos sa roditeljima i od njega tražila da se raspita da li i ostali idu tako kroz kuću. Drugi i nisu tako slobodni. Da li ovakav odnos između muškog deteta i majke mora od čoveka da napravi edipovca ili to zavisi od ličnosti, i da li treba da mi stvara neprijatan osećaj. Da li je figura mame u njegovoj glavi na pravom mestu, ili je samo popustljiv i kako taj nudizam treba da čitam. Stavrno mi upada u oči.
Odgovor:
Kada čitam ovo vaše pismo, poštovana, pada mi na pamet poslovica ‘zovi me lonac, zovi me poklopac, samo me nemoj razbiti’. Uistinu, nisu presudna imena kojima bismo mogli da krstimo nešto, već osećanja i posledice koje proističu iz te pojave.
Takođe, nije poenta ni u tipičnim običajima ni u drugim ljudima, najvažnije je kako vi lično nešto doživljavate i ‘varite’. A o tome mi niste napisali gotovo ništa, osim da vam ‘upada u oči’ to što vaš izabranik paradira go pred svojom majkom.
Elem, pozabavite se suštinom a ne samom formom. Upoznajte svog dečka dobrano i utvrdite da li vas ispunjava odnos sa njim. Trebalo bi da ste osobe od integriteta, sposobne da se razvijaju kroz samostalan i harmoničan život. Usredsredite se na te pokazatelje, ne dozvolivši da vas oslepi ono što vam trenutno bode oči.
Jednog dana
Imam 24 godine i odrasla sam u kući gde se mama i tata nisu svađali, ali je njihov odnos prema meni, posebno mamin, bio jeziv. Mama mi nije dozvoljavala da se igram sa decom da se ne bih isprljala, mogla sam da vozim bicikl od bandere do bandere. A onda krećem u školu, nisam se snašla sa matematikom i nisam razumela svaki put kad bih radila domaći, a majka me je, ako je to majka, tukla i šamarala, krv je tekla na nos. Oni su umislili da moram da imam sve petice da bi pokazivali knjižicu rođacima, a ako ne dobijem željenu ocenu, nisu hteli da mi kupe obuću i odeću, a ovamo mi kažu: imaš sve što poželiš, šta hoćeš?! Kad sam ušla u pubertet, na moje pitanje o menstruaciji majka me je šamarala pa sam se šokirala kad sam dobila prvi put. Od prve plate kupila sam sandale, ona me je naterala da ih vratim jer misli da imam tanke noge za njih?! Stalno sam slušala od nje da sam ružna, da mi je koža stara, da sam drska, da nemam drugare, a nemam ih zbog nje jer nosim traume iz detinjstva i ne mogu da se vežem. Po njoj, momci su me koristili, a ja ne mislim tako, ja sam dobrovoljno pristajala na sve, niko me nije terao. Mnogo patim što nisam imala prave roditelje i u svim momcima sam tražila da me razumeju, da puno pričamo, a to nisam našla, ali ne odustajem. Polako počinjem da nosim stvari koje želim, briga me za njeno mišljenje. Pitam vas - zašto se ona tako ponašala? Mislim da ona mrzi ženski rod i boli me duša svaki put kad se setim tih stvari, srce mi se cepa i moram odmah u toalet. Kažite mi kad će to prestati?
MIA
Odgovor:
Draga gospođice, posavetovala bih vam da potražite kvalitetnog i za vas prijemčivog psihoterapeuta, pa da se posvetite isceljenju duše. Nemojte se libiti da odlučno i istrajno preduzmete taj rad na sebi, jer vaš život može biti neuporedivo harmoničniji nego što je bio do sada.
Možda ćete jednoga dana više razumeti svoju majku, a možda i nećete. Ali je najvažnije da izborite mogućnost da nastavite svoj život onako kako sami osećate da je za vas najbolje. Vrednim radom na sebi, uz nekoga ko će vas razumeti i podržati, vaše muke će se smanjivati, dok će uporedo bujati autentični život koji čeka na vas. Svako dobro vam želim na tom putu izlečenja i oplemenjivanja.
I problem, i sreća
Imam 31 godinu, lepa sam, obrazovana, imam dobar posao i stabilnu, normalnu porodicu i mogu reći da sam sa te strane srećna. Pre tri godine sam izašla iz veze jako povređena i razočarana jer me je dečko sve vreme lagao. Po prirodi sam iskrena osoba i veoma mi je bitno, čak insistiram na iskrenosti u ljubavnom odnosu. Nekoliko meseci nakon emocionalnog kraha upoznala sam momka kojem sam se dugo dopadala, pa je preko zajedničkih prijatelja stupio u kontakt sa mnom. Odmah sam mu ispričala razloge poslednjeg raskida, želeći da naglasim kako ne trpim i ne želim neiskrenog momka pored sebe. Što je on, tada, i sam podržavao. Imamo lepu i stabilnu vezu, pažljiv je prema meni, itd., ali u poslednje vreme intezivnije primećujem (na šta ranije nisam obraćala pažnju), da postoje kontradiktorne izjave u njegovoj priči, da neke stvari prećuti. Kada sam mu skrenula pažnju na te sitne laži, planuo je i rekao kako sam ja kriva jer on ne voli da se svađa i raspravlja, a ja samo gledam sitnice i brzo reagujem, da sam previše osetljiva, te on, da bi izbegao svađu, ide linijom manjeg otpora i laže. Da je moja nervoza, kako on kaže, počela da ga opterećuje, i da, ako se ne promenim, ne može da vidi brak sa mnom. Tako insistira da se menjam, iako imam 31 godinu. To me jako povredilo, jer krivi mene za svoju neodlučnost, traži u meni savršenstvo koji ni sam ne poseduje. Zato mislim da me ne voli iskreno jer me ne prihvata sa manama. Pokušala sam da ga razumem i idem dalje, ali on mi je pre dva meseca rekao da mu dolazi brat iz inostranstva na deset dana (inače živi sam), te da mora da bude sa njim. Međutim, čudno je što tog brata u našem gradu (manje mesto u unutrašnjosti Srbije), niko nijednom nije video. Čak sam indirektno pitala zajedničke poznanike i svi su rekli da ne znaju ništa o tome. Ćutala sam, nisam htela odmah da reagujem, a on mi je govorio da ide sa bratom u drugi grad zbog njegovih obaveza, pa uveče ne može da se vidi sa mnom jer im dolaze gosti/rođaci, itd. Imam osećaj da je bratovu posetu izmislio kako se ja ne bih ljutila što ne provodi vreme sa mnom, a da bi on radije bio sa društvom ili eventualno sa nekom devojkom. Nemam snage da krećem u tu priču sa njim dok ne budem sto posto sigurna da je laž. Pre godinu dana ozbiljno je pominjao brak, a ja se sada pitam, iako je on u suštini dobar čovek, vredi li rizikovati da se udam za momka koji mora da se služi lažima kako ne bi ulazio u polemiku sa mnom. Kako da postupim? Da li da okrenem nov list, iako sam svesna da idealno ne postoji, i na koji način da utičem na njega da se promeni?
Odgovor:
Rizikujem da postanem dosadna ponavljajući jednu veoma prostu životnu činjenicu. Ukoliko imate problem, to se pre svega tiče vas same, poštovana čitateljko. Moguće je da i drugi doprinose vašoj tegobi, ali dok god ne razrešite zakačaljku kojom vaša duša prianja na muku, neće biti lakše. Ljudi veoma često to prenebregavaju, očekujući da se drugi promene i/ili da se nepovoljnosti razreše same od sebe. Slaba je vajda od takvih maštarija, svoj život se mora uzeti u svoje ruke i udarnički prionuti na razrešavanje problema koji tište.
Elem, pozabavite se sobom, možda i uz stručnu pomoć, te iščeprkajte ono što vas destabilizuje i postavite temelje za harmoničniji te ispunjeniji život. Svu energiju koju investirate u spoznaju i prepravku drugih okrenite prema sebi, pa prvo pospremite sopstvenu dušu.
Kada u njoj sve legne na pravo mesto, biće vam jasnije šta vam je činiti i malo će toga sa strane moći da vas destabilizuje. Kao što je vaš problem vaša stvar, tako je i vaša sreća u vašoj moći. Vaš život - vaša odgovornost.
Ne ide
Volim psihologiju jer sam i sama studirala nešto srodno tome. Imam 32 godine i živim u Beogradu sa roditeljima. Temperamentna sam ali i osetljiva, ažurna, efikasna i tvrdoglava, kako drugi kažu. Javljam vam se zbog saveta jer vas izuzetno cenim pa želim da čujem vaše viđenje moje situacije.
Čini se da nemam sreće u ljubavi, a nekako ni sa roditelijima koji me stalno omalovažavaju i čine da nemam vere u sebe. Bila sam solidan student, al’ sam malo odužila fakultet (koji je državni, znači ništa mi niko nije plaćao) zbog poslova, jer od novca se živi. Ja se ne kajem jer je jedna mladost i taj novac sam trošila na kurseve, letovanja i društveni život. Pišem za novine povremeno i osvajam nagrade, ali, nažalost, to nije plaćeno pa to moji ukućani i ne vrednuju.
Volim male stvari, knjige, pozorište, druženja. Ali moja ispunjenost nije dovoljna mojim momcima i mojim roditeljima. I zato imaju stalnu potrebu za uvredama. Valjda što imam tolike godine, a idalje ne živim sama i nisam svoj čovek, kako kažu. Svakodnevno umesto dobro jutro, dobijem salve uvreda. U kući je stresna i napeta situacija mada ja to stoički podnosim i vešto krijem od prijatelja, koji mi dolaze u kuću isključivo kad moji nisu tu, da im ne bih priredila ono što meni priređuju. Najteže mi pada kad čujem da se moji roditelji drugima žale na mene kako nikad ništa neće biti od mene, jer niti sam se udala, niti našla posao u struci. A sve češće mi govore da ću leteti iz kuće, i to ne šaljivim tonom.
Govore mi da sam slepica, loš čovek, da me niko neće. Očajna sam jer imam osećaj da me se stide, pošto su deca njihovih prijatelja daleko uspešnija od mene. Kad je reč o momcima, jedan me je uvredio, a bili smo dugo zajedno i upoznao je moju ličnost i to kakva sam, ali je prilikom jedne svađe rekao šta uistinu misli: čim mama koja me je rodila tako govori o meni, znači da je to istina, da sam lenja, tvrdoglava i da sam odužila studije umesto da završim u roku kao svi. S tim dečkom sam raskinula kao čovek, bez uvreda, jer mi ne treba i treća osoba da me omalovažava vrednuje samo kroz diplomu. Što se tiče roditelja, znam da su imali velika očekivanja od mene, a ipak se pitam se kako sam dospela u ovu situaciju. Mada moram da naglasim da oni nikad nisu studirali i nemaju fakultet, ali imaju argumente da druge omalovažavaju.
Beskrajno tužna ćerka
Odgovor:
Došlo je krajnje vreme da se osamostalite, poštovana čitateljko. U stvari, davno je ono bilo, ali ako ste ga već propustili, drugi pravi momenat je sada.
Pare koje zarađujete, usput studirajući, više nemojte ulagati u kurseve, letovanja, društveni život i slično, nego ga investirajte u sopstveni prostor. Ukoliko ne možete sami to da finansirate, udružite se sa nekim pouzdanim, pa podelite troškove. Takođe, fakultet ili završite pod hitno, ili ga pod hitno batalite. Podvucite već jednom tu neophodnu crtu i pređite u novu, zdraviju fazu života.
Verujte mi, u četvrtoj deceniji niko vas ne može ozbiljno shvatiti ukoliko i dalje ustajete krmeljivi da pijete kafu sa roditeljima. Ne ide. Ne priliči. Ajde što vas drugi ne mogu tretirati dostojanstveno, ali uskoro vam neće preostati ni mrvica samopoštovanja, pa ćete tek onda videti šta problem može da bude.
Da ne dužim, stvar je sasvim prosta, logična i prirodna. Uz mamu i tatu žive dečica. Dostojanstveni odrasli svoju sposobnost preživljavanja dokazuju kroz samostalan i ispunjen život. Tačka.
Pipava rabota
Analizirajući problem moje sestre došla sam u situaciju da preispitujem nešto u šta sam bila sigurna.
Naime, imam sestru adolescentkinju. Izuzetno dobro, plemenito, inteligentno i zrelo biće. Odrasle smo u porodici gde smo naučene pravim, hrišćanskim vrednostima. I vidim da odrasta u pravog čoveka.
Međutim, kao i svim tinejdžerima u tim ‘ludim godinama’ puno nevažnih stvari predstavlja ‘ogroman problem’. Pored dobrog negovanja duše (što mora biti na prvom mestu, naravno), mnogo joj je važan fizički izgled. Mada, ne zameram. I ja sam pre nekoliko godina bila takva. Kod nje je sada ‘problem’ to što se na nekad izuzetno čistom licu javljaju akne i dobija malo drugačiji izgled na koji nije navikla. Ali mene to ne brine, to će nestati, mladost, hormoni...
Ja sam zabrinuta zbog njenog razmišljanja. Ona smatra da momak koji je voli i sa kim je već dve godine zbog toga može prestati da je voli, da mu se neće sviđati i biti privlačna. Ja, kao njena starija sestra (imamo samo jedna drugu i neverovatno smo bliske), ujedno i uspešan student psihologije, pokušavam da joj pomognem da shvati neke stvari.
Ali ne uspevam. Brine me što se toliko nervira i pati zbog nevaznih stvari. Ne znam kako da mi poveruje da je to nebitno i kako da joj na lep način objasnim, jer iznosi neke činjenice donekle i tačne.
Međutim, ja sam sasvim sigurna da kada postoji lubav, promene u fizičkom izgledu, makar i nagore, neće biti važne. Sa mnogo ljudi sam razgovarala na ovu temu, nekako u njihovim mišljenjima dolazim do odgovora: ‘danas je ljubavi malo’...? Da li je to moguće? Šta vi mislite?
Srdačno vas pozdravljam i želim svako dobro od Gospoda.
Odgovor:
Poštovana koleginice, eto prilike da se iz ličnog ugla uverite koliko je rad sa ljudima jedna pipava rabota. Potom, da naučite kako je razum od poprilično jalovog doprinosa suštinskom razvoju ličnosti, sopstvene i kod onih drugih. Takođe, da je sazrevanje svake osobe, pa i vaše drage sestre, moguće prevashodno sopstvenim naporima. Onda, da je za bitne životne pomake neophodno vreme oplemenjeno sazrevanjem. Uz činjenicu da ljudi najbolje i najpre uče iz sopstvenih grešaka. Pritom, da, ma koliko voleli druge, moramo im dopustiti sopstvene greške, jer su one toliko ljudske. Plus, svaki čovek je za sebe i bitno mu je ono što ga karakteriše. I tako dalje, i tako dalje... sami ćete otkrivati kako se u životu sticanje novih uvida nikada ne okončava.
Što se tiče vašeg pitanja da li je moguće da danas ima tako malo ljubavi, mišljenja sam da je to sasvim tačno. I danas je malo ljubavi i uvek je bilo tako malo ljubavi u ljudskom rodu.
To je verovatno stoga što je prava Ljubav sasvim uzvišeno osećanje. Možda i ono najdragocenije što je darovano zaslužnom ljudskom stvoru.
Da bi je Čovek posedovao, duša mu mora ostati čista, pa time propusna za Ono što nas je stvorilo. A tako nešto je moguće jedino kada smerni čovek ispred sebe stavi večite dragocenosti.
Polaganjem sopstvene duše na oltar Ljubavi čovek žrtvuje malog sebe da bi postao dostojan iskre koja ga nadilazi.
‘Mnogo je zvanih, ali malo odabranih’. Zato je prave ljubavi tako malo. Ali utoliko joj pre treba težiti i utoliko je njena dragocenost veća.
Nepromostiva barijera
U braku sam 24 godine, imamo dvoje divne dece. Međutim, veliki problem je suprugova ljubomora, i to potpuno bezrazložna. Odrasla sam i vaspitavana u patrijarhalnoj porodici, gde su čast i poštenje uvek bili na prvom mestu, tako da nikada sebi ne bih dozvolila prevaru. Mislim da mi stoga njegova sumnjičenja još teže padaju. Optužuje me da sam bila sa nekim, on ima saznanja, kada tražim da dovede tog nekog ko ga je ‘prosvetlio’, počinje da vrda i lupa takve gluposti da se pitam da li je normalan. Uzalud u tim momentima pokušavam da ga urazumim, govori da će da pozove moje roditelje i sve im ispriča.
Moji roditelji su u godinama, sa srčanim problemima i mogu da zamislim kako bi reagovali. Ja im se za sve ove godine nikada nisam požalila na njega, uvek sam se trudila da imaju lepo mišljenje o njemu, a i on je bio korektan prema njima. Prilikom nedavne svađe tvrdio je da sam izmišljala razne dodatne časove joge kako bih ga varala. Te budalaštine je čak ispričao jednoj osobi koja je to prenela mojoj sestri. Blago je reći da je sestra bila šokirana, čak mislim i da je prećutala neke stvari da me ne bi nervirala.
Mene sve ovo užasno pogađa, trudim se da pred drugima održim idiličnu sliku o našem braku, ali osećam da ne mogu više. Deca me podržavaju, ali ne želim da oni remete dobre odnose sa ocem. Da naglasim, kada suprug nema napade ljubomore, naš brak je dobar, ali ja osećam da ne mogu više da se pravim kao da se ništa nije desilo, da se nisu izgovorile užasne reči i da se smeškam. On je posle svega, kada ga to prođe, pun pažnje i nežnosti, što je meni neshvatljivo. Ne znam šta da uradim, da li da i dalje održavam porodicu, nadajući se da se to više neće ponoviti, ili da tek tako bacim 24 godine braka, odem negde i ostanem bez stalnog zaposlenja, stana i da odvojim decu od oca.
Molim vas za savet, ne znam šta da radim.
Kriva bez krivice
Odgovor:
Poštovana gospođo, ono što najpre morate shvatiti i prihvatiti to je da vam je muž teško bolesna osoba u jednom delu svoje ličnosti. Neosnovana ljubomora je ozbiljan duševni poremećaj i zahteva stručno lečenje. Kao što vidite, vaše trpljenje nije doprinelo rešenju problema, već vas je samo izmrcvarilo, ni krivu ni dužnu. Uz pomoć dece primorajte muža da preuzme odgovornost za svoje probleme i pod hitno se uputi na lečenje.
Takođe, vi se potrudite da svoju dušu iščupate iz ralja koje vas stežu. Znate ko ste i ne smete dopustiti da vas neosnovane sumnje opterećuju. Nema načina da dokažete suprugu koliko greši, niti ima potrebe da mu se pravdate. Uopšte, sa njim nemojte igrati tu njegovu patološku ‘igricu’, ne kačite se, čuvajte mir u duši, a on neka priča sam sa sobom. Jer, to i jeste njegova lična priča.
Znam da to nije lako postići, ali ubrzo ćete se uveriti da je mnogo teže opravdavati se bezrazložno. Svoje dostojanstvo ponajpre ćete odbraniti uzdržanošću i nedodirljivošću. Bavite se sobom i prevazilazite slabosti dok snaga unutrašnjeg spokoja ne postane nepremostiva barijera za sve nedaće koje dolaze spolja.
Sretno!
Ne(činjenje)
Pisala sam vam o svom lošem braku, suprugu koji me već duže psihički maltretira i mojoj neodlučnosti da tu zajednicu privedem kraju zbog malog deteta. Vi ste savetovali da brak što pre okončam, upravo zbog deteta i sebe. Ta odluka je polako sazrevala u meni, a onda su se desila dva događaja, preketnice u mom životu.
Prvo sam se zaljubila u drugog muškarca. To je osoba koju sam silom prilika u jednom periodu viđala često, upoznali smo se i on mi se dopao. Prijatan, komunikativan, svestran, osećajan, ostvaren i zadovoljan čovek. Ničeg tu nije bilo, on je prosto bio opušten i prijatan u mom društvu i sve je ostalo u vazduhu. Ali meni je pomoglo da shvatim koliko sam duboko nesrećna u ovom braku, koliko malo pažnje, razumevanja i poštovanja dobijam. Povratka nije bilo, bila sam spremna na razvod.
Onda mi je umro otac. Iako nismo bili bliski i iako sam kao dete patila zbog njega, stidela se njegovih pijanstava i ružnog ponašanja, teško mi je pao rastanak. Uticao je on na mene, bio je načitan, pametan ali nesrećan čovek i imao je čudan način da pokaže koliko voli svoju decu, trudio se da bude grub jer život nije lak... Nedostaje mi, naravno. Želim da nastavim sa svojim životom, dosta mi je ove patnje. I kad najviše očekujem podršku od mame, ona se jako čudno ponaša, odvraća me od razvoda, ubeđuje da sam i ja kriva (svesna sam ja svojih propusta), u braku mora i da se trpi, dete je najvažnije a ja mislim samo na sebe, kad suprug dobije napad besa, treba da ga ignorišem???
Ja sam zbunjena, njeno mišljenje mi je najvažnije i ona najbolje zna kako mi je bilo, a opet očekuje da istrajem. Znam da joj je teško, umro joj je muž koga je mnogo volela i pored svih problema, ali to je bio njen izbor, ja više ne mogu i ne želim tako da živim. I ja se plašim samoće i nesigurna sam jer mi dete ima razvojni problem, ali bar će sva ta vika i dreka i ponižavanje nestati iz mog života...
Zašto se onda još lomim?
Odgovor:
Lomite se jer još niste dovoljno sazreli da prihvatite potpunu odgovornost za sopstveni život. Niste samostalni u odlučivanju, jer vam je mišljenje majke najvažnije, kako kažete.
E, sad, to je što je. Dok god svoj život budete živeli po onome kako misli neko drugi, biće vam sa jedne strane lakše (oslanjate se i delite odgovornost), a sa druge teže (ne živite po svom osećaju). Te ćete se lomiti dok nešto ne prevagne.
Skrećem vam pažnju, poštovana, da svaka odrasla osoba odgovara svojoj duši za ono što (ne)čini. Takođe, svaka je duša za sebe i trebalo bi ponajbolje da oseća šta je njena autentična iskra. Svaka čast vašoj majci, njen život je njena stvar.
Volela bih da svaka čast bude i vama, jer vaš život treba da je vaša stvar.
Duhovna diploma
Iako sam završila fakultet pre 11 godina, muči me jedan isti san: sanjam da mi fali par ispita da diplomiram. U snu se osećam bedno, jadno. Kako to da još studiram? Nisam obraćala posebnu pažnju na te snove, ali mi je sad već jako čudno zašto se ponavljaju.
Inače radim na rukovodećem mestu. Imam problem da ne trpim autoritete, a jako mi je neprijatno kad nekog radnika kome sam nadređena moram da ‘kaznim’ na bilo koji način. Ljudi bliski meni kažu mi da ako tako razmišljam mogu samo da budem radnik u nekoj firmi, a ne rukovodilac.
Treći problem je najdublji emotivne prirode. Nikako da ostvarim vezu sa nekim iako bi mnogi rekli da mi baš ništa ne fali. Ni fizički, ni psihički. Ja mislim da je to nešto duboko u meni, ali ne znam šta. Možda vam sad baš ništa nije jasno, a ipak se nadam da ste nailazili i na ovakve ‘slučajeve’.
Svaka čast za vaše odgovore u Gloriji. Bila bi prava sreća da su ljudi kao vi više eksponirani. Možda bi naš narod počeo malo drugačije da razmišlja.
Veliki pozdrav
Odgovor:
Moguće je, poštovana, da san koji vam se ponavlja ukazuje na manjkavost i nedovršenost vašeg psihičkog razvoja. Fakultet kao simbol obrazovanja, sticanja kvalifikacije može se odnositi i na duhovno usavršavanje. Možda vam psiha poručuje da joj ‘fali par ispita’ do zaokruženja, što koincidira sa vašim apostrofiranjem problema koje imate u životu.
U svakom slučaju, ne bi bilo zgorega da se posvetite svojoj psihi, sami ili uz kvalitetnu pomoć. Vreme je da razrešite nedovršenost i kada je u pitanju spoljašnji svet (problem podređenosti-nadređenosti) i kada je u pitanju vaš unutrašnji svet (problem sa intimnošću).
Sigurna sam da možete steći i tu životno važnu duhovnu diplomu ukoliko se potrudite i istrajete do kraja. Svako dobro!
Opšta mesta
Bila sam dobro i poslušno dete, odličan đak, ako ne najbolja u razredu, onda među najboljima. Uložila sam puno truda i završila visoku školu, stekla interesantne prijatelje, sa kojima i danas imam iskren odnos. Smatraju me osobom od poverenja, sa mnogo strpljenja, pitaju za mišljenje. Roditelji su mi imali loš brak i jako sam sažaljevala majku, te da joj ne bih još i ja pravila problem, trudila sam se da joj budem svetla tačka, da joj pomažem, što i danas činim, i ona je srećna zbog toga. Oduvek sam lepo izgledala i imala dosta udvarača, tako sam otpočela vezu sa jednim pristojnim momkom. Posle nekog vremena shvatila sam da on nije za mene, bili smo u fazi raskida kada sam saznala da sam trudna. Svi su bili srećni osim mene, ali po njegovom nagovoru uzeli smo se.
Znala sam da pravim grešku, najveću u životu, i to je prva stvar koju sebi nikada neću oprostiti. Tako sam se našla u braku bez ljubavi, sa životnim problemima i malim detetom... Nekako smo sve te probleme rešili, imamo solidne poslove, živimo relativno lepo, ali naš odnos je i dalje isti. Saživeli smo se, ali bez bliskosti, razumevanja, loši smo ljubavnici, imamo različita interesovanja. Ne radujem se zajedničkom odmoru, nekad mi je i teško, kao da sam na robiji. Usamljena sam, plačem, i da mi zvezdu sa neba skine - džaba. I dalje imam puno udvarača, pa je pre jedno tri godine počelo.
Lepe reči, pažnja, izgled, jednostavno svideo mi se, ali sam odlučila da neću da imam ništa konkretno, osim flerta i toga da se ponovo osećam kao žena. Posle dve i po godine popustila sam i sada smo u vezi. Dogovorili smo se da se ne razvodimo. Između nas je velika strast, imamo lepu komunikaciju, slične ukuse... sve što meni treba. Prošli smo kroz krizu u kojoj smo razmišljali o razvodu i sada smo prestali da pričamo o tome, svako sa svojom porodicom ide na odmor. Učinila sam greh i teško mi je zbog toga, ali bilo je jače od mene. Teško mi je da nađem smisao života sa čovekom kojeg ne volim, a isto tako i sa čovekom koji nije moj, a koga volim. Postala sam ljubomorna na njegovu ženu, sebe manje cenim. Znam da je sve to glupost i da je i ovo stanje neodrživo, ali sam se, nažalost, našla u njemu. Mi smo dve kukavice koje nemaju snage da se izbore za svoju ljubav, pa onda skupljam mrvice od naših viđanja, ali to nije život. Okretala sam se sebi, preispitivala, mrzela, prezirala sebe, ali moram dalje.
Kako da pronađem smisao u ovom besmislu?
Odgovor:
Poštovana gospođo, nemojte sebe dodatno mrcvariti filozofskim salto mortalima, poput traženja smisla u besmislu. Život se ne da svesti na pametan odgovor koji znači razumu, dok duša ostaje nezadovoljena. Sve i da nađete solomonski odgovor na večitu enigmu o jedinstvu suprotnosti (smislu+besmislu), on ne bi nužno doveo do duhovnog spokoja kojem težite.
Moj vam je savet da zapnete, pa se preusmerite. Dajte sve od sebe, pa se srodite sa neminovnošću i pustite nek se život, zasad, odvija svojim tokom. A vi nastojte da u njega, svakim danom, unesete što više elemenata koji vas ispunjavaju, okrepljuju, zanose, inspirišu, ospokojavaju, vesele i sl. Posvetite se sebi, obnovite samopoštovanje i osećaj punoće života. I to nezavisno od muškaraca između kojih ste razapeti.
Kada doprete do prave sebe i osetite mir u duši, sve što je dobro za vas kazaće vam se samo. Moj je utisak da se suštastvene životne odluke ne donose već da se one prikazuju same, kada smo za njih spremni. Tek tada će vam preko osećaja postati jasno šta vam je činiti u životu po pitanju svega bitnog.
Do tada se negujte i probajte da ne budete suviše strogi prema sebi. Mi smo samo ljudi, a greške su opšta mesta i trebalo bi da nam pomognu da postanemo bolji. Dok god ne uspemo da živimo kako hoćemo, moramo onako kako možemo. I vi, i svi mi.
U želji da što pre pronađete svoj mir, toplo vas pozdravljam.
Mirne duše
Imam 26 godina i pre osam meseci rodila sam divnu devojčicu. Sa suprugom sam bila u korektnim odnosima do pre nekoliko meseci. Naime, on potiče iz porodice koja, po meni, ima pogrešne vrednosti, tipa da su provod i druženje najbitnija stavka u životu, dok su dom i deca u drugom planu. Svekrva nikada nije puno marila za svoju decu, odgajala ih je baba. Suprug i zaova su po mom mišljenju vrlo isforsirani, morali su na silu da pohađaju raznorazne aktivnosti i da imaju sve petice u školi. Kasnije, kada su se zbog studija odvojili od porodice, nerado su odlazili u rodni kraj i postali su problematični u smislu ‘izleta’ sa konzumiranjem narkotika, a suprug je često menjao partnerke, itd.
U mojoj porodici brat i ja nikada nismo pravili probleme, vrlo poštujemo i volimo svoje roditelje i imamo, po meni, normalne životne vrednosti. Ovo sam vam ukratko ispričala kako biste stvorili neku sliku o porodičnim odnosima. Kada nam se rodila ćerkica, ja sam preuzela kompletnu brigu o njoj jer nisam zaposlena, a suprug radi dosta odgovoran posao, pa sam želela da ga poštedim noćnog buđenja i ostalih stvari koje beba donosi. Međutim, pre nekoliko meseci on je počeo psihički da me maltretira. Konstantno mi prebacuje kako on privređuje i ima prava da potroši svoj novac gde god poželi, nipodaštava me jer imam višu školu i nedovršen fakultet (trenutno ne mogu da učim zbog bebe) dok on ima fakultet. Pošto nam roditelji žive u drugim gradovima, ja jednom mesečno odem na nekoliko dana kod svojih kako bi me malo odmenili i kako bih malo bila sa društvom, jer u ovom gradu nemam baš nikoga sa kim bih popričala. Taj odlazak je počeo da smeta mojoj svekrvi, pa je mojim roditeljima rekla kako ja sigurno imam dečka čim bez supruga odlazim u roditeljsku kuću. Suprug ne ume ili neće da me zaštiti od svojih roditelja i zbog toga se osećam užasno. Bilo je tu i vređanja i raznih drugih gluposti, ali i preko toga bih mogla da pređem kada bismo nas dvoje u miru odgajali naše dete.
Ja emocija prema njemu više nemam osim poštovanja. Sve češće se nosim mišlju da se razvedem jer ne želim da mi dete odrasta u svađi, pored oca opsednutog kontrolom... Nekada se stvarno ponaša kao diktator. Ne bih volela da mi dete odrasta bez oca, ali opet ne znam koliko dugo ću moći ovako, jer mi se plače kada god čujem roditelje preko telefona i kada god vidim srećnu porodicu.
Hvala vam unapred!
Odgovor:
Ne znam, poštovana, zašto se niste pre braka i rođenja deteta fokusirali na različitosti između vas i partnera. Bilo bi korisnije, al’ barem to upamtite za ubuduće. Što bi ono rekle bake, ‘biraj muža sa čijim ćeš manama moći da živiš’.
Sada, šta da vam kažem. Između vas i supruga razlike su fakat mnogo velike u porodičnom stilu. Sami ste u nepodesnom okruženju, bez razumevanja i podrške, o ljubavi i poštovanju da ne govorimo. Nije vam veselo, nema šta, a bračni staž ste tek načeli. Plus, ne zaboravite da vaša bebica i te kako upija ono što osećate.
Uobičajeno sam sklona da majkama ne preporučujem donošenje značajnih životnih odluka u prvoj godini posle porođaja. To doba je nabijeno sa toliko emocija, promena, izazova, tenzije, konfuzije... da je malo ko tada sposoban da donese suvislu odluku. Možda bi bilo najbolje da potražite pomoć stručnjaka uživo, pa da još neko vreme preslišavate sebe. Poverite se i roditeljima, neka vam se nađu. Par meseci tamo-vamo neće krucijalno destabilizovati dete i vas.
Preporučujem da pet puta odmerite dok ne presečete. Jer, ako to jednom učinite mirne duše, više nikada neće biti na dnevnom redu i moći ćete da nastavite svoj mladi život kako valja, naučivši važnu lekciju.
