18.04.2014

Sličan se sličnom raduje

Poštovana,
Imam 27 godina i jedan problem koji vučem otkako znam za sebe i koji za sve to vreme pokušavam da rešim. Naime, želim da postanem stabilna i jaka ličnost. Ono zbog čega mislim da ja to nisam, najviše je to što, čini mi se, radim protiv sebe da bih udovoljila drugima. Ali to nisu neke očigledne stvari, umem ja da se zauzmem za sebe nakratko. Čitala sam dosta knjiga o samorazvoju, i dalje čitam... ali ne mogu da se oslobodim, tj. bih ali ne znam kako, toga da mi je stalo do lepog mišljenja drugih ljudi o meni. Vaspitavana sam da budem fina i dobra devojka... Što ne znam da li je u toj meri dobro, al’ ajde sad.
Ja volim ljude, stvarno. Trudim se da nikoga ne kritikujem, sviđa mi se ona izreka da smo mi u stvari svi isti i da treba da vidimo sebe u svim ljudima. Nije da smatram da tako treba jer su me tome naučili, već verujem i osećam tako.
Imam dobru porodicu, prijatelje, dečka, hobije, i volim i sebe, čini mi se...
No, kad sam duže sa istom grupom ljudi, ne umem da se snađem. Ne umem da kažem ono kako mislim, nego sam fina i dobra, pa se nadam da će i oni biti takvi. I posle nekog vremena samo želim da pobegnem odatle.
To ceo život pokušavam da rešim, da uklonim ovo neko nezadovoljstvo. Moji mi kažu da ne treba toliko da se bavim sobom, ali meni se čini da je istina da ako spoznamo sebe, da ćemo i pobediti sebe.
Ja bih... ali ne znam kako. Kako izgleda jaka i stabilna ličnost među drugim ljudima? Ja jesam srećna kad sam s mojima, i kad sam sama, i volim da budem sama, ali kako odrastam, vidim da zbog posla i sličnih stvari moram biti u društvu drugih ljudi. U početku sam vesela i komunikativna, a onda se povlačim, posebno pred kritikama. Ne umem da razgovaram sa odraslim osobama kao sebi ravnim.
Imam već 27 godina a ne umem da pređem u taj svet odraslih. I onda kad treba da uradim nešto na poslu, recimo, pogubim se, pa ponavljam greške. I s tim ide domino efekat.
Hvala puno na odgovoru.
Srdačan pozdrav za vas.

Buduća odrasla devojčica

Odgovor:

Samo vi spoznavajte sebe i nadalje, da biste postali bolji i jači, pa će vreme red doneti na dar. Istrajavajte na dobrom putu, pa ćete sazreti, samo tako. Vreme je neumitna prirodna sila, i sa svojim plus i minus predznakom. Postaćete, bože zdravlja, ne ‘buduća odrasla devojčica’ već zaistinski zrela žena.
Kada se to desi, draga gospođice, razbistriće vam se neke stvari u glavi, pa ćete biti stabilniji. Možda će i pomoći ako vam sada skrenem pažnju na poneke od zabluda koje vas spopliću.
Recimo, to što se vama ‘sviđa... da... smo svi isti’ je jedna stvar, a sasvim je drugo što to nije tako. Život nije ono što mi zamislimo/hoćemo/nećemo/želimo/volimo... on je ono što jeste, po sebi. A šta je to tačno, kazaće vam se samo, kada dođe pravo vreme.
Ljudi su veeeooomaaaa različiti, uz poneku sličnost. Zato je prirodno da možete biti bliski samo sa onima koji su vam srodni. Sa ostalima je dovoljno da budete saosećajni, ali ne na sopstvenu štetu. I to je ihaaahaa retko i plemenito, u ljudskom rodu.
Takođe, u skladu sa tim, ne možete zadovoljiti gomilu. ‘Narodu se ne može ugoditi’, jer i ‘kada bi bog živeo na zemlji, ljudi bi mu polupali prozore’. Ako biste udovoljili budali, bili biste mu slični. Da o vama dobro misli zla osoba, koliko biste vi cenili sebe?
To što ste fini i dobri, to je vaša lična stvar. Birate za sebe i sami za to odgovarate. Svetina nema veze sa tim. Ona će misliti/osećati/činiti šta god, pa će joj sledovati ono što tome pasuje. Tako je to.
Samo se ‘sličan sličnom raduje’. Mislite o tome i trudite se da uočavate ko vam je al pari. Tako nećete morati da bežite od ljudi, pošto niste uspeli da se sa njima srodite. ‘Biseri se ne bacaju pred svinje, jer će se vratiti da vas rastrgnu’. Dalekosežne i dubokoumne su ove poruke od starina. Nadam se da će vam se i one svideti.
No, šta god da vam drugi kažu i šta god da vam se svidi ili ne svidi, proverite, tj. dopustite životu da iskristališe istinu. Jedina prava istina je ona koja proizilazi iz ličnog sazrevanja, produhovljenog čoveka.
Zato, samo napred, strpljivo, pametno i predano. Vreme radi za vas. Istinu donoseći na dar, onima koji je zasluže.

pogledajte odgovor

16.04.2014

Na muci se poznaju junaci

Imam 38 godina, koliko i moj suprug. Imamo troje dece. Ja imam dobro plaćeni državni posao, a on je oduvek radio privatne poslove. I sada radi privatno i mesecima se svakodnevno zali sve više i više. Kaže da propada i psihički i fizički, da ne može više da izdrži. Predložila sam mu da napusti posao, kad-tad naći će neki drugi, mada znam da bi još više propadao ako ne bi radio. On kaže da ni to nije rešenje, ali mi usput prebacuje što ga nisam podržala kad je pre dve godine hteo da se odselimo u mnogo veći grad, jer, kako kaže, tamo ima više alternativa. Ja tada nisam pristala na to jer bih morala da napustim posao i promenim život iz korena. Pokušala sam preko nekih prijatelja da mu nađem posao, ali mi nije uspelo. Ja njega krivim što nije završio fakultet, jer bi sa njime imao više mogućnosti, mada iskreno mislim da ne bi bilo ništa bolje. U svakom slučaju, svake večeri slušam o tome kako je njemu mnogo teško, kako je smršao, ima podočnjake, kako se danas iznervirao zbog ovog ili onog, i verujte mi smučilo mi se. Volela bih da mogu da mu pomognem, al’ ne znam kako.

Odgovor:

Od prebacivanja krivice i zameranja sada nema vajde, ali ima pregršt štete. To vam, poštovana, dođe kao živo blato u kom se dodatno iscrpljujete, dok već tonete li tonete...
Šta je bilo - bilo je, izvucite pametne zaključke i greške ne ponavljajte. Situacija je sada takva kakva jeste, uzmite je zdravo za gotovo i hrabro krenite dalje.
Dogovorite sa mužem neki razuman rok, dokle će on pokušavati da iznedri koristi od posla kojim se bavi. Svakako, pažljivo uzevši u obzir psihofizičku snagu koja mu je na raspolaganju. Mozda ne bi bilo loše i da sebi priušti neki odmor. Bolje je uludo sedeti nego uludo raditi. Ponekada se čovek mora povući, ako su okolnosti loše, da bi se prikupile snage za delanje, kada dođe povoljnije vreme.
Takođe, nastojte da probleme sa posla ne unosite u bračnu zajednicu. Ako inficirate dom, samo ćete višestruko ubrzati sopstvenu propast. Ne samo poslovno-finansijsku već i onu bračnu, pa i porodičnu, a i ličnu. Problemi sa posla se moraju ostaviti pred kućnim pragom, jer od jedne nevolje ne valja praviti dve, a kamoli tri i više.
Ukratko, svakom problemu pristupajte konstruktivno, tražeći povoljna rešenja. Ne potkopavajte se onim što je prošlo i što se više ne može promeniti.
Na muci se poznaju junaci. U nevolji, bračnom partneru pružite podršku, ojačavajući ga ljubavlju i razumevanjem. A raspravu o manjkavostima i krivici ostavite za bolje dane, kada vam glave budu iznad vode.

pogledajte odgovor

14.04.2014

Magarcu magarica, paunu paunica

Imam 27 godina. Interesuje me kako gledate na sledeće. Imam problem sa samopouzdanjem, vere u sebe nemam kao ni sigurnosti kada je u pitanju spoljašnji izgled. Što se tiče svih ostalih polja, nigde nisam ‘tanka’. Obrazovanje, kultura, maniri, koeficijent inteligencije, dobrota i one ‘prave vrednosti kojih danas retko ima’ sve to posedujem. Ne gordim se, daleko od toga, ali to je činjenica. Komunikativnost, elokventnost, pozitivne vibracije koje svojom pojavom nosim čine me srećnom. Međutim, ono gde nisam sigurna je ta spoljašnost, koja je meni lično u drugom, trećem, petom planu kod ljudi. Ljudskost i unutrašnjost je ono na šta ja ‘padam’, žargonski rečeno. Ali, ta lepota prolazna danas je na ceni više nego svi ostali vredniji atributi.
E sada, svi mi govore kako sam lepa (ali niko od njih ne zna moju nesigurnost i to kakvo ja mišljenje imam o sebi), ali ja tako ne osećam. Iako sam svesna da imam pravilne crte lica, i još štošta tu na svojoj glavi što me čini OK curom. Sve ja to znam, ali...
Kad god sa nekim muškarcem treba da otpočnem vezu, a on je pri tome lajkovao nekoj drugoj sliku, pomislim ‘pa lepša je nego ja’ ili ‘videće on da ima lepših nego ja’. Ovo dečje razmišljanje ne priliči ni mojim godinama, jer nemam više 15, a kamoli mom intelektu.
Inace, ljubomoru nikad prema nikome gajila nisam, nisam imala na čemu zavideti nikom, sem, možda, ako sam rekla ‘lepša je od mene’. Znam da imam sve i nikad ne bih dopustila da me guši takvo osećanje. Da, još nešto. Još manje lepo izgledam na fotografijama jer nisam fotogenična i to mi jako smeta. Znam koliko je lepota ‘bitna’ pravim ljudima, ali opet... ona je ono nešto čime se privlači pažnja, a i suprotni pol.
Pomozite mi, šta konkretno da menjam u svom ponašanju, kako da manje sebe gušim ovim mislima, kako da više verujem u sebe...
Pitanja je puno, zbunjena sam iskreno. Očekujući odgovor, srdačno vas pozdravljam i zahvaljujem.

Odgovor:

Draga gospođice, prvo da vam kažem kako su muke koje vas tište tipične za vaše doba života. Svi smo tada nesigurni, barem u nečemu. Ne brinite previše, kako vreme odmiče steći ćete više pouzdanja u sebe. Svakako, ako se pametno potrudite u tom smislu, istovremeno napuštajući štetne navike.
Pošto ste bistra devojka, zanima me sledeće. Kada je u pitanju spoljni izgled ljudi, tvrdite da on za vas nije najvažniji. Bitniji su vam ‘ljudskost i unutrašnjost’. Ali, kada sudite o sebi, lepoti dajete pooogoolem značaj, dok kvalitete duše gurate u zapećak. E, sad, ili vi niste čovek, ili su vam kriterijumi neujednačeni.
Potom, jeste da ste još mladi, ali moraćete da se srodite sa činjenicom kako niko od nas nije savršen, pa ni vi, draga moja. Toliko superlativa vas krasi, zadovoljite se njima i prihvatite svoju nazovi manjkavost. Veliki je benefit kada čovek ume da zavoli sebe, svoju posebnost i neponovljivost, pa je kruniše neprolaznom duhovnom krasotom.
Težite partneru koji će to umeti da prepozna, poštuje i ceni. Ljubav nema baš puno veze sa spoljašnjim izgledom. ‘Lepota je u očima posmatrača’, pa je magarcu lepa magarica, a paunu paunica.
Takođe, ljubav daje svoj vrhunac u posvećenosti, podršci, razmeni, poštovanju, zanosu, poverenju, nesebičnosti... dok privući partnera samo na spoljašnji izgled ima kratak vek i siromašan odjek.
Na kraju, osvrnula bih se na vašu tvrdnju kako ste zapravo lepi, po proceni drugih. Ako je zbilja tako, onda vaš problem i ne mora biti za psihologa. Možda vam trebaju naočare, da bolje sebe vidite u ogledalu. A, ako vam ni optička pomagala ne reše muku, opet nema razloga za brigu. Sami sebe nećete birati za partnera, pa vaš stav po pitanju sopstvene lepote nije presudan, za druge. Biće dovoljno da ga uhvatite za gušu i zadržite za sebe, dok ga se ne oslobodite.
Uz ovo malo šale i puno zbilje, toplo vas pozdravljam.

pogledajte odgovor

11.04.2014

Krajnji čas

Poštovana, 39 mi je godina a u braku sam 16. Imam dvoje dece, od četrnaest i devet godina. Moj problem je muž. Sve bi dao za društvo i imam osećaj da mu kuća predstavlja neku vrstu zatvora. Radimo oboje i do pre nekoliko meseci naše plate su bile iste. On je sada promenio posao i ima veću platu, ali i dalje jedva čeka da moja stigne kako bi platio račune i ostalo. U doba krize trudim se da što manje trošim novac na nebitne stvari, kako bi deca imala iole normalan život. Međutim, moj muž stalno negde ide, što službeno, što sa društvom. Neprestano ga opominjem da to sve košta i da nemamo novca za bacanje. Često kaže kako prestaje s tim, ali nažalost, ne ispuni to. Takođe, mobilni telefon ne ispušta. Imam osećaj da osim jutra (ako on ne spava jer je došao kasno, a ja sama pijem kafu), mi nemamo vremena za priču. Tada ga niko ne zove i ne mora nigde da ide.
Znam da sam mu dozvolila da on odlučuje o svemu i da sam sama kriva za to. Sad mi treba pomoć kako da se izvadim iz blata u koje sam sama pala (on čak zna i pin kod na mojoj kartici). Sve više sam tužna i zatvaram se u kuću. Inače, u ovom gradu smo 13 godina i ja sam već 11 na radnom mestu gde smo samo ja i još jedna osoba, tako da osim dve komšinice i nemam nekog pravog društva. Ne vidim ni izlaz u tome da idem negde, jer treba neko da bude sa decom kod kuće, proveri da li su učili, skuva im i sl.
Mesecima već razmišljam da vam pišem. Prevagnulo je to što je muž sinoć rekao da ide samo na jedan sat sa društvom u kafanu dok čeka kćerku da završi s treningom i da dolazi kući. Ja sam mu napomenula da bi bio red da nekada bude i sa porodicom. Međutim, kad je vraćao kćerku, zvao me je telefonom da pita može li se vratiti u kafanu jer ga društvo moli. Rekla sam mu da zna šta želim ali nek sam odluči. Šta mislite šta je odlučio... ako je došao u četiri ujutro kući?
Dajte nekakav savet kako da se izvučem iz ovog začaranog kruga.
Veliki pozdrav,
Usamljena

Odgovor:

‘Ludost je kada stalno činite istu stvar, očekujući drugačiji rezultat’, zar ne? Elem, ukoliko zaista želite neku promenu u svom životu, morate najpre poći od sebe, poštovana.
Promenite svoje isuviše popustljivo ponašanje, koje vas je dovelo tu gde jeste. Ukoliko ne vrede apeli, nema vam druge do da uvedete uskraćenja.
Potpuno mi je nebulozna ta vaša pozicija da pare koje ste zaradili, darujete nepouzdanom, plus, neodgovornom suprugu. On se komoda preko vaše grbače, misleći samo na sebe. Troši i svoje i vaše novce, dok vi plaćate račune, održavate dom i negujete decu.
Aman zaman, što je mnogo i previše...
Sada je zaista krajnji čas da povučete ručnu, kako biste stekli mogućnost da ne odletite u totalni ambis. Čvrsto, argumentovano i staloženo, u pravi čas, zatražite svoje pare, slobodno vreme... oca porodice, muža... svoje dostojanstvo... pa u čemu uspete.
Sa parama je najlakše. Dobiti drugu bankovnu karticu i pin kod, sa kojima samo vi raspolažete, nije problem. A za ostalo, videćete već.
Neće biti prijatno, ali ćete se barem suočiti sa realnošću. Ne može se doveka izigravati bračni život, bez da je kako valja utemeljen u svakodnevici.
Ma kako bilo bolno otrežnjenje, koristiće, jednog dana barem. Nadalje ovako, bivaće još i gore. Mučno mi je da to zamišljam, ali uvek nažalost ima katastrofalnije od lošeg.
Ono što čovek upropasti zloupotrebom svoje slobode, može pametnim radom i da popravi. U vašem slučaju, za to je neophodno da vi povratite svoju slobodu, dok je istovremeno mudro ograničite svom suprugu.
Koliko god da je to komplikovano, jedno je prosto. Živimo ono što sebi skrojimo.

pogledajte odgovor

09.04.2014

Gde srce goni

Molila bih vaš savet, kako izabrati. Odlična sam studentkinja, 24 godine, ali sa jako malo ljubavnog iskustva. Prilika je bilo, ali u srednjoj sam se smatrala premladom, fakultet je bio prezahtevan. Sada je lakše, ali nisu svi čekali na mene dok sam ja sređivala sve ostalo i stavljala ljubav na poslednje mesto.
Bila sam u vezi šest meseci, ali nije išlo, bila sam gruba (refleksni odbrambeni mehanizam), jer mi je mučno da zavisim od nekoga, da mi neko nedostaje, to me čini slabom. Šest meseci nakon raskida nije prošao dan da se nismo čuli, on je jako dobar i fin, ali depresivan i bez samopouzdanja. Nedostaje mi kad se ne čujemo i imponuje mi svaki poziv i poruka. Uradila bih sve za njega, pomogla mu, ali ne znam da li bih se vratila u vezu, a znam da on to želi no ima kompleks niže vrednosti.
Sa druge strane, tu je moj dugogodišnji prijatelj i kolega, uvek smo imali poseban odnos, a on je takav kakva sam i ja, otprilike. Sa jedne strane imam mirnu i stabilnu luku, a sa druge intrigantnog i dobrog čoveka. Obojica ne idu, a ja ne znam ni ide li ijedan.
Najlakše je biti vredan u životu, ali biti pametan u ljubavi, meni nije lako.
ANA

Odgovor:

Samo vi budite vredni i na ljubavnom planu, draga gospođice, pa će se s vremenom iz toga izroditi korisno iskustvo, koje trasira put ka pametnim zaključcima. A da će biti lako, to ne tvrdim. Ništa što vredi, u nama i oko nas, ne doseže se olako.
Čitajući ove vaše redove, nisam stekla utisak da vas emocije snažno vuku na neku određenu stranu. Kada je čovek zaista zaljubljen, nema dileme gde ga srce goni. Čekajte da vam se tako nešto dogodi, negujući prijateljstva koja imate i u međuvremenu stičete.
Korisno je da čovek i razmišlja o svojim emotivnim izborima, to svakako. Ali tek pošto oseti silu ljubavi u svojim damarima.
Vrlo ste mladi, dajte sebi šansu da uvežbavate neophodno prepuštanje ljubavnom zanosu. Deo njegove lepote leži baš u tome što se ne može izdejstvovati i/ili njime zagospodariti, sasvim. Na jedan način, to nas, smrtna bića, prikazuje slabim, ali sa druge strane može voditi proširenju i osnaživanju ličnosti.
Verujem da vam sada ova moja priča deluje nejasno i kontradiktorno. I mora biti tako, jer pokušavam da rečima približim ono što je neizrecivo. Ali, jednom kada vam se kaže samo, lakše ćete osetiti veličanstvenost ljubavi i pravo mesto razumu.
Svi drhtimo, u veku svom, pred njenim visočanstvom ljubavi, verujte mi. I samo oni koji su primorani, a koji se usude da joj pogledaju u lice, ushićeno dišu za milost da pevaju o njoj. Da će tu i tamo plakati, to se podrazumeva, jer jedno bez drugog ne pasuje, u svim ljudskim posvećenjima koja život znače.
Zato, budite hrabri i verujte u sebe. Ne lišavajte se ljubavnog iskušenja, jer bez njega nećete osetiti ni zanos vlastitog postojanja. Čoveku je dato da hodi i stazama tmine i putevima svetlosti, da bi u sretan čas spoznao kako vaskrsavaju u trećem, koje ih prevazilazi.
Ili, kako bi to poetičnije istkao pesnik:‘Ljubav nije puki impuls. Ona u sebi sadrži istinu koja je zakon’.
Živi bili, pa videli i osetili te u dobro ovaplotili.

pogledajte odgovor

07.04.2014

Kontrola kontrole

Kuca mi 50. godinica. Trebalo bi da to budu lepše godine, manje opterećene nekim stvarima, ali ja sam skliznula već na prvim stepenicama ovog zrelijeg dela života... pala sam fizički. Od ženice koja je na neki dobar način, ništa preterano, niti po tabelama, držala neku normalnu kilažu, za kasne 40. odjednom, preko noći dobijam vučji apetit. Ne mogu da se zaustavim i okončam obroke; već izgleda, pod bujanjem hormonalnih promena u telu, prestankom menzisa (prerano!), iskočila sam iz dosadašnjeg relativno zdravog života. Nikako ne uspevam da kontrolišem hormone, količinu obroka, iako sam sve iščitavala o klimaksu, i pokušavala psihološki da se pripremim; no sve je izmaklo kontroli...
Jedem nenormalno, i noću nekada, kilogrami se talože, užas za gledanje; onda uspem dan-dva da se držim neke umerene disipline, a onda ponovo upadam u krizu prejedanja.
Ovo nisam ja, užasavam se sebe. Svesno, mentalno, ja sam razlučila da pokušavam sistemom: manje jedem - nagradim se nečim što je izvan tog kruga hrane, pomalo vežbam - malo se rekreiram u prirodi, smanjujem obroke sukcesivno - manje večeravam... Sve ja teoretski znam, ali ne uspevam mozak i telo da kontrolišem.
Kako da istrajem uz dijete, a da se ne pokolebam, ne posustanem?
Nedostaje mi mentalna istrajnost!
Čarobna reka

Odgovor:

Draga čitateljko, nadam se da ću barem nešto uspeti da vam odgovorim, na ovu kompleksnu problematiku. Klimaks je izuzetno složena pojava, u nepojamno suptilnom životu jedne žene. Možda je to čak naše najprelomnije razdoblje, u kojem se duša i telo krucijalno transformišu, zarad nove celine.
Stoga za pravi savet i razrešenje muka koje imate, bio bi neophodan temeljiti uvid u vašu svakodnevicu te psihu i fiziologiju. Ovako, intuitivno, apostrofiraću dva pravca koja su razumljivosti radi neprirodno razdvojena.
Fiziološki, prvo. Sasvim je moguće da vašem telu nešto bitno nedostaje, pa besomučno pokušava to da nadoknadi. Pritom, nikako ne zaboravite da mi brkamo žeđ sa glađu, pa ne isključujte ni vodu, kada utvrđujete šta bi moglo da vam fali.
Klimaks traje niz godina, potpuno je novo stanje i pređašnje fiziološke potrebe mogu da vas zavaraju. Inercija navike je moćna, a potpuno su nove okolnosti.
Detaljnom biohemijskom analizom, koju bi prostudirala mudra doktorka, sa izuzetnim dijagnostičkim njuhom, mogli biste da otklonite ovu pretpostavku.
Takođe, uputite se u ajurvedsku ishranu, a postoje i mesta gde možete naručiti njihovu hranu, donose i na kuću. Po toj, najstarijoj medicini na svetu, hrana je vezana za čulo ukusa. Ukratko, da biste jeli zdravo, potrebno je da svi ukusi (i oporo, i slasno, i gorko...) budu zastupljeni u jednom obroku. Tada, i samo tada, možete biti siti sa šakom hrane. Provereno, istina.
Potom, psihološki plan. Kontrola. Pomenuli ste, u svom obraćanju, značajan broj puta taj pojam. Nekada u životu postoje situacije kada je neophodno zanemariti kontrolu, da bi sistem ostao stabilan na duže staze.
Čoveku od toga uglavnom bude neugodno. Kao da to mora značiti slabost, nestabilnost, manjkavost, loše... a ne mora, baš uvek. Pogotovo kada slabiji prepusti kontrolu moćnijem.
Koliko god da to ne godi našem egu, mi smo majušni delić jedne mnogo šire i značajnije slike u prirodi. Evo, recimo, moguće da je sada preuzela kontrolu evolutivna mudrost vašeg tela.
Da li ste ikada pomislili da ono zna bolje od vas šta je za njega presudno? Ili, da mu je sada neophodno da unese puno zaliha, kako bi lakše preživelo tumbacije koje su na dnevnom redu.
Ako je fiziologija ugrožena, psiha je u drugom planu. Tada je voljna kontrola, pogotovo u pogrešnom pravcu, kontraproduktivna.
Ne pominjete koliko imate kilograma i koja je vaša uobičajena težina bila, ali svejedno. Ma koliko bili glomazni sada, nije nemoguće da je za vas to zdravije nego da ste mršaviji.
Kada organizam baš nikako ne dopušta nešto, budite oprezni. Morate se naučiti da verujete svom telu, to je jedna izuzetno mudra i vitalna mašina. Sigurno postoji jak razlog zašto je baš tako kako jeste. Možda pokušavate da kontrolišete ono što, sada, ne bi trebalo. Možda.
Možda je vreme za kontrolu kontrole. Možda...
Nabacala sam ideje, nadajući se da će vas nešto podstaći. Kada ne uspevate da prodrete u jednom pravcu, valja menjati direkciju. Pokušajte, oprezno, pa brižljivo uočavajte posledice.
Imajući sve vreme na umu, da ponekad i ono što izgleda minus danas, može dovesti do pozitivnog rezultata, prekosutra.
Sretno!

pogledajte odgovor

04.04.2014

Istina na dar

Zabavljanje, ljubav, brak, deca, oboje profesionalno ostvareni. Kada su deca imala otprilike pet godina, ja upadam u anksioznost i depresiju. To me je toliko brinulo da sam potražila pomoć psihijatra. Uspostavljena mi je dijagnoza opsesivno-kompulsivni poremećaj, prepisani lekovi od kojih mi je zaista psihički bilo bolje, ali sam osećala i da oni utiču na moj odnos prema mužu.
Više mi je prijalo da noću budem u dečjoj sobi i čitam knjige nego sa njim. Počela sam da ga posmatram kao glavnog krivca za moju situaciju. Posao sam napustila jer mi on nije pomagao u kućnim poslovima. Ja bih dugo čekala da se on sam seti da mi je potrebna pomoć, a kada se to ne bi desilo, pobesnela bih i izvikala se na njega. On je, u čudu od moje burne reakcije, nudio svoju pomoć, ali prekasno.
Sve više sam nalazila zadovoljstvo u tome da se bavim svojom psihom, svojim osećanjima, svojom dušom. Godinu dana sam provela u korisnim terapijama. On je sve više ludeo od moje distance prema njemu i od želje da jednom dočeka kraj mojih psiholoških preispitivanja. Ja sam polako postajala srećnija i zadovoljnija u svojoj koži. Osećala sam se živom i naše vođenje ljubavi je postalo češće. Takođe sam počela da obnavljam stara prijateljstva i ponekad izlazila sa drugaricama u noćni provod, bez muža. Posle tri ili četiri takva izlaska, on je počeo da biva agresivniji i stroži prema meni. Zabranjivao mi je da se družim sa pojedinim drugaricama. Iako sam mu bila verna, drugi muškarci me nisu interesovali, on je proveravao brojeve u mom telefonu i moje kontakte preko interneta. Tražio je od mene da prekinem te kontakte. Postajao je sve agresivniji, počeo je da pije, da mi preti, da se izdire na mene pred decom, jednom me i fizički napao pred njima.
I pored lekova i psihoterapija, upala sam u još veću psihičku bedu. Ošišala sam se na ćelavo, zapustila sam se, nisam se šminkala, retko sam se i kupala i samo sam vodila brigu o deci i kući. A onda, jednog dana, u meni je puklo. Nisam više želela takav brak. Podnela sam zahtev za razvod iako me on odvraćao od te sulude ideje. Smatrao je da brak ne treba razrušiti zbog virtuelnih prijatelja. On i dalje misli da sam ja poželela razvod da bih bila slobodna žena za druge muškarce. Morala sam od suda da tražim i zabranu njegovog prilaska na godinu dana.
Deca žive sa mnom a sa njim budu kada god požele. On učestvuje u njihovim životima maksimalno, ali i dalje ne može da podnese naš razlaz. Nekada mi šalje uvredljive poruke, a nekada moli za pomirenje. Želim da se distanciram od njegovog uticaja na mene. Najpreči je moj duševni mir. On svakodnevno SMS porukama vrši pritisak na mene da se sastanemo i razgovaramo, ja to ne želim iako znam da ne mogu zavoleti drugog muškarca jer već volim njega.
Šta vi mislite o svemu ovome?

Odgovor:

Mislim, živi bili, pa videli, ko će ispasti na kraju u pravu. ‘Vreme istinu donosi na dar’, poštovana čitateljko.
Ukoliko osećate mir u svojoj duši, samo se čvrsto držite toga. Nemojte primati uznemirujuće poruke od bivšeg muža niti mu dopuštati da vas klacka, kako već sam osciluje u toj ljubavi-mržnji prema vama. Takođe, izbegavajte sve što vas destabilizuje, koristeći stamenost da budete od najveće koristi sebi i deci.
Pokažite ex-suprugu svojim primerom kako se valja odnositi i prema sebi i prema bližnjem. Koliko je zdravo upoznati, zavoleti i ispoštovati sopstvenu dušu. Kako je korisno prevazići slabosti i negovati se psihofizički. Da je neophodno definisati svoju granicu zadovoljavajućeg opstanka i ne doticati je prečesto. Neka primeti na svojoj koži kako svako njegovo ponašanje donosi recipročne posledice... Pa, ako oseti i prihvati, shvatiće. Ako ne uspe, kazaće se mu se već samo.
Odrasli ste ljudi, odgovorni pre svega prema sebi i svojoj deci. Priče su jedno, dok dela govore sama za sebe. Možete nekoga voleti najviše na svetu, a da ste istovremeno nesposobni da sa njim realizujete zadovoljavajući odnos.
No, presudno je koliko čovek uranja u sebe i trudi se da postane bolji, u bilo čemu korisnom. Onaj ko s vremenom ne napreduje, sistematski se urušava. A to brzo, neprijatno očas posla, postaje više nego očigledno i nepobitno.
Bili slepi ili ne. Pravili se blesavi ili ne. Bili ludi ili ne. Pravdali se ili ne. Hteli mi to ili ne. Batrgali se ili ne...
Verovali u istinu ili ne. No, prava istina uvek opstaje, bez obzira na to kako se mi odnosili prema njoj.

pogledajte odgovor

02.04.2014

Granica dostojanstva

Imam dve drugarice koje muče neke muke i treba im vaš savet.
Prva se leči od steriliteta godinama i ne ide nikako. Ona se susreće sa dva problema. Prvi je njen muž koji je ne podržava već je krivi kao da je možda ona nešto uradila u mladosti pa sad to stiže na naplatu. On joj preti da će je ostaviti, ona ga moli plače i tako ukrug. Onda on kad je ‘razočaran u nju’ izlazi sa drugarima, ona plače... Kakav je vaš savet po pitanju ovoga?
Druga stvar s kojom se susreće je okolina. Komšije i poznanici stalno postavljaju pitanja: ‘Kad će beba?’ i ‘Što si sebična što ne rađaš?’ Onda komentari tipa ‘Moja rođaka je imala abortus kao mlada pa sad kao i ti nema decu’. Ta moja drugarica plače, ovamo je muž cedi, ovamo ljudi... Šta ona da odgovori kad je ljudi tako ispituju?
Moja druga drugarica ima 34 godine i nije udata. Nju okolina pritiska kad će da se uda, možda je problem u njoj itd. Ona je imala nekoliko veza, ali je uvek naletala na neke nasilnike i primitivce koji misle da je ženi mesto u kući, a bogami i one slične mužu ove moje drugarice što sam o njoj pričala. Šta ona da uradi po pitanju okoline i kako da upozna sličnog sebi (ne idealnog, ali dovoljno dobrog kao što vi kažete)?
Elica i Jelica

Odgovor:

Poštovana zastupnice svojih drugarica, odgovoriću na vaša pitanja, pretpostavljajući da će imati smisla. Uobičajeno je da psiholog pomaže samo onima koji zatraže pomoć za sebe, lično. Od značaja je to, jer podupire motivaciju klijenata da prionu na težak posao samorazvića. No, nadam se kako će vaše drage drugarice i iz vašeg zalaganja izvući maksimum, za sebe.
Što se one prve tiče, ne čudi me kako joj začeće teško ide, uzimajući u obzir samo odnos koji ima sa svojim mužem. Tužna je to pozicija za buduću majku i buduću bebicu. Kada u braku nedostaje prava ljubav, podrška, saosećanje, poštovanje, razumevanje... pitanje je opravdanosti takve veze, a kamoli njenog dopunjavanja detetom. Možda i to što priroda sprečava dolazak bebe ima neki dublji smisao.
Ne bih joj savetovala da se zavarava misleći kako će sve leći na pravo mesto kada se ostvari kao majka. Neslaganja koja već sada ima sa mužem, teško će ispariti sama od sebe, kada beba zakmeči u tom domu. Opasno se pribojavam da bi se, zapravo, stanje samo zakomplikovalo. Odgajanje nejači je zahtevan posao, kom ne pogoduje nezadovoljstvo majke.
Elem, neka ova vaša drugarica pokuša da ponajpre popravi status koji ima kod supruga. To što je ponižava, blati, ostavlja na cedilu... nikako mu ne služi na čast. A to što mu ona to plačljivo dopušta, njen je ozbiljan problem. Mnogo ozbiljan problem i vrlo loša bračna podloga.
Dok to šta će odgovoriti na ljudske provokacije, povodom majčinske nerealizovanosti, spada u drugi plan. Ne rađa ona da bi zadovoljila svetinu i uobičajene norme malograđanskih sredina. Ni dete ni brak nisu nešto tek tako, što činimo jer i svi drugi to rade. Ako ne donesu radost i ispunjenje, pretvoriće se u izvor paklenih muka. Ne vredi forma po sebi, ako nema dodatnu suštinu.
Dete i materinstvo bi trebalo da su lični izbor i odgovornost, koji se tiču isključivo osobe na koju se odnose. Kada drugi u to zabadaju svoj nevaspitan nos, neka pokuša da odgovori nešto duhovito. Kada zlurado čkiljeći podbadaju, može i da se pravi da ih nije ni čula, dok im upućuje najslađi osmeh.
Sama mora postaviti i održavati granicu svog ljudskog dostojanstva. Nju niko, ali niko, ne bi smeo da pređe, pa ni muž, a ni ona sama.
Slučaj drugi. Ukoliko želi da upozna nekog srodnog, a dovoljno dobrog za vezu (kažem vezu, a ne brak), neka posećuje mesta gde se okupljaju oni kojima pasuje, pritom dosledno izbegavajući društvo zluradih i nedostojno ljubopitljivih.
Vaše drugarice se suviše ozbiljno bave ljudima koji to ne zaslužuju. Još sebi dopuštaju da se sekiraju oko njihovih bedastoća.
Ljude ne možemo menjati, to ne, dok sebe možemo i moramo učiniti najboljim mogućim. Takođe, trebalo bi da brižljivo biramo svoje društvo, i ono najbliže, i ono najdalje. Jer ‘ko sa đavolom tikve sadi, o glavu mu se lupaju’.

pogledajte odgovor

01.04.2014

Samo službeno

Meni je 36 godina, mužu 38. Imamo dva sina, od osam i pet godina. U braku smo osam godina, uzeli smo se iz ljubavi i trebalo bi da ona cveta, ali... različite smo ličnosti i ja sam mišljenja da različitosti treba da se poštuju. Oboje smo krivi za mnoge stvari u našem braku, ali moj muž misli da je nepogrešiv. Težak je u ubeđivanju i nikad ne priznaje problem i svoju grešku. Zbog mog nagomilanog besa, jer me ostavlja samu kod kuće s decom (nije alkoholičar, nema drugu, ali voli da ode u obližnji kafić sa drugarima svaki drugi dan), dočekujem ga sa svađom, a on se pita šta mi je?
Nemam ništa protiv toga da ima društveni život, ali kada je sa nama, očekujem punu pažnju sa njegove strane. Ali on ne želi sa nama da provodi vreme, da se igra s decom, da prošetamo... Uvek je to na silu i bezvoljno, nekako sebično gleda samo sebe.
Stalno osuđuje moj način razmišljanja, moje navike, nikada me nije prihvatio ovakvu kakva jesam i njegov odnos prema meni mi se nikada nije dopadao. A svaki moj predlog da razgovaramo on odbija, uporno ćuti, kako kaže, nema šta da razgovara kad je uvek sve isto i ja ne znam šta pričam. Mnogo je hladan, bezosećajan.
Mogu da kažem da sam sve probala, izbacila sam neke stvari koje ne voli, ugađala mu, bila nežna ne bi li mi uzvratio to isto, ali on je opet nezadovoljan, ne možeš mu ugoditi. I na kraju, posle poslednje svađe (a izrečene su teške reči, psovke sa moje strane - doduše u besu) on kaže da je sa mnom samo zbog dece i da neće sa mnom ‘privatno’, samo ‘službeno’, i da me trpi samo eto zato što sam tu. Kako? Pa deca i ja smo mu privatni život?
Bila sam emotivno neispunjena, preživela sam njegova odbijanja, ali ovo saznanje me je dotuklo, uništilo. Pa čime sam zaslužila to nepoštovanje.
Dobra sam majka, verna sam mu, trudim se u svemu da budem dobra, nisam loša osoba, čovek sam pa i pogrešim, a nemam snage da ga napustim, zbog dece, zbog toga što još imam nade da će se nešto popraviti.
Osećam se bespomoćno. Molim za vaš savet.

Odgovor:

Draga čitateljko, nadam se da je ovo pismo ispalo konfuznije nego što vi zapravo jeste. Razumećete me, stičem utisak samo na osnovu jednog pisma, a ono i ne mora biti najreprezentativnije za ličnost i njen problem. Ali, u ovoj našoj specifičnoj ljudskoj komunikaciji, tako je kako je, pa ću pokušati da izvučem iz nje maksimum.
Ko što rekoh, nisu mi najjasniji neki vaši navodi. Kažete da ste se udali iz ljubavi, za čoveka koji vas nikada nije prihvatao takvu kakva jeste. Plus, da vam se nikad nije dopadao odnos koji je imao prema vama. I, ako sam složila kockice kako valja, stariji sin vam je vršnjak bračnog staža, tj. bili ste trudni u venčanici.
Takođe, osnovali ste porodicu sa muškarcem koji je potpuno različit od vas. Pritom je hladan, bezosećajan, ne pokazuje emocije, ne sarađuje, odbija porodične aktivnosti, ne želi da razgovara sa vama i rešava probleme koje imate, tvrdi da vas po zasluzi ne poštuje i, naposletku, da sa vama ‘želi samo službeno, a ne i privatno’.
Vi ste svakako priželjkivali drugačiji bračni odnos i kažete kako imate jasne ideje o tome šta biste hteli. Jasno, treba to i uspešno sprovesti, a i imati sa kim.
Mišljenja sam da koliko je god vaš partner nepodoban za vas, da ste toliko vi zaslužni što ste sa njim. Prvo, izabrali ste ga, potom, nikako ne pronalazite sa njim zajednički jezik. Sada ste došli, valaj, do ozbiljne prekretnice. Treba nastaviti dalje ‘samo službeno, a ne i privatno’. Je l’ to znači da vi opslužujete decu i njega; dok on privatno radi šta mu se prohte? Ili pak on služi porodici, dok vi sa strane zadovoljavate svoje lične potrebe?
Verujte mi, mozak mi se vezao u čvor, što mi se dešava baš retko. Mogu tek misliti kako je vama. Da ne pominjem stanja u duši.
Elem, nema tu lakog i brzog razrešenja, koje bi bilo plodonosno. Na vašem mestu ja bih se ukopala uz nekog mudrog i saosećajnog psihoterapeuta, kako bih jednom stala na čvrste noge. Puno imate sopstvenih manjkavosti, koje su se samo multiplicirale u nesretnom bračnom odnosu. Tu su još i dečica, pa je sve kudikamo gore.
Nemojte se prepustiti bujici i čekati dok vas ne odvuče na totalno dno. Prenite se smesta i napregnite ka samospasavanju, kako bi jednom bilo bolje svima u vašoj porodici. Ma koliko članova da tada bude imala, al’ da forma bude sa suštinom.
Od srca vam želim da se na vreme srodite sa narodnom mudrošću ‘ne daj bože što se trpet može’.

pogledajte odgovor

28.03.2014

Podvlačenje crte

Imam 29 godina i lekar sam na specijalizaciji iz pedijatrije. Veoma volim svoj posao i rad sa decom mi pričinjava radost. Živim za sada sa roditeljima u stambenoj zgradi u kojoj ima dosta dece. Najbliže komšije imaju dvoje male dece i povremeno me zamole da ih pregledam kada su prehlađeni, imaju temperaturu i sl. Nije mi teško da im pomognem i dam im savet, jer razumem njihovu brigu. Preko vikenda ih obično čuva baka, koja dolazi sa sela. Ona me je, takođe, nekoliko puta zamolila da joj pregledam unuke.
Baka sa sela donosi sir, kajmak, jaja i slične proizvode njenog domaćinstva, a moji roditelji i ja kupujemo povremeno te proizvode koji su zaista odlični. Problem je u tome što nikada nisam dobio nikakav popust a kamoli na poklon bilo šta od toga. Sa druge strane, pregled dece im nikada nisam naplatio. Nisam tražio novac a, istini za volju, nikada mi nije ni ponuđen. Obično posle pregleda popijem sa komšijama kafu ili sok. S druge strane, ja proizvode bakinog seoskog gazdinstva plaćam po pijačnim cenama.
Osećam se poprilično iskorišćeno i poniženo. Znam da moram na neki način da reagujem i da pokažem da i moj posao mora da se poštuje i ceni. Međutim, znam i da će doći do narušavanja inače dobrih komšijskih odnosa. Kako na najbezbolniji način da postupim? Zaista nisam materijalista ali osećam da ovde nešto ne štima i da ovako više ne može.
Iskorišćeni doktor

Odgovor:

Ne bi trebalo sebi da dopustite da se osećate iskorišćeno i poniženo. Bitno je da shvatite i prihvatite kako ste sami odgovorni za svoj život, pa da menjate ono što vam ne prija.
Na pragu ste profesionalne karijere, pa je pravi momenat da tražite meru svojih vrednosti.
Činjenica je da živimo u materijalnom svetu. Kao što je fakat da čovek ne preživljava samo od materijalnog. I duševna smo bića, pa je traženje pravog balansa između ovo dvoje - naš usud.
Na tržištu rada vredite onoliko koliko dokažete. Definišite neku svoju tarifu, pa pokušajte. Takođe, utvrdite koliko puta ćete raditi bez materijalne satisfakcije i za koga to. Kada neđete pravu meru, onu koja prolazi, a i vama godi, predočite je unapred svojim pacijentima. Ukoliko i njima odgovara, super. Ako im ne legne, molim lepo. Niko nije primoran da se leči kod vas. Niti ste vi u obavezi i mogućnosti da spasavate baš svakog.
Što se komšija tiče, podvucite crtu i kulturno im predočite svoje radno vreme u domu zdravlja, a i tarifu za vanredne situacije, koje vam oduzimaju vreme za odmor. Slobodni su ljudi, neka odluče kako im prija.
A što se vas tiče... Retko kada ima sazrevanja bez trvenja i bola. Samo je bitno da nas oni ojačaju, a ne da budemo skrhani njima. Tu suptilnu meru, koja znači opstanak, tražimo svi, u koječemu. Želim i vama puno uspeha na tom putu, poštovani.

pogledajte odgovor