25.04.2015

Veran pratilac

Kako je moguće da odrasla osoba kada po noći ide u WC ima strah i jedva čeka da se vrati u krevet? Ni sama ne znam kada je to počelo, možda negde od 12. godine kada smo se kao deca međusobno prepadali izmišljenim duhovima i prepričavali priče na tu temu.
Vi ste prva osoba kojoj govorim o svom problemu, jer me je sramota. Zar i dan-danas, kada imam svoje dete... E, tu leži još veći problem. Moj strah je nešto manji, ali trogodišnji sin se budi često i traži našu pažnju, kaže da se plaši da neko ne uđe u kuću, zahteva moguće i nemoguće stvari, a kada suprug i ja ne ispunimo sve, sledi vrištanje i bacanje po krevetu, ne vredi ni lepa reč, ni ucena, ništa. Za sada imamo samo njega.
Do kada to može da traje, kada ću se naspavati? Da li ja prenosim strah na dete? Kako da pomognem sinu i sebi? Ne mogu da idem kod psihologa, mlad je i po selu govori o problemima svojih pacijenata, ne želim da i o nama priča.
Lep pozdrav!
Zabrinuta

Odgovor:

Strah je veran pratilac ljudske prirode, možda i najverniji. S obzirom na njegovo tako duboko evolucijsko ukorenjenje, ne valja se olako odnositi prema njemu, nego sa velikom mudrošću i uvažavanjem.
Za moj pojam, ne moramo se boriti protiv svakog straha. Onaj koji parališe i opseda, onemogućavajući život koji zadovoljava, svakako se mora svesti na podnošljivu meru. No male strahove, uz koje se opstaje bez bitnijeg poremećaja, možemo i ignorisati, ali sa poštovanjem, bez preteranog poklanjanja pažnje i klečanja na kolenima. Zato što se strah strahom hrani, a i stoga što ne bi trebalo imati iluzija da se svi strahovi mogu ukloniti potpuno. Pa kad su već neizbežni, valja se hrabro sa njima i nositi.
Elem, sa malim i beznačajnim strahovima bi se valjalo sroditi. Po principu ‘tu si, molim lepo, ali eto i mene lepo s tobom’. Mislim da bi vaš strah od noćnog odlaska u WC mogao da spada u ovu kategoriju. Bez obzira na to koji mu je uzrok, dok god je on samo to, pokušajte da ga svedete na minimum. Možda i uz pomoć onih malih noćnih osvetljivača ili čega god što će vam olakšati.
Kad god možete te koliko god možete, strahu se ne prepuštajte i ne udubljujte se u njega, već zauzmite hrabar stav, makar ga i glumili. Što se vašeg trogodišnjeg deteta tiče, poštovana, morate biti strpljivi, pre svega. Imajte razumevanja za dečju psihu u razvoju, pa se trudite da delujete što staloženije i nežnije.
Pokušajte da dobro izmorite sina preko dana, hrabreći ga kako je snažan i moćan. Izmislite neku igricu gde će bujna dečja mašta savladavati sve prepreke i osvajati pobede. Pred spavanje ga okupajte, mazite i umirite. U spavaćoj sobi mu sugerišite da je ona pod zaštitom nekog superheroja kog obožava, a može ga i kao lutku zagrliti te ga uspavajte uz prijatnu melodiju.
Kada se probudi noću, pevušite mu, zagrlite ga, lezite uz njega i ne započinjite priče, bez obzira na to šta vas on pita. Možete mu kratko reći da vam se spava, podstaći ga da nešto lepo sanja, tiho podsetiti na to da je hrabar i slično. Nemojte obraćati pažnju na njegovo burno ponašanje, ignorancija je tu prava solucija. Uglavnom, podržavajte dobro, a lošem dajte što manji značaj. Možete ujutru, kada je dete skroz budno i dobro raspoloženo, komentarisati nešto što smatrate bitnim, ali noć nije vreme za to.
Najbitnije je da vi budete staloženi i stameni, jer na decu to deluje lekovito. Nemojte se opterećivati time da možda prenosite strahove, već usmeravajte svoje misli na dobro. Kako god da se osećate, uvežbavajte smireno ponašanje dok se skroz ne srodite s njime.
Elem, poenta cele ove priče je da nije strah presudan već to kako se prema njemu postavite. Svaki čovek ima u svojoj duši i dobro i ono što baš i nije takvo, ali smo slobodni da izaberemo čemu ćemo da se priklanjamo. Držite se dobra, da bi prevladalo!

pogledajte odgovor

23.04.2015

Ovce pred vukom

Poštovana Tanja,
Molim vas za pomoć. U braku sam sedam godina sa čovekom koga volim i sa kojim imam dvoje dece. Igrom slučaja moj muž zna za ljubavne avanture koje sam imala pre braka, sa nekoliko muškaraca koje on površno poznaje i o kojoma nema dobro mišljenje.
Prilikom svake naše svađe on mi to pominje, kaže mi da se vratim njima ako sam nezadovoljna životom sa njim, da sigurno još uvek imam njihove brojeve telefona. Nikakav kontakt sa tim momcima nemam poslednjih 10 godina, tačnije od trenutka kada sam počela da se zabavljam sa sadašnjim suprugom. Njegovi izlivi besa su nepodnošljivi, neretko na granici fizičkog obračuna. Napominjem da mi je jednom prilikom izlupao mobilni telefon, pljunuo me i polomio mi naočare (tada sam bila trudna sa prvim detetom).
Inače, kada nema svađa, lepo se slažemo, voli me, kaže da ne može da živi bez mene i da nikada, bili zajedno ili ne, nijedna druga neće biti u njegovom srcu.
Ima li opravdanja za ovakvo ponašanje? Da li treba ceo život da trpim njegovo zvocanje zbog nekoliko avantura iz mladosti?
Hvala mnogo.

Odgovor:

Za moj pojam, kada jači napada slabijeg od sebe, bilo kojim povodom, to je siledžijstvo. Mislim i osećam kako je ono nedopustivo, i moralno i zakonski, te da ni pojedinac ni društvo nikako ne bi trebalo da ga tolerišu.
U krajnjoj liniji, za napasnika se uvek može pronaći neko razumevanje. Te je imao teško detinjstvo, te mu pao mrak na oči, te ovo ili ono ga je izazvalo, te nije hteo, ali... i sve tome slično. No, nikada ne treba smetnuti sa uma da za takva ponašanja jednostavno ne postoje opravdanja. Možemo razumeti, ali to nikako ne znači kako je automatski i amnestirano, tj. pomilovano. Za nakaradno ne sme da postoji oprost, jer to narušava prirodne zakone.
Za siledžije je neophodna stroga, jasna i čvrsta granica, iliti kazna, koja bi trebalo takve osobe da osvesti i primora na lečenje, koje će rezultirati uravnoteženim i korektnim ponašanjem, tj. prevaspitanjem.
Nikada nemojte tolerisati atak koji vas psihički i fizički ugrožava. Time sami sebe pretvarate u žrtvu i svojevoljno omogućavate da se nedopustivo ponašanje nastavi. U rešavanju tog problema morate poći od sebe, ali uz pomoć svih koji vam mogu pridoneti.
Nemojte čekati da se nasilnik promeni, jer taj film nećete gledati. Takvi ljudi, čim su se survali dotle, dokazali su kako ne umeju da se nose sa svojim slabostima i niskim porivima, pa neće tek tako postati neko drugi. Njima odgovara da mlate koga mogu, rasterete se ludila, a i osete moćnijim, što slabićima godi. Svaki nasilnik je kukavica koja se bahati na račun onoga čega bi trebalo da se stidi.
Najvažnije je da shvatite i prihvatite kako nasilništvo omogućavaju dve osobe, vi, plus taj kome dopuštate da vas ugrožava. Ako vi uspete da izađete iz tog morbidnog para, on će se raščiniti. Elem, ne čekajte kukovo leto da se mučitelj preporodi, već promenite sebe. Vaš spas je u vašim rukama.
Takođe, poštovana moja čitateljko, nemojte se zavaravati čuvenom mantrom ‘trpim muke zbog dece’, jer im time činite magareću uslugu u pokušaju da prikrijete svoju slabost. Ne samo što svoju odgovornost za haos prebacujete na nedužno dete nego time podučavate potomstvo kako je tlačenje i njegovo trpljenje legitimno. Tako se začarani krug nasilja samoobnavlja, jer su i naredne generacije zatrovane, šireći vonj truleži.
Ma kako vam sve ovo delovalo mučno, nije ni prineti paklu u kojem su žene satirane svakodnevno, od svojih najbližih. Ta propast čovečanstva se odvija i u našoj zemlji, a i mnogo šire. Možda mi je i najmorbidnije od svega to masovno prepuštanje žena na milost i nemilost svojim tlačiteljima. Hipnotisane kao ovce pred zlim vukom, samo mirno stoje i čekaju da im krv poteče.
Nema druge, žene se moraju solidarisati u tom ustanku za opstanak i osloboditi same sebe. Ovo je moj skromni doprinos tome. Umesto da trpe zulum, istom tom snagom ponosne žene moraju se trgnuti i spasiti. Nemaju muškarci, siledžije, baš toliku moć, koliko smo mi pristale na nemoć i nedostojanstvenu poziciju. Utučene milenijumima patrijarhalnog ropstva, bauljamo grcajući i danas, zaboravljajući kako je majka Priroda stvorila ženu da nosi život, jer je najjača i najsposobnija za tu veličanstvenu i neuporedivu misiju. Ali džaba, kada smo to same potisnule i sebe ponizile.
‘Imam jedan san’... povratiće svet i ljudski rod davno iščileli harmoničan poredak... ili će sve nestati u bezdanu... kako bi se tako vaspostavio uzvišeni red...

pogledajte odgovor

21.04.2015

Promena smera

Poštovana,
Imam 40 godina i jedno dete od 10. Samohrana sam majka jer sam se pre nekoliko godina razvela. Firma u kojoj sam deset godina radila je otišla u stečaj, mada sam je ja napustila malo pre toga, pošto više nisam mogla psihički da izdržim odlazak na posao bez plate (firma mi je ostala dužna milionsku sumu). Već dve godine ne radim, živim od alimentacije, koja je veoma mala, socijalne pomoći i najviše od penzija mojih roditelja, koji mi nesebično pomažu.
Naravno, to i nije život nego puko preživljavanje. Po struci sam diplomirani inženjer jednog tehničkog fakulteta. Problem je što imam strah od novog posla i to me je sprečilo da ponovo počnem da radim. Živim u gradu u kome je teško zaposliti se, ali sam ipak u nekoliko navrata preko prijatelja uspevala da nađem neke prilike, međutim, kad bi došlo do toga da treba da počnem da radim, ja sam imala užasne strahove i paniku, od kojih nisam mogla ni da jedem, ni da spavam, ni da obavljam svakodnevne obaveze, a na pola njih sam potpuno i zaboravljala. Poslednji put sam čak dobila i osip po licu.
Tako sam se povlačila i pre nego što sam počinjala da radim, pod raznim izgovorima, da nema ko da mi čuva dete, zbog radnog vremena, male plate, toga da ne umem da budem nametljiva u okruženju koje zahteva takmičarski duh itd. Nisam sigurna da li su mi opravdanja bila potrebna zbog sebe ili drugih.
Onda sam posle tih odustajanja upadala u depresije zbog vlastite nesposobnosti da se snađem u današnjem svetu, zbog griže savesti, zbog toga što znam da moram da se borim za sebe i za svoje dete. Postavljala sam sebi pitanje koliko će mi još prilika život ponuditi pre nego što ih više ne bude bilo. Tu je, naravno, i depresija zbog nemaštine i konstantni strah šta će biti sa nama kad mojih roditelja više ne bude bilo. Uz ta dva oprečna osećanja straha, od posla i od gladi, postaje mi nepodnošljivo.
Kad je novi posao u pitanju, valjda me plaši to prilagođavanje na novu sredinu i ljude, kao i to da se od nekog ko je u ovim godinama već očekuje da puno toga zna, mada su poslovi koje sam uspela da nađem uglavnom bili van moje struke, što mi u principu ne smeta. Tu je strah od kritike, od toga da neću biti uspešna i slično.
Mislim da drugi ljudi ne primećuju tu moju nesigurnost, jer u društvu delujem kao nasmejana i vickasta osoba, solidno izgledam, imam dosta dobro obrazovanje. Poslednjih godinu dana provela sam baveći se jednim mojim hobijem za koji nikad nisam imala vremena i nadala sam se da ću to moći da unovčim, ali, nažalost, zaključila sam da od umetnosti ne može da se živi.
Čini mi se da je od svega što sam u životu uradila jedino dobro to kako sam odgajila i vaspitala dete i što sam u svakom trenutku bila uz njega. Brak sam promašila, profesiju takođe, valjda zato što sam uvek išla linijom manjeg otpora, ali se uvek ispostavilo da lakši put nije ni lakši ni kraći.
Molim za savet kako da se suprotstavim strahu od posla koji već prelazi sve granice normalnog, potpuno me parališući. Hvala!
Barbara

Odgovor:

Tu navalu strahova i nesigurnosti nekako morate zauzdati, zar ne? Traženje novog posla je samo okidač, tj. povod za njihovo ispoljavanje, dok su uzroci mnogo dublji. Mislim da bi vam stručna pomoć bila korisna, kako psihoterapeutska, tako i psihijatrijsko-medikamentozna, neko vreme.
Na osnovu jednog pisma, u kom ne opisujete detalje svog sazrevanja, ne mogu da steknem predstavu o pravom uzroku vaše psihičke ‘paralize’. No, posavetovala bih vas da u razrešavanju muka koje imate promenite smer. Nemojte, poštovana, stalno nadirati tamo gde ne probijate. Možda posao i izvor prihoda možete ostvariti idući suprotnim pravcem, a za onim u čemu ste bili uspešni u svom životu - odgajanju deteta. Rekla bih da tu imate samopouzdanja i elana, pa što se ne biste prihvatili toga, barem na neko vreme, dok se ne sredite duševno i za ostale oblasti delovanja.
Ima toliko majki koje nemaju vremena da se kvalitetno bave svojim potomcima, što im ne biste ponudili neku umetničku radionicu, pa tako spojili svoj hobi sa paricama? Druženje sa decom oplemenjuje i raduje, i svakome može doneti dobro, pa i vama. Ako usput tako sebi obezbedite i materijalnu egzistenciju, hej-haj živote...
To je samo jedna ideja, koja je imala sledeću poentu. Kada se u životu zaglavite, nemojte se ukopavati u živom blatu. Opstanak je složen fenomen i nema samo jedno rešenje na jedno pitanje. Uvek postoji niz solucija. Kada nešto ne ide, moramo biti kreativni, pa iznedriti neku novinu koja može da nas povuče ka dobrom.
Takođe, nije život samo crn, on je i beo, plus sve nijanse svih boja pride. Ne prepuštajte se tami, malodušno. Uvek ima izlaza, uvek iza nekog ćoška svetlo čeka na nas. Ako ga i ne vidite u jednom trenu, morate u njega čvrsto verovati, jer se ono time hrani.
Zato, samo hrabro i ne odustajte od boljitka. Nikada.

pogledajte odgovor

21.04.2015

Nastavak priče

Poštovana Tanja, pišem vam zbog moje sestre. Ona ima 28 godina i još uvek studira. Njen fakultet jeste među težima, ali njoj ide šest puta sporije nego što je uobičajeno. Ostalo joj je osam ispita - to nije puno, ali bojim se da će joj ovim tempom trebati još pet godina za to i da će propustiti sve ostalo u životu. Ona uči redovno, ali kaže da teško i sporo pamti. Na primer, za kolokvijum od 30 strana nekad joj treba i više od mesec dana. Ja sam probala da učim s njom, ali dešava se da ja sve zapamtim ispitujući je, a ona ništa. Nema drugih obaveza, mama je štedi od kućnih poslova, nema ni neki hobi. Ima sada dečka i sa njim se viđa, ali ni to joj ne pomaže da napreduje s učenjem.
Pre koju godinu se lečila od depresije, pila je antidepresiv oko tri godine, i tad nije skoro ništa polagala. Sad je bolje, ali umesto da na kraju fakulteta zapne da što pre završi, ona to nekako hladnokrvno doživljava u odnosu na realnu situaciju. S jedne strane se nervira što dugo studira, a onda posle mesec i po učenja nedelju dana pred ispit kaže da neće izaći da polaže jer nije savladala gradivo. Ja sednem s njom da joj pomognem, a ona dva dana pred ispit umesto da naporno uči, ode da kupi neku haljinu.
U osnovnoj i srednjoj školi bila je odličan učenik a i na početku fakulteta takođe joj je dobro išlo. Posle se sve promenilo. Šta da radimo, kako da se ponašamo prema njoj? Da li da je pustimo da radi kako radi, ili da budemo oštri s njom? Tata je bio strog prema njoj godinama, čak i kad je bila u depresiji, to je preoštro, naravno, a nije pomoglo.
Imam osećaj kao da ona ne preuzina odgovornost za svoj život, da ne razume koliko čovek mora biti aktivan da bi nešto uspeo. Najgore je što se stalno poredi sa drugaricama, priča koja se zaposlila, koja udala, koja rodila dete... Srce me boli jer znam da joj je žao. Zbog učenja mnogo propušta pošto sedi kod kuće ceo dan, ali da napusti fakultet, mislim da bi to ostavilo traga na nju za ceo život. Šta mislite da bi trebalo da radimo da joj pomognemo?

Odgovor:

Ne bi bilo loše da vaša sestra posećuje psihoterapeuta. Nije mi jasno zbog čega tako usporeno uči i šta se dešava u njenoj duši. Time bi se valjalo pozabaviti ozbiljnije.
Pominjete kako je patila od depresije i da je godinama uzimala psihijatrijske lekove. No, šta ju je dovelo u tu situaciju vrlo je bitno. Važno je da shvatite kako je njeno sadašnje ponašanje samo izraz unutrašnje zakočenosti, tj. nekog problema u duši vaše sestre. Cela priča oko ispita i fakulteta je posledica, a valjalo bi se pozabaviti uzrokom. Dok se on ne dokuči i ne posloži kako valja, svaka druga priča je skretanje sa pravog puta. Suštinsko gubljenje vremena i energije, svih učesnika, jeste pratiti pogrešan trag.
Nije poenta što vaša sestra nema diplomu i ne obitava više u spoljnjem svetu. Nju nešto bitno onemogućava da nastavi život kako valja. Ako pritisci i strogost nisu rešili problem ranije, ne vidim kako će sada. Vi, u porodici, do sada niste imali zadovoljavajući odgovor na ovu muku i zato se nemojte ustručavati da potražite pomoć profesionalca. No, vodite računa kako su lekovi samo trenutna ispomoć, dok bi kvalitetna psihoterapija trebalo da bude nastavak te priče.
Mislim da bi u tom pravcu trebalo da delujete, poštovana čitateljko, i želim vam puno uspeha na tom putu.

pogledajte odgovor

14.04.2015

Nemoguća misija

Draga Tanja,
Moj problem je ogromna količina nadmenosti i kompleksa više vrednosti koje ima moj suprug. To mi tokom našeg zabavljanja i prvih godina braka nije izgledalo tako drastično (ili sam bila previše zaljubljena pa to nisam primećivala, ili nisam htela sebi da priznam), ali kako vreme prolazi, meni, a i nama bliskim ljudima, sve više počinje da smeta takvo njegovo ponašanje, bez emocija i sa ogromnom dozom hladnoće.
Sličnih smo godina, istog obrazovanja, imamo porodicu, posao, stambeno smo obezbeđeni, ali...
Na koji način da kod svog supruga probudim osećaj humanosti prema drugim ljudima, poštovanje prema osobama koje to zaslužuju? Svako dobro i veliki pozdrav.
Razočarana

Odgovor:

Eh, draga moja čitateljko, bojim se da ste na sebe preuzeli preteško breme, da već ne kažem nemoguću misiju. Znate, da bi se ljudi promenili, oni bi to prvo trebalo da žele, a potom da se trude, trude i trude...
Nažalost, ne može to za nekoga učiniti niko drugi. Sve da ste vrhunski psihoterapeut i da uložite svoju dušu, ništa ne pomaže. Nema tu čarobnog štapića. Svaka osoba je kovač i svoje sreće i svoje nesreće.
Sa strane, najviše možete doprineti tako što ćete biti inspirator. Predano i nepokolebljivo negujte u svojoj duši uzvišene osobine te nastojte da svom partneru darujete najdragocenije što možete, brižno vodeći pritom računa da i samu sebe unapređujete ili bar da se ne urušavate.
Ako takav vaš pristup ne bude uspešan, moraćete kad-tad da se zapitate da li ste u vezi sa odgovarajućom osobom, jer u ljubavnom odnosu ili oboje dobijaju, ili oboje gube. Pametnije je da budete pobednik i u solo varijanti, nego gubitnik u duetu.
Kažete kako je vaš suprug nadmen, sa kompleksom više vrednosti. Uz to, i da je hladan, bez emocija i humanosti. Ne morate biti stručnjak da uvidite kako tu nešto ne štima. Preciznije, to može pasovati samo patološki. On svoje duševne manjkavosti pokušava da dopuni nadmenošću, ne bi li nekako opstao. Ljudi koji su zaista moćni nemaju razloga da to potenciraju, podrazumeva se, očigledno je. Prave duševne vrednosti su uvek skromne. Sumnjajte u sve ono što štrči, kao, recimo, kada se muškarci hvale kako su bogzna kakvi frajeri, a zapravo, što bi se narodski reklo, ‘ko o čemu, lopov o poštenju’.
Sve u svemu, možda bi bilo ponajbolje da se na vreme obratite dobrom psihoterapeutu, vi sami. Da od početka imate pomoć na ovom strmoglavom putu i da budete sigurni kako ste sve pokušali, na pravi način.
Još jednom da naglasim, sve vreme budite na oprezu i nikako ne dopustite da sami stradate, pokušavajući nemoguće. Nevolja se ne rešava ako se duplira, a svako je odgovoran pre svega za sebe.
Sa najboljim željama!

pogledajte odgovor

14.04.2015

Zona komfora

Poštovana,
Imam 25 godina, obrazovana sam i zaposlena. Živim sa roditeljima i izuzetno sam vezana za porodicu. Međutim, pišem vam jer je moj problem to što sam prilično nesamostalna. Prija mi što sam i dalje dete u očima mojih roditelja, to što me još uvek ne pogađaju neke velike životne obaveze, iako sam, sa druge strane, jako odgovorna u poslu. Nekako sam nespremna, ne želim da odrastem! A opet, u ozbiljnoj sam vezi i vrlo verovatno ćemo započeti zajednički život u skorije vreme.
Zaista sam prezadovoljna ljubavno gledano, ali u sebi osećam jak otpor jer me plaši sve što ta samostalnost podrazumeva. Sramota me je da kažem bilo kome, pa i vama, da ne bih još da odem od kuće, od svojih roditelja. Svesna sam da moram sebe da poguram, jer će mi kasnije biti sve teže, zarobiće me ta moja infantilnost.
Kako sebi da pomognem?
Petar Pan

Odgovor:

Dobro je što ste svesni svog problema, draga gospođice, i što se na vreme obraćate za pomoć. To su neophodne pretpostavke za napredak. Svakako, uz ozbiljno lično zalaganje i nepokolebljivo istrajavanje na putu boljitka.
Zreo mentalni i emotivni sklop ličnosti je preduslov za ispravno shvatanje života i pronalaženje zadovoljstva. Vi, svakako, već posedujete podosta od ovoga i samo još malkice vam fali da se svrstate u odrasle osobe, ne samo kalendarski već i suštinski.
To malo, što sreću kvari, sastoji se u postepenom uvežbavanju prevazilaženja one granice koja vam postaje preuska. Eto, priželjkujete da otpočnete samostalan život sa svojim emotivnim partnerom. Neka vam to bude moćan podsticaj da savladate manjkavosti koje vas ometaju u realizaciji željenog cilja.
Dosadašnja inercija ugodnog življenja vas navodi da ostanete u svojoj ‘zoni komfora’, tj. uz roditeljske skute. Priželjkujete da ne osetite ugroženost i neizvesnost od novoga. Trudite se da ostanete podalje od strahova i eventualnih neuspeha, što mu sve dođe kao manje-više normalno, tj. uobičajeno. Većina ljudi provede čitav život baš tako, paralisano i nesposobno da se prilagodi neophodnoj promeni koja znači uspešan opstanak. Ali, isto tako, oni nikada emotivno ne stasaju, ne upoznaju svet i život u potpunosti, niti steknu mentalnu čvrstinu autentičnog bića.
Uostalom, i na vama je izbor. S tim da budete svesni kako uz tu slobodu pasuje i odgovornost za recipročne posledice. Ako život provodite na poznatoj teritoriji, stagnirate i s vremenom nazadujete, jer se ne razvijate. Život je stalni tok promena i primorava čoveka da se saobražava.
No, ukoliko se ohrabrite, pa polako koračate kroz nove izazove, sve što vam se desi proširiće vaše duševne vizure. Roditelji vam mogu darovati štošta, ali ne i lično iskustvo, njega stičete sami.
Zato, dok ste još u poznatom porodičnom okruženju, nastojte da uvežbavate samostalan život, malo-pomalo. Recimo, preuzmite kuvanje za ukućane nekoliko dana sedmično, potom učestvujte u plaćanju računa, što češće pospremite kuću umesto starijih, rešite ponekad neki problem sa komšijama, rasporedite vi mesečne troškove domaćinstva... Tako ćete steći neophodno iskustvo, koje će vam olakšati samostalan život jednoga dana.
I za kraj, nemojte misliti kako postoje ljudi koji se ne boje novog i nepoznatog. Razlikujemo se jedino po tome da li uspevamo da nadvladamo strah i u kojoj meri i na koji način.
E, tu meru i taj način morate izboriti sami samcijati. I kada u tome uspete, a nema posebnog razloga da bude drugačije, shvatićete kako je svaka cena koju za to platite mnogo manja od onoga što ćete pritom steći.
Srećno!

pogledajte odgovor

08.04.2015

Koloplet slabosti

Imam 25 godina, studiram pravo i obnavljam drugu godinu treći put. Problem je u tome što ne mogu da nateram sebe da uzmem knjigu, a i kad to uspem, nakon pola sata nemam ni volje ni interesovanja. Kao da postoji neka mentalna blokada, ne mogu da se koncentrišem, ništa da zapamtim. Isto mi se dešava i kad čitam neku knjigu, prosto nakon nekoliko rečenica misli mi odlutaju na drugu stranu, kao da nemam strpljenja. U srednjoj školi bila sam odličan đak i nisam imala nikakvih problema s učenjem.
Razmišljala sam i o drugim zanimanjima, ali mene jednostavno nista ne interesuje, niti imam neki talenat. Ni kao mala nisam znala čime bih se bavila, a kamoli sad. Pravo sam upisala jer sam nešto morala, a kako mi prirodne nauke ne idu, logično je bilo da izberem društvenu.
Ne znam šta da radim budući da je profesija izuzetno važna i da se fakultet ceni. Imam želju da ga završim, ali ne znam odakle da počnem, kako da rešim ovu blokadu, jer i da odustanem od prava i upišem nešto drugo, ja ponovo neću moći da učim, što znači da je problem u meni. Sve to me dosta opterećuje s obzirom na to da sam uzalud izgubila četiri-pet godina, ništa ne rešavajući po ovom pitanju. Ali isto toliko me brinu i budućnost i finansije, jer od nečeg mora da se živi. Fakultet nije garancija za siguran posao, ali ipak bih imala diplomu, a sa gimnazijom ne mogu ništa.
Moram da napomenem i to da sam svoju porodicu lagala i da oni misle da sam sada na četvrtoj godini. S obzirom na to da me niko od njih ne kontroliše, ova laž opstaje, a ja im ne mogu reći istinu jer bi to bilo previše. Kad bih ponovo krenula sa učenjem i polaganjem ispita, mislim da bi mi sve bilo lakše. Ovako samo stojim u mestu i ne pomeram se.
Molila bih vas za savet. Hvala unapred.

Odgovor:

Trebalo bi da se obratite psihoterapeutu, uživo, pa da kroz kontinuirani rad dospete do konkretne prepreke koja vas onemogućava da uspešno vodite svoj život. Ima podosta nedoumica u vašoj duši i laži u odnosima sa bližnjima, pa bi ih trebalo posložiti kako valja. Što više odlažete suočavanje sa svojim kolopletom slabosti, biće samo gore i bolnije.
Sa svoje strane, poštovana čitateljko, savetovala bih vam sledeće. Probajte da ne zamišljate probleme unapred, pogotovo što ste već dovoljno u njima. Niko od nas nikada ne zna pouzdano šta će biti u budućnosti. Ona, zapravo, sama po sebi i ne postoji, već niz sadašnjih momenata vodi ka njoj. Elem, najbitnije je da vaša svakodnevica bude sadržajna, kako biste imali pouzdaniju garanciju da će tako biti i kasnije.
Sve loše misli i osećanja trebalo bi da presecate, pa prebacujete na bolje. Čovek ne mora da se prepušta vrtlogu koji hara svešću. Možete birati da li ćete se vezati, ili pak nećete, za ono što vas opseda. Inače, jačanje sopstvene volje, upornost i istrajnost veoma su značajne osobine, bez kojih nam nema opstanka. Probajte najpre da ih ustalite u svojoj unutrašnjosti.
U spoljašnjosti ih uvežbavajte, za početak, na nečemu malom i prijatnom. Na primer, zacrtajte sebi da svakoga dana prošetate po prirodi. Ne odustajte od toga nikako, a baš kada je najteže, posebno. Tada se upravo čeliče volja i karakter. Potom, otežajte sebi novim zadatkom. Recimo, tri puta dnevno se usredsredite na neku zanosnu poeziju. Čitajte je glasno i ponavljajte dok je ne zapamtite. Ne sedajte da jedete dok ne uspete da je izgovorite bez greške.
Kada smo već kod poezije i ove vaše muke, neko je nekada rekao kako čovek mora svog unutrašnjeg roba cediti u kapljicama, iz sebe. Tako i vi izbacujte malo-pomalo svoje slabosti, da biste jednom postali snažniji i zadovoljniji. Prepuštanjem i povlađivanjem lošijem delu sebe nećete dogurati daleko. Samo ukoliko se oslanjate na moćnije i kvalitetnije u svom biću, postići ćete nešto značajno.
Naka vam, u tom smislu, budućnost bude srećna i berićetna!

pogledajte odgovor

08.04.2015

Zavaravanje

Draga Tanja, dugo me tišti ljubavna dilema pa vam se obraćam u nadi da ćete mi sa stručne strane pojasniti i razbistriti moju situaciju i dati mi eventualno neke korisne savete. Naime, muči me zajednički život sa dečkom. Zabavljali smo se četiri godine, krili vezu od roditelja, putovali, viđali se i nekako opstali jer smo se voleli.
Pre godinu dana odlučili smo da počnemo zajednički život, ali odnosi su nam od tada zahladneli. Živimo više kao cimeri, novac i konstantna borba su izjeli svu romantiku i tanane niti naše ljubavi. U početku oboje nismo imali posao, ni podršku roditelja (jer se nismo venčali, kao da novac za slavlje pada s neba), pa je bilo dana kada smo bukvalno gladovali, niko nije želeo da nam pomogne.
Svađali smo se dosta ceo taj period, a u žučnim raspravama udario me je nekoliko puta u glavu. Oprostila sam mu i nikome sem vama nisam to rekla, jer me je sramota, a i ne bih imala podršku. Roditelji mi stalno ponavljaju ‘sama si birala’, kao da čovek nema prava i na greške u svom izboru, zar ne?
Danas imamo posao, završili smo fakultete, ali kao da smo se istrošili od konstantne borbe, prvo za viđanje, pa za egzistenciju. Svi me pitaju kada će svadba, a ja ni ne znam da li smo mi uopšte u vezi, iako živimo zajedno. Šta da radim? Kod roditelja ne mogu da se vratim, a ne znam kako dalje.
Pozdrav i hvala vam.
Srna

Odgovor:

Draga gospođice, nemojte po inerciji učestvovati u nečemu što vas ne zadovoljava. Nemojte samo životariti već nastojte da svom bitisanju date puni smisao i sjaj.
Šta god da se desilo sa vašom vezom, rezultat je više nego jasan. Emotivni odnos i brak je neuporediv sa cimerskom povezanošću. Zašto biste sebe i drugoga zavaravali? Zbog čega biste živeli lažne živote? Ta, vi ste još sasvim mladi, imate svoje diplome u rukama, radite...
Bolje da priznate i prigrlite istinu nego da nastavite da životarite. Ljudski je pogrešiti, ali je bitno nešto iz toga naučiti i nastaviti dalje, uspešnije. Ne morate se vratiti roditeljima, živite sami ili sa nekom drugaricom.
Nije lako zadržati kvalitetan ljubavni odnos, to je tačno. No, problemi se ne rešavaju batinama i jedna zrela žena nikada, ali nikada, ne sme dopustiti da dobije po glavi, i telu uopšte. Nije ni vama bilo lako u tim životnim nedaćama, pa niste to rešavali bijući svog partnera, zar ne?!?
Takođe, velike nedaće parove mogu i čvršće da povežu, a ne samo da uruše. Život je zahtevna pojava i sa njom se valja nositi hrabro, istrajno i dostojanstveno. Takvom partneru težite, jer ničiji život nije sastavljen samo iz lakih deonica.
Uostalom, možda ste i srećnica, jer ste se na vreme spoznali sa kim živite. Bolje da se to desilo dok niste dobili dete ili dočekali jesen svoga života. Zato, samo hrabro i samo napred u nove životne pobede. Nikada ne odustajte od kvalitetnog života i istinske emotivne spone. Dužni ste to svojoj duši, a od nje se ne razvezujte, jer bez nje i ne postojite.

pogledajte odgovor

06.04.2015

Unutrašnji demoni

Molim za pomoć. U braku sam 10 godina, imamo dvoje dece. Suprug i ja smo zaposleni, situirani, lepo živimo (u ovom ne tako lepom vremenu). Imamo prijatelje, s tim što sam ja inertnija, zatvorenija, rezervisana i treba mi više da se opustim, a suprug je društven, šarmantan, aktivan, ništa mu nije teško i sve i za svakog želi da završi i pomogne. Sve u svemu, nema većih problema objektivno, ali...
Ono što nam godinama sreću kvari je moja ljubomora. Patološki se plašim da ne budem prevarena. Imam nalete takvog ponašanja, to traje nekoliko nedelja, pa je onda nekoliko nedelja sve super, i tako ukrug. Posao mog supruga je vezan za teren i komunikaciju s ljudima. To mi ne smeta, jer ja bih ovakve epizode imala i da radi u isključivo muškom okruženju. Znam da je problem u meni.
Nemam nijedan dokaz da me je suprug ikada prevario, nalazila sam neke sumnjive poruke i pozive, ali oni nisu morali da ukazuju ni na šta, neko ko nije ljubomoran ne bi im ni pridao značaja. Ja znam u čemu je moj problem, svesna sam da preterujem i da svi patimo zbog toga.
Moj suprug je dopadljiv, šarmantan, društven, širi pozitivnu energiju i ulazi ljudima pod kožu. Ne mogu da kažem da je ikada preda mnom flertovao sa nekom ženom ili da me je na bilo koji način ugrozio (bilo je mojih prebacivanja, ali mnogo toga je moja imaginacija). Požrtvovan je, dobar otac, pažljiv, pruža nam materijalnu sigurnost, ne izlazi često, porodičan je.
Svi oko mene tvrde da me jako voli i uvažava. I ja sama to znam, ali i dalje me hvata ludilo, i kad krene da vri u meni, ne mogu da se zaustavim. Onda ga toliko isprovociram da on izgubi živce i krene žestoka svađa. I tako ukrug. Svesna sam da ovim ugrožavam i sebe, i njega, i decu, naš život uopšte, ali ne mogu da se izborim s tim.
I sama sam privlačna i uspešna žena koja je ostvarila sve što je poželela i započela i nemam razloga za manjak samopouzdanja. Takođe, sasvim sam svesna toga da nekoga ne možete sprečiti u nameri šta god da uradite. Svega sam ja svesna, znam i druge da posavetujem, ali sebi ne umem da pomognem. Primirim se na neko vreme, ali moji demoni ponovo isplivaju.
Jesam li ja psihijatrijski bolesnik? Da li je ovo patološka ljubomora? Zašto sam stalno nezadovoljna svojim suprugom, a neizmerno ga volim?
Otelo

Odgovor:

Draga moja čitateljko, ne znam zašto je ovo vaše pismo ispalo tako konfuzno... Da li je to samo neki tren koji vas je obuzeo, ili...?
Kažete mi kako nemate problema u braku, ali da svakih nekoliko nedelja demon protutnji kroz njega. Onda tvrdite kako izmišljate da vas muž vara, mada ste nalazili neke naznake koje upućuju na drugačije zaključke. Usput, svog partnera hvalite na sva usta, dok poentirate kako ste stalno nezadovoljni njime.
Ne znam kako sve ovo da povežem suvislo, ali bih nežno da vam kažem - trebalo bi da se presaberete, pod hitno. Od značaja je za preživljavanje da potražite kvalitetnu stručnu pomoć, na tom putu razbistravanja.
Ne radi se o tome da li vam pristaje neka dijagnoza ili ne, već je neophodno da nađete svoj istinski epicentar u duši i da živite harmoničnu svakodnevicu. To je cilj svakog čoveka i duhovnog razvoja uopšte.
Kako ste osoba koja je do sada ostvarila sve što je započela i poželela, rekla bih da je trenutno aktuelno da stabilizujete sebe i svoju porodicu. Vidite i sami da to što vri, pa povremeno proključa u vašem biću, ne prolazi samo od sebe. Stoga je neophodno da se podrobnije založite za razrešenje muka koje imate.
Sa svoje strane, još bih vas podstakla da pokušate kreativno da izrazite svoje sumnje. Kada vas skola opaki neizdrž, otvorite debelu svesku pa u nju upisujte sve što vam razdire dušu i um. Pokušajte da do kraja izlijete svoja strahovanja, možda ćete se s vremenom manje plašiti i previrati. Bolje je da se na ovaj način saživljavate sa svojim košmarima, nego da ih odigravate u realnosti.
Pokušavajte na svaki plodotvoran način da doprete do sebe i da ne izneverite svoju dušu, ostavljajući je bez saosećanja i razumevenja. Izdaje drugih, ma kako da mogu biti bolne, nisu ništa prema izneveravanju samoga sebe. Zato nastojte da doprete do najdublje sebe i da nežno prigrlite ono na šta naiđete.
Želim vam puno uspeha i radosti na tom putu samospoznaje i samopoštovanja.

pogledajte odgovor

30.03.2015

Vatra i voda

Draga Tanja,
Već godinama pratim vašu rubriku i odgovore. Volela bih da dobijem odgovor i na moje pitanje. Imam 43 godine, fakultet, posao, dete od 11 godina i supruga godinu mlađeg od mene. Nemam toliko dobru prijateljicu niti stručnog sagovornika sa kojim bih mogla da se posavetujem, pa sam odlučila da se obratim vama. Mislim da je u mom slučaju reč o prioritetima, a vi mi recite da li grešim.
Naime, već izvesno vreme suprug i ja se ne razumemo oko ličnih i intimnih stvari. U stvari, za mene seks nikad nije bio na vrhu liste prioriteta i pokazatelj skladnog braka i razumevanja, što se za njega ne bi moglo reći. Naprotiv, mislim da je on za njega jedini pokazatelj bračne vernosti, mira i emotivne stabilnosti. Meni je oduvek više značila topla reč, zajedno provedeno vreme, zagrljaj, poljubac, podrška u svakom pogledu.
Suprug je stalno insistirao na promenama u intimnim odnosima, neprestano nešto novo, drugačije... što sam ja u velikom broju slučajeva prihvatala, mada, priznajem, sporo i sa dosta odlaganja. Ovakvim njegovim postupcima on je pokazivao da mu je stalo do našeg odnosa, ali baš toliko... Mene to malo opterećuje.
Veoma bitan detalj u celom našem problemu je što on veoma često danima ne spava u našoj spavaćoj sobi, već u dnevnoj. Što, recimo, meni smeta. Takođe, dešava se da provede ceo vikend sa društvom i prijateljima koji se meni baš i ne sviđaju, dođe kući potpuno iscrpljen i umoran (često i pod alkoholom), istušira se, obuče pidžamu, uključi laptop i ne progovara sa detetom i sa mnom ni reči. Ostane u dnevnoj, na kauču, do sutra ujutru.
Međutim, kada se posle nekoliko dana seti da i ja postojim, onda je samo on u centru pažnje: ‘Hajde da imamo odnos u jutarnjim satima’, jer on je tad svež, naspavan. Baš kad ja treba da se spremam za posao. ‘Hajde po podne, sad smo sami’, baš kad su meni ruke do laktova u sudoperi ili dođem s posla potpuno iscrpljena jer u firmi trpimo užasan mobing od strane preambiciozne mlade direktorke. U toku radnog vremena mi šalje SMS-ove kako mu nedostajem, kako razmišlja o meni. Pa gde si bio sinoć kad je meni bio poteban zagrljaj?! Da li ja grešim u ponašanju ili on?
Hvala

Odgovor:

Znate, poštovana čitateljko, sam život i čovek u njemu su isuviše složene i suptilne pojave da bi se mogle svoditi na ili/ili dilemu. Gotovo nikada nemamo situaciju koja je samo crna ili samo bela, već se radi o brojnim nijansama koje se prostiru između ovih krajnosti. Tako i u problemu koji opisujete, poentirajući ‘da li ja grešim... ili on?’
Svakako da muž ne može posezati za vama samo kada se njemu prohte, već bi trebalo da ste i vi tu neki bitan faktor. U kvalitetnom međuljudskom odnosu, pa i braku i seksu, žena nije objekat već kosubjekat, te su saosećanje i kompromis, kod oba partnera, nužni činioci za opstanak zajednice.
Ako njemu baš gori pod nogama da razmenite nežnosti dok ste zauzeti pranjem sudova, neka najpre obeća da će ih on dovršiti, pošto mu bude lakše. Istraživanja pokazuju da na žene deluje kao afrodizijak ukoliko ih partner odmeni u kućnim poslovima. Proverite to. Ima toliko tih kućnih poslova, pa gradivo možete utvrđivati samo tako.
Potom, možda bi trebalo partneru da pojasnite kako su muškarci i žene vrlo različiti. Eto, što se seksa tiče, muškarci su kao vatra, brzo planu i očas se ugase, dok su pak žene kao voda, duže se zagrevaju, ali se i sporije hlade.
Zato za dame polni čin počinje 24 sata ranije. Tu ima taman dovoljno vremena da razmenite nežnosti koje su vama presudne, pa da potom budete orniji za nastavak priče, tj. dela. Iskusan džentlmen bi trebalo da zna ko u ovom domenu ima prednost, koja je u krajnjoj liniji za opšte dobro.
Na kraju da pomenem i nešto što bi moglo biti za utehu, a ako i nije za olakšanje, barem je dokaz složenosti i univerzalnosti pojave o kojoj mi pišete. Mudri spisi sa istoka ukazuju na put kojim muškarac spoznaje ženu, pa kažu kako mu je potrebno sedam godina da upozna žensko telo, sledećih sedam da shvati ženski um, i naposletku još sedam da bi pronikao u žensku dušu. Ukupno 21 godina ne bi li dokučio Žensko Veličanstvo.
Šta reći više?!? Mislim, imala bih, ali je bolje da ućutim.

pogledajte odgovor