07.11.2014

Preko trnja do zvezda

Draga naša Tanja,
Šta odgovoriti odrasloj osobi od 22 godine kada vas pita kako će se zaposliti posle fakulteta kad nema nikakvu vezu ni protekciju? Moj sin je odličan student, posvećen fakultetu, ali kako mu se blizi završetak studija, sve češće je neraspoložen, postavlja sebi i meni pitanje - kako i šta posle? Kaže kako sluša oko sebe kolege koje već čeka posao bez obzira na ocene, vidi kako prolaze na ispitima. Umorila sam se trudeći se da mu objasnim da nije sve tako, stalno ga podsećam kako je upisao taj fakultet zahvaljujući sopstvenom zalaganju, mada su nam govorili da nam treba debela veza.
Posavetujte me šta da mu kažem, a da me ne pobije činjenicama već u drugoj rečenici. Ili ja živim u iluziji da kvalitet mora naći svoj put i svoje mesto.
Pozdrav i hvala vam na svemu do sada

Odgovor:

Draga moja čitateljko, možda je došlo pravo vreme da prestanete da ubeđujete svoga sina kako je moguće preživeti. Ta prepustite ga životu da se sa njim sam suočava te izvlači pouke za sebe. Ne muči njega ništa drugo do samo odrastanje. A tu mu možete pomoći pričom i sopstvenim primerom samo donekle. U nekom trenutku mora da počne samostalno da gradi svoj život. Složićete se, verujem, to je usud svima nama, pa i njemu.
Svakako, i nadalje ga volite i podržavajte, ali mudro. Jedna od velikih finesa roditeljstva je osetiti kada se morate povući i pustiti dete da samo izleti iz gnezda.
Niko se ne upušta u samostalan život bez trilema i strahova. No, sve prepreke su mogućnosti za rast i sticanje samopouzdanja. Bez toga nema sazrevanja, a bez njega ni stabilnosti. Zato, ‘preko trnja do zvezda’.

pogledajte odgovor

05.11.2014

Vrednost žene

Draga Tanja, imam nedoumicu oko zajednice žene i muškarca, od poslova do finansija. Prvi put živim sa nekim za svojih 28 godina. Naime, iz nužde sam sa momkom u malom stanu pod kirijom. Zabavljali smo se tri godine pre toga, ali zbog novca me nije zaprosio. Potom je usledilo to da je majka brata i mene izbacila iz kuće, ne bih da pojašnjavam razloge, banalni su, ali dobro. Tako smo se dečko i ja našli u situaciji da se skućimo, malo silom prilika. Volimo se, ali kao da nismo bili svesni ove ozbiljnosti koju nosi zajednički život. Zbog novca danima ne razgovaramo, pa se pomirimo, a nemamo kome da se požalimo, njegovi žive u inostranstvu, moje ne zanima da nam pomognu. Ja trenutno nisam zaposlena, nekoliko meseci radi samo on, živimo onako. Moje pitanje je da li je po vama normalno da okolina i dečko osuđuju devojku što nema posao i samim tim ne doprinosi kući i računima? Da li je žena, uopšte čovek koji ne radi loš apriori? Ja kuvam, perem, organizujem proslave, radim honorarno, pa kapne nešto, i mislim da se zaposlim, tražim, ali krivo mi je što za ovih sedam meseci koliko dečko plaća sve račune ispada kao da sam izdržavano, poniženo biće.
Petit pjaf

Odgovor:

Vrlo oštroumno ste uočili ogromnu nepravdu koja leži na grudima mnogo žena, poštovana čitateljko. Vrednovati ljudsko biće po količini para koje zarađuje, potpuno je bezumno. Plus, ignorisati doprinos ženskog roda održavanju domaćinstva, bezdušno je. Kao dokaz svemu tome je i stanje u nazovi civilizacijama, koje dube naglavačke dok pokušavaju da očuvaju porodicu i ljudsko dostojanstvo.
Ali, da ne dužimo mi sa opštim jadikovkama, nego da pogledamo šta je vama, konkretno, da činite, a da opstanete kao vredno ljudsko biće, pre svega u svojim očima.
Problem koji imate nije mali. Moraćete ozbiljno da porazgovarate sa svojim izabranikom, dok ste na početku zajedničkog života, te da stvar isterate na čistac. Svakako da nije lako u materijalnoj oskudici, ali je kudikamo teže graditi nešto bitno ukoliko nedostaje poštovanje od voljenog. Kako se na muci poznaju junaci i proverava kvalitet odnosa, shvatite sadašnja dešavanja kao bitnu opomenu.
Vrednost čoveka (muškog i ženskog) i podrška partnera ne smeju se nikada dovoditi u pitanje, kada istinska ljubav povezuje dva bića. Ukoliko to vašem dragom nije najjasnije, neka samo jednu nedelju preuzme vaše obaveze, da iskusi na svojoj grbači koliko zapravo vredi kućni posao. Onda, neka se raspita kolika je satnica za pomoć u kući, pa neka lepo sabere vaš dnevni doprinos, za bar dvanaest sati rada. Iznenadiće se koliko vi zarađujete, tj. doprinosite. Verovatno i više od njega.
Takođe, neka zamisli obrnutu situaciju, u kojoj vi idete van kuće na posao, a on ostaje nezaposlen. Da li bi tada sebe smatrao manje vrednom osobom? Da li bi postao toliko sposobna ‘domaćica’ poput vas sada? Trebalo bi da se izvinjava i srami što ne nalazi posao van kuće, uprkos golemom trudu?
Iskreno rečeno, brine me što ste uopšte dospeli u situaciju da se ovim bavite. No, pamet u glavu i hrabrost u dušu. Mladi ste, bez dece, i nipošto nemojte sebe uljuljkavati da postoji ispunjavajuća ljubav bez poštovanja. Ako se u ovoj vezi i nadalje budete osećali poniženo, idite dalje. Tamo gde se vrednost žene ceni na pravi način, doprinosila ona ovako ili onako, ili ovako plus onako.

pogledajte odgovor

29.10.2014

Nekoliko smernica

Draga gospođo Tanja, nalazim se u začaranom krugu, postoje periodi kada se osećam totalno beskorisno i neuspešno. Imam divan brak i dvoje dece. Muž vodi privatan posao, a ja sam angažovana samo sezonski u oblasti turizma - u našim apartmanima koji uspešno rade leti. Tokom godine dva-tri puta otputujemo negde u Evropu, sve me to osveži i raduje, ali je kratkog daha, jer slede dugi zimski meseci kad sam samo posvećena majka i domaćica i ništa drugo.
Danas se cene žene od karijere. Daleko od toga da mene moj suprug i porodica ne poštuju, podržavaju me u svemu i mnogo vole, nego ja sama ne znam šta bih htela. Tip sam koji zaista voli kuću, stalno sređujem, kuvam, mesim, i onda kad pomislim da sve to ne bi bilo u savršenom redu kada bih išla na posao, ni ne pomišljam da radim, uljuljkana sam u tu svoju neodlučnost i neambicioznost. Lepo izgledam i uvek sam sređena, i želela bih da imam neki posao da sam češće sa drugim ljudima. U srednjim sam tridesetim i osećam da godine lete, a ja ništa osim sopstvene porodice nisam postigla. Kako da pomognem sebi da odlučim šta želim i šta je najbolje za mene i izvučem se iz ove letargije. Hvala unapred.
Sanjalica

Odgovor:

Iz ovog vašeg kratkog opisa ne bih mogla da iznedrim više od nekoliko smernica, poštovana čitateljko. No, čini mi se kako iz vašeg uspešnog bavljenja porodicom možete izvući i dodatni poslić, koji će vam ponegovati samopoštovanje.
Kažete kako volite da kuvate. Odlično, jer toliko žena danas ne može tome da se posveti. Zašto ne biste dali oglas na internetu ili ga okačili tamo gde se okuplja naš pol (frizer, kozmetičar, krojačica, lekarske ordinacije, prodavnice...), kako se kod vas može nabaviti jedno/dva jela za porodicu. Ako nađete dobar odnos cene i kvaliteta, verujem da ima žena koje bi vam bile srećne mušterije. Ili, možete praviti kolače za rođendane, proslave i slično, pa njih prodavati. Kapljaće neke parice, vi ćete blistati, a da ne maknete iz svoje kuće, gde će sve biti ‘pod kontrolom’.
U istom smislu, samo u vezi sa vašom potrebom da se ‘sredite’, porazmislite o pružanju tih usluga. Imali biste društvo i bili biste korisni ako biste šili, ili frizirali i šminkali druge žene. To biste, takođe, mogli da radite kod svoje kuće, pa da sve skockate po svom ukusu.
Eto, nadam se da ćete nešto iskoristiti i unaprediti svoj život. S najboljim željama!

pogledajte odgovor

20.10.2014

Očajna domaćica

Posle dužeg niza godina razdvojenosti, rešila sam da se sa maloletnom decom pridružim mužu u inostranstvu, gde je on rođen i odrastao. Firma u kojoj radim mi je omogućila neplaćeno odsustvo od godinu dana, sa mogućnošću produžetka od još šest meseci.
Deca su se dobro snašla u novoj sredini, solidno su savladali jezik, posebno su zadovoljni stalnim prisustvom oca. S druge strane, meni nedostaje posao, prijatelji, moj ustaljeni način života. Šanse da pronađem posao ovde su umanjene činjenicom da se obaveze dece u školi završavaju prilično rano, što bi značilo angažovanje bebisitera, jer je kažnjivo decu školskog uzrasta (osnovna škola) ostavljati same u kući.
Muž mi pruža svaku vrstu podrške, ne vrši pritisak na mene po pitanju dugoročnog ostanka, jer vidi da imam negativan stav po tom pitanju. Prijatelje ovde nemamo, što zbog zapadnjačkog radnog vremena, što zbog muževljeve introvertne prirode, a njegovi roditelji žive prilično daleko od nas i zbog svojih obaveza ne mogu da nam budu ‘pri ruci’.
Kako postaviti prioritete i doneti odluku? Da li biram zemlju za sebe ili za decu? Čini mi se da bi deca ovde odrastala lišena nekih divnih stvari koje postoje tamo gde su rođena. A bojim se i da bih lako mogla postati i ostati ‘očajna domaćica’.
Unapred vam se zahvaljujem.

Odgovor:

Nemojte mahati belom zastavicom pre borbe, poštovana čitateljko. Ponajpre pokušajte da izgradite za sebe zadovoljavajući život u novoj sredini. Vama je najteže, deca će se lako prilagoditi, muž je već ukorenjen, pa se iz sve snage, uz dobru volju, posvetite svom ustoličenju.
Prvo naučite jezik. Kroz to ćete upoznati raznolike strance, koji grcaju u istoj situaciji. Sigurno ćete se sa nekim združiti i početi za sebe da pravite prijateljsko okruženje. Neće to ići ni lako ni brzo, ali će s vremenom bivati lakše. Uostalom, šta to pa ima da valja, a da se doseže tek tako?
Takođe, što se vaše profesije tiče, pokušajte preko neta da sebi organizujete neki poslić. Ili, ukoliko baš ne uspete, probajte da u kućnoj radinosti iznedrite nešto sebi za okupaciju i negovanje samopoštovanja, ako vas već uloga domaćice baca u očaj.
Kada naslutite depresiju i zamor, napravite kreativni porodični izlet u zanimljivom okruženju. Ili dobacite do domovine, taman za toliko da se napojite lepotom, a da vam se smuči od lošeg.
Neki ljudi uspeju, na taj način, da prebrode jaz i s vremenom se zadovoljavajuće uklope u novu sredinu. Neki ne uspeju, nikada. Ne možete unapred biti baš sigurni kojoj grupi ćete pripasti. Zato, nastojte da se adaptirate na novo, da barem budete načisto kako ste dali sve od sebe. Pa, živi bili i videli...

pogledajte odgovor

17.10.2014

Energetski vampiri

Poštovana, pozitivna sam osoba, racionalna, ali i emotivna. Imam dosta vrlo konkretnih problema i nimalo lak život, ali se nekako borim. Ono što me u tom nastojanju sve više iscrpljuje je neposredno okruženje. Jasni su mi sami mehanizmi ponašanja, objasnim sebi otkuda kod jednih tolika zloba i pakost, kod drugih potreba za stalnim kukanjem i pritužbama. Međutim, ta konstantnost negative čini da se sve češće osećam apatično i bezvoljno. Čini mi se kao da najveći deo moje snage odlazi na to da ih preživim. Osećam se kao kontejner tuđih negativnih emocija. Dođu, istresu se, a ja ostanem kao pregažena. Često se u meni jave napadi očaja zbog psihološke nepismenosti bližnjih, koji insistiraju na tome da me uvlače u svoje jalove žalopojke. Ponekad osetim ogroman bes i zgađenost nad slikama neverovatne beskrupuloznosti i licemerja... Strah me je i da me ne zaraze svojom mržnjom i pakošću. Uplašim se kada u nekim svojim reakcijama prepoznam to što me kod njih užasava. Uhvatim sebe kako samo zlo u ljudima vidim, kako počinjem i sama da kukam na stvari koje to ne zavređuju. Željna sam pozitive, osmeha, lepih reči, nebitno o kome i o čemu. Željna sam vic da čujem. Željna sam drugačije slike sveta, dobrote, prave pažnje i bliskosti, jer znam da samoća nije uvek rešenje.
Sve to dovodi u pitanje moju veru i u sebe i u ljude. Ponestaje mi želje i motiva za borbom u tom moru sivila. Pokušavam sebe da animiram, da ne mislim i ne vidim crno, da ubedim sebe da još ima dobrog u svetu. Ponekad kažem sebi - ne daj da te ološ pobedi. Znam da nemam alternative, ali nisam više mlada i puna snage, niti je moja narav ‘naštimovana’ da ćutim (na poslu) ili izigravam psihijatra, što se od mene očekuje (za bližnje). Guše me a pri tome nikoga od njih moji problemi ne zanimaju više od deklarativnog.
Pitam se kako živeti i obnoviti snagu i volju za borbu da svoj život nekako poboljšam kada iz dana u dan sve što slušam i vidim su ili besomučna kukanja oko svega i svačega, ili neprestane pridike i zlobne opaske, ili otvoreno ‘pljuvanje’ po ljudima. Na ljude sa strane se lako isključim, ali kako se isključiti na one koji me uvlače u svoje drame? Nisam u poziciji da dam otkaz, niti da pravim oštre porodične rezove. Umorna sam i sita svega, možda najviše osećaja lične bespomoćnosti da se pokrenem iz tog živog blata negative.

Odgovor:

Poštovana gospođo, poenta vašeg problema je u rečenici koju mi naposletku napisaste: ‘Umorna sam i sita svega, možda najviše osećaja lične bespomoćnosti da se pokrenem iz tog živog blata negative’.
Ličnu bespomoćnost morate transformisati u samopomoć. Na tom planu trebalo bi da delujete istovremeno, u više pravaca, i to mic po mic.
Sa jedne strane zaštitite se od daljeg unošenja smeća u sebe. Prestanite da gledate TV i čitate novine. Ljudima koji vas opterećuju kažite blago i nepokolebljivo: ‘Ne, sada nisam u mogućnosti da vas saslušam, reći ću vam kada dođe vreme i za to’. Dok zatvarate kapije prema spoljnjem svetu, otvarajte se prema unutrašnjim sadržajima, tj. svojoj duši.
Prvo je čistite od nagomilanih negativnosti. Pišite ili crtajte ono što vas tišti. Radite to pomalo svakoga dana. Pustite muci na volju te plačite, vrištite, šutirajte i grizite jastuk... u svoja četiri zida. Tuširajte se i zamišljajte kako sa vodom otiču u beskraj sve vaše muke.
Potom, duboko izdahnite, pojedite nešto slasno pa se zaputite u šetnju pored reke. Tamo duboko dišite, gledajte ptice kako lete, lišće što se talasa, vodu kako bleska, leptirove u raskošnim bojama... Kada se vratite svojoj kućici, pročitajte inspirativnu knjigu, sašijte neku lepu stvarčicu za sebe, izvezite prekrivač... i biće vam sigurno mnooogoooo lakše i lepše u životu.
Ako tako nastavite iz dana u dan, opet će svetlo granuti u vašoj dušici, trenutno izmoždenoj. Snaga svakog čoveka je ograničena, što nam je posebno vidljivo i jasno u drugoj polovini života. Zato svaki put kada vas salete ‘energetski vampiri’, recite sebi: ‘Ako se prepustim njima, neće mi ostati dovoljno snage za ono što me jača i raduje’.
Da li ćete živeti kao žrtva ili kao pobednik, na kraju krajeva, ipak birate sami. Elem, svaki put dobrano razmislite, jer je vaš život isključivo vaša odgovornost. Sretno!

pogledajte odgovor

15.10.2014

Vreme dobra

Imam 48 godina. Odrastanje mi je bilo svakakvo - roditelji su se razveli kad sam imala dve godine, od tada su me čuvali baba i deda, jako zahtevni i strogi. Kada sam imala devet godina, moja majka se ponovo udala i uzela me kod sebe. U tom braku rodila mi je sestru, koju sam često čuvala i brinula o njoj. Bila sam vukovac, odgovorna, vredna, išla sam na sve sekcije, uz to se družila, izlazila, imala dečka... Mama se u međuvremenu razvela i nas tri smo ostale same.
Moram da napomenem da sam sa 14 godina imala incestuozno iskustvo. U pitanju je bio rođeni brat moje majke. Kada sam posle nekoliko godina skupila hrabrost i ispričala joj, nije mi poverovala. Kasnije je tvrdila da je ljuta, da on za nju više ne postoji, ali je uprkos svemu ostala sa njim u kontaktu i prilično dobrim odnosima sve do njegove smrti.
Udala sam se sa tek navršenih 19 godina, posle samo tri meseca poznanstva, za dečka u koga sam se ludo zaljubila jer je bio zabavan, duhovit, veseo i pozitivan. Imam troje dece, ćerke od 25 i 23 i sina od 18 godina. Njima sam posvetila puno vremena i pažnje, dugo nisam radila da bih bila uz njih u najvažnijim godinama. Sada sam jako ponosna na svoju decu i oni su mi velika podrška. Problem je moj brak koji se u međuvremenu raspao. Da li sam bila previše zaokupljena decom ili prosto glupo-naivna, tek muž je godinama ‘radio’ kao taksista, a zapravo je uzimao novac od svojih roditelja i zaduživao se kod prijatelja, rodbine... Zapao je u velike dugove i kad više nije znao kako to da reši, pre tri godine je pokušao samoubistvo. Onda je imao infarkt, bio po bolnicama, što na kardiologiji, što na psihijatriji, i potpuno digao ruke od svega. Ne radi već tri godine, sedi po ceo dan ispred TV-a, nezainteresovan za sve ono što je nekad voleo. Kao da ima 80 godina pa se miri s tim da neće još dugo, a zapravo mu je 51.
Ja sam pokušala sve što sam znala da održim brak i popravim naš odnos, trudila se da mu pomognem, predlagala bračnu terapiju, individualnu psihološku pomoć, što je on redom odbijao i ubeđivao me da će ‘sve sam da sredi’. Ja sam išla kod psihologa, i trenutno sam na terapiji, ali jednostavno ne ide. Pre nekoliko meseci ponovo je pokušao da se ubije, tražili smo ga po gradu, bili unezvereni i deca i ja, i valjda je to bila kap koja je prelila čašu.
Sada je starija ćerka udata, mlađa se zaposlila, samo još sin ide u školu. Rekla sam deci da ne mogu više da živim sa stalnom psihičkom torturom i da ga napuštam. Mlađa ćerka je odlučila da ostane sa ocem, a sin i ja smo iznajmili stančić i odselili se. Za to vreme moj muž nije uradio ništa da popravi situaciju, osim što stalno ponavlja da ne može da živi bez mene i da će učiniti sve što je potrebno da mu se vratim. I dalje ne radi, jedina promena je u tome što je prihvatio da ide u dnevnu bolnicu i da se leči.
Imam osećaj da sam se dosta ‘potrošila’ do sada i da sama neću uspeti da izađem iz začaranog kruga u koji sam upala. Molim za savet.
Majka pre svega

Odgovor:

Poštovana gospođo, došlo je vreme da se borite samo za sebe. Čitavog svog života ste živeli za druge, stavljajući ih ispred sebe. Ta, vi ste i biće po sebi i krajnje je vreme da uspostavite granice samožrtvovanju, kao uslov svoga opstanka. Tek kada sebe postavite na čvrste i ispunjavajuće temelje, preostalu energiju delite sa onima koji to zaslužuju. Do tada, spasavajte sebe.
Težak je put kojim sada hodate, ali će vas on s vremenom dovesti do života harmoničnijeg od onog koji ste napustili. Tužna je ta priča sa vašim mužem, ali je i poučna. Nikada ne možete pomoći onome ko ne pomaže sam sebi. On se davno predao i nipošto ne dozvolite da u tom sunovratu povuče i vas sa sobom. Ne sviđa mi se što vam je ćerka ostala sa njim, jer njemu je neophodna psihijatrijska pomoć i nadzor.
Vi se sada usredsredite na svoju svakodnevicu i nemojte zamišljati potencijalne probleme u budućnosti. Gledajte da uredite svoj život, nalazeći vremena i za sve što vas veseli i ojačava. Nastavite sa psihoterapijom, težeći spokoju i ispunjenju u svojoj duši. Na taj način ćete ukazati i svojoj deci na ispravan odnos prema teškoćama života i sopstvenim slabostima.
Znam da nije lako, ali nema nazad, morate napred. Ne vraćajte se na ono što je dokazana propast. Od srca vam želim da budete hrabri, čvrsti i istrajni, dabogda. Toliko muka ste preživeli, mora doći vreme dobra i za vas. Sretno!!!

pogledajte odgovor

10.10.2014

Životna istina

Postovana,
Iz solidne sam porodice, imam posao, partnera, male i velike probleme, kao i svako drugi. Ali jedan problem ostaje nerešen, čini mi se, najveći deo mog života. S majkom imam solidan odnos. Ona je imala uspešnu karijeru dok se nije penzionisala, i sada pomalo radi. Međutim, ona je alkoholičar. To je velika i neizgovorena reč u našoj porodici. Otac nju jako voli, ali nikada sa tim problemom nije umeo da se izbori. Dosta sam se informisala i shvatila da ona spada u kategoriju onih koji piju svaki dan pomalo, ali dovoljno da bude pijana i da ne vlada sobom. Tada, od jedne krajnje fine osobe koju svi kao takvu poznaju, postaje neprijatna, svadljiva, pa i agresivna. Kao i otac, ni ja nisam umela sa tim da se izborim. Sećam se, kao mala, sa 13 godina, kada sam primetila da nešto nije u redu, napisala sam joj pismo u kome sam je molila da prestane. Možda je to imalo nekakav kratkotrajni efekat. Ali nastavila je. Iako je bila tu kad treba, zbog karijere je malo razgovarala sa mnom, i sada, kada sam odrasla osoba, shvatam da me je ipak zapostavljala. U svojim dvadesetim puno sam patila zbog njenog stanja, ali onda sam otišla od kuće, i pokušala sebe da sačuvam, iako sam se uvek preispitivala da li je trebalo više da učinim, da probam da je nekako osvestim. Sada, htela bih da joj pomognem, ona je već u godinama, ima razne zdravstvene tegobe, ali inače ne dozvoljava da joj se ikada ista ‘zameri’. Odbija bilo kakav razgovor. Ja bih želela da je bar nekako upozorim da je možda sada poslednji trenutak da pokuša nešto da promeni, da bar malo sačuva sebe, jer primećujem da ima sve više problema. Kako da to uradim?

Odgovor:

Ako ste jednom doprli do svoje majke pismom, pokušajte ponovo. Kažete da ništa drugo ne pomaže, a pošto imate potrebu da je upozorite na ono što vi vidite kao njen porok, delujte u okviru mogućeg.
U tim nastojanjima, morate biti spremni i na to da vaši apeli ne urode plodom. Neke stvari je moguće promeniti, ali neke i ne. Sa ovim potonjim moramo naučiti da se srodimo.
Znate, poštovana, svako od nas ima svoj život te u njemu i slobodu izbora i posledičnu odgovornost. Vi ste sada odrasla osoba, živite fizički odvojeno od svoje majke, pa pokušavajte i da se psihički od nje osamostalite.
Lepo je što želite da joj pomognete, ali je pitanje da li se i ona slaže sa tim. Njen život je njena stvar. Možda njoj pomoć ni ne treba, možda je ne želi... Verujem da je vama to neverovatno, kao što i njoj može biti neverovatno to u šta vi čvrsto verujete.
Hoću reći da svako od nas ima svoju životnu istinu, koju nosi sa svim prednostima i manama. Nema samo jedne jedine ljudske istine. Da je ima, svi bi se nje držali i bili bi isti. A nismo. I te kako nismo.
Raznolikost života je prirodna pojava i sa njom se moramo sroditi, svrstavajući se među bliske. Svako prema svojoj vrsti. Duhovnoj vrsti, bez obzira na krvnu. Jeste da krv nije voda, ali nije baš ni lepak.

pogledajte odgovor

08.10.2014

Zrnca radosti i lepote

Imam 30 godina i reći ću odmah: nikada nisam imala dečka. Nikada u mom životu nije postojala nikakva emotivna veza, a kamoli poljubac ili držanje za ruke. Ne mogu rečima da vam opišem sramotu koju osećam dok ovo pišem. Opterećena sam osećajem neadekvatnosti i faličnosti i bukvalno svi drugi problemi o kojima čitam mi deluju ‘poželjnije’ od mog. Imam potrebu da naglasim da nije stvar u mom izgledu (jer ja u svojoj glavi probleme te vrste iracionalno povezujem sa tim). Hoću reći, znam da objektivno nisam ružna, ali činjenica je i da samu sebe nikada nisam smatrala lepom, štaviše, veći deo života sam strahovito patila što nisam lepa jer sam bila ubeđena da bi to rešilo sve, da bi me makar muškarci primećivali. I da, svesna sam i da imam potrebu da moja vrednost bude potvrđena spolja, gladna sam toga, i naravno ubeđena da je moja vrednost kao ženskog bića nepostojeća baš zato što nikada nije potvrđena.
Tek poslednjih godina pomalo menjam sliku o sebi nabolje. Da se razumemo, ja znam zašto je to tako, tj. zašto nemam emotivni život - zato što nemam ni socijalni, a kako da upoznate nekoga kad se nigde ne krećete, zar ne? Dakle, niko meni nije kriv za to i znam da mi život ništa ne duguje, a sa prijateljstvima je stvar takva da sam prilično komunikativna osoba, ali nekako nikada nisam uspevala da sporadična poznanstva pretvorim u prijateljstva, iako sam se jako trudila. Možda je u tome problem, što ljudi mogu da ‘opipaju’ moj očaj. Osećam da je to deo i ovog drugog problema, kao da pogrešno ‘zračim’, ili ne ‘zračim’ uopšte, pa je onda i logično da me niko ne doživi kao seksualno biće. Doslovce nemam nikoga (osim porodice) na ovom svetu.
Pretpostavljam da ćete mi preporučiti psihologa. Stvar je u tome što sam ja provela skoro 10 godina posećujući psihologe i pokušavajući da se iščupam iz bezizlazne situacije. Neki mali pomaci jesu napravljeni i, ne mogu da lažem, bilo je i boljih perioda kada je delovalo da će sve biti u redu, ali u poslednje tri godine se sve vratilo na početak. Ukratko, ne bih se vraćala na terapiju jer se (žao mi je što moram ovako da napišem) pokazala kao gubljenje vremena. Nisam se pomerila sa mrtve tačke.
Znam ja da moje probleme ne može da reši terapeut, nego moram ja sama. Nekada sam bila konstantno očajna što život prolazi pored mene, a ja nemam nikoga, pa sam se smirivala tako što bih ubedila sebe da nije sve crno, da će biti bolje jednog dana... Sada mi se čini kao da bi trebalo da se pomirim sa tim. Ipak, naiđe period kad me sve pritisne. To je taj moj napredak za sve ove godine, nisam konstantno, nego samo povremeno očajna, a teret je stalno prisutan, plašim se da ću se saživeti s njim. Potresu me neke sitne, bezazlene stvari, neke gluposti koje većina ljudi ni ne registruje, a meni tako fale... Nema veze ako nemate nikakav savet, osećala sam potrebu da ovo napišem.
S postovanjem,
M.

Odgovor:

Imam ja savet i za vas, poštovana moja čitateljko, priželjkivali ga vi ili ne. Nadam se samo da niste baš sasvim iz one priče ‘jadna ti sam ja doboga, niko mi zapravo ne može pomoći, baš nikada... ne dam se ja’.
Ta, podosta ste vi uznapredovali na psihoterapijama što se tiče osvešćenja problema koji vas tišti. Sada je konačno red na realizaciju promena vašeg ponašanja, koja će dovesti do konkretnog poboljšanja. Spoznaja je jedno, a sticanje novih navika nešto sasvim drugo.
U osvajanju tih presudnih pomaka pomoglo bi vam kada biste se odlučili da usvojite neko štene. Čak i ako bude ružno, uskoro ćete biti preplavljeni bezuslovnom ljubavlju, odanošću i privrženošću tog neodoljivog bića. Takođe, obožavaćete i vi njega, kako god izgledalo, jer ljubav čini čuda, dokazujući da je ‘lepota u očima posmatrača’.
Iz dana u dan jačaće u vama spoznaja kako život ima svetliju stranu, te da blagoslov ljubavi nadilazi sve zemaljske kvazidimenzije.
Verujem da to može biti početna stepenica pomoću koje ćete dospeti i do realizacije kvalitetnih odnosa sa ljudima. Tome će sigurno doprineti i što ćete svoje kuče morati da šetate nekoliko puta na dan. Em ćete boraviti u prirodi, što revitalizuje psihu i telo, em ćete se združiti sa ostalim vlasnicima, pa proširiti svoj socijalni krug.
Usput, preporučujem vam da otvorite jednu sveščicu u koju ćete, iz dana u dan, upisivati zrnca radosti i lepote. Zadatak je da unesete dnevno bar jedno jedino i da se s vremenom moćnije fokusirate na dobro, koje zanemarujete.
Život je svima nama ‘nekad siv, nekad žut’, ali dok nosite crne naočare, ostajete slepi za sve druge nijanse bitisanja, a to ne može rezultirati dobrim, jer sami poništavate lepotu i slavu života koja čami u vašoj duši, čekajući da joj omogućite da izađe na videlo.
Priželjkujući da kolekciji psihoterapeutskih skalpova ne dodate i moj, iskreno vam želim svaki pomak ka dobrom.

pogledajte odgovor

07.10.2014

Promene duše

Poštovana Tanja, imam 39 godina, prilično siguran posao (ukoliko se za bilo koji posao danas tako može reći) i divnu trogodišnju devojčicu. Njen tata je u Italiji, dolazi jednom u dva meseca da je vidi i koliko-toliko održavamo lep odnos zbog deteta. Ne volim izraz ‘samohrani roditelj’ samo zato što asocira na neku socijalno ugroženu kategoriju. Sve u svemu, pokušavam da detetu i sebi priuštim lep i radostima ispunjen život.
U poslednje vreme pokušavam da shvatim uzroke svojih strahova. Nekako se osećam prazno, ispumpano i tužno. Kad pogledam deset godina unazad, posao mi je nekako nametnut, plus je monoton i jednoličan, a ja sam oduvek htela da se bavim nečim kreativnim. Ali moram priznati da fakultet koji sam završila ne spada u one koji raspiruju kreativnost. Kada sam ga upisivala, imala sam neku ludu ideju da hoću da radim baš ono što najmanje razumem u nadi da ću to nekada shvatiti i zavoleti... Kakva varka! Oduvek sam bila umetnički tip i kao srednjoškolka želela sam da studiram istoriju umetnosti. Ali nisam. I to iz razloga što takva profesija ne omogućava sigurno zaposlenje u našoj zemlji. Sad mislim da sam pogrešila što sam slušala roditelje i sve druge osim sebe.
Ta profesionalna ispraznost kao da mi se preliva i na polje emocija. Nezainteresovana sam za muški rod i svu svoju ljubav usmeravam ka detetu. Osećam se nesigurno, nezaštićeno i usamljeno, jer dugo traje ta emotivna ravnodušnost, a ja ništa ne činim da stanje popravim. Razočarana sam, najviše u sebe. Počinjem da se plašim susreta i priče sa drugim ljudima. Delujem nesigurno, stidljivo, trapavo... i koliko god se trudila da to popravim naprečac, ne ide. Osećam zavist prema srećnim parovima, a to osećanje nikad nije bilo deo mene.
E sad, ne znam zbog čega vam pišem. Verujem da čovek jedino sam sebi može pomoći. I ja znam da ću naći snage za to, ali samo mi nije jasno zašto sam tako tužna i pitam se gde mi je onaj polet za promene, za flertovanje, i gde se denuo onaj moj stari osmeh? Pretvorila sam se u mašinu koja samo računa koliko će joj novca ostati do prvog i bojim se da ću se teško vratiti na staru, bezbrižnu, nasmejanu mene.

Odgovor:

Poštovana, ponajpre bih da vas podstaknem da se prihvatite stare, a zanemarene potrebe za umetnošću. U bilo kojoj formi, posegnite za kreativnim zanosom, te negujte svoju dušu onim što vas veseli. Takođe, istoriju umetnosti možete proučavati svakodnevno, nemojte odustajati od svojih ljubavi, nipošto.
Potom, skrenula bih vam pažnju da su promene duše u drugoj polovini života prirodne. Dubinska psihologija ukazuje da se tada suočavamo sa sopstvenom senkom. Uputite se u tu literaturu, a možda je ponajbolje da počnete sa ‘Rečnikom Jungovih simbola’ autora Žarka Trebješanina.
Promene koje nam se tada dešavaju bi s vremenom trebalo da dovedu do celishodnije ravnoteže i daljeg razvoja ličnosti. Ukoliko ne možete sami na tom trnovitom putu, potražite adekvatnu stručnu pomoć. Nažalost, ništa se ne može rešiti naprečac. Sve što je brzo to je i kuso. Samo ono što se postupno gradi, trajno je i čvrsto.
Potrudite se, pored navedenog, da sebi svaki dan priuštite iskru radosti. Osmehnite se od duše svome detetu, uočite predivan zalazak sunca te se razgalite, makar na tren, poklonite sebi lep cvet, pružite prolazniku uljudnu podršku... bilo šta što će vas podstaći na radost, ljubav i zahvalnost. Jer ako to ne priuštite sami sebi, ne možete ni očekivati da ćete išta dobiti.
Svaka promena počinje unutar nas. Počnite sada i ne odustajte nikada.

pogledajte odgovor

30.09.2014

Kraljevski put

Imam 38 godina i poput mnogih iz moje generacije, koji žive skromno i od sopstvenog rada, pitam se zbog čega je kvalitet života kod nekih ljudi viši u materijalnom smislu, a i kudikamo su opušteniji, svemu prilaze sa većom dozom lakoće i nemara. Putem univerzalnih vrednosti (dobrota, poštenje, vrednoća, entuzijazam, empatija) idu mnogi pa su na ivici egzistencije, a ima i puno onih što kukaju, posao traže a ‘mole boga da ga ne nađu’, kojima je sve uvek crno i na neki čudan način me poljuljaju i ubede da se ne vredi boriti. Zbunjuje me to što želim negde da se ‘probijem’ i materijalno i poziciono, što osećam da to mogu, hoću i da mi pripada. Međutim, i pored mnogo razmišljanja, ne znam kako to da ostvarim, a volela bih. Da li je suština kapitalizma zarada na račun ljudskih slabosti i niske svesti? Ako je tako, može li se sačuvati duša, zdrav razum, pozitivna uverenja? Da li je društvo uvek jače od pojedinca?
Hvala.

Odgovor:

Evo zašto su popularne filozofske terapije. Mnogi poput vas, poštovana čitateljko, imaju potrebu za smislenim odgovorima o svrsishodnosti života. Da je to oduvek iskonski poriv čoveka, dokazuju i bezbrojne škole filozofije kroz istoriju. To što njih uopšte ima toliko, jasno ukazuje da su retki ljudi koji su na ‘ti’ sa tvorcem. Uglavnom, nije smrtnicima dato da shvate jasno i nedvosmisleno niti sebe, niti ono oko sebe.
E, sad, uočite da sam rekla ‘shvatiti’, misleći na razum. Njime ne možemo doseći istinu. Misleći aparat nas upliće kao pile u kučine. Svaka misao je početak konflikta, jer rađa svoju kontramisao. Pomoću razuma se stalno vrtimo ukrug, bez mogućnosti da postavimo čvrsto težište ma gde.
Upravo zato duševni razvoj čoveka podrazumeva napuštanje, tj. kontrolu razuma, dok se s vremenom, upornom posvećenošću, težište može premestiti na intuitivnu spoznaju. Zaustavljanjem obrta svesti, kroz utišanost bezbrojnih glasova u svojoj glavi, dosežemo taj ‘kraljevski put’. Duboko u nama postoji nagomilano svekoliko ljudsko iskustvo, a ono nam je na raspolaganju samo ukoliko tajac vlada između naših ušiju, dok pulsiramo spokojem. No, i tu važi ono ‘puno je zvanih, a malo odabranih’.
Da biste doprli u to izabrano društvo, svakodnevno vredno vežbajte usredsređenost na ‘sada i ovde’, tj. meditirajte u bilo kojoj formi, kako biste, u sretan čas, dobacili do nepokolebljivog uverenja da je sve, u nama i oko nas, delić veličanstvenog sklada, uzvišene lepote.
E, tada, i samo tada, sve će vam biti jasno, samo po sebi. Neka blagoslov bude uz vas!

pogledajte odgovor