21.05.2015

Mudrost nesvesnog

Završio sam osnovnu i srednju školu kao odličan učenik, medicinski fakultet kao vrlo dobar student, sa prosekom 8,5, a potom i specijalizaciju sa odličnim uspehom. Obavljam posao koji volim, oženjen sam, imam porodicu.
Međutim, s vremena na vreme, jednom ili dvaput mesečno, sanjam slične, stereotipne snove: najčešće da sam srednjoškolac i da je ostalo nekoliko dana do kraja školske godine. Zaključene su mi sve odlične ocene, ali nedostaje mi ocena iz jednog predmeta, nekada je to matematika, nekada hemija, biologija, geografija... Tokom cele godine nisam imao nijednu ocenu iz tog predmeta, a sada treba da odgovaram za nju. Problem je u tome što iz tog/tih predmeta ne znam ništa. Pokušavam da navrat-nanos nešto naučim ili da rešavam veoma komplikovane zadatke iz matematike, ali ništa mi ne polazi za rukom. Hvata me panika, razmišljam da se napravim bolestan i da ne dođem u školu ili da sve ispričam roditeljima, ali znam da mi to neće pomoći. Budim se sa olakšanjem da je sve samo san. Osim kratkotrajne nelagodnosti, odmah nakon buđenja nemam nikakve tegobe. Neprijatan san me ne ometa.
Druga (ređa) vrsta sna je saznanje da me do fakultetske diplome deli još nekoliko relativno lakih ispita. Međutim, prolaze nedelje ili meseci a ja nikako ne počinjem da ih spremam. Opet se budim sa olakšanjem da su fakultetske muke iza mene.
Razgovarajući sa kolegama saznao sam da mnogi od njih sanjaju slične snove: o školskom predmetu iz kog treba da odgovaraju za ocenu a ne znaju gradivo, ili ispitu koji treba da polažu a nikako da ga nauče i sl.
Tokom školovanja nikada nisam bio ‘kampanjac’. U stvarnosti nikada nisam ‘jurio za vremenom’. Učio sam redovno, bio sam disciplinovan i vredan učenik i student. U realnosti nikada nisam dolazio u situaciju da ne znam gradivo a vremena za učenje više nema.
Da li mi možete pomoći da dokučim šta organizam, mozak ili podsvest ovim snovima pokušavaju da mi saopšte? Meni a i ostalim mojim kolegama i prijateljima koji su uložili puno truda i vremena da završe težak fakultet i da se bave veoma odgovornim i stresnim poslom.
Težak san

Odgovor:

Snovi su veoma kompleksan fenomen, u čije razmatranje bi trebalo uključiti štošta. Pre svega ličnost snevača, potom životne okolnosti u kojima se javljaju, trenutke u kojima se isti san ponavlja itd. Jasno vam je, poštovani, da na osnovu jednog vašeg pisma tome nije moguće pristupiti drugačije no površno.
Ali, evo... Dubinska psihologija sugeriše kako je u snu najvažnija atmosfera. Na primer, možete sanjati nešto morbidno, a da je obojeno dobrim osećajem, i tada se rukovodite kao da san predstavlja nešto pozitivno.
Ako u tom kontekstu opšte atmosfere posmatramo snove o kojima pišete, oni nose nelagodu, nesigurnost, stanje panike, krivicu, izvrdavanje, nespremnost pred izazovom, strah od odgovornosti... zar ne? Možda vas oni upozoravaju na ta osećanja? Znači, ispitne situacije su poslužile da vam preko njih dopru bitna osećanja sa kojima bi trebalo da se suočite u realnom životu. Možda...
Takođe, snovi veoma često imaju kompenzatornu ulogu. Preko njih nesvesno nadoknađuje ono što nedostaje svesnom. Eto, vi ste u realnom životu uspešni, sposobni, vredni, organizovani, zahtevni, poprilično kritični (‘vrlo dobar student sa prosekom od 8,5’). Moguće da ti snovi koji vas proganjaju prave ravnotežu toj vašoj ultrauspešnoj ličnosti. Psihička energija od koje smo satkani je harmonična ravnoteža suprotnosti. U nama ništa i nikada nije samo crno ni samo belo, već je uvek suptilni spoj jedinstva suprotnosti. Neprekidno balansiranje ovih krajnosti čini život sam, dok je vrhunac duševnog razvoja njihovo stapanje u jedno, koje ih prevazilazi.
Pomislite, možda vas mudrost vašeg dubinskog nesvesnog upozorava kako ste prezagazili u krajnost, te vam kroz snove nameće saživljavanje sa nesavršenošću, recimo, kao primer. Da li je došlo vreme kada je neophodna nova ravnoteža u vašem životu gde će obaveze i posao biti stavljeni na neko manje značajno mesto? Opet jedan primer.
Manje stresa, a više radosti? Smanjenje kontrole radi saživljavanja sa spontanošću? Nesigurnost u balansiranju između posla koji volite i porodice koju volite? Novi ispiti života za koje baš i niste pripremljeni sasvim?...
Nagađanjima nikada kraja, dok život od nas ište konkretan odgovor, koji moramo sami iznedriti.
Želim vam sav uspeh, uz neophodan neuspeh, koji čine čoveka savršenim po kriterijumima koji nas nadilaze.

pogledajte odgovor

15.05.2015

U manjini

Razvedena sam odavno, imam 42 godine i sina od 16. Sa bivšim mužem se slažem izuzetno, održavamo prijateljski odnos, pomažemo jedno drugom, i to nije više samo pitanje deteta. Nemam osećanja prema njemu, a ni on prema meni, ne spominjemo prošlost. Družimo se sa skoro istim ljudima, svi moji prijatelji ga vole, kao i moja rodbina.
I sve mislim da tu leži problem. Kad god imam nekog u životu, moj bivši me podržava, a i ja njega. Ali, niko ne može da shvati ovaj naš odnos, ni moji partneri, ni njegove partnerke. Čak sam i ja pomislila da zbog njega ne mogu da ostvarim normalnu vezu, a ne mogu da se distanciram, previše smo povezani.
Svi nam se čude na odnosu, a meni kao da to imponuje. Baš volim što imamo takav odnos, ali ne želim ništa više. Ni on. Nikada nismo imali seks posle razvoda, mada se ponekad šalimo na tu temu.
Želim da vas pitam da li je sve ovo normalno? Jesam li se možda ušuškala u imaginarnoj sigurnosti da imam nekog? A godine prolaze, potreban mi je pravi partner. Kako da razgraničim odnos s bivšim mužem? I da li uopšte to treba da učinim?
Bivša

Odgovor:

Kamo lepe sreće da je ljubav postojanija u ljudskome rodu. Da samo menja formu, pa kada više nije partnerska, da bude drugarska, recimo, a da joj je suština nepromenjiva, da se ne izopačuje u mržnju, na primer. Nažalost, tipično je za ljude da sa promenom forme ispari i suština, pa čak i kada je u pitanju tako neuporediv fenomen kao što je ljubav. Da ne pominjem kako je sve to povezano sa poštovanjem i samopoštovanjem, a tek sa odgovornošću...
No, surova je realnost da većina dojučerašnjih ljubavnika, pa čak i roditelja, ume da zamrzi kao najveće neprijatelje one koji su im bili sve. Neću lamentirati nad tom tužnom pričom o nezrelosti ljudskoga roda i nedostojanstvenom odnosu prema uzvišenoj ljubavi, ali bih svakako da podržim one koji uspešno iskorače iz te žabokrečine.
Svaka vama čast, poštovana čitateljko, na uspešnom poduhvatu, koji je dragocenost. Hvale je vredno kada ljudi idu dalje, a da prethodno ne unište ono što su gradili. Treba se menjati, ali nadgrađivanjem prošlosti. Dragocenu suštinu valja negovati, dok se forma može prilagođavati protoku vremena. Jeste da ste zbog toga u manjini i pod pritiskom nerazumevanja, ali je dobro što ste ponosni na sebe. Ono što je opšteprihvaćeno ne mora biti dobro. O, ne! Kao i što ume biti pohvalno ono što je u manjini. O, da!
E, sad, jedino što bi trebalo da imate na umu jeste kako većini ne valja zabadati prst u oko. Ne morate na sva usta pominjati svoju posebnost, niti nove emotivne partnere u to upućivati dok se sasvim ne srodite. Inače, svoju intimu delite samo sa onima koji su vam skroz bliski pa mogu precizno da saosećaju i tačno razumeju šta je posredi.
Takođe, ne vidim ni zašto biste sa bivšim mužem raspredali o svojim sadašnjim partnerskim relacijama. Šta je bilo, bilo je, neka ostane u prijatnoj uspomeni (pogotovo zbog potomaka), ali da se znaju čvrste granice odanosti i posvećenosti.
Pa, sa srećom da vam je i neka svetlost vaše duše sija doveka.

pogledajte odgovor

15.05.2015

Iz dana u dan

Poštovana Tanja, u beznadežnoj sam situaciji. Imam dete od šest godina i loša sam mu majka. Vrištim na njega, nemam strpljenja da mu se posvetim, nervira me...
Ja se loše osećam u svojoj koži od kada znam za sebe. Pogrešila sam što sam rodila dete i sad svu svoju nesreću prebacujem i na njega. Pravim neurotičara i nesrećnu osobu od nevinog bića.
Ne znam kako bih vam ukratko opisala sebe... Imam 46 godina, zatvorena sam, bez ijednog prijatelja, bez ikakvih interesovanja, preplavljena strahovima, malodušna, životarim kao biljka... Svi moji pokušaji da pomognem sebi su se loše završili jer mi nedostaju volja i istrajnost. Kod mene u mestu nema psihologa, Beograd mi je predalek.
Muž nije zainteresovan za vaspitanje deteta.
Koliko god sažaljevala svoje dete, ni zbog njega nemam dovoljno motiva da nešto promenim, a i čini mi se da je klupko problema toliko zamršeno i veliko da ne znam gde je početak.
Unapred hvala na odgovoru.

Odgovor:

Vi ste u mnogo ozbiljnom problemu, poštovana čitateljko. Nema vam druge nego da se trgnete i neizostavno potražite preko potrebnu pomoć. Pokušajte da se oslonite na nekog bliskog iz porodice ili/i brižnu komšinicu, a sa druge strane i na stručna lica poput psihijatra i psihologa. Verujem da će vam na početku biti neophodni lekovi, koji će doprineti da izronite iz muljevitog živog blata u kom ste sada. Rekla bih da je kod vas puno nesreće, zapuštene odavno, uz svu nedaću koja vas je usput sustizala.
Sada vam sve deluje crno i beznadežno, a ne mora tako i da ostane. Psihijatrijski lekovi će doprineti da se zaustavi to vaše urušavanje, a psihoterapija bi trebalo da vam pomogne da osvestite uzroke svojih tegoba i da imate potporu u njihovom nadvladavanju.
Shvatila sam da u svom mestu to nemate nadohvat ruke, ali vaša situacija je takva da morate doći do pomoći, jer je u pitanju opstanak. Neka vam neko od bližnjih omogući barem jedno slobodno popodne u sedmici, pa da možete da se pozabavite sobom na predloženi način.
Nemojte se predavati i očekivati neko čudo neviđeno koje bi vas strefilo bez vašeg napora. Toga nema i to ne biva, vidite i sami. Prepuštanje nedaćama samo uvećava haos i beznađe. Sami ste odgovorni za svoj život i nema ko drugi da ga živi umesto vas.
Tužno je što patite, a još je i gore što muku prebacujete na nedužno dete. Verujte mi, ne mogu to ni da komentarišem, pošto ne bih uspela da izmislim tople reči za utehu. Opet, svesna sam da samo očajna majka može da maltretira svoje dete i svim milosrdnim silama se molim da smognete snage pa pomognete sebi. Nadam se da će svest koju posedujete o svom problemu, udružena sa instinktom samoodržanja, konačno prevagnuti na dobro.
Pribojavajući se da ne ostanemo samo na praznoj priči, predložila bih vam i dve sasvim lake, a u domu izvodljive ekspresne samopomoći.
Po buđenju, provedite desetak minuta tako što ćete svoje lice i telo izložiti suncu. Pokušajte da ga upijate iz sve snage, ne razmišljajući ni o čemu. Samo se stopite sa njim i umirite koliko god možete. Pri kraju, zamislite kako stojite na vrhu neke planine, ponosni što ste se uzverali dotle, dok posmatrate božanstven krajolik oko sebe. Osetite svoje moćno telo... stopala čvrsto uronjena u zemlju... srce koje radosno kuca opijeno prirodnim lepotama... ruke podignute uvis dok snažno i poletno slave život sam...
Plus, vežbica broj dva. Kad god osetite napetost, beznađe ili šta god što vam ne prija, uzmite svesku pa pišite šta vam padne na pamet. Samo izlijte to iz sebe i kada prođe, ispljuskajte se ledenom vodom po licu te duboko izdahnite. I tako iz dana u dan.
Sigurna sam da će vam prijati, vi to zaslužujete. Učinite te sitnice za sebe, za svoje dete, za opstanak, za onaj delić svakodnevice koji će biti obasjan svetlošću i tračkom milosti. Darujte ga sebi, malo-pomalo, vi ste toga vredni. Da bi dobro, u srećan čas, prevladalo i postalo konstanta u vašem dragocenom biću.
Neka sila života bude uz vas!

pogledajte odgovor

15.05.2015

Opasna zamka

Najbolja Tanja,
Cenim vaše odgovore, neretko i razmišljam o svem tom šarolikom svetu koji nosimo u sebi, a i onom ‘povampirenom’ napolju.
Radim kao prosvetar, intenzivno sam boravila među decom i vrtićke dobi, a sada sam u osnovnoj školi, u kojoj imam više od 19. godina iskustva, i neću reći ništa novo ako kažem da je škola neretko polumračno mesto, a trebalo bi da nosi epitete hrama učenja, druženja, veselja, pozitivnog odnosa đak-nastavnik, ali i neke vrste respekta. Svega toga je sve manje.
Ja sam donedavno uspevala da se nosim sa nonšalantnošću pojedinih nastavnika, mojih kolega, koji samo ‘otaljavaju’ svoj posao, kao i sa veoma izraženom nedisciplinom u razredima, uvredljivim rečnikom prema osoblju, povremenim mobinzima u svim pravcima (nažalost, i od strane prosvetara prema učenicima), neučenjem, divljaštvom...
No, ponešto, izgleda, čine i moje godine - imam 50, a delom i to što sam, barem tako mislim, intenzivno nastojala da i više nego korektno obavljam svoj posao. Volela sam ga, videla u njemu neku lepotu, radeći jezik i književnost sa učenicima, i lagala bih kada bih rekla da u nizu generacija nisam imala predivne dece, pametne, ambiciozne, pristojne...
Međutim, ta se slika ovde u zapadnoj Evropi, gde živim, sve više gubi i ustupa mesto dnevnoj borbi po sistemu ‘preživi dan u školi’ (obrazovala sam se u domovini, ali i ovde).
Decu sam i ranije uspevala da ‘ispratim’ kroz njihove osetljive tinejdžerske godine, učeći ih, i, verujte, bila srećna zbog njihovih postignutih rezultata. No, ovde je podosta ‘labav’ sistem, u smislu da nema prave kazne, mere niti granice za učenike. To je tzv. zapadna dečja demokratija, koja je nastavniku vezala ruke.
Svakog dana na posao idem sa grčem u želucu, deo kolega, kao i ja, oseća da je kraće bolovanje jedini pravi ‘sedativ’, a, verujte mi, ne bežim od posla. Za sve ove godine vodio me je entuzijazam, i volela sam i dodatno da ostajem sa decom, samo da upiju neko znanje. No, sada je to, čak i od onih učenika od kojih ne bih očekivala, postao ‘boj’, toliko je nagore promenjeno ponašanje u učionicama. Sa stupanjem u pubertet, ne znam ko nosi ‘titulu’ goreg, devojke nekad čak prednjače...
Strašan je ‘repertoar’ - vulgaran rečnik, mobinzi, treskanje, lupanje, noge na stolu, uništavanje pribora, prljavština... Sistem u osnovi dopušta deci previše, bez odgovarajuće primerene kazne.
Na momente pomišljam da bi, čak i u ovim godinama, trebalo makar privremeno da se posvetim nekoj drugoj struci (jer imam malo iskustva i u nekim ‘mirnijim’ poslovima), samo da ‘udahnem vazduh’ i smirim nerve, barem na nekoliko meseci.
Relaksaciju nalazim u prirodi, čitanju, pozitivnim ljudima, izložbama, pozorištu... ali nagriza me sve lošiji status u školi, sve manje izražena želja umornih rektora da pomognu osoblju, i taj užasno loše skrojen, popustljiv sistem prema đacima od kojeg niko na duge staze neće imati koristi.
Zahvaljujem vam srdačno na vašem odgovoru!
Marija

Odgovor:

Poštovana čitateljko, nisam uočila da ste mi uputili neko određeno pitanje, iako poštujem vašu potrebu za poveravanjem. Tako, uopšteno govoreći o mukama koje vas tište, poentirala bih sledeće o granicama, meri i promeni.
Granice: kako mi pišete, kada učenici pređu sve normalne granice u neučenju ili ponašanju, sve počinje da se urušava. Potpuno ste u pravu. Neograničene mogućnosti uopšte nisu podesne za čoveka, ni zrelog, a kamoli mladog. Da bi osoba postala jaka, potrebna su joj ograničenja određena dužnošću i voljno prihvaćena.
Mera: svakako, u ograničavanju se moramo pridržavati prave mere. Ako čovek nameće bolna ograničenja svojoj prirodi, to je štetno. Takođe, ako bi se otišlo predaleko u nametanju ograničenja drugima, oni bi se pobunili, kad-tad. Zato je neophodno postaviti granice čak i ograničenju. Generalno, u osnovi velikog dela zvanog život osnovni zahtev je prava mera, svega i svačega. Tome nas poučavaju drevne mudrosti i sopstveno iskustvo preživljavanja. To mu dođe kao jedan od osnovnih zakona bitisanja. Uz njega ravnopravno, tj. dopunjavajuće, stoji i onaj o promeni. Kada je mera dosegnuta, nastupa promena. Uopšte, granica, mera i promena izviru i ulivaju se jedna u drugu, varijacije su na istu temu.
Promena: drugo ime za život sam. Opstaje samo ono što se transformiše i prilagođava. Prosto, pulsiranje reke života zahteva da se biće održava na površini, upijajući svetlost. Dok god plutamo, ronimo, izranjamo, plivamo ovim ili onim stilom - postojimo. Kada se zgrčimo i ukočimo, talasi nas preklope i kao kamen tonemo u mračne dubine, da nas više nema.
E, sada, ako biste sve ovo primenili na vašu životnu muku, mogli biste dobaciti do željenog poboljšanja. Vaš rad sa decom, u postojećim okolnostima, dovodi do bolnog iscrpljenja. Elem, nemojte više istrajavati u tome. Teskoba koju osećate upućuje da ste prevršili meru sopstvene prilagodljivosti, te da je pravo vreme za promenu, kako biste zadovoljavajuće opstali.
Kažete da imate mogućnost za alternativni, mirniji posao. Što da ne? Osvežite se nečim sasvim novim. Ili pak možete privatno povremeno davati časove nekom finom detetu, recimo. Ali, u svakom slučaju, nastojte da iskoračite iz neugodne kolotečine dok se ne osetite bitno osnaženom.
Lično iskustvo u radu s decom vam je dokazalo kako ne valja biti popustljiv prema njihovim slabostima. To, takođe, znači kako je loše povlađivati i sopstvenim slabostima.
Inercija navike je opasna zamka. Čim primetite da krvarite, bežite iz nje. Ako želite da se radujete opstanku, dužni ste da se svojom voljom za to i izborite. Mislite o tome, pa budite hrabri te istrajni u ovaploćenju boljeg sutra.
Srdačno!

pogledajte odgovor

05.05.2015

Ono što nedostaje

Poštovana,
Da li mislite da je normalno da se ženskoj osobi, uzornoj supruzi i majci, dešava sledeća stvar: posle prepiske od nekoliko meseci upoznala sam osobu kojoj sam slala poruke i dobijala odgovore, mlađu od mene 10 godina. Malo-pomalo, moja osećanja su proradila i shvatila sam da mi je veoma stalo do njega, mada pretpostavljam da toj osobi ništa ne značim.
Ja i dalje mislim da će moj brak ostati takav kakav jeste, imam i divnu decu, ali bih želela da se oslobodim osećanja svake vrste prema navedenoj osobi. Moram da naglasim da, osim prepiske, nije bilo ničeg drugog, čak se retko i u prolazu sretnemo. Najveća neprijatnost je što i pored toga što nikakve intimnosti nije bilo, mogu ispasti nemoralna osoba. Kako vi na to gledate?

Odgovor:

Ajde da vaš košmar, za promenu, postavimo ovako: desilo se ono što se desilo, ma kako da mu je ime, shvatite to tako da možete živeti dalje. Pritom, najbitnije je da naučite nešto korisno iz događanja koja vas more. Umesto da se vrtite ukrug, bezuspešno pokušavajući da protumačite šta se dogodilo, probajte da se usmerite na pitanje zašto se desilo. Zbog čega jedna žena, kojoj je sveto da bude uzorna supruga i majka, ima prisilu da kontaktira sa drugim muškarcem, gajeći ‘osećanja svake vrste’ prema njemu?
Ne pominjete ništa u vezi sa vašim suprugom i odnosom koji imate, ali meni je i to dovoljno da vam skrenem pažnju na sledeće. Nastojte da utvrdite šta vas to zanosi za drugim muškarcem. O čemu maštate kada je on u pitanju? Šta mu pišete? Čemu li se nadate? Sve ono što želite da dobijete od tog muškarca, verujem da vam nedostaje u odnosu sa mužem.
Ukoliko težite da održite svoj brak, a da pritom budete u zadovoljni u njemu, nema vam druge do da se potrudite da ga obogatite onim o čemu maštate. Ko zna, možda i vaš muž to priželjkuje...
Živa je istina da sreća jedne porodice počiva na sreći žene. Zato, nastojte da bolje upoznate sebe, pa hrabro realizujete ono što će vam doneti spokoj i ispunjenje, ne biste li ga podelili sa onim koji je uz vas za stolom i u postelji. Tom suštinom se pozabavite iz sve snage, tu je epicentar vaših problema.
Činjenica je da vi, do sada, niste ništa uradili da pomognete sebi na pravi način. Koliko god da valja biti moralan i obziran prema drugima, to nikako ne isključuje da isto primenite i na sebe. U rešavanju svakog životnog problema pođite od sebe, razumite i ispoštujte sebe, a ne poništavajući druge, pa ćete daleko stići.
Da Bog da.

pogledajte odgovor

25.04.2015

Veran pratilac

Kako je moguće da odrasla osoba kada po noći ide u WC ima strah i jedva čeka da se vrati u krevet? Ni sama ne znam kada je to počelo, možda negde od 12. godine kada smo se kao deca međusobno prepadali izmišljenim duhovima i prepričavali priče na tu temu.
Vi ste prva osoba kojoj govorim o svom problemu, jer me je sramota. Zar i dan-danas, kada imam svoje dete... E, tu leži još veći problem. Moj strah je nešto manji, ali trogodišnji sin se budi često i traži našu pažnju, kaže da se plaši da neko ne uđe u kuću, zahteva moguće i nemoguće stvari, a kada suprug i ja ne ispunimo sve, sledi vrištanje i bacanje po krevetu, ne vredi ni lepa reč, ni ucena, ništa. Za sada imamo samo njega.
Do kada to može da traje, kada ću se naspavati? Da li ja prenosim strah na dete? Kako da pomognem sinu i sebi? Ne mogu da idem kod psihologa, mlad je i po selu govori o problemima svojih pacijenata, ne želim da i o nama priča.
Lep pozdrav!
Zabrinuta

Odgovor:

Strah je veran pratilac ljudske prirode, možda i najverniji. S obzirom na njegovo tako duboko evolucijsko ukorenjenje, ne valja se olako odnositi prema njemu, nego sa velikom mudrošću i uvažavanjem.
Za moj pojam, ne moramo se boriti protiv svakog straha. Onaj koji parališe i opseda, onemogućavajući život koji zadovoljava, svakako se mora svesti na podnošljivu meru. No male strahove, uz koje se opstaje bez bitnijeg poremećaja, možemo i ignorisati, ali sa poštovanjem, bez preteranog poklanjanja pažnje i klečanja na kolenima. Zato što se strah strahom hrani, a i stoga što ne bi trebalo imati iluzija da se svi strahovi mogu ukloniti potpuno. Pa kad su već neizbežni, valja se hrabro sa njima i nositi.
Elem, sa malim i beznačajnim strahovima bi se valjalo sroditi. Po principu ‘tu si, molim lepo, ali eto i mene lepo s tobom’. Mislim da bi vaš strah od noćnog odlaska u WC mogao da spada u ovu kategoriju. Bez obzira na to koji mu je uzrok, dok god je on samo to, pokušajte da ga svedete na minimum. Možda i uz pomoć onih malih noćnih osvetljivača ili čega god što će vam olakšati.
Kad god možete te koliko god možete, strahu se ne prepuštajte i ne udubljujte se u njega, već zauzmite hrabar stav, makar ga i glumili. Što se vašeg trogodišnjeg deteta tiče, poštovana, morate biti strpljivi, pre svega. Imajte razumevanja za dečju psihu u razvoju, pa se trudite da delujete što staloženije i nežnije.
Pokušajte da dobro izmorite sina preko dana, hrabreći ga kako je snažan i moćan. Izmislite neku igricu gde će bujna dečja mašta savladavati sve prepreke i osvajati pobede. Pred spavanje ga okupajte, mazite i umirite. U spavaćoj sobi mu sugerišite da je ona pod zaštitom nekog superheroja kog obožava, a može ga i kao lutku zagrliti te ga uspavajte uz prijatnu melodiju.
Kada se probudi noću, pevušite mu, zagrlite ga, lezite uz njega i ne započinjite priče, bez obzira na to šta vas on pita. Možete mu kratko reći da vam se spava, podstaći ga da nešto lepo sanja, tiho podsetiti na to da je hrabar i slično. Nemojte obraćati pažnju na njegovo burno ponašanje, ignorancija je tu prava solucija. Uglavnom, podržavajte dobro, a lošem dajte što manji značaj. Možete ujutru, kada je dete skroz budno i dobro raspoloženo, komentarisati nešto što smatrate bitnim, ali noć nije vreme za to.
Najbitnije je da vi budete staloženi i stameni, jer na decu to deluje lekovito. Nemojte se opterećivati time da možda prenosite strahove, već usmeravajte svoje misli na dobro. Kako god da se osećate, uvežbavajte smireno ponašanje dok se skroz ne srodite s njime.
Elem, poenta cele ove priče je da nije strah presudan već to kako se prema njemu postavite. Svaki čovek ima u svojoj duši i dobro i ono što baš i nije takvo, ali smo slobodni da izaberemo čemu ćemo da se priklanjamo. Držite se dobra, da bi prevladalo!

pogledajte odgovor

23.04.2015

Ovce pred vukom

Poštovana Tanja,
Molim vas za pomoć. U braku sam sedam godina sa čovekom koga volim i sa kojim imam dvoje dece. Igrom slučaja moj muž zna za ljubavne avanture koje sam imala pre braka, sa nekoliko muškaraca koje on površno poznaje i o kojoma nema dobro mišljenje.
Prilikom svake naše svađe on mi to pominje, kaže mi da se vratim njima ako sam nezadovoljna životom sa njim, da sigurno još uvek imam njihove brojeve telefona. Nikakav kontakt sa tim momcima nemam poslednjih 10 godina, tačnije od trenutka kada sam počela da se zabavljam sa sadašnjim suprugom. Njegovi izlivi besa su nepodnošljivi, neretko na granici fizičkog obračuna. Napominjem da mi je jednom prilikom izlupao mobilni telefon, pljunuo me i polomio mi naočare (tada sam bila trudna sa prvim detetom).
Inače, kada nema svađa, lepo se slažemo, voli me, kaže da ne može da živi bez mene i da nikada, bili zajedno ili ne, nijedna druga neće biti u njegovom srcu.
Ima li opravdanja za ovakvo ponašanje? Da li treba ceo život da trpim njegovo zvocanje zbog nekoliko avantura iz mladosti?
Hvala mnogo.

Odgovor:

Za moj pojam, kada jači napada slabijeg od sebe, bilo kojim povodom, to je siledžijstvo. Mislim i osećam kako je ono nedopustivo, i moralno i zakonski, te da ni pojedinac ni društvo nikako ne bi trebalo da ga tolerišu.
U krajnjoj liniji, za napasnika se uvek može pronaći neko razumevanje. Te je imao teško detinjstvo, te mu pao mrak na oči, te ovo ili ono ga je izazvalo, te nije hteo, ali... i sve tome slično. No, nikada ne treba smetnuti sa uma da za takva ponašanja jednostavno ne postoje opravdanja. Možemo razumeti, ali to nikako ne znači kako je automatski i amnestirano, tj. pomilovano. Za nakaradno ne sme da postoji oprost, jer to narušava prirodne zakone.
Za siledžije je neophodna stroga, jasna i čvrsta granica, iliti kazna, koja bi trebalo takve osobe da osvesti i primora na lečenje, koje će rezultirati uravnoteženim i korektnim ponašanjem, tj. prevaspitanjem.
Nikada nemojte tolerisati atak koji vas psihički i fizički ugrožava. Time sami sebe pretvarate u žrtvu i svojevoljno omogućavate da se nedopustivo ponašanje nastavi. U rešavanju tog problema morate poći od sebe, ali uz pomoć svih koji vam mogu pridoneti.
Nemojte čekati da se nasilnik promeni, jer taj film nećete gledati. Takvi ljudi, čim su se survali dotle, dokazali su kako ne umeju da se nose sa svojim slabostima i niskim porivima, pa neće tek tako postati neko drugi. Njima odgovara da mlate koga mogu, rasterete se ludila, a i osete moćnijim, što slabićima godi. Svaki nasilnik je kukavica koja se bahati na račun onoga čega bi trebalo da se stidi.
Najvažnije je da shvatite i prihvatite kako nasilništvo omogućavaju dve osobe, vi, plus taj kome dopuštate da vas ugrožava. Ako vi uspete da izađete iz tog morbidnog para, on će se raščiniti. Elem, ne čekajte kukovo leto da se mučitelj preporodi, već promenite sebe. Vaš spas je u vašim rukama.
Takođe, poštovana moja čitateljko, nemojte se zavaravati čuvenom mantrom ‘trpim muke zbog dece’, jer im time činite magareću uslugu u pokušaju da prikrijete svoju slabost. Ne samo što svoju odgovornost za haos prebacujete na nedužno dete nego time podučavate potomstvo kako je tlačenje i njegovo trpljenje legitimno. Tako se začarani krug nasilja samoobnavlja, jer su i naredne generacije zatrovane, šireći vonj truleži.
Ma kako vam sve ovo delovalo mučno, nije ni prineti paklu u kojem su žene satirane svakodnevno, od svojih najbližih. Ta propast čovečanstva se odvija i u našoj zemlji, a i mnogo šire. Možda mi je i najmorbidnije od svega to masovno prepuštanje žena na milost i nemilost svojim tlačiteljima. Hipnotisane kao ovce pred zlim vukom, samo mirno stoje i čekaju da im krv poteče.
Nema druge, žene se moraju solidarisati u tom ustanku za opstanak i osloboditi same sebe. Ovo je moj skromni doprinos tome. Umesto da trpe zulum, istom tom snagom ponosne žene moraju se trgnuti i spasiti. Nemaju muškarci, siledžije, baš toliku moć, koliko smo mi pristale na nemoć i nedostojanstvenu poziciju. Utučene milenijumima patrijarhalnog ropstva, bauljamo grcajući i danas, zaboravljajući kako je majka Priroda stvorila ženu da nosi život, jer je najjača i najsposobnija za tu veličanstvenu i neuporedivu misiju. Ali džaba, kada smo to same potisnule i sebe ponizile.
‘Imam jedan san’... povratiće svet i ljudski rod davno iščileli harmoničan poredak... ili će sve nestati u bezdanu... kako bi se tako vaspostavio uzvišeni red...

pogledajte odgovor

21.04.2015

Promena smera

Poštovana,
Imam 40 godina i jedno dete od 10. Samohrana sam majka jer sam se pre nekoliko godina razvela. Firma u kojoj sam deset godina radila je otišla u stečaj, mada sam je ja napustila malo pre toga, pošto više nisam mogla psihički da izdržim odlazak na posao bez plate (firma mi je ostala dužna milionsku sumu). Već dve godine ne radim, živim od alimentacije, koja je veoma mala, socijalne pomoći i najviše od penzija mojih roditelja, koji mi nesebično pomažu.
Naravno, to i nije život nego puko preživljavanje. Po struci sam diplomirani inženjer jednog tehničkog fakulteta. Problem je što imam strah od novog posla i to me je sprečilo da ponovo počnem da radim. Živim u gradu u kome je teško zaposliti se, ali sam ipak u nekoliko navrata preko prijatelja uspevala da nađem neke prilike, međutim, kad bi došlo do toga da treba da počnem da radim, ja sam imala užasne strahove i paniku, od kojih nisam mogla ni da jedem, ni da spavam, ni da obavljam svakodnevne obaveze, a na pola njih sam potpuno i zaboravljala. Poslednji put sam čak dobila i osip po licu.
Tako sam se povlačila i pre nego što sam počinjala da radim, pod raznim izgovorima, da nema ko da mi čuva dete, zbog radnog vremena, male plate, toga da ne umem da budem nametljiva u okruženju koje zahteva takmičarski duh itd. Nisam sigurna da li su mi opravdanja bila potrebna zbog sebe ili drugih.
Onda sam posle tih odustajanja upadala u depresije zbog vlastite nesposobnosti da se snađem u današnjem svetu, zbog griže savesti, zbog toga što znam da moram da se borim za sebe i za svoje dete. Postavljala sam sebi pitanje koliko će mi još prilika život ponuditi pre nego što ih više ne bude bilo. Tu je, naravno, i depresija zbog nemaštine i konstantni strah šta će biti sa nama kad mojih roditelja više ne bude bilo. Uz ta dva oprečna osećanja straha, od posla i od gladi, postaje mi nepodnošljivo.
Kad je novi posao u pitanju, valjda me plaši to prilagođavanje na novu sredinu i ljude, kao i to da se od nekog ko je u ovim godinama već očekuje da puno toga zna, mada su poslovi koje sam uspela da nađem uglavnom bili van moje struke, što mi u principu ne smeta. Tu je strah od kritike, od toga da neću biti uspešna i slično.
Mislim da drugi ljudi ne primećuju tu moju nesigurnost, jer u društvu delujem kao nasmejana i vickasta osoba, solidno izgledam, imam dosta dobro obrazovanje. Poslednjih godinu dana provela sam baveći se jednim mojim hobijem za koji nikad nisam imala vremena i nadala sam se da ću to moći da unovčim, ali, nažalost, zaključila sam da od umetnosti ne može da se živi.
Čini mi se da je od svega što sam u životu uradila jedino dobro to kako sam odgajila i vaspitala dete i što sam u svakom trenutku bila uz njega. Brak sam promašila, profesiju takođe, valjda zato što sam uvek išla linijom manjeg otpora, ali se uvek ispostavilo da lakši put nije ni lakši ni kraći.
Molim za savet kako da se suprotstavim strahu od posla koji već prelazi sve granice normalnog, potpuno me parališući. Hvala!
Barbara

Odgovor:

Tu navalu strahova i nesigurnosti nekako morate zauzdati, zar ne? Traženje novog posla je samo okidač, tj. povod za njihovo ispoljavanje, dok su uzroci mnogo dublji. Mislim da bi vam stručna pomoć bila korisna, kako psihoterapeutska, tako i psihijatrijsko-medikamentozna, neko vreme.
Na osnovu jednog pisma, u kom ne opisujete detalje svog sazrevanja, ne mogu da steknem predstavu o pravom uzroku vaše psihičke ‘paralize’. No, posavetovala bih vas da u razrešavanju muka koje imate promenite smer. Nemojte, poštovana, stalno nadirati tamo gde ne probijate. Možda posao i izvor prihoda možete ostvariti idući suprotnim pravcem, a za onim u čemu ste bili uspešni u svom životu - odgajanju deteta. Rekla bih da tu imate samopouzdanja i elana, pa što se ne biste prihvatili toga, barem na neko vreme, dok se ne sredite duševno i za ostale oblasti delovanja.
Ima toliko majki koje nemaju vremena da se kvalitetno bave svojim potomcima, što im ne biste ponudili neku umetničku radionicu, pa tako spojili svoj hobi sa paricama? Druženje sa decom oplemenjuje i raduje, i svakome može doneti dobro, pa i vama. Ako usput tako sebi obezbedite i materijalnu egzistenciju, hej-haj živote...
To je samo jedna ideja, koja je imala sledeću poentu. Kada se u životu zaglavite, nemojte se ukopavati u živom blatu. Opstanak je složen fenomen i nema samo jedno rešenje na jedno pitanje. Uvek postoji niz solucija. Kada nešto ne ide, moramo biti kreativni, pa iznedriti neku novinu koja može da nas povuče ka dobrom.
Takođe, nije život samo crn, on je i beo, plus sve nijanse svih boja pride. Ne prepuštajte se tami, malodušno. Uvek ima izlaza, uvek iza nekog ćoška svetlo čeka na nas. Ako ga i ne vidite u jednom trenu, morate u njega čvrsto verovati, jer se ono time hrani.
Zato, samo hrabro i ne odustajte od boljitka. Nikada.

pogledajte odgovor

21.04.2015

Nastavak priče

Poštovana Tanja, pišem vam zbog moje sestre. Ona ima 28 godina i još uvek studira. Njen fakultet jeste među težima, ali njoj ide šest puta sporije nego što je uobičajeno. Ostalo joj je osam ispita - to nije puno, ali bojim se da će joj ovim tempom trebati još pet godina za to i da će propustiti sve ostalo u životu. Ona uči redovno, ali kaže da teško i sporo pamti. Na primer, za kolokvijum od 30 strana nekad joj treba i više od mesec dana. Ja sam probala da učim s njom, ali dešava se da ja sve zapamtim ispitujući je, a ona ništa. Nema drugih obaveza, mama je štedi od kućnih poslova, nema ni neki hobi. Ima sada dečka i sa njim se viđa, ali ni to joj ne pomaže da napreduje s učenjem.
Pre koju godinu se lečila od depresije, pila je antidepresiv oko tri godine, i tad nije skoro ništa polagala. Sad je bolje, ali umesto da na kraju fakulteta zapne da što pre završi, ona to nekako hladnokrvno doživljava u odnosu na realnu situaciju. S jedne strane se nervira što dugo studira, a onda posle mesec i po učenja nedelju dana pred ispit kaže da neće izaći da polaže jer nije savladala gradivo. Ja sednem s njom da joj pomognem, a ona dva dana pred ispit umesto da naporno uči, ode da kupi neku haljinu.
U osnovnoj i srednjoj školi bila je odličan učenik a i na početku fakulteta takođe joj je dobro išlo. Posle se sve promenilo. Šta da radimo, kako da se ponašamo prema njoj? Da li da je pustimo da radi kako radi, ili da budemo oštri s njom? Tata je bio strog prema njoj godinama, čak i kad je bila u depresiji, to je preoštro, naravno, a nije pomoglo.
Imam osećaj kao da ona ne preuzina odgovornost za svoj život, da ne razume koliko čovek mora biti aktivan da bi nešto uspeo. Najgore je što se stalno poredi sa drugaricama, priča koja se zaposlila, koja udala, koja rodila dete... Srce me boli jer znam da joj je žao. Zbog učenja mnogo propušta pošto sedi kod kuće ceo dan, ali da napusti fakultet, mislim da bi to ostavilo traga na nju za ceo život. Šta mislite da bi trebalo da radimo da joj pomognemo?

Odgovor:

Ne bi bilo loše da vaša sestra posećuje psihoterapeuta. Nije mi jasno zbog čega tako usporeno uči i šta se dešava u njenoj duši. Time bi se valjalo pozabaviti ozbiljnije.
Pominjete kako je patila od depresije i da je godinama uzimala psihijatrijske lekove. No, šta ju je dovelo u tu situaciju vrlo je bitno. Važno je da shvatite kako je njeno sadašnje ponašanje samo izraz unutrašnje zakočenosti, tj. nekog problema u duši vaše sestre. Cela priča oko ispita i fakulteta je posledica, a valjalo bi se pozabaviti uzrokom. Dok se on ne dokuči i ne posloži kako valja, svaka druga priča je skretanje sa pravog puta. Suštinsko gubljenje vremena i energije, svih učesnika, jeste pratiti pogrešan trag.
Nije poenta što vaša sestra nema diplomu i ne obitava više u spoljnjem svetu. Nju nešto bitno onemogućava da nastavi život kako valja. Ako pritisci i strogost nisu rešili problem ranije, ne vidim kako će sada. Vi, u porodici, do sada niste imali zadovoljavajući odgovor na ovu muku i zato se nemojte ustručavati da potražite pomoć profesionalca. No, vodite računa kako su lekovi samo trenutna ispomoć, dok bi kvalitetna psihoterapija trebalo da bude nastavak te priče.
Mislim da bi u tom pravcu trebalo da delujete, poštovana čitateljko, i želim vam puno uspeha na tom putu.

pogledajte odgovor

14.04.2015

Nemoguća misija

Draga Tanja,
Moj problem je ogromna količina nadmenosti i kompleksa više vrednosti koje ima moj suprug. To mi tokom našeg zabavljanja i prvih godina braka nije izgledalo tako drastično (ili sam bila previše zaljubljena pa to nisam primećivala, ili nisam htela sebi da priznam), ali kako vreme prolazi, meni, a i nama bliskim ljudima, sve više počinje da smeta takvo njegovo ponašanje, bez emocija i sa ogromnom dozom hladnoće.
Sličnih smo godina, istog obrazovanja, imamo porodicu, posao, stambeno smo obezbeđeni, ali...
Na koji način da kod svog supruga probudim osećaj humanosti prema drugim ljudima, poštovanje prema osobama koje to zaslužuju? Svako dobro i veliki pozdrav.
Razočarana

Odgovor:

Eh, draga moja čitateljko, bojim se da ste na sebe preuzeli preteško breme, da već ne kažem nemoguću misiju. Znate, da bi se ljudi promenili, oni bi to prvo trebalo da žele, a potom da se trude, trude i trude...
Nažalost, ne može to za nekoga učiniti niko drugi. Sve da ste vrhunski psihoterapeut i da uložite svoju dušu, ništa ne pomaže. Nema tu čarobnog štapića. Svaka osoba je kovač i svoje sreće i svoje nesreće.
Sa strane, najviše možete doprineti tako što ćete biti inspirator. Predano i nepokolebljivo negujte u svojoj duši uzvišene osobine te nastojte da svom partneru darujete najdragocenije što možete, brižno vodeći pritom računa da i samu sebe unapređujete ili bar da se ne urušavate.
Ako takav vaš pristup ne bude uspešan, moraćete kad-tad da se zapitate da li ste u vezi sa odgovarajućom osobom, jer u ljubavnom odnosu ili oboje dobijaju, ili oboje gube. Pametnije je da budete pobednik i u solo varijanti, nego gubitnik u duetu.
Kažete kako je vaš suprug nadmen, sa kompleksom više vrednosti. Uz to, i da je hladan, bez emocija i humanosti. Ne morate biti stručnjak da uvidite kako tu nešto ne štima. Preciznije, to može pasovati samo patološki. On svoje duševne manjkavosti pokušava da dopuni nadmenošću, ne bi li nekako opstao. Ljudi koji su zaista moćni nemaju razloga da to potenciraju, podrazumeva se, očigledno je. Prave duševne vrednosti su uvek skromne. Sumnjajte u sve ono što štrči, kao, recimo, kada se muškarci hvale kako su bogzna kakvi frajeri, a zapravo, što bi se narodski reklo, ‘ko o čemu, lopov o poštenju’.
Sve u svemu, možda bi bilo ponajbolje da se na vreme obratite dobrom psihoterapeutu, vi sami. Da od početka imate pomoć na ovom strmoglavom putu i da budete sigurni kako ste sve pokušali, na pravi način.
Još jednom da naglasim, sve vreme budite na oprezu i nikako ne dopustite da sami stradate, pokušavajući nemoguće. Nevolja se ne rešava ako se duplira, a svako je odgovoran pre svega za sebe.
Sa najboljim željama!

pogledajte odgovor