Europapress Izdanja

OK!
Broj 45

Neka ostane među nama

Na pisma odgovara: Marta Mratinković

Nije isto

Ono zbog čega vam se javljam biće vam, možda, malo neobično i čudno. Ili barem drugačije. Dok svi uglavnom kukaju kako da dođu do više prijatelja, ili da neprijatelje pretvore u prijatelje (ova parola je naročito omiljena u mojoj firmi) ja odavno želim suprotno. Počelo je još u školi. Bila sam najbolji đak i svi su jako želeli da sede sa mnom kako bi prepisivali od mene, ili su opsedali moju kuću, naročito pred kontrolne i lektire. Mnogo manje ih je bilo kada bi na red došla igra ili zabava, a i tada su uglavnom tražili neka rešenja od mene. To se nastavilo i do današnjih dana, kada sam, sa 36 godina, već dubinski premorena od 'prijatelja' kojima stalno nešto treba. Ja sam neki obrnut tip, oslanjam se na sebe, ne kukam kada mi je teško, svoje probleme ne volim da delim sa drugima. Pomišljala sam da probam da i ja nešto tražim za uzvrat od njih, ali je ispadalo nekako nemoguće, kao kada bi siromašan davao bogatom. Kako da mi pomognu kada oni traže moju pomoć, ni za sebe nemaju dovoljno. I slične priče. Zato sam počela da obožavam one koji neće da mi budu prijatelji. Oni žive svoj, a ja svoj život i to mi mnogo više odgovara. Majka me često kritikuje zbog toga, kaže da sam nastrana, da ne mogu tako, moram sa ljudima, ne valja da budem samotnjak kao moj otac koji satima sedi sam i rešava enigmatske probleme, i osim mame i mene, gotovo da i nema prijatelja. Nije mi cilj da budem ekscentrik, zaista nije, ali su mi ljudi često strašno naporni i dosadni.

Prijateljstvo, poštovana Magi? Zanat najstariji. Lično ne mislim tako. Ali ima nekih ljudi - koji nikako ne spadaju među glupe - koji kažu baš to. Na neka slična iskustva 'miriše' i ovo vaše pismo.
Nema sumnje da postoji priličan broj onih koji obožavaju i 'prijateljstvo' i 'prijatelje', jer ih vide kao zgodan paravan za beskrajno 'žicanje' usluga. Koji zaboravljaju (ili to možda nikada nisu ni znali) da takvi odnosi, u stvari, znače da između dve osobe postoji međusobno prepoznavanje neke srodnosti duša i interesovanja. I da, dalje, na osnovu te bliskosti i uzajamnog razumevanja, one RAZMENJUJU nešto svoje. I sa interesovanjem i radošću primaju ono što im drugi daje iz sebe.
Prijatelji ponekad i pomognu jedan drugome. Nađu se u nevolji. Ali i u uspehu, i radosti. Što opet nije ni ono što neki ljudi danas smatraju pod prijateljstvom. Ono 'dođem ti, dođeš mi'. Niti je prijateljstvo da neprekidno servisirate nekoga ko je stalno u problemima, a u stvari mu je potreban staratelj. Ili bebisiterka. Često se i to 'prodaje' kao prijateljstvo. A nije.
Zato, poštovana Magi, imam lepih vesti za vas. Vi problema s prijateljima i prijateljstvima - nemate. Istina, imate mnogo potraživanja od raznih 'grebatora', ali to vam i nisu prijatelji. Niti su svi ljudi - grebatori.
Možda vam je i to što ste od detinjstva bili najbolji takođe značajno smetalo da i vi budete u stanju da napravite odnose prijateljstva sa drugima. Ne kaže se bez razloga da je 'na vrhu vrlo samotno i hladno'. Takvi ljudi su već po samoj prirodi stvari malobrojni, a i često toliko usmereni na uspeh i postignuće da im potreba da pobeđuju i budu bolji - zatvara vrata za prijateljstvo s drugima. Ako su manje uspešni od vas, onda često imate odnose na koje se u pismu žalite. Ako su vrhunski kao vi, onda ih je em malo, em vas međusobno takmičenje pre čini najboljim neprijateljima nego prijateljima.
Tako nekako prirodno dolazimo do one stare istine da nije lako sa ljudima. Ali, ni bez njih.
Možete i vi, baš kao i vaš otac, da se izolujete u carstvu enigmatike ili već takve neke usamljeničke razonode. Ali ipak - ne zatvarajte vrata između sebe i ljudi. Naučite kako da obeshrabrite 'žicaro še' i one koji su, stalno u (navodnim) problemima. I postavite sebi suštinska pitanja: 'Ko se MENI dopada da se družim sa njim? Ko je MENI zanimljiv, intrigantan, uzbudljiv?' Sa tim pitanjima u glavi počnite da gledate ljude oko sebe. Počnite i ne prestajte, poštovana Magi.
I videćete da…

Dozvola za radovanje

Radi se o mojoj mami. Mislim da je to već neka bolest kod nje u pitanju, iako to niko za nju ne bi rekao jer je jedna od najjačih žena u našem gradu (nismo baš Beograd, ali nismo ni selendra). Ona vam je kao iz onih TV emisija, uspešna, vodi firmu, dobro izgleda za svoje godine, ima porodicu (tatu, mene i brata). Očekivao bi čovek da zbog toga bude srećna i zadovoljna, ali nema šanse. Uvek nešto ne valja… nikada je nisam videla da ceni to što je stvorila. Mi je stvarno volimo, ali je ponekad i mrzimo zato što unosi strašnu nervozu i bes u kuću. Čim dođe, sve nam pokvari i upropasti. Skoro je izašao super članak o njoj, sa lepim fotografijama, jedna gde je na poslu i druga u našoj kući, sa svima nama. I baš je i lepo napisano o njoj, i svi smo super ispali na slikama. I mislite da je ona bila zadovoljna? Ni slučajno. Te vrat joj je ispao naboran (izmišlja), pa mi nismo lepo seli, pa se ne vidi dobro neka skupa slika kojom se ponosi. I sve takve neke gluposti. Neko drugi bi se ponosio, a ona je samo nalazila mane. Već nam je muka od nje, milion puta smo joj govorili da to ne radi, ali ništa ne dopire do nje. Nekada mislim da i nije svesna šta time radi i sebi i nama, iako je za druge stvari pametna. Nekada mi je žao što je takva, a najče šće bih je zadavila. Hoće li zauvek ostati takva?

Ako neko nije svestan da ima problem, onda ne može ni da ga razreši, zar ne, poštovana Mišice? Tako da je slaba vajda od toga što vi, njeni najbliži, uočavate gde mama greši, kada to ne uviđa i ona sama.
A to o čemu vi pišete može da nanese velike štete ne samo njoj, superženi, već i vama koji živite sa njom i u najvećoj meri osećate njeno večito nezadovoljstvo. Kao što i sami uviđate, količina postignutog uspeha često nije presudna da bi neko bio ponosan i zadovoljan sobom. Već više zavisi od toga da li mi UNUTAR sebe imamo dozvolu da se radujemo i uživamo u sebi, svojim postupcima, porodici, životu… Postoje zaista ljudi, u koje izgleda spada i vaša mama, poštovana Mišice - kojima je ko zna kada i ko zabranio da osećaju radost i zadovoljstvo. Oni koje nikada nisu hvalili, čak ni da su doneli Nobelovu nagradu kući, ili su svakom njihovom uspehu odmah pronalazili (čitajte: izmi šljali) mane. Često su to porodice u kojima se -navodno - sve odlično podrazumevalo. 'Naravno da si najbolji đak, najlepša devojka, najmlađi doktor nauka… Pa, to je normalno! Nećemo te za to, valjda, hvaliti? A i ovako ti je odvezana pertla.’
Iza takvog stava roditelja prema detetu često stoji jedna teška mešavina svega i svačega. Ličnog nezadovoljstva i neostvarenosti, ponekad i zavisti što je dete sa lakoćom tako uspešno (ili uspešnije od njih), sujevernog straha da će time što su zadovoljni privući neku zlu kob, ili će se dete od pohvale olenjiti i pokvariti. Razlozi (čitajte-izgovori) sve bolji od boljeg. I svi kao da su izašli iz priručnika 'Kako da odgajite nesrećnog čoveka'. A šta se dalje događa: ne samo da taj neko više ne sme ili ne ume da bude zadovoljan i ispunjen, već to isto radi i sam - svojoj deci. Pa, kao i u vašoj kući, poštovana Mišice, nikako da čujete 'Baš si ti divna kćerka, ponosim se tobom', 'Volim te, ti si radost moga srca'… ali da vam šiške nisu nikada dovoljno ravne i košulje dovoljno upeglane - takvih gluposti i banalnosti ne manjka, zar ne?
Šta da radite kada je takva? Njoj ne možete mnogo, jer ona i ne uviđa da ima problem. Ali zato možete sebi, tako što ćete nastaviti da, kao i do sada, uočavate i divite se svim onim lepim stvarima koje vi ili neko drugi uspe da ostvari. Obraćajte pažnju na to da vas ne zarazi njen hronični perfekcionizam i pesimizam. Hvalite i dalje i sebe, i druge. I ne dajte da vam iko ugasi tu vatru radosti i sreće što ste živi i baš takvi kakvi jeste. Makar taj uporni 'vatrogasac’ bila i vaša - rođena majka.