05.03.2015

Podmukla manjkavost

Poštovana Tanja,
Nailazeći na vaše divne i oštroumne odgovore, reših vas da upitam.
Imam 50 godina i radila sam u jednoj stranoj firmi. Posle dugih i mučnih meseci dala sam otkaz i otišla zbog višemesečnog neisplaćivanja zarada. Trebalo mi je dugo vremena da dođem sebi i shvatim gde sam radila. Tu su i nastali moji problemi i naišla sam na ogroman zid života, lavirint bez izlaza. Angažovala sam advokate. Mislila sam da gubim razum i potražila sam stručnu pomoć. Zbog čega? Pa mi svi imamo promašaja u životu, zar ne? Ali moj perfektionistički stav, koga ne mogu da se rešim, ne da mi mira!

Taj problem me muči i dan-danas, iako sam našla drugi dobar posao u stabilnoj firmi. Pitam sebe kako i zašto sam tako stradala. Ne mogu sebi da oprostim da sam tako promašila ogromnu metu, koju su svi ostali videli i upozoravli me. Zar ja, pored mog ogromnog životnog i radnog istkustva, sebi takav jedan promašaj da dozvolim? Zašto nisam mogla da stanem pre, nego sam dovela ne samo sebe nego i čitavu moju familiju u katastrofalnu situaciju? Zar me život ništa nije naučio...
Zahvalna unapred

Odgovor:

Zašto ste tako strogi prema sebi? Nemilosrdni i zahtevni. Usmeravate se samo na slabost, dok totalno ignorišete svoje prednosti. Bičujete sebe, kao da manjkavost nije nešto prirodno. Ili vi, poštovana moja čitateljko, smatrate kako bi trebalo da ste ravni savršenstvu?
Perfekcionistička gordost je podmukla manjkavost. U redu je težiti boljitku i davati sve od sebe, ali nikada ne smemo zaboraviti kako je to beskonačan put, gde nije poenta cilj već put sam. Ideal je kao zvezda po kojoj se možete orijentisati, ali je ne možete dokučiti, što, svakako, ne bi trebalo da nas spreči da u njenoj lepoti uživamo i budemo inspirisani.
Vi bi, zapravo, trebalo da se preslišate zašto ne možete da volite sebe takvu kakva jeste. Sigurna sam da imate puno razloga za ponos. Eto, ne hvalite se što ste uopšte radili u stranoj firmi, ni što ste izdržali sve što jeste, ni što ste se opet zaposlili... ni ovo... ni ono... Samo - fali mi, te fali. I fali vam, zaista, ali ne ono što mislite, već nešto drugo vašoj duši manjka.
Potrudite se na toj psihoterapiji. I jednom, nadam se, dospećete do spokoja, ljubavi prema sebi i ponosa. Tada će vam biti kristalno jasno kako su sve ljudske manjkavosti milost. Jer, da njih nema, ne bismo imali šansu za rast i ne bismo prevazilazili sebe. Bilo bi korisno kada bismo uspeli da u tom procesu i uživamo, pošto je velika istina kako ‘nema puta do sreće već je sreća put’.

pogledajte odgovor

05.03.2015

Ljubavni zbir

Moj momak ne može da završi ništa što počne, jednostavno se zaglavi u letargiji i lenjosti. Stagnira u svim poljim života. Ja sam ambiciozna i nestrpljiva, pa ne znam kako da ga pokrenem. Sve sam probala. Kad nastupim agresivno, on se povuče, kad ga pustim, on životari, nije zadovoljan svojom situacijom, ali ništa ne preduzima da je promeni. Veza nam je kao da smo u srednjoj školi, a u stvari smo u srednjim tridesetim. Vrtim se ukrug.

Odgovor:

Pa, šta ćete više u tom začaranom krugu, poštovana? Ako ste pokušali sve da nađete neki modus vivendi za zajednički opstanak, pa niste uspeli. Pritom, koliko shvatam, samo se vi trudite. Uopšte, ta ženska ideja kako partnera treba prevaspitavati, katastrofalna je.
Verovali ili ne, odrasla žena bi trebalo da teži zrelom muškarcu, formiranom. Ne bi valjalo da meša ulogu majke sa onom ravnopravne partnerke. Ako vam je do odgajanja i vaspitavanja, ta rodite sebi dete. Tu je prirodno da nepokolebljivo pomažete u stasavanju i imate večito razumevanje za svoju bebicu.
Muškarac koji je stasao i kalendarski i faktički, oslonac je, pa uzdanica za svoju ženu. Trebalo bi da je neguje, zanosi, dok joj je od koristi u preživljvanju u spoljašnjem, patrijarhalnom svetu.
Kvalitetan partnerski odnos podrazumeva srodnost i razmenu. Dobro je i da su partneri sposobni da se prilagode jedno drugom i da zajedno prevazilaze ono što im život donosi, dok sve postaje kudikamo zahtevnije kada dođe dete.
Veza opstaje i valja samo ukoliko pritom oboje napreduju. Ako jedan stagnira, on s vremenom i nazaduje, pa je samo pitanje momenta kada će za njim i onaj drugi. U krajnjem ljubavnom zbiru ili oboje dobijaju, ili oboje gube. Nema tog lanca koji je jači od najslabije karike.
Zato, pamet u glavu i put pod noge. Ubuduće, kada sejete, izaberite plodno tlo. Nema te ljudske sile koja će od pustinje načiniti rodna polja.

pogledajte odgovor

24.02.2015

Granica napretka

Imam strah od gužvi, od upoznavanja novih ljudi, loše se uklapam, nervozna sam, uvek biram momke i drugarice koji su opušteni i brbljivi i sa visokim stepenom socijalizacije, da se lakše sakrijem iza njih. Na koji način da radim na sebi?
Asocijalna

Odgovor:

U čoveku postoji moćan nagon ka samoodržanju. Srećom te nam i on pomaže u opstanku. Verovatno da on ne bi ni postojao kada bi čovek bio sposoban da opstane sam od sebe, što je neka druga tema...
Htedoh da kažem, poštovana čitateljko, kako je vaša sklonost da se zaklanjate, sakrijete iza socijalnih osoba, odraz tog nagona za opstankom, i to svakako nije loše. Potpomažite se i drugima dok ne uspete da se oslonite većinski i na svoje kapacitete. Dobro je što razmišljate o svemu ovome i što uviđate neke mehanizme svog ponašanja, i to je već rad na sebi. Svakako nastavite i dalje i bolje.
Vrlo je važno kada, kako i koje ciljeve sebi postavite. Nemojte pucati previsoko, već pođite od mogućeg. Postavite granicu svog napretka tako da možete da je dosegnete, ali da uložite napor za to. Recimo, što se tiče neugodnosti od gužve, počnite od druženja sa jednom pouzdanom i prijatnom osobom, na primer u svom stanu. Neka situacija bude takva da vam bude neugodno taman toliko da možete sa tim da izađete na kraj. S vremenom, povećavajte i vreme provedeno sa ljudima, i njihov broj, i stepen bliskosti.
Što se tiče upoznavanja novih ljudi, i to postepeno, ali da morate da se potrudite da prevaziđete strah. Na primer, upoznajte prvo fino, malo dete. Združite se sa njim, do totalne komocije. Potom, pređite na zahtevniji zadatak. Veće dete... namćorasto... odraslu osobu... finu... komplikovanu... više osoba, prijatnih... neugodnih... I sve tako, dok se totalno ne odomaćite sa ljudima.
Samo napred i samo hrabro. Ne odustajte i kada uznazadujete, samo se potrudite da to i prevaziđete. Uporno, nepokolebljivo - do konačnog cilja.
Srećno!

pogledajte odgovor

24.02.2015

Na duže staze

Na facebooku stalno kucam ime bivšeg momka, bili smo devet godina zajedno, ne komuniciramo, preko njegovih slika sam saznala da se oženio, dobio dete. Ne osećam ništa prema njemu, imam svoj život, ali često gledam njegove slike, što me užasno nervira. Kako da prekinem? I zašto to radim kao po automatizmu?

Odgovor:

Navika je druga priroda. Ima puno istine u ovoj staroj izreci. Vi ste devet godina ulagali, da kažemo, energiju u nešto, tj. u tog bivšeg momka i vezu sa njim. I vaše misli, i osećanja, i ponašanja su težili ka tome. To se ne može potreti tek tako. Prosto, postoji inercija koja čoveka vuče ka ustaljenom, sve dok se ne formiraju i ne učvrste neke nove staze i bogaze te prevagnu.
Zato, poštovana, dajte sve od sebe da idete dalje, svojim životom, i da se ne osvrćete na prošlost previše. Nemojte biti ni kivni zbog svoje znatiželje. Ona je prirodna pojava, ali morate da naučite da je usmeravate u skladu sa sopstvenim boljitkom. Sve su to procesi, traju, ali upornošću i nepokolebljivošću izborite željeno.
Koliko god čovekom mogu da ovladaju navike, toliko imamo i mogućnost da izaberemo promenu. Slobodni smo da biramo, ali moramo delima i da dokažemo na čemu smo, zapravo. Plus, bitno je i vreme. Samo ono što se pametno gradi, a postepeno te temeljno, opstaje na duže staze. Brzo je i kuso i kratkovečno.
U tim nastojanjima mogu vam pomoći i nagrade i kazne. Uskratite sebi nešto bitno kada se ogrešite o odluku koju ste doneli posle brižnog razmišljanja. U suprotnom, kada učinite ono što vas vodi dobrom, nagradite sebe. To ponekad ume da bude od koristi.
Ali ako ništa ne pomogne, bacaćete sami sebe tamo-vamo, dok se konačno ne prevalite na jednu stranu. No, i tako vežbamo istrajnost. Ona mu dođe kao jedna od najvažnijih osobina ličnosti. Ukoliko je ne utuvimo svojom voljom i sami od sebe, život će nas prisiliti na to.
Jer, samo ‘istrajnost na ispravnom putu unapređujeʼ. Bez nje smo kao ‘slamka međʼ vihoroveʼ.

pogledajte odgovor

20.02.2015

Mera i granica

Trudna sam po prvi put nakon sedam godina pokušavanja i borbe. Umesto da uživam i da se opustim, postala sam opterećena danima koji dolaze. Pre dve godine, posle rasprave sa svojim roditeljima, moj suprug je odlučio da se nakratko odselimo iz zajedničke kuće i pređemo u stan kod moje majke. Razlog tome bile su učestale rasprave na temu podele imovine i kućnih obaveza. ‘Dom', koji smo počeli da svijamo na spratu kuće, u jednom trenutku ličio je na arenu u kojoj moj suprug stoji na jednoj strani, a na drugoj njegovi roditelji i, po mom laičkom mišljenju, neurotična sestra.
Naime, njegovi roditelji smatraju da je sestra, koja živi u inostranstvu, u zajedničku kuću uložila mnogo više sredstava nego mi, i da po toj liniji ima više prava na tu smešnu nekretninu od nepunih 150 kvadrata. Ispraćeni smo rečima: ‘Idite iz njene kuće...' Za četiri meseca, koliko smo proveli u mom stanu, bilo je mnogo suza i ogorčenja. Da, bio je i još jedan spontani pobačaj...
Strasti su se smirile i nakon uzajamnih izvinjenja i pokajanja zbog teških reči, vratili smo se u ‘naše' gnezdo. O tim danima više niko ne govori, niti želi, idemo dalje, ali uz jasne granice. Odnosi su korektni. Šta sada kvari idilu? Moja majka, koja neće da pređe preko postupka mojih svekra i svekrve jer su nas izbacili iz te kuće u momentu besa. Jako je ljuta i povređena. Ne dolazi na slave, rođendane, kafu.... ‘prijatelje' je izbrisala sa liste prijatelja, ako se tako može reći. Smatra da je bilo čovečno da neko od njih pozove i da bar objasni razloge za takav primitivizam i surovost. Inače, nije bila za to da se vraćamo tamo gde smo uložili sva naša propuštena letovanja i zimovanja, skupu garderobu, izlaske... predlagala je ili da ostanemo kod nje, ili da odemo u postanare. Bila je to teška odluka i za nas.
I gde smo danas? Ja čekam porođaj u zategnutoj atmosferi. Moja majka kaže da će bez obzira na ‘primitivce' dolaziti da viđa svoju unuku. Ja strepim od njihovog susreta. Svakodnevno zamišljam situaciju u kojoj se moja ponosna majka i prgava svekrva susreću na vratima. Te poglede. Ogorčenost mog jedinog roditelja...
Suprug smatra da će sve to nekako leći na svoje kada se rodi naša princeza, ja strepim od nelagodnih situacija. Inače mislim da moj roditelj ima pravo na ljutnju, ali ne i na neopraštanje. Zbog sebe, mene, nas...
Draga Tanja, da li iz porodilišta da pobegnem na Mars?
Helena

Odgovor:

Što na Mars? Pluton vam je dalji... ako već rešavate svoje probleme tako što bežite od njih. Al' ne vidim, draga čitateljko, kako imate previše prepreka da svoje muke rešite. Dobro, sada ste u jednom posebnom, drugom stanju, pa vas je možda zamajala preosetljivost. No, čini mi se kako je vaša majka sasvim razumna, tolerantna pa i korektna žena, sa kojom se može razgovarati i dogovoriti. Saosećam sa njenom ljutnjom i razumem dostojanstvenu granicu koju je povukla. Zreo čovek mora da zna svoju meru i granicu. Plus, ona štiti i vas, trudnu, što je sve za svaku pohvalu.
Nema razloga da se pribojavate umišljene horor budućnosti, dovoljno je samo da posložite stvari kako valja u sadašnjosti. Porazgovarajte, na pravi način i u pogodan čas, sa svojom majkom. Iznesite joj bojazni i utvrdite koliko je spremna za kvalitetan kompromis sa svojim ‘prijateljima'. Nema razloga ni da ona trpi, radi unučice. To bi se, u krajnjoj liniji, odrazilo i na dete, i na vas, i na nju, a zašto bi?
Vaša majka ima svoj životni prostor, pa i tu može da gradi odnos sa bebom, ukoliko bi joj teško palo da dolazi kod ‘prijatelja' u kuću. Nema posebnog rezona da se mrcvarite, bez preke nužde. Bebe su sposobne, a i korisno im je, da se prilagođavaju na raznorazne okolnosti, ukoliko su harmonične. A i vama ne bi bilo naodmet da se ponekad izmestite u povoljniju klimu.
Činjenica je da roditelji vašeg muža duguju objašnjenje i izvinjenje vašoj majci. To što im sada odgovara da se oko toga prave blesavi, ne znači da ste i vi ostali poput njih. Znate, neke stvari se mogu oprostiti nekada, a neke i ne mogu nikada. Poneke se zaborave s vremenom, a ima i onih sa kojima se to ne desi. Svaki čovek to odlučuje za sebe. Dopustite svojoj majci to pravo. Razumite je i podržite, kao što je ona umela vas, kada je to bilo neophodno.

pogledajte odgovor

20.02.2015

Ranjeni iscelitelj

Imam jedno pitanje. Kako se gleda na psihologe koji pate od depresije? Ako je dijagnoza na papiru i primaju određenu terapiju, da li je na njima etiketa, ili ipak mogu da rade u struci? Pre pet godina sam završila fakultet, ali posao ne mogu da nađem. Imam simptome depresije, što je posledica raznih događaja, ali se plašim da se bilo kome obratim iz razloga što mi to može biti još veća prepreka do zaposlenja. Nemam ni dana radnog staža, vreme mi samo bez veze prolazi. Značilo bi mi vaše mišljenje.

Odgovor:

Pa, i psiholozi su, valjda, ljudi?!? Obični smrtnici koji dele osobenosti svoga roda. Skloni smo da mistifikujemo pripadnike određenih profesija, pripisujući im nadljudska svojstva, ali se zavaravamo. Da li biste, recimo, ikada pomislili da lekari ne mogu da dobiju grip?
Tačno je da postoje raznorazne predrasude, pa i one o duševnim bolestima. Ali, upravo psiholozi ne bi trebalo da im povlađuju već, ako treba, i sopstvenim primerom da ih raščinjavaju.
Često se kaže kako leči samo ranjeni iscelitelj. Ima u tome puno istine. Lakše je poistovetiti se sa onim što smo i sami prošli, a uglavnom imamo i više saosećanja prema nečemu što smo takođe iskusili. Lično iskustvo u prevazilaženju prepreka ka psihofizičkom zdravlju nezamenjiva je podloga mudrosti i sazrevanja, koja može biti od koristi i drugima.
Zato, poštovana koleginice, potražite svaku kvalitetnu pomoć da biste prevazišli tegobe koje sada imate. Nemojte se stideti sebe, jer je prvi neophodan korak ka rastu prihvatanje sopstvenih manjkavosti. Čovek ne može postati bolji ako ne shvati i ne prihvati da ima neki nedostatak, pa se zatim sa njim uhvati u koštac.
Hrabro i nepokolebljivo istrajavajte na putu sopstvenog razvoja, jer bez toga nema ispunjavajućeg života.

pogledajte odgovor

19.02.2015

Spas, a ne propast

Poštovana Tanja,
Obraćam vam se jer smatram da ste apsolutno sposobni da mi na adekvatan način pomognete da razmrsim niti svog života. Imam 25 godina, profesor sam engleskog jezika, radim kao zamena u jednoj osnovnoj školi, volim svoj posao uprkos velikim pritiscima. Treba da završim master, tačnije, da odbranim tezu, ali ne mogu sebe da nateram na to.
Devet meseci veze sa dečkom, sa kojim sam silom prilika u međuvremenu počela i da stanujem, završilo se tako što se iselio iz stana i iz mog života bez i jedne jedine reči. Muk i neverica. Kakva sam budala bila... Sada bukvalno ne mogu da se sastavim, znam šta treba i mora da se uradi, ali ne mogu. Jednostavno ne mogu.
Volela bih da nestane sve, da nestanem ja... Hoću mamu, svoju kuću, mir, detinjstvo, bezbrižnost... Ne želim život odrasle osobe, obaveze, odgovornosti, mrzim to sve, i druge ljude, daljinu između kuće i posla... Muka, muka, muka... Ceo moj život, sve je na teži, sporiji način. Umorna sam više, ne mogu, ne želim. Recite, da li da se umijem, ili da se ubijem?!
Srdačan pozdrav,
Vodolija

Odgovor:

Draga moja gospođice, umijte se ledenom vodom i pritom se dobro pljesnite po licu, prvo jednom, pa i drugom rukom, ne biste li se trgnuli i došli sebi. Potom, pravac kod psihoterapeuta, saosećajnog i sposobnog da vam pomogne da se iščupate iz ove životne nedaće.
Verujem kako ste se zamorili i da biste u kolevkicu. Svakome to može da se desi, jer kada čoveka preplave muke, on teži da se vrati tamo gde mu je nekada bilo bezbedno, a srcu milo. U redu je to, ponekad, samo ubuduće više pazite koliko se odmarate, u odnosu na to koliko se zamarate. Trebalo bi da sebe negujemo i da se ne naprežemo previše, jer naplata za rasipanje energije dođe neizbežno.
E, sada, trenutno ste zbunjeni i ne vidite jasno kako je povod vaše destabilizacije, taj odlazak dečka, upravo vaš spas, a ne propast. Šok usled neočekivanog razvoja veze trebalo bi da vas osvesti, pa da konačno uvidite sa kim ste se to zapravo zabavljali. Ko je taj bajni, mladi muškarac koji tako bez reči zbriše? Da li je on dostojan partner? Pouzdani otac vaše dece? Neko ko bi se mogao nazvati prijateljem? Je li uopšte čestiti ljudski stvor?
Ta, ženska glavo, on vam je načinio uslugu što je ispario!!! Kada je već to što je, neka mu je daleko lepa kuća. Nebo je milostivo, pa vas je spasilo sopstvene loše procene i daljeg, ozbiljnijeg promašaja.
Zamislite samo da ste sada trudni sa njim? Da vam dečica kmeče dok se vi razvlačite po podu od muka? Verovali vi meni ili ne, taj muškarac vas je zadužio toliko da bi trebalo nedeljno da mu palite sveću zahvalnicu. Otkrio vam je svoje pravo lice, kada ga već niste sagledali sami, na vreme.
Ovo sve što vam se događa iskoristite pametno, ne biste li upoznali i svoje pravo lice. Ono koje se zaleće, koje loše procenjuje, koje se iznuruje, koje na prvi ozbiljniji životni promašaj diže ruke uvis, koje dozvoljava da ga slabićke kukavice uruše...
Umivajte se ledenom vodom i po ceo dan, ako treba, dok u jednom srećnom času ne osetite i ne osvestite koja ste srećnica, zapravo.

pogledajte odgovor

19.02.2015

Ljudska pošast

Laž kad prohoda, nije laž, a dok istina obuje cipele... Tako bi, otprilike, glasio moj problem.
Poštovana, cenim vaše savete čitaocima, koji su vrlo mudri i pragmatični. Pišem vam iz razloga što je neko od mojih kolega ili koleginica izmislio da sam bolesna, ni manje ni više, od side.
To je laž! I ja sam se u početku smejala ljudskoj zlobi. Međutim, laž je brzinom munje prohujala našim gradom, tako da sam ostala zapanjena kada su ljudi počeli da me izbegavaju. Niko mi ništa nije pričao, samo su se distancirali.
Šta da radim? Kako da izađem iz ove situacije, koja je neprijatna?
Hvala vam unapred na odgovoru.
Cvrčak

Odgovor:

Najveća pošast u ljudskome rodu je zloba. Nema ozbiljnije, zaraznije, neizlečivije bolesti za dušu i telo od ove. Bojim se da za nju nikada neće biti leka, pogotovo što on ne može doći spolja već bi čovek morao sam sebe da isceli. A kako stvari stoje, šačica je onih koji su na dobrom putu ka ucelovljenju i duhovnoj budnosti.
Vi, poštovana, iskoristite ovu neugodnu situaciju da utvrdite ko vam je pravi prijatelj, jer on ne ostavlja bližnjeg u nevolji već mu saosećajno pomaže. Te retke pojedince koji u muci budu uz vas, možete počastiti medicinskim dokazom da niste bolesni. Danas je lako doći do potvrde da ne posedujete neku bolest, pa ni AIDS.
Takođe, ne bi bilo zgoreg da otkrijete ko vam je i zašto priredio tu smicalicu. Naučićete tako o tužnom delu ljudske prirode, ali se i to valja. Onda ćete se ubuduće bolje zaštititi i pouzdanije birati svoje okruženje.
Budite stameni i strpljivi, jer istina opstaje, dok laži nužno padaju u vodu, kad-tad. U krajnjoj liniji, ne možemo uticati na ono što će drugi pričati, pa ni o nama. Ljudi baljezgaju svašta, i što manje znaju, to više otvaraju usta. Ne možemo promeniti druge, ali sebe možemo i moramo.
Osvešćujući se i razvijajući najbolje delove sebe, gradimo prirodnu barijeru prema onima koji nam nisu srodni. Bilo vam srećno i dugovečno na tom putu!

pogledajte odgovor

17.02.2015

Pogrešne odluke

Draga Tanja,
Suprug i ja smo u skladnom braku 14 godina, ali nemamo dece. Pre skoro dve godine odlučili smo da usvojimo dete i prošli sve. Dobili smo dečaka od tri godine, lepog i umiljatog, koji se odmah vezao za mog supruga, i doveli smo ga kući. Ja nikako nisam mogla da se opustim i uživam, nešto nije mirovalo u meni, bilo mi je loše, i odlučili smo da vratimo dete.
Sad kad smo opet sami, mom kajanju i žaljenju što nisam pokušala da izdržim još malo nema kraja i tonem u sve dublje očajanje, plačem jer nisam ni znala da sam ga baš tako zavolela. Kako čovek da živi sa svojim pogrešnim odlukama? Kako da se smiri, vrati sebi i pokuša malo da odmori od tolikog stresa? Kako živeti dalje bez ove teskobe u grudima i neprestane uznemirenosti?
Unapred hvala
Ivona

Odgovor:

Da biste naučili nešto korisno iz ovog gorkog životnog iskustva, trebalo bi da doprete do onoga što vas je uznemiravalo kada je usvojenik bio kod vas u kući. Nešto tu ima, nešto što vas je onemogućilo da prionete uz to dete i majčinsku ulogu. Besmisleno je da sada o tome nagađam, pošto ne znam baš ništa ni o vama, ni o okolnostima, ni o detetu...
No, mogu sa vama da podelim lično i profesionalno iskustvo, koje mi govori da ništa u životu nije samo crno, kao ni samo belo. Zapravo, da sve ima kako svoju prednost, tako i svoju manu. Život i čovek sam su toliko tanane i toliko složene pojave da se uopšte ne uklapaju u pojednostavljivanje.
Konkretno, poštovana gospođo, pokušajte, sami ili uz psihologa uživo, da sagledate i kontra vizuru u tretiranju svog problema. Do sada ste odlazak dečaka poimali i proživljavali samo iz ugla gubitka. Što zasigurno ima oslonca.
Ali, da li u svemu tome ima i neka prednost? Što se deteta tiče, zaista je bitno da ga majka prihvata i može da mu se posveti od duše. Sa druge strane, što se vas tiče, ta, toliko ste priželjkivali dete, ali vam se ipak nije dalo. Probali ste, pa odustali. Ima, zasigurno, bitan deo u vama koji je tada pretegao na tu stranu. Trebalo bi da ga osvestite, upoznate, prigrlite... To je neki deo vas koji je odbačen, potisnut i neusvojen. Možda vas on guši ne bi li sebi izborio daha. Možda vas on uznemirava u pokušaju da umiri sebe.
Jer, ako pogledamo ono što nam pišete, vaša teskoba je bila prisutna i kada je dete bilo uz vas, kao i sada kada nije. Možda uopšte nije do deteta poenta. Pre će biti da je do vas same. Mada je verovatno cela epizoda sa usvajanjem to ispotencirala, da postane sasvim očito.
Elem, možda vas ne muče ‘pogrešne odlukeʼ. Moguće da upravo one posluže kao put da dospete do smirenja, ucelovljenja i same sebe, kako težite. U svakom slučaju, od toga nikako ne odustajte. Pa, ako je neophodno, i preko trnja do zvezda, dabogda.

pogledajte odgovor

17.02.2015

Princip opstanka

Poštovana Tanja, imam 20 godina i živim u porodici gde je nesloga, svađa roditelja. Moj problem je što nisam stekla prijatelje. Imala sam divno prijateljstvo sa jednom drugaricom, međutim, posvađale smo se. Od tada se samo pozdravimo kad se vidimo ili popričamo. Ona sada ima društvo, momka, a ja sam se povukla u sebe.
Pokušam da izgradim novo drugarstvo, ali mi ne ide. Ljudima sam služila isključivo kao kratkoročno potrošno dobro i razočarala sam se. Osećam se izgubljeno, momka nemam, ne izlazim jer me to nikako ne privlači. Postala sam neodlučna, nisam više ni za šta zainteresovana. Bila sam odličan učenik, ali imala sam veliki problem da donesem odluku koji fakultet da upišem i najzad sam se odlučila za onaj na koji su me drugi ljudi podstakli.
Ne znam stvarno kako ću se snaći i uklopiti u neka nova poznanstva. Kako da nastavim dalje?
Hvala vam unapred na odgovoru. Veliki pozdrav!

Odgovor:

Draga gospođice, na početku ste svoga života i morate se potruditi da prevaziđete slabosti koje vas koče u napretku. Ako ne možete sami, potražite kvalitetnu stručnu pomoć.
Sudeći po ovom pismu, delujete mi nesigurno, neodlučno i dezorijentisano. Nije to ništa strašno za vašu mladost i porodične uslove u kojima ste se formirali. Samo ne dajte da se zapati, pa potraje. Sve što čoveka muči, može se i prevazići, ali je neophodno u to uložiti napor i ne odustajati, dok se ne dosegne cilj. To vam je inače princip opstanka u svetu odraslih, ma koja prepreka da iznikne. Stasava se i sazreva samo na taj način, tako da vam je vreme da počnete sa uvežbavanjem neophodnog.
Uzmite, recimo, nesigurnost. Čovek postaje snažniji i više veruje u sebe kada ima veći broj prepreka savladanih. Vi počnite od sticanja poznanika. Možete obratiti pažnju na nekog iz poznate okoline, na primer, iz zgrade ili kraja u kom živite. Sigurno tu poznajete neku dokazano dobru i finu osobu, mladu ili stariju. Poželite joj dobar dan, jednom, pa pitajte kako je... pomozite joj nešto... mic, po mic, steći ćete više samopouzdanja, a i korisno poznanstvo. S vremenom, na fakultetu, izaberite srodnu dušu, pa se zbližite s njom. Sve je to moguće ukoliko pokušavate i ne povlačite se, baš non-stop.
Nisu svi ljudi loši, mada ih ima, ali srećom, ima i svetlih primera. Verujte mi, svima nama se desi da pogrešimo u proceni nečijih (ne)kvaliteta, ali čovek se uči dok je živ. Trudite se da poznate greške ne ponavljate i ne zalećite se, jer vreme istinu donosi na dar.
Takođe, nađite nešto što volite da radite, pa praktikujte svakodnevno. Nešto što vas raduje i zanosi, a prija vam psihofizički. Na to se usmerite, neka vam bude središte i orijentir za ‘prikupljanjeʼ sebe. Nemojte se prepuštati čamotinji i strahovima već i postojeće otklanjajte. Nema ništa od tavorenja i samoponištavanja. Mislim, nema ništa dobro.
Zato se trgnite!!!

pogledajte odgovor