29.01.2015

Potrebe duše

Draga Tanja, pišem vam a da ni sama nisam sigurna zašto, ne verujem da mi neko može pomoći. Imam 30 godina, dvoje dece (uzrasta četiri godine i šest meseci), u roku sam završila fakultet koji volim kao prosečan student, posao još uvek nemam iako ga silno želim. Društveni život mi je katastrofa. Izgubila sam nekoliko prijatelja, nekima sam verovala jer nisam videla na vreme kakvi su, dok sam drugima, još uvek ih smatram dobrim osobama, bila zanimljiva dok sam bila tolerantna i ‘igrala kako sviraju’, a kada sam sazrela i videla da to nije u redu, druženje je prestalo. Još nekoliko prijatelja se odselilo u druge gradove, pa čak i države. U malom mestu u kome živim nema ni nekih dešavanja da bih stvarala nova poznanstva, a možda to i ne znam zbog manjka samopouzdanja. Svaki dan mi je isti - obavljanje kućnih poslova i igranje sa decom, briga o njima. Čak me ni suprug ne razume. Malo vremena provodim sa njim, iako on tvrdi suprotno.
Udala sam se iz ljubavi, ali on više nije ni nežan, ni pažljiv, a romantičan nikada, nažalost, nije ni bio. Pomaže mi oko dece, ali meni fali njegova nežnost i pažnja. Svesna sam da ima posao i širok krug društva, da mora sve da ispoštuje. Kada ga zovu, izađe sa drugovima, a sa mnom neće nikada i uvek za to ima opravdanje. Nigde ne idemo zajedno, nemamo kućne prijatelje, a ni zajedničke. Kada se i desi da smo sami, ili gleda TV, ili sedi za kompjuterom, nemamo skoro nikakvu komunikaciju, osim kada se radi o većim odlukama koje zajedno treba da donesemo.
Volim ga svim srcem i ne sumnjam u njegovu vernost, ali se užasno osećam zbog svega toga. Zahvalna sam Bogu što mi je dao živu i zdravu decu, svesna sam da je to veliko bogatstvo, uživam u njihovim vragolijama i samo me oni mogu nasmejati od srca, ali ipak nisam ispunjena. Osećam da me guši kuća, fali mi društveni život, posao, a o trenucima kvalitetno provedenim sa suprugom da i ne govorim. Nikakvim sportom ne mogu da se bavim jer sam antitalenat, a i loše finansijski stojimo.
Kada pogledam decu i kada čujem njihov smeh, bude mi lakše, ali ne i dovoljno, jer kao da sam u vrtlogu koji me svakim danom sve više vuče na dno i prazni mi dušu, udaljavajući me sve više od Sunca. Ne znam gde grešim i kako da promenim sve ovo.
Depresivna domaćica

Odgovor:

Žena ima veličanstvenu poziciju u ovome svetu. Ona stvara i održava život. Produžava evoluciju donoseći na svet potomstvo. Tu njenu ulogu majke prati i ona domaćice te partnerke muškarcu, koja je neophodna za začeće deteta. Toliko je važna uloga majke, toliko zahtevna i toliko odgovorna, da su se žene tokom patrijarhalne ljudske istorije poistovećivale sa njom, gotovo bez ostatka. Pogotovu u ranija vremena, a bogami i danas, uglavnom.
No, ako se pogleda realno, vidimo da je čak i priroda ograničila ženi tu ulogu. Ma koliko dece da rodi i odgaji, ona će jednoga dana otići od nje. Takođe, ne može žena biti plodna non-stop, već samo jedan deo svoga života. O prolaznosti muško-ženskog odnosa... nećemo trošiti reči, bespotrebno.
Jedino što je uz ženu čitavog njenog života to je njena Duša. Ona se pak opire poistovećivanju sa bilo kojom ulogom, samonametnutom ili nametnutom od drugog. Uloga je uloga, a duša je duša. To svaka žena oseti jasno, kad-tad. U današnja vremena možda se to ispoljava i čuje jasnije, ali je zapravo uvek i bilo tako.
Pa šta hoće ta Duša od nas??? Pre svega, ona želi da je prepoznamo, pa potom ispoštujemo, tj. negujemo oplemenjivanjem. Ne dopušta nam da se samozavaravamo kako postojimo samo u materijalnoj dimenziji. Nismo mi samo ono što možemo opipati i videti. Nismo mi samo visoke/niske/tanke/debele/lepe/prelepe... Nismo mi samo majke, supruge, ljubavnice, sestre, ćerke... Van svih uloga i okvira, postoji i žena po sebi, tj. neponovljiva duša, kao takva.
Skreće nam pažnju ta naša jedinstvena duša da postojimo i u nematerijalnom svetu, onom duhovnom. Pa iziskuje za sebe pažnju, poštovanje, lepote, dobrote, istine, zanose, oplemenjenivanje, nežnosti... I štošta još. Čim na to zaboravimo, ona nas tišti, jer je stisnuta i ječi, ječi dok je ne oslobodimo ropstva. Dok je sami ne oslobodimo ropstva, jer to je lični poduhvat i lična odgovornost, koji vode do lične sreće.
Tako i vi, poštovana moja čitateljko, povedite više pažnje o svojoj duši. Pouzdajte se u nju pa ćete imati i samopouzdanja. Osluškujte svoju dušu i pazite na nju pa vam neće nedostajati pažnje. Družite se sa njom pa vam neće manjkati pravog društva. Ispunite svoju dušu zanosima i lepotama pa ćete biti blaženi. Ako tako doprinesete sebi, doprinećete i bližnjima. Ali, ukoliko to uskratite sebi, oduzećete i drugima.
Elem, od svoje duše valja da pođete, da biste zasigurno išli ka dobrom. Ako još pride imate i decu, neka je blagosloveno. Ukoliko ste supruga, sa srećom da vam je. Ako ste kraljica sveta, na čast da vam je. No, ukoliko dušu svoju zagubite, džaba vam je sve drugo.

pogledajte odgovor

23.01.2015

Ozbiljan poduhvat

Poštovana, imam 33 godine i momka koji je šest godina stariji od mene. U vezi smo preko četiri godine, svako od nas živi u roditeljskoj kući, oboje smo zaposleni. Veza nam je sadržajna i harmonična, ali...
Moj momak odbija svaku priču o braku i roditeljstvu, čak i kroz šalu. Silno želim decu sa njim i zajednički život, a kad to spomenem, on ima barijeru, ili ćuti, ili menja temu, ponekad kaže da ozbiljne stvari ne treba planirati da se ne izjalove.
Znam da je pre mene bio u dužoj vezi, da je hteo da se ženi, ali da njegova bivša nije na to pristajala dok se ne zaposle. Elem, ja sad ne znam da li preterujem, ali ta neotvorena tema me kao crv glođe i muči.
Puštam da vreme pokaže svoje i trudim se da ispunim sebe i da se opustim, mada osećam i svoj biološki sat koji ne treba potceniti. Ne znam na čemu sam, ili je pak i neizrečeno jače od svih izgovorenih reči?
Uvek neko ‘ali’ curi sreću kvari.

Odgovor:

U ljubavi je veoma važno da partneri priželjkuju isto, u podnošljivo približno vreme. Koliko god da nekoga volite, ako je neskladan tajming za usaglašavanje o bitnim stvarima, samo je pitanje momenta kada će veza početi da se kruni. Znate ono, ‘ne lipši magare do zelene trave’...
Pitanje produžetka vrste je izuzetno bitno za ljubavne partnere i neophodno je da budete barem načisto na čemu ste. Svako ima pravo da želi/hoće/može ovo ili ono, ali je korektno i da njegov partner bude jasno upoznat sa time, na vreme.
U vašoj vezi, poštovana, posebno me brine to što vam izabranik izbegava bitne teme. Takođe, ako je tačno da je u prethodnoj vezi želeo brak, dodatnu težinu čini što ga neće sa vama.
Umesto da se bavite nagađanjima oko svog biološkog sata i nametanjem braka, pozabavite se utvrđivanjem kvaliteta ljubavnog odnosa u kom ste. Lepo je imati dete, ali je i te kako bitno sa kim. Nije važno samo stvoriti potomstvo, već mu i omogućiti harmonično odrastanje. A da bi se to realizovalo, veoma je bitno da odnos između budućih roditelja bude skladan. Na taj sklad pak ponajviše utiče uzajamno poverenje i pouzdanost te sposobnost usaglašavanja i prilagođavanja. Ukoliko to nemate sada, potrudite se da otkrijete da li je moguće ikako dobaciti do neophodnog. Ako nije, nemojte se zavaravati i brzopleto preskakati nužne stepenice do kvalitetnog odnosa. Bolje je i poštenije da patite sami ako se razočarate u partnera kog ste sami i izabrali, nego da u to uvlačite i bebu. Osoba koja gaji dete trebalo bi da je zrela i adekvatna za taj ozbiljan poduhvat.
Zato, pamet u glavu i strpljenje u dušu. Prvo ‘silno’ težite da poboljšate sebe, a onda da uz sebe imate kvalitetnog muškog partnera. E, tada valja praviti dete. Brak nema toliku ulogu ako valjate, pojedinačno i u paru. Dok potpisivanje papira neće učiniti čuda ako je odnos traljav, a partneri nedorasli ozbiljnom poduhvatu.
Elem, dobacite do suštine i nemojte je mešati sa formom.
Srdačno!

pogledajte odgovor

23.01.2015

Bolna istina

Tanja, kako da prestanem da se nerviram, nekad mi se čini da ću pući, bilo da se radi o sitnicama ili krupnim stvarima. Trenutno sam preokupirana muževljevim najboljim prijateljem. On je u ranim četrdesetim, ne radi, nema svoju porodicu, živi od majčine penzije. Gde god da se izlazi sa društvom, uvek je sa nama, pije i jede a drugi mu plaća, jer on nema.
Nekad mi se čini da on mora da bude prisutan uvek i svuda kako mom mužu ne bi bilo dosadno sa mnom. Ne znam više šta da mislim. Moj suprug je toliko bolećiv na njega, vozi ga kad treba i gde treba, da sam mu na kraju u svađi rekla da će početi da ga izdržava kad mu majka umre. Daleko od toga da ja mrzim tog čoveka, i meni je dobar drug, nije tračara ni zavidan, ali me nervira njegov parazitski način života, a i pokroviteljski stav mog muža. Šta da radim jer samo sebi štetim ovim nerviranjem i samo ja ispadam negativac? Molim za savet.
Udaljena

Odgovor:

Poštovana, udaljite se od problema drugih ljudi da biste se približili svojim. Zamajavate se pogrešnim stvarima dok vam gori pod nogama. Ljudi su skloni da se bave drugima kako ne bi videli sopstvene muke.
Tako, da ne biste pukli, počnite što pre od sebe i svoje nedaće. Zapitajte se šta vam, zapravo, znači rečenica: ‘Nekad mi se čini da on mora da bude prisutan uvek i svuda kako mom mužu ne bi bilo dosadno sa mnomʼ??? Tu je epicentar vaše sekiracije i njenog razrešenja.
Bračni problem koji imate neće se rešiti ni ako ispari taj vaš nesrećni kućni prijatelj. Kamo lepe sreće da se može sve raščiniti njegovim nestankom, to bi baš bilo lako. No, kada bi se to i desilo, videli biste jasnije da bi ostao jaz koji zjapi između vas i vašeg muža. Možda biste onda muku prebacili na nekog novog. Ali, kad-tad, moraćete da se udubite u ono što vas zapravo razdvaja od osobe do koje vam je stalo. Vi imate bračni problem i uzrok i razrešenje su u vama dvoma, koji činite par.
Porazgovarajte, otvoreno, taktično i u pravi čas, sa svojim mužem o tome. Možda možete prevazići nedostatke u svom odnosu i svojim dušama. Možda, a možda i ne možete.
No, kako god da ispadne, korisnije je suočiti se sa bolnom istinom, nego je odlagati te gubiti i vreme, i energiju, i potencijal za opstanak veze. Uz to, korektno je i kada sopstvene probleme rešavamo sami, a ne da ih prebacujemo u tuđe dvorište, od čega tek niko nema koristi, dok svi imamo štete.
U ime vašeg i opšteg dobra, toplo vas pozdravljam.

pogledajte odgovor

21.01.2015

Slobodan izbor

Poštovana Tanja, činite dragoceni deo ‘Glorije’ kroz vaše komentare i savete na pisma koja vam stižu.
Nejasan sam sam sebi. Za minule godine mogao sam da završim dva fakulteta, a nisam ni ovaj jedan. Nekad sam u celoj ekipi bio najbolji, sad sam ostao jedini koji još uvek nije diplomirao. Evo jednog od niza paradoksa - ja volim ono što studiram, jako, ne mogu da zamislim život bez te oblasti, kako u naučnom, tako i u praktičnom delu, za razliku od onih koji su to završili a ne znaju ni šta su studirali. A evo ga najveći paradoks - zaposlio sam se na drugoj godini studija, tad sam popustio sa učenjem. Radio sam posao blizak oblasti koju studiram, svi su mnome bili oduševljeni, brzo sam napredovao, primljen sam za stalno, dobio povišicu...
Posle nekoliko godina prešao sam kod novog poslodavca, opet posao za stalno, vezan baš za ono što studiram, kancelarijski, imam odličnu platu, svi me cene... Postižem odlične rezultate i ljudima je nejasno kako ne mogu da položim tih nekoliko ispita, i to još u današnjem obrazovnom sistemu. I čekaju da diplomiram, jer je za taj posao potrebna diploma.
Kad bih stvarno seo da učim, spremio bih sve to brzo. Ali ja posmatram te knjige i - ništa. Ne mogu. Dok s druge strane čitam iste takve knjige iz hobija, ali ne one koje su mi potrebne za ispit. Ni sam ne znam kako su mi brzo prošle sve ove godine. Da li je strah u pitanju, neka viša sila, moja nedisciplina i nefokusiranost... Sitnica. Ali tako važna sitnica. A ja ne znam u čemu je problem. Jer, dok to ne razrešim, ne mogu dalje. Hvala vam!

Stranac

Odgovor:

Poznajem dosta ljudi poput vas, poštovani. Dokazano sposobne, vredne mlade osobe željne znanja i usavršavanja, koje tavore na raznim fakultetima sa po ispitom-dva koji ih dele od diplome. Raznorazni mogu biti uzroci toj pojavi, ali ovde ću fokusirati jedan, ponukana vama lično.
Da bismo bili uspešni u nečemu, to mora posedovati smisao, za nas. No, naši kriterijumi se ne moraju poklapati sa onim opšteprihvaćenim. Mogu se čak i kositi, tj. razmimoilaziti. Recimo, možete biti suštinski intelektualac, čitavog života se željno obrazovati i posedovati vrsnu pamet, a da ne posedujete diplome visokoobrazovnih ustanova. Ili, drugačije rečeno, možete zakititi i pet takvih diploma, a da niste ni i od intelektualca. Svakako, ima i onih čije diplome svedoče o suštinskom kvalitetu koji stoji iza njih, ima.
No, u raznim oblastima devalvacija formalnih merila je uzela maha i mnogi ljudi ne žele da učestvuju u toj prevari. Držeći do suštine u svom životu, oni teže da se dokažu sebi i neprolaznim vrednostima, dok im drugo nije presudno. Sasvim to razumem i podržavam, samo što smatram da takvi ljudi i ne bi trebalo da kreću za onim što im je besmisleno. Recimo, da upisuju fakultete o kojima nemaju dobro mišljenje. Neka se obrazuju i usavršavaju po svome, na to se usmere i koncentrišu. No, ukoliko neko takav upiše fakultet, iz bilo kog razloga, onda mora privremeno da pristane na pravila koja tamo važe.
Svaka visokoobrazovna ustanova ima svoje udžbenike i profesore i asistente. Neki su za ponos, a neki za stid. Ali, to vam je ‘paket-aranžman’ koji vodi do određene diplome. Pa sad, ko hoće do nje, mora da prođe i ono pre. To je tako i tačka.
Uostalom, i u životu samom nešto možete da birate, a nešto morate da prihvatite i ako vam ne paše sasvim, zar ne? Odrasle osobe su u takvoj poziciji, dok samo dečica traže da im se udovoljava, potpuno. Ali, odrasli znaju zašto nešto moraju da pregrme i to čine voljno, zarad višeg interesa. Ili se pak odlučuju da to ne učine, pa kud puklo da puklo.
Znači, na vama je izbor. Slobodni ste da odlučite šta god hoćete, uz svest da uz to pasuju određene posledice. Ako želite diplomu, onda morate savladati propisano gradivo. Niko vam ne brani da jednom postanete profesor na univerzitetu pa promenite udžbenik za koji sada eventualno smatrate da nije kako valja. Ako pak želite put po svome, onda ne računajte na diplomu. Osim ako jednom ne napravite svoj univerzitet... a, možda, za neku deceniju naučna zajednica shvati da ste intelektualni biser, pa vam dodeli počasni doktorat.
Sve je moguće ako čovek zna ko je i vredno dokazuje svoje kvalitete, dok ga krasi nepokolebljivi sjaj duše.
Zato, donesite odluku, a da možete mirne duše da se srodite sa njenim posledicama. I hrabro, samo napred, u svoj život i svoje pobede!

pogledajte odgovor

19.01.2015

Prirodno ustrojstvo

Draga Tanja, interesuje me kako na pravilan način postići autoritet na poslu, s obzirom na to da sam najmlađa a najobrazovanija u firmi, nalazim se na rukovodećem mestu i nadređena sam ljudima koji su duplo stariji od mene.

Odgovor:

Draga gospođice, negujte uzvišene ljudske vrednosti u sebi i drugima. Budite strpljivi, a nepokolebljivo vredni na tom ispravnom putu. Verujte u sebe i preispitujte se s vremena na vreme pa će sve doći na svoje mesto.
Tu stručnost, koja vas je pozicionirala na rukovodeće mesto, obogatite iskustvom koje imaju vaši podređeni. Ukažite im poštovanje i poverenje tako što ćete ih pitati za mišljenje. Uvek o tome porazmislite i bez sujete budite otvoreni za korisne podsticaje. Nemojte zanemariti ni svoje dalje profesionalno usavršavanje, to nikada nije naodmet.
Pokušajte da opšte dobro bude vaša zvezda vodilja. Svakako da ljudima nije uvek moguće udovoljiti, pa se ne libite da preuzmete odgovornost i za nepopularne mere, kada je to neophodno. Uvek obrazložite, kome treba, zašto ste doneli određenu odluku, pa se i javno korigujte ako se ispostavi da niste bili u pravu. Greške su neizbežne, ali ih pametni ljudi koriste za svoj napredak i ne ponavljaju ih.
Nemojte se previše intimizirati sa podređenima, pogotovo onim muškog roda. Budite saosećajni, ali i na dostojanstvenoj distanci. Javno hvalite po zasluzi, a korite u četiri oka, kada je neophodno. Trudite se da dobrano sagledate sve okolnosti, kako bi vaše ponašanje bilo što pravednije i korisnije, za sve. Takođe, organizujte da zaposleni mogu anonimno da dostave svoje primedbe, predloge i slično. S vremena na vreme priredite prigodne svečanosti, radi održavanja korisnog duha zajedništva.
Utvrdite kriterijume za nagrađivanje, kao i one za kažnjavanje. Neka u tome postoji gradacija, pored jasnih kriterijuma. Časni, a plemeniti ljudi u komisiji neka procenjuju i sprovode zacrtano.
Pravi autoritet, u smislu ugleda/uticaja/moći, ne počiva na sili više pozicije/straha, nego na prirodnom ustrojstvu. Svaka jedinka u grupi teži da je predvodi najbolji, jer je tako najcelishodnije svima. Grupa napreduje ako je potencijal njenih članova iskorišćen na najbolji način i kada postoji privlačan zajednički cilj. Bez reda, rada i discipline nema opstanka grupe, a ni pojedinca.
Zato, poboljšavajte prednosti i ispravljajte manjkavosti, sa svešću da je to proces koji se preispituje kroz praksu. Iskustvo se ne može kupiti niti pokloniti, već ga svako od nas prikuplja za sebe. Tek kroz konkretne životne situacije moći ćete da osetite svoju pravu meru u ovim mojim preporukama opšteg tipa.
Želim vam svaku sreću i uspeh, u radu i životu!

pogledajte odgovor

16.01.2015

U najboljim rukama

Draga Tanja,
Molim vas za vaše mišljenje i savet kako dalje.
Završila sam težak fakultet sa odličnim uspehom i kao većina mladih ne mogu da se zaposlim. To traje već dve godine. Za to vreme upala sam u duboku depresiju i svakim danom sve više mi se pogoršava zdravlje i imam i konkretnih problema uzrokovanih konstantnim stresom i napetošću kao i nezadovoljstvom i stalnim pitanjima gde sam to pogrešila. Dodatni problemi su sledeći.
Kao prvo, u vezi sam s momkom dve godine, on je moje struke i ima sve što se poželeti može, kao i cela njegova porodica. Napominjem da su svi iz iste branše kao i ja. Naravno, jedno drugom su preko veze nabavili prvo radno mesto, a zatim i usavršavanja, najviša zvanja u jako ranim godinama, besplatna putovanja i ostvarivanja i u inostranstvu. Materijalno im ne fali, čak su u samom vrhu ako gledamo prosečno srpsko stanovništvo danas. Ali za mene tu nema ni mrvice. Na mene ni reč utehe ne potroše, ni zrnce obećanja da će mi ikad pomoći, niti pokazuju razumevanje da bih i ja želela i platu i mogućnost napredovanja, i doktorat i osamostaljivanje. Ma ništa, kao da je to rezervisano samo za njih i njihovu ‘klasu’.
A on je sa mnom u vezi toliko, i kao voli me. Ja nikako nisam s njim zbog nade u pomoć, ni najmanje, ali me svakodnevno peče šta sve oni imaju na mufte, a mene neće ni zaštitnički po ramenu da potapšu. A budimo realni, a i oni to tvrde, u ovoj zemlji ništa ne može bez neke veze i poznanstva s važnim ljudima.
I tako ja čamim, takoreći nemam motiv da ustanem, za struku se bojim da sam već i izašla iz nje jer se praktično nikad nisam ni bavila njome, a vreme prolazi.
Drugi problem je moja primarna porodica. Živim sa ocem i majkom koji se ne slažu i svakodnevno mi govore da bi se istog dana razveli samo kada bi mogli finansijski da sprovedu da žive odvojeno. To me dodatno grize jer ja ne privređujem, a živimo u paklu svađa i nerazumevanja. Nemam braće i sestara i nikoga ko bi mi pomogao da nađem posao. Javljanje na konkurse i biro za zapošljavanje nikome još nije pomoglo, pa ni meni, a pokušavam i dalje. Dodatno sam se razočarala i u svoj poziv jer je jedan od najkorumpiranijih i onih gde gotovo isključivo samo deca ‘bitnih ljudi’ mogu da nađu svoje mesto.
U inostranstvo mi se ne mili, ne govorim nijedan jezik osim engleskog, a da krećem ponovo od nule sa učenjem nemačkog, koji ne znam ni reč, nemam volje, jer ceo život sam samo učila, bila vukovac u osnovnoj školi, završila najtežu gimnaziju, imala polovinu desetki u indeksu, a nikad dosad nijedan dinar nisam zaradila. Živim jako loše zbog situacije u kući i gledajući porodicu svog partnera, koji kaže da me voli, ali ponaša se kao da samo on ima pravo na nešto u ovom životu, a za mene mu je najnormalnije da samo sedim kod kuće, i još kaže da, naravno, ne mogu da se zaposlim bez veze.
A ja samo tonem sve dublje i dublje.

Odgovor:

Draga gospođice, ako realno sagledamo vašu životnu situaciju, ona govori da ste prepušteni sami sebi. Odrasle i zrele osobe to, zapravo, i jesu, samostalne su. Trebalo bi da su same sposobne da obezbede sebi zadovoljavajući život.
Vi ste dokazali kako možete sami da uspete, ali ste se izgleda i zamorili u tom poduhvatu. Razumljivo je to, uvek ste davali sve od sebe, a normalno je da posle velikih napora dođe vreme za pauzu. Možda je sada to vreme za vas.
Umesto da se prepuštate depresiji i nadi da će vas drugi spasiti, pokušajte da napunite baterije za nastavak uspešnog života. Ako ste već zaglibili previše u samosažaljevanje i očajavanje, potpomognite se i lekovima i psihoterapijom, dok je neophodno. Usput, činite sve ono što vas veseli i unapređuje.
To što ste vi zamišljali kako ćete se odmah po diplomiranju zaposliti, i sve drugo pride, pa eto, i ne mora baš tako. Nije život samo ono što priželjkujemo već se moramo i saobražavati njegovim neumitnostima, kada je vreme za to.
Prikupljajte snagu i obnovite samopouzdanje, pa se hrabro suočite sa istinom da ste prepušteni sami sebi. Možda ste tako i u najboljim rukama. Zapravo, tako ste sigurno u najboljim rukama. Od roditelja vam nije baš neka korist, da ne kažem kako je šteta... O familiji vašeg nazovi partnera ne mogu da trošim fine reči, jer ih i nemam za njih... O državi, tja, šta ću vam govorit’...
Ponajbolje je ipak da se uzdate u sebe, verujte u sebe. Oporavljenu sebe. I u to da loše ne može trajati doveka, dok je najmračnije upravo pred svitanje.
U svom životu čovek prebira i dobre i manjkave dane, suočavamo se sa jačim i slabijim delom sebe. Ali, sve je to za nauk i sazrevanje, kako svima tako i vama.
Sve što nas ne ubije, to nas ojača. Ne dižite belu zastavicu, život je tek pred vama. Pokleknite, ali se uspravite za jedan put više. Nemojte odustajati od sebe ni sada, a ni nikada. Ne valja se.

pogledajte odgovor

16.01.2015

Relativnost razuma

Draga Tanja,
Imam dva pitanja za vas. Prvo, da li je moguće da muškarac zbog svoje nesigurnosti odustane od nekoga, ili je to samo zavaravanje žene koja voli? Drugo, ako je tako, vredi li boriti se za takvog muškarca? Naime, s njim (33 godine) sam se viđala određeno vreme, ali ništa nije preduzimao. To sam pripisivala neiskustvu sa ženama, jer je bilo očito da sam mu se dopala. Ja imam 27 godina i prilično sam samostalna. On se onda sasvim neočekivano vratio bivšoj, pa mi se ponovo javio posle izvesnog vremena, kako bismo započeli nešto, da bi potom ponovo otišao njoj, i tako... Sada dok vam ovo pišem smešna sam samoj sebi jer su stvari prilično jasne. Ili grešim?

Odgovor:

Grešim/ne grešim, jeste/nije, moguće/nemoguće, vredi/ne vredi, hoću/neću... jasno/nejasno...
Razum je aparat koji služi da tretira sve mogućnosti, preispitujući ih iz krajnosti u krajnost. Tako možete doveka razmišljati, o bilo čemu. Zaključak se razlikuje, jer zavisi odakle posmatrate i u odnosu na šta merite. Ta relativnost razuma nije čvrsto tlo za donošenje važnih životnih odluka. Upravo zato čovek poseduje mnogo stariju, dublju, bržu i sigurniju uzdanicu za uspešan opstanak. Emocije.
Kao dokaz tome, pogledajte samo u kakvoj harmoniji, odvajkada, egzistiraju bezumna bića na ovoj planeti, dok su glavni remetilački faktor misleći ljudi.
Elem, probajte da se oslonite i na emocije pri donošenju važnih odluka, poštovana čitateljko. Pogotovo kada su u pitanju emotivne relacije. Šta vi zapravo osećate kada je vaš partner u pitanju? Da li vas je strah? Strepite li? Srećni ste? Tužni? Ljuti? Besni?
Ubeđena sam da bi gotovo svaki čovek, skoro uvek, mogao jasno da oseti šta mu (ni)je činiti. Zdravog čoveka dobro privlači, a od lošeg se odvraća. Kada utišamo misli i dopremo do duboke tišine svoje Duše, odjednom sve postaje jasno. E, a da li ćemo po tome i postupiti, posle uključivanja racionalnog vrzinog kola... tu je već zavrzlama.
Ne zalažem se ja da razum treba eliminisati, dok se ne samoponišti, što je neka druga priča. Dotle, on bi trebalo da posluži da na najbolji način ovaploti ono što osećamo. Elem, emocija kao suština, dok racio nalazi za to najbolju formu realizacije. Al’ nikako zbrkani razum, koji zaglušuje autentičnu emociju. Onda smo tek u totalnoj papazjaniji. Daleko bila.

pogledajte odgovor

09.01.2015

Nespokoj

Radim u velikoj firmi sa bračnim saputnikom. Pre nekoliko meseci u kolektiv je došla jedna mlađa osoba, ali bez obzira na to što je mlađa, nije mi do kolena. Ne kažem to iz sujete, već što tako jeste. Osećam da se između nje i mog supruga nešto dešava, ali nemam toliko hrabrosti da ih pratim, jer bih ga odmah ostavila, a ne rastura mi se bračna zajednica posle skoro dvadeset godina. Takođe, moram da vam kažem da nisam ljubomorna, znam ko sam, šta sam i koliko vredim, ali tu vrstu poniženja ne bih podnela. Otvoreno sam ga pitala šta se dešava, odgovor je bio da sam bolesna. Pitam se kako ovo proveriti. Neću biti povređena lično, ali hoću samo istinu. Njemu odgovara da bude sa mnom jer iako je zaposlen, ja ga izdržavam, a to ne bi priznao ni sam pred sobom.

Odgovor:

E, sad, poštovana gospođo, moraćete najpre da se izdogovarate sa samom sobom šta ćete i kako ćete dalje. To je najvažnije i najpreče, pa ćete lako ostalo. Ako pažljivo pročitate svoje pismo, uočićete barem nekoliko verzija sebe, ili kako bi se to već reklo...
Jedna vi, nazovimo je I, ima intuiciju da muž nešto muva, ne želi da bude ponižavana, hoće istinu, pa bi prekinula brak ako ne valja, jer ne bi bila povređena.
Opet, deo vas, nazovimo ga II, nema hrabrosti da se suoči sa realnošću i ne bi da prekida dvadeset godina braka.
Tu je i deo, recimo III, koji uviđa da ste iskorišćavani, plus okarakterisani kao ludača od osobe sa kojom jedete za istim stolom, delite postelju... možda imate i decu... da ne dužim...
Potom, tu je i IV delić vas koji kaže ‘znam ko sam, šta sam i koliko vredimʼ. Ja bih samo ovom da se obratim i poručim mu - dokaži!
Dokažite sebi da znate ko ste, šta ste i koliko vredite. Sada je pravi momenat za tako nešto. Upravo ova životna situacija iziskuje taj trenutak istine. Istine o sebi.
Vi ste alfa i omega svoga života. U njemu od vas sve potiče i u vama se sve okončava. Sve druge priče su pod razno, tj. posledične su. Elem, ukoliko u vašem životu nešto ne valja, pođite od sebe, pa poboljšajte sebe i problem će nestati. Svaka promena počinje iznutra, unutar čoveka samog. Tako, ako želite istinu, potražite je i pronađite kroz istinu o sebi.
Istina ume da boli, ali i oslobađa, kad-tad. Laž uvek gadno boli, a ne oslobađa, nikada.

pogledajte odgovor

09.01.2015

Dve strane medalje

Obraća vam se majka koja iskreno, delotvorno te brzo želi da pomogne svojoj mlađoj ćerki. To dete sam doživela kao dar od njenih prvih godina detinjstva, jer su je zaista krasile vrlo lepe osobine koje devojčica može posedovati. Bila je jako zrela kao mala, nikako starmala, a istovremeno veoma humana prema ljudima, životinjama, nemoćnima... Od razigranosti i kreativnosti, te poslušnosti u kući, uletela je u pubertet upravo onako kako je moj suprug, inače dobar otac, prokomentarisao - neka nam je sada Bog dragi na pomoći! Jer, bila je i izuzetno emotivno vezana za porodicu, a opet nekako vrlo samostalna, što smo i podsticali kao roditelji.
Prođosmo to osetljivo polje puberteta i zatekosmo se pod nebom tinejdžerstva, a tamo - ‘minsko polje’. Ne bih paničila, jer nisam tome sklona, no naša ćerka ima dijabetes već nekoliko godina. Dobila ga je sa ranim psihofizičkim sazrevanjem i prve godine bolesti je ‘odradila’ za primer. I lekari su je hvalili koliko je bila pametnica, zrelo se uhvativši sa nepunih 10 godina sa promenjenim načinom života. No, poslednje dve i po godine, njoj je sada nepunih 16, ušavši u potpuno neprikladno društvo, počela je da radi stvar koja za nju ima dalekosežne negativne posledice - odala se pušenju, i to ne malo. Otada kreću molbe, zabrane, kazne, silni razgovori - počev od nas roditelja, preko divne lekarke koju ima, do naših prijatelja. I ona je teoretski svesna da to ne sme da radi, da joj preti amputacija nogu, slepilo, zakrčeni krvni sudovi, sve ona zna, ali ne uspeva da se oslobodi poroka!
U školi je dobra, poslušna je, povremeno i pomogne u kući, no kaže ‘svi puše u mom društvu’. I doda da je ona, u stvari, ponajbolja među tom decom, jer oni rade i mnogo gore stvari, ali za pušenje niko ne uspeva da je prizove pameti.
No, pre godinu, a i nedavno, kada je sa nama putovala po Evropi, ćerka nam je rekla: ‘Volela bih da se preselimo, da potpuno promenimo sredinu u kojoj živimo’. Kao majka, to doživljavam kao krik u njoj, kao signal da joj moramo jače pružiti ruku spasa. Međutim, suprug i ja smo konačno pre nekoliko godina uspeli da se dočepamo stalnih poslova, i gde sad da idemo?! Pokušavam da joj u razgovorima dokažem da se čovekova jačina vidi i u tome da upotrebi sve svoje skrivene snage i bori se tamo gde jeste, da izgura do kraja. I da mora prestati da uništava sebe, jer, ukoliko se ne otarasi pušenja, cenu će platiti ona, i to veliku.
Neprestano razmišljamo šta i kako učiniti, jer zasada ništa nije pomoglo, a vreme ide. Ja, kao dugogodišnji prosvetar, u školama vidim mnogo dece, čak i dobrih đaka, pristojnih, koji se, nažalost, guše u dimu cigarete. Ali ovo je moje dete, kod kojeg taj nesrećni porok ima mnogo teže posledice.
Unapred hvala.
Jasmina

Odgovor:

Jasno mi je, sasvim precizno, o čemu pričate, poštovana čitateljko. Teško je gledati ljude, a pogotovo najbliže, kako rade u korist sopstvene štete, iz dana u dan. Takođe, duboko saosećam i sa vašom potrebom da pomognete, pa predupredite loše posledice, posebno kada je rođeno dete u pitanju.
No, nesporna je životna činjenica kako čovek ponajbolje uči na sopstvenom iskustvu, i dobrom i lošem. Kao što je i neporecivo da nema ljudskoga stvora koji nije grešio, pored svih dobronamernih upozorenja. A i vaša ćerka je čovek, u turbulentnom razdoblju života.
Takođe, razvoj ličnosti se počesto odvija iz krajnosti u krajnost, da bi se s vremenom pronašla prava mera. Ćerka vam je kao mala bila neobično zrela i odgovorna, pa je sada izgleda došlo doba za običnost.
Skrećem vam posebno pažnju na taj njen poriv da bude ‘kao i svi drugi’, tipična devojka, što bi se onako površno reklo - normalna. Makar se dokazivao i pušenjem. Tim, toliko raširenim porokom i među odraslima, a oni bi bar trebalo da su mudriji i sa više samokontrole te odgovornosti, zar ne?
Nije vašoj ćerki lako da nosi, već niz godina, teret metaboličkog poremećaja, koji će je pratiti zauvek. Zato bih vas ponukala da se dobro preslišate koliko u svojim nastojanjima da prenaglasite njenu odgovornost za posledice dijabetesa pomažete, a koliko zapravo odmažete. Jer, kada proširimo sliku i udubimo se u problematiku prolaznosti, svi smo mi bliži smrti, iz dana u dan. Od trenutka zemaljskog rođenja, sa svakim udahom za opstanak, izdahnuli smo za odlazak. Smrt i život su dve strane iste medalje, koje se skladno nadopunjuju.
Svakako, zalažem se da postojanje bude ispunjavajuće i da donosi spokoj. Zato predlažem da sa svojom ćerkom tako slavite svaki životni tren, pod ovim i onim uslovima.
Konačno, kao što to duhovito, a istinito, reče Ketrin Hepbern: ‘Život je težak, a na kraju te i ubije’.

pogledajte odgovor

05.01.2015

Crvena linija

Poštovana Tanja, već dugo čitam vašu rubriku i odlučila sam da sa vama podelim ovaj teret koji nosim na duši, jer ne znam više ni sa kime da pričam, ni čije mišljenje da uvažim.
Naime, u vezi sam sa čovekom koji je razveden i ima dva dečaka, blizance od 13 godina. Mi smo se verili i od tada su stvari krenule nizbrdo, jer niko sa njegove strane to nije podržao, čak ni odobrio našu vezu. Ne zato što misle da nismo jedno za drugo, ili da sam ja loša, nego zbog toga što će, ako to učine, njih deca da odbace. Pri tome mislim na njegove roditelje i sestru, koja je jedno vreme pokušala da bude tu, pa se povukla. Deca nisu sa njim, ona su kod majke, i verovatno pod svim uticajima koje imaju i na toj strani apsolutno ne pokazuju poštovanje prema svom ocu, a o meni i da ne govorim.
A moj problem nisu deca, nego on, koji je poklekao pod pritiskom i pokušava da im svima da vremena i prostora da shvate i prihvate stanje stvari, kad budu mogli.
Ja se osećam kao da sam tu najmanje važna, da moje želje i potrebe treba da sačekaju neko drugo vreme, a mislim da ne bi trebalo da je tako. On se jako plaši svoje dece, koja mu se iz inata ne pojave u kući po mesec dana, a onda dođu na duže, što odmah znači da ja ne mogu da budem tu jer oni to ne prihvataju.
Na sve to se nadovezuje nezadovoljstvo mojih roditelja, koji nisu oduševljeni mojim izborom jer smatraju da takvi odnosi nikad ne nose mir, štaviše, misle da od nas nema ništa.
Kako vreme odmiče i ja sve više verujem u to, ali ostajem... ne znam ni sama zašto. Da sutra ne kažem sebi da nisam sve pokušala. Koji pristup da primenim, šta da radim?
Srdačan pozdrav.

Odgovor:

Uzmite i vi za sebe dovoljno vremena i prostora kako biste bili načisto koga ste izabrali za ljubavnog partnera. Nipošto se nemojte zaletati tamo gde nemate dostojanstvenu poziciju, da vam se ne bi, višestruko, olupalo o glavu i dušu.
Vaš partner mora sam da se odredi prema životnim prioritetima. Svakako, trebalo bi da voli i poštuje svoju decu, ali u razumnim granicama, i da postoji reciprocitet. Mislim da je prekoračenje crvene linije ukoliko mu deca određuju kako će da živi i sa kim. Na njemu je da se postavi tako da se ne osetite ugroženi, ni vi, ni njegovi potomci.
Jeste da je za to neophodno vreme i ispravno zalaganje, ali dok se ovo ne obistini, nemojte se dalje obavezivati. I veridba je više nego dovoljna, da ne kažem - previše.
Ako se pak ispostavi da će mu deca i nadalje ‘krojiti kapu’, daleko mu lepa kuća. Ne treba vam valjda muško koje je slabije od svoje nejači.
U tom slučaju, trebalo bi da ste zahvalni tim klincima što su vam otvorili oči. Jer, bolje ikad, nego nikad. A i nije zgoreg da vas poduče dečica, kada već niste videli sami.

pogledajte odgovor