15.07.2014

Lak plen

Imam jedno pitanje. Možda i znam odgovor. Bili smo u vezi, ili sam bar ja mislila da je to veza, jer je za njega, po svemu sudeći, bilo nešto drugo. Ja sam želela da to preraste u ozbiljniji i stabilniji odnos, ali on smatra da nije za to, da bi me povredio, da ne zna šta hoće... Ja mislim da to, zapravo, znači da neće mene. Zbog toga mi nije jasno njegovo ponašanje.
Situacija je takva da moramo veći deo vremena da provodimo zajedno, i to je nešto što ne mogu da promenim. Ja ne želim da mi budemo u lošim odnosima, a ne želi ni on, bar tako kaže.
Mada, njegovo ponašanje mi izgleda kao čist bezobrazluk. Čini mi se da on vidi koliko je meni stalo i da bi želeo da se naša veza nastavi, ali neformalno, a ja to neću. Ne kaže on otvoreno da je to ono što bi zapravo hteo, ali ja mislim da je to u pitanju.
Ne želim da se vraćam na staro i ne vidim svrhu takvog odnosa, koji ne vodi nigde. Očigledno je da ne želimo isto. U suštini, on se samo ograđuje, u smislu ‘ja sam ti sve rekao, a ti si sama htela’. Ovo traje već neko vreme, a ja sam na ivici nerava, sve mi je palo veoma teško i nikako da se stabilizujem.
Ne znam više šta da radim, jer ne mogu da se postavim racionalno.
Hvala vam na odgovoru.

Odgovor:

I meni se čini, poštovana, kako već znate odgovor na svoje muke. Taj muškarac ne želi odnos za kojim vi imate potrebu. Neće ozbiljnu i formalnu vezu već, ako sam dobro shvatila, neobavezan seks. Razlikujete se u svojim težnjama, koje su potpuno lično opravdane, ali je presudno što nisu uklopive, a vaša je omaška što to niste utvrdili na vreme.
No, sada, šta je, tu je... morate se ‘iščupati’. Nikako sebe ne zavaravajte kako ćete mu ‘objasniti’, pa će se on preobratiti. Nemojte se zamajavati kako će se on jednoga dana promeniti, vama u korist. Piši - propalo.
Generalno govoreći, muškarci veoma retko kažu ženi: ‘trebaš mi samo za seks’. Ali, počesto to misle, dok pričaju bajke. Međusobno se čak i zasmejavaju tezom kako je ‘ljubav izmišljena da bi se žene lakše skinule’. Neću se udubljivati, ali podvlačim kako ‘samo budala veruje rečima’. I preporučujem da se ravnate po delima drugih ljudi, a da njihove izjave budno proveravate.
E, da, još o vašem izvlačenju iz žabokrečine, tj. te seksualne relacije. Ne znam zašto morate sa njim da provodite dane, pretpostavljam da radite zajedno. U tom slučaju uzmite bolovanje i posvetite se svojoj psihofizičkoj stabilizaciji.
Ukratko, nemilosrdno secite svaku pomisao na ‘žigola’, kog ste plaćali delovima duše umesto novcem. I usmeravajte sebe na nešto što vas oraspoložuje te zanosi. Budite uporni, borite se kao lavica za svoj dostojanstveni opstanak i moćno verujte u bolje sutra.
Uspećete, na ovaj način, sigurno. Gotovo da nema žene koja nije utabavala tu stazu, koju vi sada oplakujete. Neka vam bude za nauk.
Utuvite jednom zauvek, najbolji način da proverite koliko je muškarcu stalo do vaše duše, jeste da prvo nju ponudite na ‘usvajanje’. Neka to traje i mesecima i godinama, neka. Samo onaj delija koji se održi, pa srodi sa vašom dušom, negujući je i oplemenjujući, neka potom upoznaje i vaše telo.
Taj put odgovara duševnim ženama. Obrnuto, ako prvo sa muškarcem ostvarite telesnu vezu, pa se potom preslišavate o tome šta vam duša ište, nećete daleko stići. U modernom svetu puno je bezdušnih zombija koji haraju i seksualnu energiju sišu. Ne dopuštajte sebi da im budete lak plen, ne valja se!

pogledajte odgovor

11.07.2014

Emotivne prepletenosti

Poštovana Tanja, imam 22 godine, student sam, živim sa roditeljima. Međutim, problem nije u meni već u njima. Oni su više od 25 godina u braku i oduvek su se lepo slagali i razumeli, do možda pre dve godine. Naime, tad je moj otac počeo da nalazi zamerku svemu što moja majka uradi. Ako napravi neko jelo, on uvek kaže meso ti je staro, što si ga kupovala, ili ovo ti je neslano, ili preslano, ili znaš da ja ovo ne volim da jedem, a zapravo je jeo i ranije. I ne samo to, ako pozvoni telefon u četiri po podne i zove neki rođak, a on slučajno odmara, odmah podiže galamu zašto je zvao, zar ne zna kad je vreme odmora itd. Za sitnicu napravi haos i počne da se svađa, ali majka ne želi da se raspravlja s njim i mislim da mu previše toleriše. Inače, ona radi stresan posao i trudi se da ima što više mira, i zato izbegava da se sukobljava s njim. Ja ne bih postupala tako da sam na njenom mestu i dobro bih mu odbrusila, jer sam oštra osoba i nije mi problem da se izborim za svoje makar i vikom. Savetujem joj da se razvede od njega, jer šta će joj čovek koji joj nalazi zamerku u svemu. Ona je obrazovana, čvrsta, hrabra žena i iskreno joj se divim na svemu što je postigla u životu, ali mi nije jasno kako može toliko da toleriše i ćuti na njegove ispade. Koji bi bio vaš savet? Pozdrav.

Odgovor:

Ako je vaša majka spokojna dok joj muž nadahnuto zvoca, može biti da samo vi imate problem, poštovana. Mladi ste, bez bračnog iskustva, te ne možete ni da naslutite sve moguće ‘harmonije’ ove zajednice.
Mnogi brakovi, sa strane gledano, izgledaju ‘čupavo’, a ispostavlja se da opstaju. Da glavnim akterima to ne odgovara, verovatno bi bilo drugačije. Kada su u pitanju emotivne prepletenosti, logika često ne obitava blizu. Shvatite me ispravno, ja ne opravdavam već pokušavam da oslikam prirodnu pojavu.
Na vašem mestu, prvo bih popričala sa majkom. Pokušala bih da dokučim koji su njeni motivi da trpi i koliko joj teško pada tako nešto. Zanimalo bi me i kako ona vidi trenutno duševno stanje vašega oca, a njenog muža. Ljudi se veoma razlikuju. Ono što vas remeti, nekome može biti podsticaj.
No, ako se ispostavi da vam majka pati, ponudite joj svoju pomoć. Direktnu - da vi komunicirate sa ocem u vezi sa porodičnom atmosferom. Prvo probajte smireno da mu objasnite kako se osećate (vas dve) i da ga zamolite da smanji tenziju. Možda bi mu u tome pomogli i lekovi, koje bi prepisao psihijatar. Ukoliko to ne urodi plodom, pokušajte zgodom i da mu parirate jezikom koji on razume, jetkošću. Možda i upali, pa se on povuče. Možda, ali vi budite pripravni i da se razjari, a tada pozovite nadležne službe i prijavite im šta se dešava u vašem domu.
Majci možete ponuditi i indirektnu pomoć, tako što ćete joj omogućiti da dobaci do psihoterapeuta, koji bi joj značio.
Sa druge strane, ako se kojim čudom ispostavi da samo vi patite zbog atmosfere u kući, imate malo izbora. Najbolje bi bilo da svoju energiju usmerite u ekspresno završavanje fakulteta te da se što pre odselite od roditelja.
U međuvremenu, probajte da naučite nešto bitno iz tekuće porodične situacije. Ako ne izvučete naravoučenije o bračnom skladu, a vi utvrdite svoje granice dostojanstva i ono što ne želite dalje u životu. I to će biti sasvim dovoljno da ovo što sada preživljavate preobratite u svoju korist. Nadam se.

pogledajte odgovor

08.07.2014

Jaz

Draga Tanja, imam jedno kratko pitanje za vas.
Udovica sam i ne baš u dobrim odnosima sa svekrvom. Starijem sinu je obećala auto, mlađi je nezadovoljan. Možda s pravom, jer baba je takva, kako joj dune daje i poklanja (ponekad), a obećava mnogo. Tako da se ne može reći da će i on biti jednako nagrađen kao i brat kad za to dođe vreme.
Moje pitanje je - kako da se ja postavim prema sinovima, jer ne bih da se među njima stvori jaz, a plašim se toga.
Hvala i veliki pozdrav

Odgovor:

Nisam baš razumela, poštovana. Rekla bih da su vam sinovi već veliki, ako bi da voze kola. Elem, formirane su ličnosti i među njima je jaz, koliki već jeste.
Vi ste svoju decu već vaspitali, a i sami su se oblikovali. Te, ako su bliski, neće ni ova situacija da ih razdvoji. No, ukoliko ne dele dobra jedan sa drugim, onda neće ni ova kola, zar ne?!? Htedoh reći da ova sada situacija nije presudna za njihov odnos i/ili vašu brigu o njihovom jazu.
To što je vaša svekrva poklonila kola samo jednom, ne znači da ne mogu da ih koriste obojica, tj. i vi, treći. Ukoliko u vašoj porodici vlada pravilo da svi ravnopravno uživate ono što posedujete.
Što se baba i deda tiče, njihova je slobodna volja da poklanjaju ili ne poklanjaju, kome hoće, šta god. Ako već nemate uticaja na to da li ćete dobiti neki poklon, možete odlučiti kako ćete ga koristiti, ako vam pripadne.
Vi ste u porodici najstariji, pa ukoliko mladi ne mogu da se dogovore, presudite ‘ni po babu ni po stričevima’. U valjanim zajednicama se zna ‘ko kosi, a ko vodu nosi’.
Za moj pojam, smisao postojanja porodice pod istim krovom je da život bude lakši, za sve. Ako već nije tako, onda je pitanje čemu gužva. Onom ko grabi samo za sebe, nije mesto u zajednici. Samoživ živi sam.

pogledajte odgovor

04.07.2014

Kompletan aranžman

Draga Tanja, veoma bi mi pomoglo vaše mišljenje o situaciji u kojoj se nalazim. Naime, proteklih godinu i po sam u vezi sa čovekom koji je od mene stariji skoro punih devet godina. Njemu je 34, meni nepunih 26. Iza sebe imam divnu četvorogodišnju vezu koja je prekinuta na najlepši mogući način, ukoliko se bilo koji prekid može nazvati lepim - bez drame, sa poštovanjem i u prijateljskim odnosima.
Sa druge strane, moj partner je bio u desetogodišnjoj vezi u kojoj je bilo svega i svačega, od svađa, prevara, nerazumevanja, zajedničkog života, naravno i uz dosta lepih trenutaka i zajedničko odrastanje. On je najvećim delom odgovoran za prekid veze iz koje je pobegao kod nove partnerke, sa kojom je vezu započeo pre okončanja prethodne. I ta veza je potrajala oko četiri godine, sa još više drame nego u prethodnoj, uz odbijanje veridbe, potom prihvatanja iste i zajedničkog života na insistiranje njenih roditelja, spontanog pobačaja i mnogo čega drugog.
I tu se sada uključujem ja. Ponavlja se istorija, s razlikom što sam ja bila isljučiva da ne želim da započinjem bilo kakvu vezu dok on ima partnerku. I rastali su se. Od tada smo mi zajedno, ali teško da se to prema mojim merilima može nazvati vezom. Čas me voli, obožava, čas je dalek kao na drugoj planeti. Kad je dalek, moje veselo raspoloženje i pozitivan stav tumači kao nezrelost, ja sam klinka, neozbiljna sam. Inače, ova neozbiljna klinka završila je prava bez dana apsolventskog staža, radi u profesiji već dve godine i čita minimum pedeset knjiga godišnje. Moja vesela priroda, međutim, predstavlja tada neprelaznu manu. Sa druge strane, kada je blizu, ja sam jedina žena koja može da ga isprati, jedina sam se prema njemu iskreno postavila, samo ja znam da ga nasmejem, želi sa mnom porodicu.
Znači mi previše, jako ga volim. Ali od jedne vesele i srećne devojke, zaljubljene u život pre svega, postala sam nervozna, povučena, svadljiva, samo gledam i slušam kada će mi zazvoniti telefon i naš odnos se vratiti u normalu. Dosta mi je da trpim i gazim preko svih sopstvenih principa jer je on sa svoje 34 godine nesigurna i nestalna ličnost. Ne želim da rađam dete nekome za koga ne znam da li će sutra biti pored mene, ili će otići da se duri kao klinac jer mu nije sve potaman u životu. A sa druge strane, kada smo ‘mi - mi’ u punoj snazi, osećam da je on po meri moje duše.
Sada moram da sakupim svu snagu i mudrost i da prepoznam da li je ovo situacija strpljen-spasen, ili situacija spasavaj se dok imaš vremena? U srcu već znam odgovor, ali mi je vaš savet od izuzetnog značaja!
Hvala puuunooo! Pozdrav!

Odgovor:

Ako mene pitate, poštovana, ovo je situacija ‘spasavaj se dok još imaš vremena’. Vaš izabranik ima neki ozbiljan psihički problem i dok ga sam ne reši, nije ni za sebe dobar, a kamoli za druge. Brak i deca sa njim, u ovakvim uslovima, ni pod razno nije za razmatranje. Po meni.
Kada biste mogli da izdvojite obaška tu njegovu svetlu stranu ličnosti, pa sa njom da drugujete, možda bi i imalo nekog smisla. No, ljude ne možemo uzimati na deliće, po volji i ukusu. Ako ste sa nekim, prirada vam ceo celcijat, a vi ponajbolje znate kakav vam je kompletan aranžman.
To što ste, u tom odnosu, pogoršali svoje duševno stanje, neka vam bude mnogo ozbiljno upozorenje. Njemu time ne pomažete, a sebi odmažete. Svaki čovek mora sam sebe da unapređuje. Ukoliko ne uspeva, pasuje mu stručna pomoć. Nemojte dozvoliti da vas drugi povuku za sobom u provaliju. Ali, ako to učinite, sami ste krivi.
Kamo lepe sreće da se on stabilizuje i reši svojih grdnih muka. Dok to ne učini sam, budite na bezbednoj razdaljini. Povratite svoj optimizam i volju za životom, pa spremno dočekajte šta će život inspirativno da nanese.
Svako dobro!

pogledajte odgovor

03.07.2014

Crvena linija

Najbolja Tanja,
Upravo zbog vaše stručnosti, sposobnosti da duboko sve sagledate, a i zbog jedne fanstastične osobine koju posedujete - čitajući uviđam to - vi ste žena bez klasičnih tabua (balkanskih, i ne samo balkanskih).
Više od dve decenije pokušavam da se menjam nabolje kao osoba, majka, koleginica... jer mi je lepše da sa vedrinom i smeškom idem kroz život. Daleko od toga da mi je isti pružao samo smirene i blage dane - čak je i veća prevaga onih tmurnih, loših... No, ja se dižem, uvek, i na samom ulasku u pedesete samo imam želju da koračam kroz svakodnevicu bez teških, zaglupljujućih tabua. Najveće su, po meni, barikade u ljudskim glavama, to je ponekad nepremostivo.

E, i ja imam problem, osetljiv, koji me cepa negde u samoći, i deli mi dušu na dva dela - a to je što nikada nisam dovoljno dobra, senzibilna, pametna, dovoljno pouzdana drugarica mojoj starijoj kćerki koja je ove zime navršila 21 godinu.
Ja grešim i posrćem u odnosu prema njoj, a sama relacija majka-kćerka prošarana je različitim ‘bojama i tkanjima’. Ona, moje dete, hladniji je tip osobe i ima svoje aršine. Ma šta da smo joj u kući dali vaspitanjem i dijalozima, kroz celo njeno odrastanje ja sam neko koga ona ne poštuje, to jest, narodski rečeno, ne ‘zarezuje’ za mišljenje. I uvek mi, nakon nekog perioda u kom je dobra i odana, napravi ‘situaciju’ - mora da me ujede, ponizi verbalno, blago me ismeje... A onda opet na momente upada u faze dobrote, ali ne zadugo.

Zašto me, uprkos svemu i pokušaju da budem ‘široka’ u razmišljanju i ne upadam u klišee, ipak boli ta ‘otrovnost’ i hladnoća moga deteta?
Iskreno, svako vam dobro želim!
Buđenje

Odgovor:

Poštovana gospođo, oslonivši se na vaše pohvale mom radu, uzeću sebi slobodu da se pozabavim tabuom koji vas muči.
Odnos dece i roditelja smo skloni da idealizujemo, a on u sebi prirodno sadrži i tamnu i svetlu stranu medalje. Neću detaljisati, ali ću vas pozvati da osorno ponašanje svoje ćerke ignorišete. Nastojte da ga ne doživljavate preterano lično, ono je pre svega njen problem.
Svakako, ukoliko smatrate da u nečemu i sami grešite, ispravite to. Ali, negativnosti svoga deteta tretirajte kao ispoljavanje jedne strane čovekove nezrele prirode.
Naravno, da se potanko razumemo, sebe ne dovodite u situaciju da se osetite poniženom. Držite do svog dostojanstva i kaznite, posle upozorenja, sve ono što ne dozvoljavate.
Utvrdite koja je vaša crvena linija i to predočite ćerki, kada je u boljoj fazi. Objasnite joj kako se osećate i da nećete sa njom graditi odnos koji vam ne prija, pa podvucite i sankcije koje joj sleduju.
Čvrsto ostanite na svom stanovištu i čim primetite nagoveštaje njene drskosti, okrenite joj leđa i napustite prostoriju. Ukoliko joj to ne bude za nauk, kaznite je tako što neko vreme nećete za nju kuvati, spremati, peglati... imati razumevanja, saosećanja, podrške...
Deca, tj. mladi mnogo više zavise od roditelja i to im treba dati na znanje, kada su bahati. Nije u redu da roditelj bude uvek tu, bez obzira na ponašanje vaspitanika. O, to nikako!
U svetu odraslih dobijaš po zasluzi, što bi mladi trebalo da utvrde u svom domu, kako bi se što bolje snalazili u životu.
Elem, napustimo tabu kako su roditelji i deca u večitoj idili. Pa i onaj kako su roditelji uvek odgovorni za slabosti svog (velikog) deteta... a i onaj po kom je detetu dozvoljeno sve... što ne i onaj po kojem je dete ‘dete’ i u trećoj deceniji života...
I, da dalje ne preterujem, sigurna sam da smo se razumele. A nadam se i da će vam odgovor biti od koristi. Srdačno!

pogledajte odgovor

27.06.2014

Miljenica sreće

Pojavio se niotkuda i u meni probudio najlepše emocije, zaljubila sam se kao klinka, imam 32 godine. On je stariji 10 godina, sveže razveden, i još slomljen zbog tog neuspelog braka. Bili smo kratko zajedno, tri meseca, a on je za to vreme uspeo da mi skine zvezde s neba. Mislila sam da sam u najlepšoj ljubavnoj priči koju svaka žena priželjkuje. Međutim, upoznao je drugu i to sam osetila. Kada sam ga napala da ima nešto s tom devojkom, on je negirao, čak i plakao. Pošto ne živimo u istom gradu, kada smo se rastali, i kao rešili nesuglasice, on se vratio kući i više se nikada nismo čuli. Prosto sam osetila da je to kraj, iako to nisam želela. Ostavio me zaljubljenu i očajnu i to preko facebooka, statusom. Nisam mogla da verujem da je to učinio. Nadala sam se da će se javiti, da je nemoguće da se folirao sa emocijama. Ono što mene jede i što ne znam kako da prevaziđem jeste što i dalje mislim na njega, ništa manje nego kada smo bili zajedno. Što gledam njegov fejs i vidim da je sa tom devojkom na koju sam i sumnjala. I to me jede. Kako da nastavim dalje?
Unapred zahvalna

Odgovor:

Postoje situacije u životu koje nam se na početku prikazuju kao najveći užas, da bismo s vremenom shvatili kako su, zapravo, milost. E, to se upravo vama dešava, poštovana čitateljko.
Kada jednom uspešno pretumbate preko svoje duše ovu ljubavnu podvalu, videćete... pojasniće vam se kako ste bili miljenica sreće, jer vam se istina prikazala posle samo tri meseca nazovi veze. Ako vam već nije pomogla vaša pronicljivost ili oprez, a ono vas je spasla još većih jada pokvarenost vašeg izabranika.
Šta reći o takvoj vrsti muškaraca? Neću biti negativna, jer oni ne zaslužuju da se duša kalja. Gledaću iz pozitivnog ugla, a to je onaj u kome se ti bednici brzo raskrinkavaju. Zamislite samo da ste se sa njim venčali, ne d’o bog... ili da ste začeli dete, daleko bilo... ostavili svoju zemlju, pa pošli u pečalbu, oslanjajući se na njega, budi bog s nama...
Što pre maske spadnu, to bolje. Ma koliko bolelo, manje je nego da je trajalo.
Presaberite se i trgnite. Usredsredite se na novu etapu života i na svoje manjkavosti koje su vas dovele u ćorsokak. Ne zalećite se ubuduće, budite pažljiviji u odabiru partnera, ne verujte u reči već u dela koja ne blede. Ne ponižavajte sami sebe tako što ćete se i dalje baviti njime. Neka mu je daleko lepa kuća.
Čuvajte se slabića, lažova, nepouzdanih, prevaranata... bednika svake vrste, jer ne može daleko stići onaj ko ne bira sebi dobro društvo.

pogledajte odgovor

25.06.2014

Više nego dovoljno

Postaviću vam jedno pitanje koje ću pokušati da sažmem, a opet, bojeći se da neću biti dovoljno jasna i da ga malo produbim. Dakle, kako da osoba koja je doživela jake emocije, koja je slepo verovala, bila voljena i isto tako volela, pa bila i ostavljena i ostavila zbog neslaganja u nekoliko krucijalnih stvari (kao što su pogledi na veru, seks... ), zaboravi sve i da se više ne osvrće na zabranjenu ljubav, uprkos činjenici da još uvek voli i zna da taj neko voli nju. Kako se pomiriti sa činjenicom da se dvoje vole, a da ne mogu da budu zajedno, tj. nema rešenja... ili pak ima? Koja je to životna logika ‘vole se, a nisu zajedno’? Praštajte i hvala ako uspete da ‘pogodite’ šta je ‘luda glava’ htela da kaže pa date adekvatan odgovor.
Medo

Odgovor:

Moguće je voleti, a ne biti zajedno. Ljubav je emocija, dok je njeno utemeljenje u realnost života pitanje (da ne kažem problem) po sebi. Toliko toga još utiče na uklapanje dve osobe, da je prosto čudo kada se sve potrebno uspešno naminca.
E, sada, poštovana, to što vas ista ljubav istovremeno i privlači i odbija, to je vaš konflikt, sa kojim ćete morati da se nosite, dok ga ne razrešite. Ukoliko ne uspete sami, potražite adekvatnu stručnu pomoć.
Ne znam da li ću vam olakšati ako priču proširim. No, ako posmatramo ljubav iz sveobuhvatnije perspektive, ona retko dovodi do totalnog zajedništva.
Evo, pođimo od najsnažnije i najprirodnije ljudske povezanosti, tj. od ljubavi majke i deteta. Čak i ona se razjedinjuje kada dete stasa za samostalan život. Kako kažete, ‘vole se, a nisu zajedno’.
Pa, uzmimo ljubav prema lepoti prirode. Obujmi vas, ali ne možete da se sjedinite zanavek. Onda, ljubav prema duhovnoj uzvišenosti. Mami, mami, zanosi, ali retko se čovek stapa sa njom. A ljubav prema čokoladi? Možda bi neki i voleli da su sa njom jedno, ali džaba...
Kada čovek bolje porazmisli, ljubav izvire, počiva i neguje se uglavnom iznutra, u sopstvenoj duši. I to, veoma često, može biti više nego dovoljno. A, ponekad, i mora.

pogledajte odgovor

19.06.2014

Do finalizacije

Poštovana Tanja, čitajući vaše odgovore pronašla sam mnogo dragocenih saveta i bilo bi mi drago da i meni odgovorite. Imam 36 godina, udata sam, majka dvoje dece (2,5 i 4 godine). Živimo daleko od mog rodnog kraja, u malom gradu gde nemam prijatelja, a muž je u drugom gradu zbog posla tako da vreme provodim sama sa decom. Moja majka mi pomaže nesebično kad može, i finansijski i oko dece, mada ne volim puno da je opterećujem jer je krhkog zdravlja. Muči me to što sam finansijski zavisna i što ne nalazim načina da i ja zaradim neki dinar, da deci pružim nešto i da se osetim malo sigurnijom na tom polju, jer nam zaista nije lako. Naime, završila sam višu školu, malo radila, a onda se doškolovala na privatnom fakultetu ekonomske struke. Nalazim se u začaranom krugu: konkurišem i svaki put me odbiju. Ne bih se libila bilo kakvog posla koji bi se isplatio s obzirom na to da bih morala da platim čuvanje dece. Pogađa me kad vidim ko sve danas može da nađe posao, pa nije valjda da sam najgora? Svoju struku nikad nisam volela, ali se trudim da se edukujem i dalje koliko mi to okolnosti dozvoljavaju. Prvo počnem da usavršavam jezik, pa se pogubim, pa bih radila online, pa se i tu pogubim, pa bih se prijavila za stručni ispit, pa zaključim da mi je to puno novca i tako ukrug; a na testu za posao se tresem jer me strah kako će kod kuće funkcionisati bez mene, šta će biti sa decom ako počnem da radim. Muči me i to što nisam načisto šta je u stvari najbolje za mene u tom smislu. Molim vas pomozite. Da li postoji neko profesionalno savetovalište, neka stručna osoba da me uputi u kom pravcu da se dalje razvijam?
Libra

Odgovor:

Podržavam vašu ideju da se finansijski osamostalite, poštovana čitateljko. Dečica taman sazrevaju za vršnjačku grupu i kada se tamo ukorene, nema im prirodnije razonode.
Morate shvatiti i prihvatiti da je u odnosu sa decom najvažniji kvalitet roditeljskog odnosa. Kvantitet nije presudan i nemojte se opterećivati bespotrebno što nećete sa potomcima biti sve vreme ovoga sveta. Za decu je najbitnije da im je majka ispunjena i stabilna, da bi se i oni tako osećali. Te, ako će zaposlenje doprineti vašem ostvarenju i spokoju, to se ne može negativno odraziti na dečicu.
Što se tiče vašeg radnog usmerenja, postoje centri za profesionalnu orijentaciju. Možda bi vam mogli biti od koristi. No, ja bih vam podvukla kako je istrajnost u željenom neophodna za dosezanje bilo kog cilja.
Pominjete kako lako odustanete, a to nikako nije dobro. Ako se poduhvatite učenja jezika, ne odustajte. Ukoliko smatrate da ćete online realizovati zaposlenje, što mislim da je super ideja, nemojte se povlačiti. Stručni ispit - molim lepo, ali do finalizacije. Kada jednom donesete promišljenu odluku, ne dajte da vas ista skrene sa puta do željenog. To je vrlo bitno, ako ne i presudno. Istrajno... istrajno... istrajno... vaš dalji duhovni razvoj mora ići u ovom smeru.
Još, porazmislite o svojim širim radnim sposobnostima. O nečemu što vam je npr. hobi, a može biti isplativo. Ako vešto i radosno štrikate, preko neta se mogu plasirati fotografije toga... šijete... pravite neodoljive cvetne aranžmane... zdrava i ukusna jela pripremate... nejlepše torte i kolače mesite...
Čega god da se poduhvatite, doći ćete do cilja ako ste hrabri, stameni i nepokolebljivi! Samo napred!!!

pogledajte odgovor

16.06.2014

Pravo mesto

Imam ogromnu dilemu. Nalazim se na prekretnici života, završavam srednju školu i ne znam šta dalje. Prvenstveno, sebe ne vidim u Srbiji. Oduvek sam želeo da živim u Americi, da se školujem tamo, tj. da upišem fakultet, međutim, moji nemaju dovoljno novca za to i morao sam da odustanem. Nakon što sam sve stavio na papir, shvatio sam da je besmisleno završavati ovde fakultet koji volim i trošiti novac na to, kada tamo ta diploma neće biti priznata (psihologija). Ne želim da upisujem i radim nešto što ne volim, jer to po meni nije smisao života. Nisam tip čoveka koji može da uči nešto što ga apsolutno ne zanima, a što je, koliko-toliko, priznato tamo. Prvo sam mislio da upišem psihologiju u Beogradu, pa da master završavam u Americi, ali moji svakako neće imati para za tako nešto i to su mi otvoreno rekli. Ovih dana razmišljam da uzmem stvari u svoje ruke i došao sam na ideju da se zaposlim u inostranstvu, bilo gde, da radim dve-tri godine i tako zaradim novac za studije po želji u Americi. Sad ne znam koliko je to uopšte pametna odluka jer je to veliki rizik; da li ću moći toliko da radim, da li ću sakupiti dovoljno, da li ću naći posao itd. Svi iz moje generacije će upisati fakultete, naravno po Srbiji, a ja (najbolji đak odeljenja) ne želim. Svi se čude kada kažem da ne planiram da studiram sad, nego da radim, i onda me odvraćaju od toga, i stvarno više nisam siguran šta da radim. Zaista ne vidim sebe ovde, cilj mi je da budem priznat stručnjak u Americi. Mene zanima vaš savet, da li rizikovati i otići mlad u nepoznato i juriti svoje snove, ili ići sigurnim putem (ako je to uopšte siguran put u Srbiji da ću kad dobijem diplomu da se zaposlim).

Odgovor:

Čovek postoji, zapravo, samo u sadašnjosti. Biti najbolja verzija sebe, samosvesna u datom trenutku, i dati sve od sebe da se plodonosno saobrazimo pulsu života - rekla bih da je to zadatak našeg postojanja. Nije to malo, zar ne?
Kada čovek u tome uspeva, da se kroz sadašnjost samoostvaruje, onda je i budućnost srodna. Ne postoji budućnost sama po sebi, pa da je od koristi o njoj duboko razmišljati i unapred pokušavati da se u nju ukalupimo. ‘Svi cvetovi budućnosti su u semenu sadašnjosti’. Mi stvaramo našu budušnost iz neprekidnog niza sadašnjosti.
Konkretno rečeno, poštovani mladi čoveče, upišite onaj fakultet koji vam je po meri duše, a da je trenutno dostupan. Na njemu dajte sve od sebe da budete sve bolji, svakoga dana. Okružite se srodnim ljudima, razmenjujte svako dobro, temeljito i istrajno razvijajte sva svoja interesovanja, negujte psihofizičko zdravlje i radujte se životu.
Postanite ‘budni’ unutrašnjim duhovnim okom i zgrabite svaku povoljnu šansu koja vas približava ostvarenju sna koji tinja u vašoj duši, a da se vaše dobro ne kosi sa opštim dobrom. Onda se ničega ne bojte, dok čistotom svoje duše posvećeno život slavite.
Više od toga ni ne možete, niti bi trebalo. Čovek mora da oseti gde je njegovo pravo mesto i da na njemu bude kako valja. ‘Jedino’ to je na nama, a sve ostalo je nad nama, sa čim smo povezani zakonom reciprociteta.
‘Kako je gore, tako je dole; kako je dole, tako je gore’, da vas pozdravim rečima neuporedivog Hermesa Trismegistosa.

pogledajte odgovor

13.06.2014

Prihvatanje odgovornosti

Udala sam se iz velike ljubavi, ogromne, moje samo. On je u početku bio dobar, vezan, prisutan. Posle prve godine braka i deteta sve se promenilo. Uskoro sam imala razloga da sumnjam i u prevaru. On je sve porekao, ja oprostila, ali sam prestala da volim.
Nastavili smo da živimo zajedno, ali zarekla sam se da ću i ja, kad osetim leptiriće, zaboraviti na brak i uživati. I tako i bi. Nekoliko godina i njegovih prevara kasnije, upoznala sam drugog. Dugo je tu bilo nekog očijukanja, udvaranja, i na kraju sam se predala, i zaljubila...
Ni ovaj drugi nije ništa bolji, i on je sebičan, ženskaroš itd. Potpuno isti kao moj muž... Muža ne volim, loš je za mene, skoro da ne razgovaramo, ja sam emotivno izašla iz tog braka, drži me činjenica da je predivan otac i da sam ipak prevelika kukavica da počnem iz početka.
Vidim oko sebe sve neke slične priče, kao da niko nije srećan... i razmišljam: kako sve opet?

Odgovor:

Ako ikada smognete snage za ‘opet’, nemojte ponavljati ono za šta se ispostavilo da ne valja. To što ste se udali iz ljubavi, kojoj nije bilo odjeka, nije bilo pametno. Gledajte da sada što bolje odgajite svoje dete, da ne biste i taj odnos izbagatelisali.
Potom, poštovana moja čitateljko, morate se naučiti da probleme rešavate, a ne da ih gurate pod tepih. Imate truo brak, pa prvo sa time morate izaći na kraj, ovako ili onako. Povremeni izleti sa strane, kao što i sami vidite, malo toga reše, a puno zamute. Dok god ste vi smušeni, zbućkano će biti i oko vas.
Ključ svakog problema i svakog razrešenja u vašem životu jeste vi - sami. Živite bez ljubavi, bez bliskosti i razmene, kukavica ste da promenite loše, zamajavate se da boljega i nema... A godine prolaze i ništa neće samo od sebe da se reši. Niko, sa strane, ne može čarobnim štapićem da reši vaše tegobe.
Sami ćete morati da se sa time uhvatite u koštac, kad-tad. A što više odlažete, biće mučnije. Suočavanje sa životom donosi, s vremenom, sazrevanje, i sve tada ima neku drugu dimenziju. Verujte mi, nije to ništa specijalno ni nemoguće.
Tako je svima nama, ljudima. Ali, što pre shvatite i prihvatite odgovornost za sebe, biće vam zapravo lakše. Ma koliko da vam iz sadašnje perspektive izgleda teže.
Zapravo, nije tu poenta u lakše/teže već u neminovnosti. Prihvatanje odgovornosti za svoj život je neizbežnost prirodnog zakona. Ma šta mi o tome mislili i/ili hteli.

pogledajte odgovor