12.12.2014

Na putu samoosvešćenja

Imam 41 godinu, razvedena sam već 10 godina i iz tog braka imam sedamnaestogodišnju ćerku i sina od 14 godina. Još dok sam bila u braku, koji je inače bio loš jer mi je bivši suprug alkoholičar, upoznala sam čoveka koji je još uvek, skoro 15 godina, prisutan u mom životu. Godinama smo se viđali tajno, a onda kad sam se razvela, on mi je okrenuo leđa da bi se ponovo vratio u moj život, jer me voli. I tako godinama toplo-hladno, dok ja nisam presekla pre par godina, jer sam ga uhvatila u laži, i rekla da mi je dosta. A svasta sam praštala. Pokušala sam da imam drugu vezu ali nije išlo, ali sam ipak bila istrajna u odluci da sam sa njim završila. Posle manje od dve godine je počeo da me zove i moli. Bio je divan i pomirili smo se, počeli smo da živimo zajedno kod mene u stanu. Ipak, posle četiri godine smo se razišli, ja sam to teško podnela, kao i moja deca. Međutim, ostali smo u kontaktu. Imala sam jedan spontani pobačaj dok smo živeli zajedno, tada je rekao da ne želi dete, a pre par meseci opet trudnoća, ali ni ovog puta nije bio raspoložen za dete, jer kad sam mu saopštila, on me je pitao kako sam trudna kad je on vodio računa. To je bilo dovoljno da znam da ga ne želi. Viđamo se svakodnevno, prespavamo jedno kod drugog, ali on se ponaša kao da nismo u vezi, kaže mi da sam slobodna žena. To traje godinama, kad probam da se udaljim, ne dozvoljava, kad se jedan dan ne javim, to je panika, ali kad pitam da živimo zajedno, odgovor izostaje. Pre par godina je imao tešku povredu, bila sam za njega tu 24 časa. Uz kafu i razgovor tada mi je rekao da se ne nadam da ćemo mi posle ovoga što sam mu pomagala biti zajedno. Svašta sam mu rekla i otišla, ali i to sam mu na kraju oprostila. Moram da dodam da sam u početku naše veze ja bila možda malo grublja, jer sam tada još uvek bila u braku i to mi uvek prebaci. Niti mogu sa njim ni bez njega, isto tako i on. Odlazio je i vraćao se. Retko se svađamo, uvek imamo o čemu da pričamo, slaže se sa mojom decom ali ipak nikad tu našu priču nismo zaokružili.
MM Hvala

Odgovor:

Poštovana gospođo, vaš petnaestogodišnji ljubavni odnos je više nego zaokružen. Nedvosmisleno je jasno kako je drugo ime za tu kružnicu ‘ne mogu ni sa njim ni bez njega’. E sad, to što ste vi zamišljali/hteli/težili da to bude nešto drugo, priča je za sebe.
Nemojte sebe zavaravati i nadalje kako od bodljikavog praseta možete načiniti umiljato jagnje. Prase je prase, a jagnje je jagnje. A vi se dobro presaberite šta hoćete i šta možete. Vreme vam je da dušu umirite, živeći spokojno.
Možda bi bilo korisno da na tom putu samoosvešćenja i zadovoljavajućeg sazrevanja, potražite psihoterapeuta. Trebalo bi da otkrijete šta je to u vama što vas drži u emotivnom odnosu ‘toplo-hladno’, koji vas ne zadovoljava.
‘Ako postoji loše u mom životu, postoji loše u meni’, podučavaju mudraci. Nije problem u vašem partneru, već u vama koji ste ga izabrali i tolike godine se kačite za njega, dok se mučite.
Deca su vam poodrasla, a vi ste u pravim godinama da se dublje i ozbiljnije pozabavite sobom. Neka vam ova izvitoperena kružnica bude podsticaj za samoostvarenje u budućnosti.
Srdačno!

pogledajte odgovor

11.12.2014

Okvir života

Molila bih vas za razmišljanje o tananoj, nezahvalnoj, a opet tako životno čestoj situaciji koja je zadesila moju majku. Ona je ovog leta napunila 73 godine, ja sam upravo u pedesetoj.
Velika prekretnica u njenom životu nastala je kada je moj otac pre sedam godina umro. Majka mu je jako mnogo energije i angažmana podarila dok je bolovao, nije se smatrala žrtvom, voleli su se. Brat i ja smo sa početkom ratnih vetrova na našim prostorima potražili sreću u nekim drugim zemljama, ali smo oboje često dolazili, pomagali koliko smo mogli, držali spone sa roditeljima. Ja sam osnovala svoju porodicu, dobila decu sa dobrim čovekom, brat nije.
Majku je prerani odlazak muža ‘pokosio’ iznutra, emotivno, iako je spolja ostala čvrsta, energična žena, kakva je ranije bila. Iznela je sve, uz našu pomoć. Danas kada tate nema, ona se sa toplinom seća njihovog zajedničkog života, pominje ga, pusti pokoju suzu... I nema šanse da bi sebe mogla zamisliti uz nekog drugog muškarca.
Na sve to, u istoj kalendarskoj godini nakon tatinog odlaska, nesrećnim slučajem život je izgubio i moj brat, u 40. godini. To je i majku i mene jako potreslo. No, život je morao teći dalje. Nas dve smo održale lep odnos majka-kćerka, moja deca vole da odu kod bake, šalju joj mejlove... I taman smo planirali kako ćemo baki pružiti mogućnost da kod nas boravi koji mesec u godini, no desilo se naglo pogoršanje njenog zdravlja i ona je ostala poluinvalid. Sada se oslanja na štap, većinu meseci u godini teško ili gotovo nikako ne može da hoda. Tako je, osim ekonomski, kod nas, u poratnoj domovini, ona i fizički toliko onemogućena za neki aktivniji život, da mi je strašno i da je gledam. Razmišljali smo muž i ja o nizu solucija, sem novčano, kako da joj olakšamo sadašnje stanje. No, ona ne prihvata ni starački dom, to joj je ponižavajuće, niti može da zamisli, kako kaže, da podeli i rasproda sve svoje: nameštaj, stvari, život, uspomene... A mi ne možemo da napustimo naš život, poslove, decu kojoj smo još potrebni.
Ja sam u rascepu, totalnom. Majci sam nudila sto puta da provede uz moju porodicu deo godine, da ne samuje, no ona je previše gorda i toliko je upala u zamku ‘vidi koliko sam invalid’, da mi je to postalo iritirajuće! Od onakve žene prepune energije ostala je senka. Dane provodi unutra, uz TV, radio i svoje knjige, leži, seća se i jako teško mentalno prihvata da je fizički - nemoćna! Lako zaplače, često mi priča o smrti koja ‘lebdi nad njom’ i kaže ‘iza mene nećeš ništa poneti, ništa neće ostati’. Vidim da mi ne može ‘oprostiti’ što sam daleko i, iako to ne naglašava, ‘krivi’ me što će se ‘imanje kućno’ deliti, a ona bi želela da to nekako popakujem i ponesem. Što je, naravno, i praktično neizvodljivo. Šta mi savetujete?
Hvala na razumevanju, svako dobro vam želim.
Ćerka

Odgovor:

Poštovana čitateljko, možda ponajpre da pođemo od najlakšeg, materijalnih stvari koje je vaša majka stekla. Verujem da se ona za njih zakačila i na njima insistira pokušavajući da očuva netaknutu barem formu, okvir svoga života. Smatram kako bi joj bilo nemoguće da se izmesti iz njega, bojim se da bi uvenula smesta. Nije ona presudno fizički nesposobna, koliko je psihički zanemoćala. Zato neka nje tu, u njenoj sigurnoj školjkici, a šta ćete vi posle sa svim tim stvarima, znaćete ponajbolje kada dođe pravo vreme. Sada o tome razmišljati, čini mi se kao bespotrebno i dodatno mučenje.
Potom, mislim da bi bilo ponajbolje da uz vašu majku svakodnevno bude neko plemenit i pouzdan. Možda imate rođaku, studentkinju kojoj je potreban smeštaj. Ako je iz medicinske/psihološke/pedagoške/sociološke/gerontološke struke, bilo bi idealno. Verujem da bi se po tom obrascu mogle okoristiti obe.
Takođe, utisak mi je kako je vašoj majci neophodan efikasan antidepresiv. Možda i privremeno, moguće i trajno. Nije lako izneti život uopšte, a pogotovo u starosti i posle ozbiljnih gubitaka.
Što se vaše rastrzanosti, nedoumica i osećanja krivice tiče, budite pažljivi u proceni da li se možete sami izneti sa svim tim. Ako ne uspevate, potražite psihoterapeutsku podršku, uživo.
Verujem kako dajete sve od sebe da pomognete voljenoj majci. Možete joj pružiti samo ono što imate, vodeći računa da postoje i vaša deca i vaš muž, a i vi sami. Balansiranje na toj žici, razapetoj između želja i mogućnosti, pravi je podvig.
Ne dao bog da se urušite, padaju za vama i svi vaši. Ako sebe sačuvate, od koristi će biti i njima. Zato, i sebe stavite u fokus, pa pripazite i na sebe dobro.

pogledajte odgovor

09.12.2014

Nezamenjivo blago

Tužna sam. Deset godina živim u stranoj zemlji, među drugim i dalekim ljudima. Imam divnu porodicu, situirani smo, ali nemam prijateljicu, nijednu. Muž mi je divan, putujemo, izlazimo, ali on ne može, niti to želim, da mi bude drugarica. Delom sam i ja kriva za to. Uvek sam bila predusetljiva i otvorena, a ljudi su ovde drugačiji, hladniji, na distanci, pa sam se i ja zatvorila i postala stidljiva, što nikad nisam bila. Nemam problem da pričam sa ljudima i družimo se u zajedničkom, mahom društvu mog muža, ali jako mi fali neka moja drugarica za neke naše priče. Takođe mi smeta što suprug nije pristalica zabava, a ja tako volim kad je rođendan ili neka druga proslava. Uživam da spremam, da pokažem šta sve umem, a on se uvek ograniči samo na najbližu rodbinu, nekoliko osoba, bez njegovih kolega, prijatelja. Kad mu kažem da ih pozove, on mi uvek ‘spusti’ da ne pravimo nikakve fešte, i onda se osećam još usamljenije, kao uplakano dete. Zna da mi to znači, ali to tako predstavi da onda sama sebi ispadnem glupa što želim neku malu zabavu. Svako ima neki problem, možda moj nije tako veliki, ali malo mi je da samo kad odem u rodni grad imam prijatelje. Hvala unapred na iskrenom savetu.
Usamljena

Odgovor:

Čudi me kako do sada niste naleteli na neke ‘zemljake’ tu gde živite. Svuda nas ima rasejanih po svetu, pa pokušajte preko interneta ili/i naše crkve da se povežete s njima. Činjenica je da se lakše sklapaju prijateljstva sa onima koji imaju srodne korene i nemojte odustajati od svojih socijalnih potreba. Prijateljice su posebno i nezamenjivo blago u životu svake žene.
Sa druge strane, ne bi bilo zgorega da pokušate da nađete zajednički jezik sa svojim mužem, u vezi sa potrebama koje imate. Nemojte se samo povlačiti kada on nema razumevanja za vas. U pravo vreme i na prihvatljiv način, probajte da mu približite svoja duševna stanja.
Bilo bi lepo da vas ispoštuje i saoseća s vama, pa izađe u susret. Sreća supruge je veoma bitna za sreću porodice. To što biste voleli veće proslave, da bi raskošnije došli do izražaja vaši talenti, nisu neki posebni i nemogući prohtevi. Kompromis je drugo ime za zajednicu, a bilo bi fer da barem ponekad bude i po vašem.
Takođe, možda biste mogli da porazmislite o pravljenju hrane i poslastica ili/i organizovanju zabava za druge ljude. Mnogo žena ne postiže time da se bavi, a vi očigledno imate i vremena i neutoljene želje za takvim nečim. Tako biste stekli nova poznanstva, učinili nešto korisno i lepo, a i zaradili parice. Svoje pare, a to nikada nije naodmet. Barem se tako meni čini, poštovana čitateljko.

pogledajte odgovor

08.12.2014

Osvedočeni životni heroj

Obraćam vam se zbog problema kome nisam pridavala značaj, ali mislim da bi ga trebalo prevazići da bi se lepše živelo. Odavno to traje, ali čini mi se da je intenzivnije u poslednje vreme. Čim se neko očeše o mene, iznenada prođe iza mojih leđa, bilo da je to kod kuće ili na poslu, ja se trgnem kao da se nečega uplašim. Nedavno sam šetala dete i na ulici sam glavom pipnula granu i imam utisak da sam se cimnula. Uglavnom trzaj nije jak ali meni smeta sve više i bojim se da ne bude još gore.
Imala sam teško detinjstvo, nisam bila dete koje je znalo da se bori, bila sam dosta povučena i kao starija, i dugo sam bila nesigurna u sebe, a i sada sam pomalo. Roditelji su mi imali loš brak pa su se razveli. Majka, sa kojom sam živela jedno vreme, bila je psihički bolesnik. S godinama je bila sve bolesnija. U kući nisam uspevala ni normalno da spavam od njenog urlanja. Bilo je strašno slušati vrištanje svako jutro i veče. Tada sam počela da se budim sa jakim trzajem i čini mi se da je to tad počelo, ali zbog stvarno teške situacije, nisam mogla ni da razmišljam o tome. Nažalost, nisam imala nikakve pomoći od roditelja nego samo teret, i velika očekivanja, sa očeve strane pogotovo, a pritom da mi za uzvrat ništa nije pružao. Imala sam i problema u osnovnoj školi - jedna devojčica se ustremljavala na drugu slabiju decu, a na mene posebno jer smo bile u komšiluku. Vukla me je posle škole kod nje kući i maltretirala. Tada mi je mama bila na psihijatriji i na nju nikada nisam mogla da računam, niko me nije zaštitio. Posle je ta devojčica udružila sa još jednom pa su me zajedno maltretirale. Tada je učiteljica malo pomogla da to prestane, ali moji roditelji nisu. Uglavnom, sada kad pogledam na sve to, dobro je da sam ostala normalna i da posvećeno podižem svoje dete.
Detinjstvo i rana mladost su mi bili obeleženi prepucavanjem majčine i očeve porodice preko mene. Majka je bila uglavnom u svom svetu i kao da nije bila svesna da sam joj dete, a i njeni roditelji nisu marili za njeno ponašanje nego su mene tretirali kao vanbračno dete i kao niže biće. Ja pretpostavljam da sam zato i u životu, jer sam tretirana kao nesposobna, dozvoljavala ljudima da se prema meni loše ophode. Da li sam u pravu ili možda grešim? Za sve loše sam krivila sebe i dosta vremena sam morala da potrošim da bih uvidela da nije tako i da i te kako imam svoje kvalitete.
Uspela sam dosta toga da prevaziđem i uspostavila sam normalni život, i bolje mi je nego mnogima koji su imali daleko bolji život od mene. Nedavno sam se zbog svoje nesigurnosti obratila psihologu, odlazila sam na razgovore koji su mi pomogli, ali zbog obaveza nisu mogli biti česti. Pošto nas je zadesilo dosta loših stvari, pa i lakši saobraćajni udes, otišla sam kod neuropsihijatra koji mi je prepisao slabiji antidepresiv i to mi je dosta pomoglo, ali ovo i dalje ne prestaje. Kome da se obratim za pomoć, da li su to možda i tikovi? Hvala unapred.
Zabrinuta

Odgovor:

Kao osvedočeni životni heroj i neprekidni borac, ne odustajte od kvalitetnog života, cenjena moja čitateljko. Divim vam se kroz koliko muka ste uspešno prošli, dok i dalje imate potrebu da ojačavate i učinite nešto dobro za sebe. Ponosite se, svetli ste primer za ugled ljudskome rodu. A i dokaz da čovek može prevazići štošta u životu ukoliko ne odustaje i ne predaje se.
Ova štrecanja na koja se konkretno žalite ne vidim kao preveliki problem za vas. No, mišljenja sam kako bi trebalo da se njima pozabavite, pa do kraja iz sebe isčistite nagomilane stresove i strahove. Sasvim je moguće da su se javili, kao što pretpostavljate, usled traumatičnih buđenja, prouzrkovanih majčinim vrištanjima. Naglo prekidanje sna ne pogoduje psihi ni kada je povod prijatan, a kamoli stresan.
Sada, kada ste se konačno dočepali normalnih životnih okolnosti, psiha ima mogućnost da sebi da oduška, ali i poruči kako ima u njoj nešto što bi da odbaci. Obavezno nastavite sa psihoterapijom, pročišćavajući svoju dusu i ne odustajte dok ne izbacite sve što ne valja.
Usput se i napajajte životnim radostima i lepotama, zaslužili ste. Verujem kako ćete uspešno slaviti život, iz sve snage, jer oni koji su mnogo patili najbolje znaju da cene svaku mrvu sreće, ako do nje doguraju. A vi ste za sebe izborili i čitavo brdo.
S poštovanjem i dubokim naklonom!

pogledajte odgovor

05.12.2014

Preostali potencijali

Potreban mi je vaš savet, usmerenje, pomoć. Suprug i ja smo u ranim tridesetim, živimo u inostranstvu. On ima državljanstvo te zemlje i zahvaljujući tome ostvarujemo pravo na socijalnu pomoć i simboličan smeštaj, ali ni on ni ja nemamo sreće sa nalaženjem posla zbog čega sve više tonemo u depresiju i svaljujemo krivicu za nesnalaženje u životu i u ovakvom kapitalističkom svetu jedno na drugo.
Venčali smo se iz ljubavi, prebrodili mnoge prepreke (birokratskog tipa, kao i izrazito, gotovo patološko protivljenje njegove majke našem braku) i nekad mi se čini da nas teška situacija pravi još jačim, ali znam da je samo pitanje vremena kad ćemo iz očaja izgovoriti neku tešku reč posle koje našem braku neće biti spasa, pored ovako loše finansijske situacije. Muče me anksioznost, racionalni i iracionalni strahovi, počela sam da mucam dok govorim, što mi se nikad pre nije dešavalo. Sveže mi se jezik i imam utisak da me neko davi dok pričam, a dobro govorim jezik zemlje u kojoj živim. Osećam olakšanje kad ne moram da komuniciram s ljudima. Uz to je počelo da me brine da li ću ikada uspeti da se ostvarim kao majka, i da li ja imam uopšte pravo na to, jer su mi neki ‘dobronamerni’ prijatelji savetovali da ne smem da donesem novo biće na ovaj svet a da mu nisam ekonomski već sve obezbedila. U međuvremenu, pregršt ljubavi koju imam u sebi i koju čuvam za to buduće nerođeno biće se guši i truli u meni, a bojim se da će se isto desiti i sa ljubavlju koju moj suprug i ja osećamo jedno prema drugom. Uz depresiju sam se i fizički zapustila, ugojila, nekad se ne tuširam po nekoliko dana i prestala sam da se viđam sa skoro svim dragim ljudima. Želim samo da me svi ostave na miru. Šta uopšte mogu da pričam sa njima i kako da doprinesem našem prijateljstvu kad ni ja sama ne znam koja je moja svrha na ovom svetu i zašto sam se jutos probudila? Inače sam iz dobre porodice, fakultetski sam obrazovana, a ne tako davno, pre nekoliko godina, lepo sam i izgledala i bila zadovoljnija, govorili su mi da prosto zračim. Zašto je sve odjednom postalo tako teško i bezizlazno?
Zahvaljujem vam unapred na izdvojenom vremenu i želim vam svako dobro.

Odgovor:

Zakočili ste se u nekom međuprostoru i samo ‘šlajfujete’ gubeći energiju, cilj i smisao života. Ne znam koliko ste duboko zapali u depresiju i da li vam je neophodna medikamentna i psihoterapeutska pomoć. No, svakako se morate što pre trgnuti i izmestiti iz te crne rupe koja vas nagriza.
Nije lako izgraditi zadovoljavajući život u novoj sredini, ali počnite sa nekom sitnicom, malim zadatkom koji ćete sebi odrediti. Izaberite nešto što ste oduvek voleli, a što vas ispunjava, pa to radite svakodnevno. Nemojte stalno povlađivati sopstvenoj slabosti i inerciji, već se primorajte na pomak ka boljem. Neka bude mali, ali ga obavljajte iz dana u dan. I tračak svetlosti u mračnom danu je bolji od totalne tmine.
Takođe, dobro porazmislite da li bi vam prijalo da sada rodite dete. Možda bi taj vakuum preobratila misija produžetka vrste. Kažete kako negde u sebi imate tu želju i pregršt ljubavi, a beba je zaista moćan psihofizički pokretač. Verujem kako biste dobili dodatak za dete, na socijalnu pomoć koju već primate, pa materijalna strana ne bi trebalo da je prepreka.
No, poštovana čitateljko, moraćete precizno da se presaberete sami, ili uz psihoterapeuta, uživo. Jasno vam je da ja, na osnovu jednog pisma, ne mogu da uronim u vašu dušu i steknem nedvosmislenu sliku o potencijalima koji su vam preostali. Odlučiti se za dete nije mala stvar, pa se potrudite da doprete do pravog odgovora i uz podršku supruga, svakako.
Želim vam svaku sreću u životu i da ova mračna faza uskoro bude zaboravljena.

pogledajte odgovor

03.12.2014

Magija ljubavnog zanosa

Zaljubila sam se u čoveka koji je 34 godine stariji od mene. U vezi smo već godinu dana, tajno. Nakon završenog fakulteta počela sam da volontiram u jednoj firmi. Tu smo se upoznali i od prvog trenutka smo nerazdvojni. Za njega imam samo reči hvale, od odnosa sa drugim ljudima do odnosa prema meni. Uz njega sam napredovala u svakom pogledu. Pruža mi bezgraničnu ljubav. Njegove emocije i racio se preklapaju s mojima. Često se našali da nije on kriv što ja nisam ranije rođena.
Ima on i hiljadu mana i sve ih znam napamet, ali s njim se osećam kao prava ja, bez laži i prevare. Budi u meni ogroman ponos kad smo zajedno u nekom društvu. Imam potrebu da ga zaštitim od ljudi koji, po meni, ne cene njegovu dobrotu. On mene podržava u svakom mom poslovnom napretku. Svi meni dragi ljudi su ga upoznali i obožavaju ga. Vole kad zajedno provodimo vreme, ali ne znaju za našu intimnu vezu.
Fer bi bilo da napomenem da sam se ja oduvek osećala zrelije od mojih vršnjakinja. Zbog toga su mi se mnoge drugarice obraćale kao što se ja sad obraćam vama.
Mogla bih da vam opisujem nas odnos danima, ali suština je da ja osećam da je on za mene idealan muškarac. Neko ko odgovara mojim potrebama i željama, a razume moje hirove.
Oboje smo realni i svesni činjenice da ja imam 27, a on 61 godinu. Nijedno nema snage da se odupre našoj vezi. Štaviše, već godinu dana je krijemo kao najsjajniji dijamant od lopova. Godine nam daju alibi. Za nas znaju samo tri osobe i one nas podržavaju. On tvrdi da je spreman da rizikuje sve jer želi potomstvo sa mnom. I ja bih volela da imam dete sa takvim čovekom, kojeg neizmerno volim.
Moj strah se tiče budućnosti. Šta ako se za koju godinu u meni probudi drugačije osećanje. Ako se desi da ja počnem da osećam našu razliku u godinama, a on napusti porodicu i ima samo mene. Da li je uopšte normalno osećati kao srodnu dušu čoveka koji je proživeo trećinu života pre mog rođenja? Vredi li proći kroz sve trnje, bruku i tračeve koji bi se neminovno pojavili istog trena? Kako to da objasnim mojoj porodici?
Rastrzana

Odgovor:

Draga moja čitateljko, nije lako izvagati životnu situaciju u kojoj je ‘svetlost jaka, a senka duboka’. Mislim kako ste mladi da dalekosežne odluke donosite već sada. Pogotovo što ste tek kratko u vezi sa svojim dragim.
Verujem kako ste sada zaneseni i ispunjeni, pa u tome i uživajte, iz sve snage. Ljubav je fenomen koji ima svoja pravila, ponajčešće suprotna razumu. Ipak, da bi čovek preživeo na duže staze, moraju se u nama harmonično sroditi svi raznorodni delovi našeg bića.
Kada su strasti jake, potrebno je da prođe nekoliko godina pa da se kovitlac stiša u duši, te da se realnije sagledaju stvari. Molim vas da pre toga ne rađate dete i ne obavezujete se ‘i u dobru i u zlu’. Tek kada budete sasvim sigurni da sa tim čovekom možete ostvariti ispunjavajuću ‘ovozemaljsku’ ukorenjenost, tada donesite važne odluke. Tek tada!!!
Ako je ljubavna veza prava, neće joj smetati da sazri. Naprotiv. Istinska ljubav s godinama širi i produbljuje svoju dimenziju, što verujem da vam iz sadašnje perspektive izgleda nemoguće, jer osećate kako upravo volite najviše na svetu. Ali ste u zabludi, jer se može voleti sve više, i više, i više... daj bože da se i lično tome osvedočite.
No, ukoliko je u pitanju samo magija ljubavnog zanosa, vreme će iznedriti sve manjkavosti veze, prizivali ih, ili ne, odricali ih, ili ne.
Lepo je voleti, ali biti bračni sadrug i/ili roditelj podrazumeva i pregršt dugoročnih odgovornosti. Zato, idite korak po korak, jer sve što je brzo to je i kuso, makar se zvalo i ljubav. Još tačnije rečeno - pogotovo ukoliko se zove ljubav.

pogledajte odgovor

26.11.2014

Zlo koje se nadvilo

Kako da prevaziđem sramotu koju je nanela moja kćerka vezom sa tečom, koga je obilazila i pružala mu manju pomoć dok je tetka bila na odmoru? Gadi mi se da je pogledam.

Odgovor:

Veliku muku i gorčinu nose vaše šture reči. Nejasne su mi okolnosti i osobine ličnosti aktera te ću apostrofirati samo sledeće. Probajte, poštovana, da malo proširite svoj fokus. Rekla bih da vam je, usled šoka, sužena svest i da nepravedno svaljujete odgovornost, krivicu i sramotu samo na svoje dete i sebe.
Kako god i šta god da se desilo, nesporno je da je u tome, pored vaše ćerke, učestvovala i muška osoba, bar duplo starija od nje, zar ne?
Da li i vi smatrate kako veća zrelost povlači i veću odgovornost? Ili sam ja u zabludi, a vi iz one stare priče kako ‘žena sa dignutom suknjom lakše trči nego muškarac sa spuštenim pantalonama’, tj. da je žena uvek kriva jer ‘izaziva’, a oni, eto, šta će...
Kako god, mislim da bi majka trebalo da bude uz svoje dete i u dobru i u zlu. Svi grešimo i važno je da u teškim vremenima budemo uz svoje, koji pate. Da li vam je ikada palo na pamet da je vašoj ćerki možda najteže?
Uzvišenost istinske ljubavi je upravo u tome da drugoga stavimo ispred sebe, pa i da mu oprostimo. Volela bih da vaša duša bude toliko široka i tako čista da potre svako zlo koje se nadvilo.

pogledajte odgovor

26.11.2014

Pravi muškarac za pravu ženu

Obraćam vam se kao obrazovana žena, prilagodljiva i dovoljno radoznala. Za dvadesetak dana punim 50 godina, i smatram normalnim što nisam prestala da radim na sebi, pri čemu veću vrednost pridajem duhovnosti, načitanosti, putovanjima kada imam mogućnosti, nego tzv. hrčak filozofiji, tj. sakupljanju materijalnih dobara. Sreću vidim i u solidarnosti i konkretnom pomaganju slabijih, siromašnijih od mene.
Moj problem, iako ne mislim da mi to u ogromnoj meri kvari lepotu života, ali počinje da me iritira, to su muškarci i njihov jednoobrazan način razmišljanja. Ne spadam u nacifrane praznoglave lepotice sa naslovnica, što mi i nije intencija, ali sam svakako doterana, komunikativna, vedra... Čitam, ne zaglupljujem se. To su makar reči mog uskog kruga iskrenih prijatelja. No, čak i kad naiđem na potencijalnog privremenog partnera, gde je više nego očigledno prisutan i taj fizički momenat privlačnosti, i isti talas u komunikaciji, smeh, ona neka lepa erotičnost, da ne kažem zavođenje, i kada diskretno dam signal da mi prija društvo dotičnog, ostavim broj mobilnog ili na neki drugi način iskažem želju, ti potencijalni se ne jave.
Sa druge strane, ukoliko ih posetim na radnom mestu, više se nego trude da se opet upali ona iskrica erotičnosti, sjaj u očima, makar i na dvadeset minuta. Znači, mogla bih tako unedogled da ih posećujem, dolazim im ‘na noge’, servilno, a oni će nastaviti da se igraju sa mnom.
Ja pošaljem mejl, poruku, oni pokazuju dozu kavaljerstva, pristojni su, ne uštogljeni, moderni su to i obrazovani muškarci između 40 i 55 godina. I sve je lepo dok ja dolazim, ali od nečeg konkretnijeg, sem pokojeg vatrenog pogleda, dodira, sve protkano erotskim nitima koje se i te kako osećaju, posle ni traga.
Da me ne shvatite pogrešno, imala sam nekoliko vrlo lepih veza u životu, i bile su onaj lep deo davanja i primanja, dok su trajale. Iskreno, ja i nisam u potrazi za avanturom za jednu noć, već se pitam gde li to grešim u komunikaciji sa muškarcima današnjice. Postaje nemoguće ostvariti neku smislenu vezu, ispunjenu dobrim vibracijama, smehom, pa i tim telesnim delom.
Ja ću i dalje raditi na sebi, nastojati da ispoljim sebe i kroz kreativnost, i nisam nesrećna, ali nakon nekoliko promašaja sa privlačnim muškarcima počinjem da se pitam šta je to u dnu muškog bića što ga koči, da ne kažem parališe, da ‘pošteno odigra ulogu’, makar i privremenu, u životu zrele žene.
Igra

Odgovor:

Draga moja čitateljko, nadam se da nećete zameriti što sam pročitala svome deki vaše pismo. Htela sam da čujem mišljenje jednog vremešnog gospodina koji poštuje i razume žene. Divi im se, ceneći njihov doprinos razvoju i opstanku ljudske vrste. Želela sam da mi jedan obrazovan muškarac, bogatog životnog iskustva, pomogne da i sama budem objektivnija.
Ne želeći da uopštavam i prosuđujem na osnovu unisonih ženskih pisama koje dobijam, rekoh -evo jednog relevantnog muškog, pa neka sudi.
Citiram: ‘Eh, sramota je reći javno, al’ je istina jasna. Ofucao se muški rod, totalno ofucao. I nauka dokaza ono što je pametnome pred nosom. Kada je postao y hromozom, od ženskog, imao je 273 osobine. A danas, blago moje, šta misliš, koliko ima? Trideset dve!!! Eto, šta više govoriti?!? Muškarci su sve slabiji i slabiji. Strašno, al’ je tako.
Ranije se znalo. Ko nije za vojsku i ne može da napravi kuću, nije mu se ženiti. Tačka! U prirodi je baš tako. Mužjaci na livadu, pa udri, a koji je najbolji, pari se. Najhrabriji i najjači produže vrstu, škart nema prođu. Zato priroda i danas opstaje jednako. A u ljudskoga roda svi daju potomstvo, i ko valja i ko ne valja. Zbog toga nam se crno piše.
A i mnoge devojke, reći pravo, nude se svima i budzašto, na svakome ćošku. Lako je do njih doći, ne moraš je ni osvojiti ni negovati. Izbagatelisali su se odnosi, glume se neke ljubavi i veze, al’ do prave dubine i suštine retko se stiže.
Opet, mora biti i onih muških i ženskih koji valjaju. Mora, nikada priroda nije samo na jednu stranu. Ima ih, ima... evo, znam i ja poprilično onih što čuvaju obraz svome rodu. Sreća, dete moje, da pravoj ženi treba samo jedan pravi muškarac. Pa, uz božju pomoć, četvere oči treba otvoriti i valja se nadati da će se do čestitog doći, kad tad.’
I ja vam se, ispod ovoga, svojim osećajem potpisujem.

pogledajte odgovor

07.11.2014

Preko trnja do zvezda

Draga naša Tanja,
Šta odgovoriti odrasloj osobi od 22 godine kada vas pita kako će se zaposliti posle fakulteta kad nema nikakvu vezu ni protekciju? Moj sin je odličan student, posvećen fakultetu, ali kako mu se blizi završetak studija, sve češće je neraspoložen, postavlja sebi i meni pitanje - kako i šta posle? Kaže kako sluša oko sebe kolege koje već čeka posao bez obzira na ocene, vidi kako prolaze na ispitima. Umorila sam se trudeći se da mu objasnim da nije sve tako, stalno ga podsećam kako je upisao taj fakultet zahvaljujući sopstvenom zalaganju, mada su nam govorili da nam treba debela veza.
Posavetujte me šta da mu kažem, a da me ne pobije činjenicama već u drugoj rečenici. Ili ja živim u iluziji da kvalitet mora naći svoj put i svoje mesto.
Pozdrav i hvala vam na svemu do sada

Odgovor:

Draga moja čitateljko, možda je došlo pravo vreme da prestanete da ubeđujete svoga sina kako je moguće preživeti. Ta prepustite ga životu da se sa njim sam suočava te izvlači pouke za sebe. Ne muči njega ništa drugo do samo odrastanje. A tu mu možete pomoći pričom i sopstvenim primerom samo donekle. U nekom trenutku mora da počne samostalno da gradi svoj život. Složićete se, verujem, to je usud svima nama, pa i njemu.
Svakako, i nadalje ga volite i podržavajte, ali mudro. Jedna od velikih finesa roditeljstva je osetiti kada se morate povući i pustiti dete da samo izleti iz gnezda.
Niko se ne upušta u samostalan život bez trilema i strahova. No, sve prepreke su mogućnosti za rast i sticanje samopouzdanja. Bez toga nema sazrevanja, a bez njega ni stabilnosti. Zato, ‘preko trnja do zvezda’.

pogledajte odgovor

05.11.2014

Vrednost žene

Draga Tanja, imam nedoumicu oko zajednice žene i muškarca, od poslova do finansija. Prvi put živim sa nekim za svojih 28 godina. Naime, iz nužde sam sa momkom u malom stanu pod kirijom. Zabavljali smo se tri godine pre toga, ali zbog novca me nije zaprosio. Potom je usledilo to da je majka brata i mene izbacila iz kuće, ne bih da pojašnjavam razloge, banalni su, ali dobro. Tako smo se dečko i ja našli u situaciji da se skućimo, malo silom prilika. Volimo se, ali kao da nismo bili svesni ove ozbiljnosti koju nosi zajednički život. Zbog novca danima ne razgovaramo, pa se pomirimo, a nemamo kome da se požalimo, njegovi žive u inostranstvu, moje ne zanima da nam pomognu. Ja trenutno nisam zaposlena, nekoliko meseci radi samo on, živimo onako. Moje pitanje je da li je po vama normalno da okolina i dečko osuđuju devojku što nema posao i samim tim ne doprinosi kući i računima? Da li je žena, uopšte čovek koji ne radi loš apriori? Ja kuvam, perem, organizujem proslave, radim honorarno, pa kapne nešto, i mislim da se zaposlim, tražim, ali krivo mi je što za ovih sedam meseci koliko dečko plaća sve račune ispada kao da sam izdržavano, poniženo biće.
Petit pjaf

Odgovor:

Vrlo oštroumno ste uočili ogromnu nepravdu koja leži na grudima mnogo žena, poštovana čitateljko. Vrednovati ljudsko biće po količini para koje zarađuje, potpuno je bezumno. Plus, ignorisati doprinos ženskog roda održavanju domaćinstva, bezdušno je. Kao dokaz svemu tome je i stanje u nazovi civilizacijama, koje dube naglavačke dok pokušavaju da očuvaju porodicu i ljudsko dostojanstvo.
Ali, da ne dužimo mi sa opštim jadikovkama, nego da pogledamo šta je vama, konkretno, da činite, a da opstanete kao vredno ljudsko biće, pre svega u svojim očima.
Problem koji imate nije mali. Moraćete ozbiljno da porazgovarate sa svojim izabranikom, dok ste na početku zajedničkog života, te da stvar isterate na čistac. Svakako da nije lako u materijalnoj oskudici, ali je kudikamo teže graditi nešto bitno ukoliko nedostaje poštovanje od voljenog. Kako se na muci poznaju junaci i proverava kvalitet odnosa, shvatite sadašnja dešavanja kao bitnu opomenu.
Vrednost čoveka (muškog i ženskog) i podrška partnera ne smeju se nikada dovoditi u pitanje, kada istinska ljubav povezuje dva bića. Ukoliko to vašem dragom nije najjasnije, neka samo jednu nedelju preuzme vaše obaveze, da iskusi na svojoj grbači koliko zapravo vredi kućni posao. Onda, neka se raspita kolika je satnica za pomoć u kući, pa neka lepo sabere vaš dnevni doprinos, za bar dvanaest sati rada. Iznenadiće se koliko vi zarađujete, tj. doprinosite. Verovatno i više od njega.
Takođe, neka zamisli obrnutu situaciju, u kojoj vi idete van kuće na posao, a on ostaje nezaposlen. Da li bi tada sebe smatrao manje vrednom osobom? Da li bi postao toliko sposobna ‘domaćica’ poput vas sada? Trebalo bi da se izvinjava i srami što ne nalazi posao van kuće, uprkos golemom trudu?
Iskreno rečeno, brine me što ste uopšte dospeli u situaciju da se ovim bavite. No, pamet u glavu i hrabrost u dušu. Mladi ste, bez dece, i nipošto nemojte sebe uljuljkavati da postoji ispunjavajuća ljubav bez poštovanja. Ako se u ovoj vezi i nadalje budete osećali poniženo, idite dalje. Tamo gde se vrednost žene ceni na pravi način, doprinosila ona ovako ili onako, ili ovako plus onako.

pogledajte odgovor