22.09.2014

Životna mustra

Poštovana Tanja, problem koji ću pokušati da opišem tiče se mog brata. U braku je deset godina, imaju divnu decu, oboje rade i stambeno su obezbeđeni, ali njegova žena je nesposobna da voli i pokazuje ljubav. Rasla je uz strogu i dominantnu majku, koja joj je verovatno prenela takav obrazac nepokazivanja emocija, dok je u našoj porodici bilo sasvim suprotno. Naravno, svakom čoveku su potrebne pažnja i ljubav, naročito ako deli život sa nekim, a ne samo hladnoća i prekor za svaku urađenu ili neurađenu stvar.
Vođen time, moj brat se upustio u vezu u kojoj se osetio prvenstveno poželjan i shvaćen, dakle ne radi se samo o fizičkom zadovoljstvu nego najpre emotivnom. Osetio je tu toplinu koja mu fali i to je trajalo nekoliko meseci. Sve se saznalo, čak mislim da je brat to uradio svesno kako bi svoju ženu otrgao iz letargije i pokazao joj da može drugačije i da mu treba drugačiji odnos sa njene strane.
Naravno da je bila duboko povređena baš zbog njegovih emocija prema drugoj ženi i rekla mi je da mu u životu neće oprostiti pošto je veliko zlopamtilo. Što je još čudnije, oni će nastaviti zajednički život jer oboje ne mogu da se odreknu dece, a što je još neverovatnije, na momente su zaljubljeniji nego ikada - da, ona se pomakla sa mrtve tačke, ali koliko je to maska, a koliko će mu stvarno zagorčati život to samo ona zna.
Ne podržavam prevaru u braku jer sam i sama porodična žena, ali svi mi znamo da ako nešto ne štima, do toga najčešće dolazi. Žao mi ih je jer su mladi i imaju sve uslove za sreću, a ipak je nemaju. Kako pomoći, jer nijedno ne voli da im se neko meša savetima.
Hvala unapred.
Luna

Odgovor:

Stvarno mi nije jasno, poštovana, šta vi to pokušavate, pa još i preko mene. Imate li vi neki svoj problem u životu? Da li ste vi sretni? Briljira li vaš brak? Meša li se vama neko u zajednicu? Odakle vi u ulozi spasioca, a da to niko ne traži od vas? Jesu li to sestre u obavezi da bdiju nad emocionalnim vezama svoje braće, sve ih opravdavajući i kada treba i kada ne treba? I, šta ću još i ja u toj papazjaniji?
Da li da pojašnjavam? Neka bude.
Vaš brat je odrasla osoba i ima prava na svoj život, kako god da ume ili ne ume sa njim da se nosi. Čovek se uči na sopstvenim greškama, ponajbolje.
Ne možete vi svojim aršinima meriti živote drugih ljudi. Ne postoji samo jedan jedini pa još i vaš kriterijum uspešnog opstanka. Svako od nas ima sopstvenu dušu da po njoj kroji svoju sudbinu. Kada bi valjala samo jedna životna mustra, svi bi se nje držali kao pijan plota. Ali, nje nema te nema.
Sve da vaš brat i pati, na njemu je da potraži pomoć ili da se batrga kako zna i ume. Da ste vi svemoćni, pa da mu poklonite sreću, ne bi je ni cenio ni razumeo kako valja.
Usredsredite se na sebe i svoj život. I, za ime boga, ne gurajte nos gde mu nije mesto.

pogledajte odgovor

10.09.2014

Svako prema svojoj vrsti

Poštovana, draga Tanja, žena sam koja je u zlatnim, veoma kasnim četrdesetim, udata, majka dve ćerke. Uprkos pozamašnom životnom iskustvu, ne umem potpuno da razgraničim ovo nejasno osećanje koje već duže vreme nosim u sebi. U pozadini svega je veoma ružna slika i ponašanje roditelja i sestre mog supruga, što je obeležilo njegovo nimalo lako odrastanje, a i njegov život posle, kada je formirao porodicu sa mnom i kada smo dobili decu.
Naime, ti ljudi, sa kojima mi gotovo više ni nemamo neki fizički, a ni duhovni spoj, svojom enormnom egoističnošću, ljubomorom, egocentrizmom i posvećenošću u velikoj meri samo svom drugom detetu - znači muževljevoj sestri - stvorili su veliki jaz između njih i nas. Ni suprug ni ja nemamo problem sa tim što su kontakti gotovo svedeni na minimum - sve smo to racionalno smestili na svoje mesto - jer, po nama, biološka veza ne podrazumeva da se ljudi moraju i voleti, poštovati, pomagati ili razumevati.
No, oni se nisu zaustavili na tome, već je u neke prethodne kontakte bio upleten i mobing naše dece. To je i bila kap koja je prelila čašu. Mužu, ali i meni. Naša mlađa ćerka kao da je pod tim teretom njihove zluradosti i neosetljivosti emotivno ‘pukla’, i uprkos brojnim razgovorima i odlascima u prirodu, umesto nekada lepe kreativnosti počela da razvija negativne misli, destruktivnost...
Iako smo oba, sada velika deteta od malih nogu učili nekim postojanim hrišćanskim vrednostima, negujući to, i borili se da im primerima dobrog i u nama, ali i oko nas, kroz druge valjane ljude to i pokažemo, neobjašnjivi strah se uvukao u mene. Naime, pre otprilike godinu i po naše mlađe dete je reklo, poprilično razočarano: ‘Teško mi je da verujem u ljude, i u Boga.’ Objasnila je to nepostojanjem pravde u svetu, i životu uopšte.
Tanja, nemojte pomisliti da sam ‘skrenula’. Plaši me ‘moć’ groznih, iskvarenih ljudi koji možda nikada neće ni platiti cenu za ono što su, pre svega, svom vlastitom detetu naneli - a to je, verujte, za jednu celu knjigu - a onda i dušama naše dece. Samo što se starija ćerka, koja je prešla dvadesetu, lakše nosi sa svim tim. Mlađa je oduvek sebe mnogo više davala emotivno, videla ‘iz dubine’ ljude i događaje, procenjivala i puno razmišljala.
Strašno mi je da se njihova zloća usadi u dušu jednog predivnog deteta, koje uz to sada prolazi i kroz burne vode tinejdžerstva. Kako da prevashodno detetu pomognem (ona ne želi psihologe, odbija ih!), a i kako da pobedim u sebi taj nejasan strah?
Jedna majka

Odgovor:

Nećemo uspeti, poštovana čitateljko, da u ovom ograničenom formatu pretresemo mitsku temu dobro/zlo, te ću podvući samo nekoliko aspekata ove večite enigme.
Svako od nas, u svakom trenu, svoju dušu prinosi na oltar dobra ili na oltar zla. Samo po posledicama učinjenog možemo biti sigurni gde smo zapravo. Ukoliko je duša spokojna i ostvarena, na dobrom smo putu. Sloboda izbora ide uz odgovornost, jer u univerzumu važi zakon reciprociteta, koji se realizuje s vremenom.
Potom, zlo će uvek postojati i sa tim se valja sroditi. Čovek mora da se okruži bliskima, a prema različitosti da bude otmeno uzdržan. ‘Svako prema svojoj vrsti’.
Što se tiče vaše ćerke, ne mora biti loše to što se pelcovala gadostima iz familije. To mu dođe kao obavezan začin odrastanja i sazrevanja. Neka se preispituje, neka sumnja/zaključuje/uočava/jedi se/previre... Poverenje u dobro mora čovek sam za sebe da izbori baš kroz pobedu nad zlom. Što je muka veća, ako se preživi, i pobeda je slađa.
Glavno što vi kao roditelj možete doprineti, to je da svojim životom nepokolebljivo svedočite u prilog dobra. Od ličnog primera nema boljeg nauka.
Zato, glavu gore, pa hrabro napred u nove životne pobede!!!

pogledajte odgovor

08.09.2014

Nevolja duše

Poštovana, ne mogu da prihvatim činjenicu da me muž takoreći više ne voli, ili mnooogo manje nego pre. Iako je on mene povredio (rečima), ja sam prešla preko toga. Imamo i dete od 14 meseci, a njegovu ljubav prema meni uništila je njegova majka koja me patološki mrzi. Patim mnogo jer smo trenutno razdvojeni, a nemamo ni mogućnost da budemo pod istim krovom. Plašim se da ćemo se još više udaljiti. Naprosto ne mogu da prebolim raspad porodice zbog tuđeg uticaja, jer smo se iz ljubavi uzeli, dobili dete, a neko treći mi je upropastio sve u životu. Kako nastaviti dalje ako se definitivno rastanemo? Dajte mi neki savet, jer stvarno teško podnosim ovu situaciju i i dalje ga volim. Hvala unapred.

A.

Odgovor:

Potražite adekvatnu stručnu pomoć pa uz kontinuiranu podršku raspletite nevolju svoje duše. Važno je da se stabilizujete i nastavite ispunjavajući život, i zbog svoga deteta, a svakako i zbog sebe same.
Ukoliko je sasvim tačno ovo što mi pišete, vaš partner je bio nezreo za bračni odnos. Ako na njega krucijalno utiče majka, daleko je on od uloge pouzdanog muža i oca.
Zatim, draga čitateljko, o kakvoj to ljubavi pričamo, ako ona nestaje posle godinu dana odnosa?!? Ljubav moraju negovati svi učesnici odnosa, ona ne može počivati samo na jednoj osobi.
Sve u svemu, pokušajte da se usredsredite na sebe i prihvatite totalnu odgovornost za sopstvenu budućnost. Vaš život je, pre svega, vaša stvar. Uzmite ga u svoje ruke, što pre, i načinite od njega udobno mesto za sebe i svoje dete. To je ključno, sve ostalo je pod razno.
Puno uspeha!

pogledajte odgovor

18.08.2014

Zrnca smelosti

Poštovana, imam 34 godine, stalan posao, nemam partnera (skoro sam izašla iz duge veze) i plašim se svoje budućnosti. Još uvek živim u roditeljskom domu, što ni meni a ni mojim roditeljima nije prirodno. Plašim se podizanja stambenog kredita jer bih taj teret morala da ponesem sama na svojim leđima, a ipak mislim da je mnogo lakše kada je dvoje ljudi u toj priči. Roditelji mi ne mogu finansijski pomoći, ali ni savetom. Kada ih pitam šta da uradim, oni slegnu ramenima i kažu da bi mi pomogli da mogu. Šta mi savetujete? Da se upustim u rizik kao i većina ljudi u Srbiji, podignem kredit i počnem da životarim, ali u svojoj (i bančinoj) kući, ili da čekam neke bolje dane u roditeljskom domu, iako oni nisu na vidiku? Pomozite mi bar vi. Vrtim se ukrug a vreme prolazi.

Odgovor:

Rizik je drugo ime za život sam. Nema napretka bez izlaženja iz poznate zone komfora. Za to je neophodna i doza samopouzdanja, pa i hrabrosti, uz solidnu procenu, podrazumeva se.
No, čovek nikada ne može biti siguran kakav će biti krajnji rezultat dok ne pokuša. Čak i kada ne uspemo, barem steknemo korisno životno iskustvo. A samo uz njega postajemo zreliji.
U vašem slučaju, poštovana čitateljko, jasno je da ste nezadovoljni postojećim stanjem, tj. životom sa roditeljima. Zato skupite hrabrosti pa pokušajte nešto novo. Iskoračite ka sopstvenom domu, možda i iznajmljenom. Ali dajte sve od sebe kako biste uživali optimističniju svakodnevicu i budućnost. Snaga je snaga, bilo da je trošite na trpljenje lošeg ili na stvaranje nečeg boljeg.
Uz kukanje i ukopanost nećete daleko dobaciti, a bivaće i gore, dok pametna i odlučna preduzimljivost sadrži u sebi seme boljitka. Brižljivo prikupite svoja zrnca smelosti, jer ‘boj se ovna, boj se g...., a kada će se živeti?’

pogledajte odgovor

10.08.2014

Osvajanje sopstvenog života

Draga Tanja, već godinama se družimo kroz vašu nesebičnu pomoć drugima, i dosta sam naučila o normalnim pogledima na svet u nenormalnim okolnostima. Dođoh i ja na red. Imam 50 godina, dvoje dece, dečaka i devojčicu srednjoškolku, posao, brak koji je imao i burne i mirne faze, ali ne mojom krivicom, jer sam sve činila da deca budu ‘na putu’, da kuća ne trpi i da suprug bude zadovoljan iako nije mnogo toga zaslužio (prznica, stalno nezadovoljan, ‘bolestan’, ima niže obrazovanje od mene, po ceo dan na poslu ali slabo zarađuje). Iz sveg tog nezadovoljstva, potražila sam ljubav iz detinjstva. Počeli smo da se sastajemo kao drugovi i ti susreti su mi prijali, ali je nesrećna okolnost njega odvela u zatvor - pronevera novca (inače je karakteran, disciplinovan, prethodno bez ikakve mrlje u poslovnom i porodičnom životu). Ostala sam zatečena. Susreti i razgovori sa njim su me ispunjavali i održavali u životu, davali mi snagu, stalno sam u mislima vraćala svaku izgovorenu reč, a takođe sam osećala i njegovu punu podršku i blagonaklonost.
Sa tim čovekom sam doživela prelepu prvu, detinju ljubav. Otišao je iz našeg mesta kao srednjoškolac i raskinuli smo na moju inicijativu. Kad je trajao rat devedesetih, često sam mislila na njega i pitala se da li je živ, dok sam živela u braku kakvom-takvom, u kom su me održavala samo deca. Nisam imala podršku čak ni svoje porodice, oni su me i oterali u taj brak čisto da ne ostanem neudata. Sada mi je strašno teško, za vreme njegovog boravka u zatvoru nisam preduzela ništa da mu pomognem, a mogla sam. Ne znam da li da mu se javim i da nastavimo to naše druženje, a opet... šta na kraju?
Puno vas pozdravljam i cenim

Odgovor:

Prikrala vam se i druga polovina života, a vi još niste načisto šta biste sa sobom, poštovana čitateljko.
Ako sam dobro razumela vaše navode, prekinuli ste prelepu detinju ljubav, da biste je posle nastavljali. Isti odnos ste nanovo iskidali kada vam je prijatelj otišao u zatvor, da biste se sada kajali što mu niste bili od pomoći.
Roditelji su vas primorali na brak, u kojem ste nezadovoljni, iako ništa ne činite da sebi olakšate. ‘Ne znam... ne znam... a opet ne znam...’, pišete mi, pitajući ‘šta na kraju?’.
Eh, kako bih ja volela da znam za vas sve ono što vi ne znate za sebe. Volela bih da su stvari tako proste, ali džaba. Morate vi biti sa sobom načisto, barem za nešto, kako bi klupko počelo da se odmotava.
Konkretno, rešite barem jednu jedinu stvar i pođite od nje. Šta vi, zapravo, hoćete? Ili pak šta to nikako ne želite? Možda da se najpre pozabavite onim što vas najviše razjeda? Možda...
Načinite taj prvi koračić, pa onda postepeno idite dalje. Ne možete znati šta će biti na kraju neke priče ukoliko ne dođete dotle. A za svako okončanje neophodno je da krenete od početka.
Uvežbavajte hrabrost i odlučnost u osvajanju sopstvenog života. Bez njih ćete i dalje biti ‘kao slamka među vihorove’. Vaš život bi trebalo da je vaša odgovornost.
Na kraju krajeva, ostaćemo sami sa sobom i polagaćemo račune sopstvenoj duši. Najbolje znate koji vam je rezultat dosad. Ako ste nezadovoljni, menjajte nabolje. Prvo sebe!!!

pogledajte odgovor

02.08.2014

Neskladan spoj

Poštovana,
Suprug i ja smo zajedno 11 god, imamo kćerkicu i očekujemo bebu. I on i ja smo emotivno osakaćeni zbog disfunkcionalnih odnosa naših roditelja. Ipak ja sam otvorena, spremna i vrlo rada da naš odnos u porodici bude kvalitetniji. Želim da uradim sve kako bismo bili otvoreni, ispunjeni i ostvareni kao individue, ali i kao porodica. Međutim to je jednosmerna ulica, suprug misli da je to što imamo krov nad glavom, pun frižider i dete u privatnom vrtiću dovoljno.
Da li je to hleba preko pogače što meni treba više? Njega mrzi da ide sa nama napolje, nervira ga pas jer je dlakav, nema vremena da pročita knjigu o vaspitanju dece - nije važna knjiga već to što nemamo zajedničkih tema za razgovor, sve aktivnosti sa detetom, rođacima su na meni, a njemu prepričam u kratkim crtama jer nije skoncentrisan...
Dogovorimo se oko jedne stvari, bude tako a onda uvek nađe izgovor da nametne nešto drugo. Svaki pokušaj da odemo na neko opuštanje minira svojom nervozom, u saobraćaju ga iznervira neki vozač on vozi kao sumanut, psuje, viče, a ja se osećam nesigurno, plaši me takva vožnja.
Sve u svemu želim kvalitetan život a ne životarenje, a opet nemam hrabrosti da se razvedem. Nisam očekivala da brak bude samo trpnja već partnerski odnos. Mnogo puta sam vam pisala pa brisala jer nije sažeto i koncizno. Sada sam odlučila da pošaljem ovako kako jeste jer ne želim da uređujem misli pa da odustanem.
Najlepše vam hvala!
Optimistična

Odgovor:

Nemoguće je dovoljno podvući životnu činjenicu kako su ljudi veeeeoooomaaaa različiti. Ali, zaista, raznovrsnost je tolika, da je pravo čudo kada se potrefi preklapanje među ljudima. No, za uspešan opstanak bračnih zajednica, srodnosti u krucijalnim elementima ne sme da manjka.
Na vašem primeru, poštovana, izdvojicu ovog puta dva bitna elementa srećnog braka. To su: kapacitet za duševni razvoj i kapacitet za ljubav, oba člana zajednice.
Verujem kako je vašem suprugu dovoljno što ima vas, dete, pun frižider, krov nad glavom i tačka. Moguće da je to mnogo više od onoga što je posedovao u detinjstvu. Takođe, možda je i previše za njegova očekivanja od života ili, već... moguće je to, kao što je i izvesno da za vise nema volje/snage/interesa/motiva/emocija/daha/duše...
To je on.
Ali, vama, očigledno, to nije dovoljno, težite još nečemu. Sigurno za to imate i viziju i potencijal. Više bi ljubavi i da primate i da iskazujete. Želite da se razvijate i napredujete, u mnogim pravcima.
To ste vi.
Nema greške ni u vama ni u suprugu, ono ste što jeste. Ali je vaš spoj neskladan. Škodi oboma, a vas i koči u realizaciji potencijala.
Žene se veoma često zavaravaju kako muškarce mogu oblikovati po sebi, nabolje. Bude tu silnog upiranja za eventualne pomake.
Zapravo, čovek najdelotvornije utiče na sebe samog. Zato, promenite sebe, ako želite da prevaziđete ono što vas muči.
Šta to u vašem konkretnom slučaju znači, moraćete da otkrijete sami. Želim vam svu pronicljivost, snagu, hrabrost, istrajnost i delotvornost na tom putu, što život znači.

pogledajte odgovor

23.07.2014

Čaša žuči i čaša meda

Poštovana Tanja, molila bih vas za savet. Imam 24 godine, završavam studije i poslednje četiri godine istovremeno radim.
Moj problem je sledeći - ne znam kako i na koji način da se borim sa usamljenošću. Ubija me... Moja porodica je rasturena, svi živimo skupa, no niko ni sa kim ne komunicira, svi beže iz života na neki svoj način, neko u celodnevno spavanje, neko u računar, televizor... Shvatila sam da na tom frontu bitke ne treba biti, već se moram svom snagom potruditi da započnem samostalni život i odem iz okruženja koje je dijametralno suprotno mom, destruktivno. To me veoma pogađa, i boli me saznanje da u svojim najbližima zapravo nemam ništa, da ne mogu da se oslonim na njih kada je bilo koji segment života u pitanju. Ne zanima ih. Beže i od sebe samih. Potrebna im je stručna pomoć, zapravo svima nama.
Roditelji smatraju da su oni svoje završili. Dakle, porodični segment života mi je katastrofalan, prijatelje uopšte nemam. Priznajem da sam ljudima služila isključivo kao kratkoročno potrošno dobro, čak i te persone koje su kao tu oko mene, zovu samo kada im nešto treba. Kada se i vidimo, pričaju isključivo o sebi i svojim problemima kao da su najveći na svetu, za mene misle pošto sam vazda nasmejana da nemam nijedan, i kada bih počela da pričam, vidim da ih nimalo ne interesuje. Na svoj trud, davanja i jaku želju da iz svakog odnosa pokušam da izgradim drugarstvo, nisam dobijala ništa.
Imam dugogodišnjeg dečka, sa njim razgovaram otvoreno o svemu i to me bukvalno jedino još drži. U poslednje vreme imam i suicidne misli, nemam želju za životom. Boli me to što znam da svaki novi dan, mesec, Novu godinu, Prvi maj, leto ili zimu mene niko neće pozvati... i tako godinama unazad. Telefon zvoni zbog poslovnih obaveza i ponekad kad pojedinima zatreba usluga od mene. Sve bi bilo razumljivo da sam asocijalna, neprijatna, nekomunikativna... Naprotiv. Ne znam kako da izađem iz ovog kruga pakla, kako da idem kroz život sama u najlepšim godinama i borim se za budućnost bez podrške, oslonca, radosti, društva, porodice... Umorna sam od davanja ljudima sebe, a zauzvrat nisam dobila ni trunku čovečnosti. Ni od koga.

Odgovor:

Dosta vas je iscrpelo dosadašnje rvanje sa životom i mislim da vam je potrebna pomoć, pre svega psihijatra. Crne misli koje vas obuzimaju, za neko vreme ublažite lekovima, da biste temeljito pristupili psihoterapiji.
Nije život baš tako crn, kako se vama trenutno čini. Ničiji, pa ni vaš, draga gospođice. Eto, imate kvalitetan emotivan odnos sa dečkom. Nemojte to minimizirati, jer nije beznačajna stvar. Negujte taj odnos i uživajte u njemu iz sve snage.
To što ste isplivali dovde, već je uspeh. Niste imali porodične uzore i podršku. Naprotiv, samo su vam otežavali postojanje. Svaka vam čast i na tome što radite uz studije. Mora da ste veoma snažni kada ste uspeli sve to. Opstali ste, to je najvažnije.
Sada se lepo posvetite svom duševnom preporodu. Prodžarajte po sebi i izbacite sve nepotrebno i štetno. Neka vam biće preplavi neka nova, sveža energija koja će vas odvesti na lepšu stranu života.
Budite uporni, istrajni i nepokolebljivi na tom putu psihofizičkog oporavka. Verujte da neki novi život čeka na vas. Sigurna sam da ćete s vremenom upoznati ljude koji će vas biti vredni. Ali, sada, mislite samo na sebe.
Svačiji život je zbir čaše žuči i čaše meda. Vi ste svoju gorku porciju ispili do dna. Sada sebe utemeljite tako da slast uživate kap po kap.
Uz divljenje i duboko poštovanje, od srca vam želim svako dobro ovoga sveta!

pogledajte odgovor

15.07.2014

Lak plen

Imam jedno pitanje. Možda i znam odgovor. Bili smo u vezi, ili sam bar ja mislila da je to veza, jer je za njega, po svemu sudeći, bilo nešto drugo. Ja sam želela da to preraste u ozbiljniji i stabilniji odnos, ali on smatra da nije za to, da bi me povredio, da ne zna šta hoće... Ja mislim da to, zapravo, znači da neće mene. Zbog toga mi nije jasno njegovo ponašanje.
Situacija je takva da moramo veći deo vremena da provodimo zajedno, i to je nešto što ne mogu da promenim. Ja ne želim da mi budemo u lošim odnosima, a ne želi ni on, bar tako kaže.
Mada, njegovo ponašanje mi izgleda kao čist bezobrazluk. Čini mi se da on vidi koliko je meni stalo i da bi želeo da se naša veza nastavi, ali neformalno, a ja to neću. Ne kaže on otvoreno da je to ono što bi zapravo hteo, ali ja mislim da je to u pitanju.
Ne želim da se vraćam na staro i ne vidim svrhu takvog odnosa, koji ne vodi nigde. Očigledno je da ne želimo isto. U suštini, on se samo ograđuje, u smislu ‘ja sam ti sve rekao, a ti si sama htela’. Ovo traje već neko vreme, a ja sam na ivici nerava, sve mi je palo veoma teško i nikako da se stabilizujem.
Ne znam više šta da radim, jer ne mogu da se postavim racionalno.
Hvala vam na odgovoru.

Odgovor:

I meni se čini, poštovana, kako već znate odgovor na svoje muke. Taj muškarac ne želi odnos za kojim vi imate potrebu. Neće ozbiljnu i formalnu vezu već, ako sam dobro shvatila, neobavezan seks. Razlikujete se u svojim težnjama, koje su potpuno lično opravdane, ali je presudno što nisu uklopive, a vaša je omaška što to niste utvrdili na vreme.
No, sada, šta je, tu je... morate se ‘iščupati’. Nikako sebe ne zavaravajte kako ćete mu ‘objasniti’, pa će se on preobratiti. Nemojte se zamajavati kako će se on jednoga dana promeniti, vama u korist. Piši - propalo.
Generalno govoreći, muškarci veoma retko kažu ženi: ‘trebaš mi samo za seks’. Ali, počesto to misle, dok pričaju bajke. Međusobno se čak i zasmejavaju tezom kako je ‘ljubav izmišljena da bi se žene lakše skinule’. Neću se udubljivati, ali podvlačim kako ‘samo budala veruje rečima’. I preporučujem da se ravnate po delima drugih ljudi, a da njihove izjave budno proveravate.
E, da, još o vašem izvlačenju iz žabokrečine, tj. te seksualne relacije. Ne znam zašto morate sa njim da provodite dane, pretpostavljam da radite zajedno. U tom slučaju uzmite bolovanje i posvetite se svojoj psihofizičkoj stabilizaciji.
Ukratko, nemilosrdno secite svaku pomisao na ‘žigola’, kog ste plaćali delovima duše umesto novcem. I usmeravajte sebe na nešto što vas oraspoložuje te zanosi. Budite uporni, borite se kao lavica za svoj dostojanstveni opstanak i moćno verujte u bolje sutra.
Uspećete, na ovaj način, sigurno. Gotovo da nema žene koja nije utabavala tu stazu, koju vi sada oplakujete. Neka vam bude za nauk.
Utuvite jednom zauvek, najbolji način da proverite koliko je muškarcu stalo do vaše duše, jeste da prvo nju ponudite na ‘usvajanje’. Neka to traje i mesecima i godinama, neka. Samo onaj delija koji se održi, pa srodi sa vašom dušom, negujući je i oplemenjujući, neka potom upoznaje i vaše telo.
Taj put odgovara duševnim ženama. Obrnuto, ako prvo sa muškarcem ostvarite telesnu vezu, pa se potom preslišavate o tome šta vam duša ište, nećete daleko stići. U modernom svetu puno je bezdušnih zombija koji haraju i seksualnu energiju sišu. Ne dopuštajte sebi da im budete lak plen, ne valja se!

pogledajte odgovor

11.07.2014

Emotivne prepletenosti

Poštovana Tanja, imam 22 godine, student sam, živim sa roditeljima. Međutim, problem nije u meni već u njima. Oni su više od 25 godina u braku i oduvek su se lepo slagali i razumeli, do možda pre dve godine. Naime, tad je moj otac počeo da nalazi zamerku svemu što moja majka uradi. Ako napravi neko jelo, on uvek kaže meso ti je staro, što si ga kupovala, ili ovo ti je neslano, ili preslano, ili znaš da ja ovo ne volim da jedem, a zapravo je jeo i ranije. I ne samo to, ako pozvoni telefon u četiri po podne i zove neki rođak, a on slučajno odmara, odmah podiže galamu zašto je zvao, zar ne zna kad je vreme odmora itd. Za sitnicu napravi haos i počne da se svađa, ali majka ne želi da se raspravlja s njim i mislim da mu previše toleriše. Inače, ona radi stresan posao i trudi se da ima što više mira, i zato izbegava da se sukobljava s njim. Ja ne bih postupala tako da sam na njenom mestu i dobro bih mu odbrusila, jer sam oštra osoba i nije mi problem da se izborim za svoje makar i vikom. Savetujem joj da se razvede od njega, jer šta će joj čovek koji joj nalazi zamerku u svemu. Ona je obrazovana, čvrsta, hrabra žena i iskreno joj se divim na svemu što je postigla u životu, ali mi nije jasno kako može toliko da toleriše i ćuti na njegove ispade. Koji bi bio vaš savet? Pozdrav.

Odgovor:

Ako je vaša majka spokojna dok joj muž nadahnuto zvoca, može biti da samo vi imate problem, poštovana. Mladi ste, bez bračnog iskustva, te ne možete ni da naslutite sve moguće ‘harmonije’ ove zajednice.
Mnogi brakovi, sa strane gledano, izgledaju ‘čupavo’, a ispostavlja se da opstaju. Da glavnim akterima to ne odgovara, verovatno bi bilo drugačije. Kada su u pitanju emotivne prepletenosti, logika često ne obitava blizu. Shvatite me ispravno, ja ne opravdavam već pokušavam da oslikam prirodnu pojavu.
Na vašem mestu, prvo bih popričala sa majkom. Pokušala bih da dokučim koji su njeni motivi da trpi i koliko joj teško pada tako nešto. Zanimalo bi me i kako ona vidi trenutno duševno stanje vašega oca, a njenog muža. Ljudi se veoma razlikuju. Ono što vas remeti, nekome može biti podsticaj.
No, ako se ispostavi da vam majka pati, ponudite joj svoju pomoć. Direktnu - da vi komunicirate sa ocem u vezi sa porodičnom atmosferom. Prvo probajte smireno da mu objasnite kako se osećate (vas dve) i da ga zamolite da smanji tenziju. Možda bi mu u tome pomogli i lekovi, koje bi prepisao psihijatar. Ukoliko to ne urodi plodom, pokušajte zgodom i da mu parirate jezikom koji on razume, jetkošću. Možda i upali, pa se on povuče. Možda, ali vi budite pripravni i da se razjari, a tada pozovite nadležne službe i prijavite im šta se dešava u vašem domu.
Majci možete ponuditi i indirektnu pomoć, tako što ćete joj omogućiti da dobaci do psihoterapeuta, koji bi joj značio.
Sa druge strane, ako se kojim čudom ispostavi da samo vi patite zbog atmosfere u kući, imate malo izbora. Najbolje bi bilo da svoju energiju usmerite u ekspresno završavanje fakulteta te da se što pre odselite od roditelja.
U međuvremenu, probajte da naučite nešto bitno iz tekuće porodične situacije. Ako ne izvučete naravoučenije o bračnom skladu, a vi utvrdite svoje granice dostojanstva i ono što ne želite dalje u životu. I to će biti sasvim dovoljno da ovo što sada preživljavate preobratite u svoju korist. Nadam se.

pogledajte odgovor

08.07.2014

Jaz

Draga Tanja, imam jedno kratko pitanje za vas.
Udovica sam i ne baš u dobrim odnosima sa svekrvom. Starijem sinu je obećala auto, mlađi je nezadovoljan. Možda s pravom, jer baba je takva, kako joj dune daje i poklanja (ponekad), a obećava mnogo. Tako da se ne može reći da će i on biti jednako nagrađen kao i brat kad za to dođe vreme.
Moje pitanje je - kako da se ja postavim prema sinovima, jer ne bih da se među njima stvori jaz, a plašim se toga.
Hvala i veliki pozdrav

Odgovor:

Nisam baš razumela, poštovana. Rekla bih da su vam sinovi već veliki, ako bi da voze kola. Elem, formirane su ličnosti i među njima je jaz, koliki već jeste.
Vi ste svoju decu već vaspitali, a i sami su se oblikovali. Te, ako su bliski, neće ni ova situacija da ih razdvoji. No, ukoliko ne dele dobra jedan sa drugim, onda neće ni ova kola, zar ne?!? Htedoh reći da ova sada situacija nije presudna za njihov odnos i/ili vašu brigu o njihovom jazu.
To što je vaša svekrva poklonila kola samo jednom, ne znači da ne mogu da ih koriste obojica, tj. i vi, treći. Ukoliko u vašoj porodici vlada pravilo da svi ravnopravno uživate ono što posedujete.
Što se baba i deda tiče, njihova je slobodna volja da poklanjaju ili ne poklanjaju, kome hoće, šta god. Ako već nemate uticaja na to da li ćete dobiti neki poklon, možete odlučiti kako ćete ga koristiti, ako vam pripadne.
Vi ste u porodici najstariji, pa ukoliko mladi ne mogu da se dogovore, presudite ‘ni po babu ni po stričevima’. U valjanim zajednicama se zna ‘ko kosi, a ko vodu nosi’.
Za moj pojam, smisao postojanja porodice pod istim krovom je da život bude lakši, za sve. Ako već nije tako, onda je pitanje čemu gužva. Onom ko grabi samo za sebe, nije mesto u zajednici. Samoživ živi sam.

pogledajte odgovor