30.03.2015

Vatra i voda

Draga Tanja,
Već godinama pratim vašu rubriku i odgovore. Volela bih da dobijem odgovor i na moje pitanje. Imam 43 godine, fakultet, posao, dete od 11 godina i supruga godinu mlađeg od mene. Nemam toliko dobru prijateljicu niti stručnog sagovornika sa kojim bih mogla da se posavetujem, pa sam odlučila da se obratim vama. Mislim da je u mom slučaju reč o prioritetima, a vi mi recite da li grešim.
Naime, već izvesno vreme suprug i ja se ne razumemo oko ličnih i intimnih stvari. U stvari, za mene seks nikad nije bio na vrhu liste prioriteta i pokazatelj skladnog braka i razumevanja, što se za njega ne bi moglo reći. Naprotiv, mislim da je on za njega jedini pokazatelj bračne vernosti, mira i emotivne stabilnosti. Meni je oduvek više značila topla reč, zajedno provedeno vreme, zagrljaj, poljubac, podrška u svakom pogledu.
Suprug je stalno insistirao na promenama u intimnim odnosima, neprestano nešto novo, drugačije... što sam ja u velikom broju slučajeva prihvatala, mada, priznajem, sporo i sa dosta odlaganja. Ovakvim njegovim postupcima on je pokazivao da mu je stalo do našeg odnosa, ali baš toliko... Mene to malo opterećuje.
Veoma bitan detalj u celom našem problemu je što on veoma često danima ne spava u našoj spavaćoj sobi, već u dnevnoj. Što, recimo, meni smeta. Takođe, dešava se da provede ceo vikend sa društvom i prijateljima koji se meni baš i ne sviđaju, dođe kući potpuno iscrpljen i umoran (često i pod alkoholom), istušira se, obuče pidžamu, uključi laptop i ne progovara sa detetom i sa mnom ni reči. Ostane u dnevnoj, na kauču, do sutra ujutru.
Međutim, kada se posle nekoliko dana seti da i ja postojim, onda je samo on u centru pažnje: ‘Hajde da imamo odnos u jutarnjim satima’, jer on je tad svež, naspavan. Baš kad ja treba da se spremam za posao. ‘Hajde po podne, sad smo sami’, baš kad su meni ruke do laktova u sudoperi ili dođem s posla potpuno iscrpljena jer u firmi trpimo užasan mobing od strane preambiciozne mlade direktorke. U toku radnog vremena mi šalje SMS-ove kako mu nedostajem, kako razmišlja o meni. Pa gde si bio sinoć kad je meni bio poteban zagrljaj?! Da li ja grešim u ponašanju ili on?
Hvala

Odgovor:

Znate, poštovana čitateljko, sam život i čovek u njemu su isuviše složene i suptilne pojave da bi se mogle svoditi na ili/ili dilemu. Gotovo nikada nemamo situaciju koja je samo crna ili samo bela, već se radi o brojnim nijansama koje se prostiru između ovih krajnosti. Tako i u problemu koji opisujete, poentirajući ‘da li ja grešim... ili on?’
Svakako da muž ne može posezati za vama samo kada se njemu prohte, već bi trebalo da ste i vi tu neki bitan faktor. U kvalitetnom međuljudskom odnosu, pa i braku i seksu, žena nije objekat već kosubjekat, te su saosećanje i kompromis, kod oba partnera, nužni činioci za opstanak zajednice.
Ako njemu baš gori pod nogama da razmenite nežnosti dok ste zauzeti pranjem sudova, neka najpre obeća da će ih on dovršiti, pošto mu bude lakše. Istraživanja pokazuju da na žene deluje kao afrodizijak ukoliko ih partner odmeni u kućnim poslovima. Proverite to. Ima toliko tih kućnih poslova, pa gradivo možete utvrđivati samo tako.
Potom, možda bi trebalo partneru da pojasnite kako su muškarci i žene vrlo različiti. Eto, što se seksa tiče, muškarci su kao vatra, brzo planu i očas se ugase, dok su pak žene kao voda, duže se zagrevaju, ali se i sporije hlade.
Zato za dame polni čin počinje 24 sata ranije. Tu ima taman dovoljno vremena da razmenite nežnosti koje su vama presudne, pa da potom budete orniji za nastavak priče, tj. dela. Iskusan džentlmen bi trebalo da zna ko u ovom domenu ima prednost, koja je u krajnjoj liniji za opšte dobro.
Na kraju da pomenem i nešto što bi moglo biti za utehu, a ako i nije za olakšanje, barem je dokaz složenosti i univerzalnosti pojave o kojoj mi pišete. Mudri spisi sa istoka ukazuju na put kojim muškarac spoznaje ženu, pa kažu kako mu je potrebno sedam godina da upozna žensko telo, sledećih sedam da shvati ženski um, i naposletku još sedam da bi pronikao u žensku dušu. Ukupno 21 godina ne bi li dokučio Žensko Veličanstvo.
Šta reći više?!? Mislim, imala bih, ali je bolje da ućutim.

pogledajte odgovor

26.03.2015

Čas istine

Poštovana Tanja,
Imam 42 godine i 17 godina radnog staža. Radim posao koji volim i želim da se time bavim do penzije. Reč je o poslu u okviru privatnog sektora, koji je po merilima današnjice unosan, doduše ne za sve kolege, ali da se ne širim sad priču o tome jer to nije razlog zbog kojeg vam pišem.
Problem koji imam je taj što sam izgleda uvek nezadovoljna što se tiče posla. Radila sam 16 godina u kancelariji gde sam bila cenjena, hvaljena kao profesionalac, klijenti su me voleli, kao i kolege, gazda je stalno isticao da sam dobar kadar, ali nisam bila plaćena kako treba. U odnosu na obim posla koji sam obavljala i koliko novca sam toj kancelariji donela, plata mi je, po merilima struke, bila bedna. Uvek sam se grčila i zatezala kaiš. Držala me ljubav prema profesiji, tamo je zaista imalo šta da se radi, mnogo toga sam naučila, bila je svakodnevna dinamika i kreativnost.
Međutim, zbog materijalnog momenta i još nekih stvari koje više nisam mogla da trpim, želela sam da odem odatle, to mi je bio san. Posle 16 godina ukazala mi se prilika i to sam i učinila. Ali sad je situacija obrnuta, imam novca, ne pritežem kaiš, ali posla nemam, a ono malo što obavim daleko je ispod mojih mogućnosti i kapaciteta. Osećam da sve više zatupljujem, da tonem u učmalost, ubijam se da preguram radni dan, muka mi je kad pomislim na sutrašnji i sedenje i stalno gledanje na sat. Tako izmišljam sebi neke glupave obaveze samo da bi mi vreme prošlo.
Bojim se da ću sve što sam znala i izgradila za ovih 16-17 godina zaboraviti. Ovaj posao je moje životno opredeljenje i traži stalno usavršavanje i kontakt sa ljudima, a toga ovde nema. Najstarija sam i po godinama i po iskustvu, ali to se u ovoj firmi ne ceni, gazda nikad ne traži moje mišljenje ni po kom pitanju i mislim da me to možda najviše i boli.
Ljudi bi rekli, bože koja si ti budala, od novca se živi, šta ti sad opet fali? A ja bih, ako ikako mogu, ovde još malo da izdržim u dosadi, zaradim pare i krenem sama u svoj posao...
Unapred hvala,
Dina

Odgovor:

Obratili ste se, verovatno, na pogrešnu adresu, poštovana čitateljko. I pored najbolje volje, meni je potpuno nepojmljivo kako neko za svoju dosadu nema rešenje, dok tvrdi da ga štošta zanima i da žarko želi da se usavršava.
Pobogu, zašto vi brojite dosadne sekunde, a to isto vreme ne posvetite učenju, tu gde jeste? Kada odradite posao i pošteno zaradite tu dobru platu, a pošto vas niko ništa dodatno ne pita, taman imate prostora za svoje neispunjene želje. Umesto da posle radnog gubite svoje slobodno vreme, vi potpuno iskoristite radno, pa zadovoljite sve profesionalne zanimacije.
Takođe, kada procenite da je došao pravi trenutak, što da ne, upustite se u privatan posao. Imaćete izazov, samo tako. Sve će biti na vama, te šta god da valja ili ne valja, moraćete da pripišete sebi. Sve zasluge će biti samo vaše, kao što više neće biti mogućnosti da okrivite druge za sopstveno nezadovoljstvo. Biće to veliki čas istine.
Od srca vam želim da tada otkrijete svoje zadovoljno lice i dušu koja peva.

pogledajte odgovor

26.03.2015

Simbiotska veza

Pitam se zašto nekim majkama odgovara simbiotska veza sa njihovom odraslom decom čak i onda kada dete jasno daje do znanja da želi da živi po svom. Pa onda majka ispada požrtvovani heroj, a dete nezahvalni idiot. Moja situacija je slična.
Čitav život sam osećala neku neodređenu grižu savesti spram svega i svih, a ponajviše svojih roditelja, konkretnije, majke. U svojim kasnim dvadesetim započela sam psihoterapiju, čiji me je bolan proces umnogome osvestio i pomogao da se barem delimično integrišem kao ličnost. U međuvremenu sam se udala, rodila dvoje divne dece, a vaspitavajući njih vaspitavam i sebe. Kad mi je brak zapao u krizu, nisam znala gde se nalazim i šta mi se dešava. Slušajući dobronamerno celodnevno kritikovanje svoje majke, u jednom momentu zapitala sam se da li je moguće da je ona tako savršena i nepogrešiva kakvom sam je videla dotad. U tom trenutku sam shvatila da ne mogu više da živim kako ona misli da treba, a ponajpre da ne mogu da postupam prema svojoj deci onako kako su moji postupali sa mnom.
Otac nas je vređao, majka to prećutno podržavala, gušila nas, kritikovala svaki korak, počev od svakodnevnih sitnica pa do krupnih životnih pitanja. Zbog toga sam više puta udarila glavom o zid, ali dobro. Vidim da je bilo ponajviše kritike, a ponajmanje podrške. Vaspitana sam da ćutim i da se sklanjam, i da postupam kako drugi hoće.
Danas ne ličim na osobu koja sam bila nekad, držim se. Da pojasnim, moja majka je udovica, tip žene žrtve koja ne misli ništa loše, želi ona najbolje, ali nikad izgleda nije znala šta je to što je najbolje. Sad kad ja imam svoju decu, ona bi htela da se obrazac nastavi.
Inače, muž mi je u inostranstvu zbog posla, deca su mala, finansijski nam nije lako i u ovom momentu ja zaista živim kako moram. S obzirom na okolnosti, pomoć mi je potrebna, ali sad već manje nego pre.
Moja majka je jedina na koju mogu da se oslonim i zaista mi pomaže, voli ona svoje unuke, ali problem je što ne zna kad i gde treba da se zaustavi, a meni zaista ode puno energije na to da kulturno objašnjavam šta mi ne odgovara. Ja neću po njenom, ona zaista ume da bude naporna, valjda misli da ima pravo i da tako treba.
Kad joj skrenem pažnju, uvredi se, i ispada da ja ne cenim njenu žrtvu, koju, uzgred, ni ne tražim. Potrebno mi je da mi pritekne kad mi je kritično, a ostatak vremena nek se posveti sebi, i ako je mojoj deci baka, nek im bude samo baka, a ne roditelj. Ako naglasim da su mi neke stvari suvišne, ispada da je teram, ako neću po njenom, nezahvalna sam. Da li je ovo manipulacija ili sa mnom nesto nije u redu? Kako da rešim ovo a da niko ne bude povređen?
Veliki pozdrav

Odgovor:

Zašto neke majke imaju potrebu za doživotnom simbiozom sa svojim detetom, zanimljivo je pitanje. No, kako ste vi to dete, tj. osoba koju i dalje guši taj odnos, pa mi se povodom toga obraćate, suština pitanja je na drugoj strani. Na vama, poštovana moja čitateljko.
Zašto ste vi, već majka svoje dece, i dalje u toj dušegupki sa svojom mamom? Ajde što njoj to možda i odgovara, ali ako vi to nećete, a odrasli ste i zreli...
Kako to da vaš život nije po vašoj meri skrojen, nego vam mama i nadalje kroji kapu? Poradite studioznije na tome na psihoterapiji.
Sa svoje strane, skrećem pažnju na sledeću vašu rečenicu: ‘Potrebno mi je da mi pritekne kad mi je kritično, a ostatak vremena nek se posveti sebi’. Vidite, potrebna vam je i nadalje vaša mama, ali biste to hteli samo pod vašim uslovima. A to ne može.
Ako gradite bilo kakav odnos sa nekim, i ta osoba je neizostavan deo toga, zar ne?!? Sa svim svojim vrlinama i manama, kompletno. Ne možete vi uzimati nečije delove, pa sa njima opštiti, a ono što vam ne paše izbaciti.
Opet, mama ima svoje neotuđivo pravo i slobodu da bude šta god želi. Njen život i njena ličnost su njena stvar, kao i to da li će da se menja ili neće. Ako vam ta celina zvana Ona odgovara, super, ako ne, molim lepo, na vama je da se odredite, a ne da maštate o nemogućem. To što vi smatrate da je ispravno, primenite na sebe, i nemojte brkati lončiće.
Takođe, ima još jedno pravo pitanje za vas. Zbog čega niste u situaciji da gradite potpuno samostalan život? Kažete mi ovo i ono vas sprečava. Govorite i kako biste želeli da živite, dok vas dela demantuju. Opet, to su sve vaše stvari, tj. problemi, i sami bi trebalo sa njima da se nosite.
Zapravo je tu suštinski problem raskorak između vaših želja i mogućnosti. Kada vas zahtevi života premaše, pa postane teško, vi posežete za svojom mamicom. Dok god vam je neophodna u opstanku, vi ste u poziciji nesposobnog i zavisnog.
Elem, htedoh reći da nema veze, pa i simbiotske, bez dve osobe. Čim jedna prekine svoj udeo, veza ne postoji. Nemojte čekati da to učini vaša majka. U vašem životu vi ste ta koja bi trebalo da se potrudi i poništi ono što joj ne odgovara. Ako ne odgovara zaista. Zaista, zaista i zaista.

pogledajte odgovor

18.03.2015

Različiti aršini

Poštovana,
U protekloj godini izdešavale su mi se loše stvari na polju prijateljstava. Sa jednom prijateljicom, koju sam doživljavala kao najbližu, prekinut je kontakt, a sa drugom je odnos prilično pogoršan. U dvadesetim sam godinama. Reč je o tome da sam se družila sa vrlo hirovitim osobama, preosetljivim, teškim... Ja sam sa druge strane jednostavna osoba, bar se trudim da budem. Direktna sam sa bliskim ljudima, i podrazumevam da važi i obrnuto. Mislim da je apsurdno da se prećutkuje išta kada su u pitanju tako bliske prijateljice. Ako sam nešto zamerila, reći ću, ako mi treba pomoć, tražiću je. Zašto komplikovati? Razumem ustručavanje kada je reč o ljudima koji nisu toliko bliski, ali ovako... Kritikovana sam za neosetljivost jer nečije ne nisam analizirala i shvatila da je da. Da budem iskrena, imam previše obaveza da bih provela sate baveći se tumačenjem i traženjem odgovora na zagonetku! Umarajuće i bespotrebno! Ali pre svega egoistično.
Uglavnom, sve je ovo uticalo na to da se zaista otuđim, povučem u sebe, evo već nekoliko meseci to traje. Zaista nemam želju da razvijem blizak odnos sa nekim novim ljudima iz svog okruženja, distancirana sam, često mi prija samoća. Nekako mi je ljudi u globalu preko glave, komplikovanih osoba na prvom mestu. A sve je to potpuno suprotno mojoj prirodi, jer sam inače veoma društvena. Pretpostavljam da je ovo normalna posledica događaja koji su prethodili? Kako da povratim želju za druženjem? Da li će možda ova faza proći sama od sebe?
Hvala vam.

Odgovor:

Draga gospođice, možda nije ni loše da budete malo sami, pa porazmislite o sebi, odnosima i ljudima uopšte. Vidite, to što ste vi jednostavni i direktni, kako kažete, to je vaša osobenost. Grešite ako mislite da su i svi drugi ljudi takvi i/ili da bi trebalo da budu. Bez obzira na to koliko ste sa nekim bliski, svaki čovek je priča za sebe.
To što smo svi jedinstvena kreacija prirode je možda komplikovano po vašem ukusu, ali nije život satkan po vašim željama i očekivanjima, nažalost ili na sreću, kako se već uzme.
Elem, ne možete druge procenjivati po sebi niti im nametati svoje aršine. Vi ste to što jeste. Ali kada su drugi ljudi u pitanju, pokušajte da se sa njima srodite i pokažete više saosećanja, da biste ih bolje razumeli i postali im bliži. Izađite iz svog egoizma, dok očekujete da drugi učine to isto, kako biste se eventualno sreli. Ukoliko vam je sve to umarajuće i bespotrebno, ta, onda budite sami. Ali, ako ipak želite društvo, vežbajte da pokažete više širine i tolerancije.
Još ste mladi, ali se nadam kako ćete s vremenom obujmiti ono što je pesnik divno sročio. ‘Bože, daj mi snage da podnosim stvari koje se ne mogu promeniti. Daj mi hrabrosti da promenim ono što se može promeniti. I daj mi mudrosti da razlikujem jedno od drugoga.’ Amin.

pogledajte odgovor

13.03.2015

Više mogućnosti

Poštovana Tanja,
U braku sam pet godina i imamo jedno dete. Muž me voli, odnos nam je lep, ali je problem u meni (a možda i nije). Dosta naših prijatelja nekako uspeva da ugrabi malo vremena za sebe, ostave decu bakama i dekama i odu sami na vikend. Mi tu mogućnost nemamo, moj muž retko kada pita majku da nam pričuva dete na nekoliko sati, a kamoli da odemo negde na dan-dva. Mene to jako iritira, započinjem svađu, ljubomorna sam što mi ne možemo tako, što nemamo pomoć... Često se dešava da na proslave ide on sam jer ja moram da ostanem sa detetom. Jako retko negde odlazimo zajedno.
Loše mi je zbog toga, posle mu prebacujem i eto svađe.

Molim vas za savet.

Odgovor:

Podržala bih vašu potrebu da budete ponekad nasamo sa svojim mužem, bez deteta. Korisno je negovati partnerski odnos i nipošto ne bi trebalo dopustiti da se svede samo na roditeljski.
Takođe, vaše dete je dovoljno veliko da ga možete voditi sa sobom i praktikovati porodične izlaske. Što se deteta tiče, nema razloga da sedite kod kuće dok je vaš muž u provodu. Jedino mi nije jasno, poštovana moja čitateljko, kako ne uspevate da se organizujete u tom smislu.
Zašto je jedina osoba koja bi mogla da pričuva vaše dete ta baka po ocu? Pogotovo što to ne pogoduje vašem mužu, a njenom sinu. Plus, verovatno se ta baka ni ne pretrže od želje da bude uz unuče, pa se sama ni ne nudi, koliko sam shvatila.
Da se sasvim razumemo, ja uopšte ne mislim kako su bake i deke obavezne da se bave unucima. Smatram da bi to trebalo da čine samo ako im je zadovoljstvo i kada im to potpuno odgovara. Znači, po slobodnom izboru, a ne iz bilo kakve nužde.
No, toliko ima drugih mogućnosti da vam neko pričuva dete, i na nekoliko sati, a i na duže. Bar je ovo naše podneblje pogodno za tako nešto. Svakako da bi trebalo brižljivo odabrati osobu od poverenja, pogodnu za tu ulogu, ali sam sigurna da ih ima u vašoj okolini. Možda neka fina, ne previše zaposlena komšinica, student(kinja) iz kraja, rođak/a, vaša drugarica? Uz neku adekvatnu nadoknadu, koja i ne mora biti novčana.
Takođe, udružite se sa roditeljima dece sa kojom se vaše dete združilo na igralištu. Jedan vikend povedite vi dečicu, recimo, u zoo-vrt ili pozorište, neki drugi put će ih oni preuzeti, pa ćete vi biti slobodni. Još ako neko dete ponekad prenoći kod vas, i vaše će kod njih, pa ćete tako doći do slobodnog vremena. To ne samo da je korisno već je dobro i za decu. Uvežbavaju se na različite ljude i okolnosti, što im podstiče fleksibilnost i prilagodljivost.
Da li da pominjem kako postoje i bebi-servisi?
Elem, potrudite se, uvek, da nađete konstruktivno rešenje za problem koji imate. Prebacivanje muke na muža i očekivanje pomoći samo od njega, nije baš korisno. Vi ste odrasla žena, majka deteta, i sigurna sam da mnogo toga dobrog možete i sami.
Srećno!

pogledajte odgovor

13.03.2015

Na pogrešnom tragu

Poštovana, pišem vam iz očaja i nade da ćete mi svojim savetom pomoći da uvidim ima li leka za moj bolesni brak. Bolestan je i on, moj vanbračni suprug. Loši geni, teška narav, nekontrolisana agresivnost i ljutnja prerano su doveli do oboljenja srca. On ima 47, ja 39 godina. Oboje smo izbegli iz Hrvatske i radimo fizičke poslove. Imamo ćerku od 13 i sina od 11 godina. Borba da se stekne krov nad glavom, večiti nedostatak novca, neuslišene želje da se više družimo s prijateljima, da ponekad izađemo, otputujemo negde (deca nisu videla more!), lišavanje osnovnih stvari koje sam kao žena želela, jednom u godini odlazak u pozorište ili bioskop, sve je to učinilo da od nasmejane i vesele osobe postanem ozbiljna i uvek ljuta zbog nečega, kako kaže moj muž.
Bila sam brižna i odgovorna, posvećena kući, deci i mužu. Volela sam ga kako sam znala i umela. I on je voleo mene kako je umeo. Tek, uobičajene bračne svađe i njihovo nerešavanje na zreo i konstruktivan način doveli su do udaljavanja i gubitka bliskosti. Gomilale su se uvrede i kritike, grube i teške reči s njegove strane, postao je ravnodušan prema meni, kao ženu me ignorisao, na moje pokušaje da mu priđem reagovao je odbijanjem, govorio da negativno delujem na njega, da ga ne privlačim više. Psihički slomljena, završila sam u hitnoj pomoći zbog visokog pritiska i bolova u stomaku.
Uplašio se, uvideo koliko me povredio, pružio ruku nade, koju sam oberučke prihvatila, ali rečenica da ga više ne privlačim ostala je da mi tutnji u glavi. Otkrila sam da je krišom često gledao porno filmove i shvatila zašto tako retko imamo seksualne odnose i zbog čega više nema strasti kao nekad. Rekao je da je to čist nagon, da ga one privlače, a ja ne, i da je to moja slabost, da ja kao žena ne znam da ga zavedem. Pala sam u tešku anksioznu depresiju, imala sam stravične napade panike.
Potražila sam pomoć psihologa i psihijatra, molila ga da krenemo na bračnu terapiju, nije hteo. Ali je opet pružio ruku, jer je i njemu stalo da spase brak. I on na svoj način pati i teško mu je, želi normalne odnose, oseća se usamljeno, nevoljeno, hoće ženu koja neće burno, kao ranjena lavica, da reaguje na svaku njegovu zamerku i kritiku. Traži da promenim svoje ponašanje, da ćutim, da mu ne kontriram.
Deca sve vide, traumiraju se, mene izjeda krivica što sam podbacila kao žena pa me više niti voli, niti poštuje. Bojim se da svoje strašno loše mišljenje o meni nikad više neće promeniti i ne znam kako treba da se ponašam i šta da radim. Ne možemo ni da se razvedemo, jer ja nemam kuda, a decu ne mogu ni da zamislim da ostavim i odem.
Reći ćete, pa uhvatite se za decu, za posao, otkrijte mnoge životne sadržaje i radosti na koje ste zaboravili, otkačite se od njega u svojoj glavi, prihvatite da je vaš brak mrtav i nađite način da funkcionišete da deca više ne pate, a vama u duši kako je, pa nađite lek za svoju dušu sami.
Sve ja to znam, ali ima li leka za nas dvoje, to ne znam. Pomozite, molim vas.

Odgovor:

Obavezno nastavite sa psihoterapijom, poštovana moja čitateljko. Kako kažete da unapred znate šta bih vam mogla poručiti, pokušaću da prevaziđem vaša očekivanja te vas iznenadim. Ako bude i bolelo, ne sumnjajte u moju dobru nameru i zdravu pamet, već pokušajte da u to uronite duboko, ne biste li izronili preporođeni.
Svi vaši mnogobrojni problemi na jednu stranu, no, ja bih akcenat stavila na vaše ritualno samoponištavanje i samokažnjavanje, ne bi li drugi ostali nevini. Drugi, tj. vaše veličanstvo muž.
Eto, kažete, za njegove manjkavosti krivi su geni, a ne on sam. Eto, šta će, odbija intimne odnose sa vama, niste ga zaveli kako valja pa mora da se teši pornografijom, kada vi niste savladali te glumačke veštine. Siroče, pati, jer ne umete da ćutite dok vas vređa. To što ste bili brižni, posvećeni, verni... zavredelo je njegove uvrede i kritike, pošto je poenta braka zapravo ples na šipci. Oseća se usamljeno i nevoljeno, jadnik, dok odbija bliskost sa vama i ljubav koju mu neprestano nudite, puzeći. On... on... on... on...
A, vi? A, vi? Jesu li izmišljene te reči hvale i milosti koje bi mogle da se odnose i na vas? Da li su vama bonus ne-pornografski geni? Dokle ćete za oboje da se borite i Bogu molite? Brak i porodicu sami da podupirete? Mislite li kako je spasonosno rešenje da na sebe preuzimate svu odgovornost i krivicu?
Smatrate li da brak i seksualni odnos počiva samo na jednoj osobi, makar ona bila natčovek, tj. nadžena? Da možete svojom žrtvom izlečiti drugoga? Samoponištavanjem uzdići drugoga? Da ste loši kao žena i ljubavnica što razvratom ne potpirujete onemoćale nagone svog sredovečnog muškarca?
Ne!!! O, ne, skroz ste na pogrešnom tragu, draga moja. Tek kada shvatite i prihvatite da ste najviše krivi prema sebi, da ste se o sebe samu ogrešili pooogoooleeemooo, tek tada možete ka izlečenju. Najstrašnije što vas može snaći je da tako loše mišljenje, osećanje i ponašanje koje negujete prema sebi, ne promenite nikada. Vi jeste podbacili kao žena, ali zato što sebe kao ženu ne volite, ne poštujete i ne štitite. To je vaša rana ljuta i za nju tražite leka.
Ako bog da i sreća junačka da u tome uspete, biće spasa. Ukoliko preporodite sebe, vaskrsnuće i sve oko vas, što se uklapa u dobro. Dok onome što ne pasuje uz dobro, neka je daleko lepa kuća.

pogledajte odgovor

09.03.2015

Pravi razlozi

Pre svega, htela bih da kažem da mi se čini da vi zaista možete pomoći kad je neko u problemu. Imam 38 godina, živim u malom mestu i nisam udata. Pre mesec dana počeo je da mi se udvara jedan moj poznanik, znamo se iz škole. On je meni simpatičan, ali je razveden tri godine i ima ćerku koja je sad pošla u prvi razred. Kod drugih mi to ne smeta, ali za mene je to prepreka, posebno što mu površno poznajem bivšu ženu. U dilemi sam da li uopšte nešto da probam, već sam se navikla na moje samovanje. Bila bih vam zahvalna na savetu.

Odgovor:

Vidite, poštovana, trebalo je podrobnije da mi opišete sebe, a pre svega svoje emotivne relacije. Imam utisak da ste nešto pokrili tom pričom o preprekama do potencijalnog partnera. Kao da ste jedva dočekali neki mali povod da to smetnete s uma što pre. Možda i grešim, ali na osnovu vaših nekoliko rečenica tako mi nešto deluje.
Kažete kako mu površno poznajete bivšu ženu, a živite u malom mestu. Ako biste već da iz te sredine imate partnera, ta uvek ćete znati njegove. Takođe, ukoliko vam je nepremostiva prepreka razvod, koliko uopšte tu ima muškaraca koji su oko četrdesetih, a da nisu imali neku vezu, tj. partnerku koju vi znate iz viđenja? Elem, razlozi koje navodite kao otežavajuće faktički vas onemogućavaju da u toj sredini nađete bilo koga.
Da se razumemo, ne tvrdim ja kako bi trebalo da imate ispunjavajuću emotivnu relaciju, približavajući se petoj deceniji života. Ništa ne mora, ukoliko to čovek ne želi/ne može/neće... pogotovo ako je ispunjen i zadovoljan svojim životom samca.
Kao dodatni argument za odustajanje pominjete i kako ste se navikli na samovanje. Kao da je jedna navika dovoljan razlog za neuvođenje neke nove, te kao da je ne biti sam jedino što veza donosi. Gde se zagubi ljubav, zanos, inspiracija... razmena, podrška... saosećanje... deljenje.... prilagođavanje... nadgradnja... prevazilaženje sebe...?
Htedoh reći kako se zalažem da stvari nazovemo pravim imenom, kako se ne bi desilo da sebe zavaravamo prebacujući težište problema na druge, umesto da pažljivo motrimo na sebe.
Kako god da okrenete i obrnete, od srca vam želim svako dobro!

pogledajte odgovor

05.03.2015

Podmukla manjkavost

Poštovana Tanja,
Nailazeći na vaše divne i oštroumne odgovore, reših vas da upitam.
Imam 50 godina i radila sam u jednoj stranoj firmi. Posle dugih i mučnih meseci dala sam otkaz i otišla zbog višemesečnog neisplaćivanja zarada. Trebalo mi je dugo vremena da dođem sebi i shvatim gde sam radila. Tu su i nastali moji problemi i naišla sam na ogroman zid života, lavirint bez izlaza. Angažovala sam advokate. Mislila sam da gubim razum i potražila sam stručnu pomoć. Zbog čega? Pa mi svi imamo promašaja u životu, zar ne? Ali moj perfektionistički stav, koga ne mogu da se rešim, ne da mi mira!

Taj problem me muči i dan-danas, iako sam našla drugi dobar posao u stabilnoj firmi. Pitam sebe kako i zašto sam tako stradala. Ne mogu sebi da oprostim da sam tako promašila ogromnu metu, koju su svi ostali videli i upozoravli me. Zar ja, pored mog ogromnog životnog i radnog istkustva, sebi takav jedan promašaj da dozvolim? Zašto nisam mogla da stanem pre, nego sam dovela ne samo sebe nego i čitavu moju familiju u katastrofalnu situaciju? Zar me život ništa nije naučio...
Zahvalna unapred

Odgovor:

Zašto ste tako strogi prema sebi? Nemilosrdni i zahtevni. Usmeravate se samo na slabost, dok totalno ignorišete svoje prednosti. Bičujete sebe, kao da manjkavost nije nešto prirodno. Ili vi, poštovana moja čitateljko, smatrate kako bi trebalo da ste ravni savršenstvu?
Perfekcionistička gordost je podmukla manjkavost. U redu je težiti boljitku i davati sve od sebe, ali nikada ne smemo zaboraviti kako je to beskonačan put, gde nije poenta cilj već put sam. Ideal je kao zvezda po kojoj se možete orijentisati, ali je ne možete dokučiti, što, svakako, ne bi trebalo da nas spreči da u njenoj lepoti uživamo i budemo inspirisani.
Vi bi, zapravo, trebalo da se preslišate zašto ne možete da volite sebe takvu kakva jeste. Sigurna sam da imate puno razloga za ponos. Eto, ne hvalite se što ste uopšte radili u stranoj firmi, ni što ste izdržali sve što jeste, ni što ste se opet zaposlili... ni ovo... ni ono... Samo - fali mi, te fali. I fali vam, zaista, ali ne ono što mislite, već nešto drugo vašoj duši manjka.
Potrudite se na toj psihoterapiji. I jednom, nadam se, dospećete do spokoja, ljubavi prema sebi i ponosa. Tada će vam biti kristalno jasno kako su sve ljudske manjkavosti milost. Jer, da njih nema, ne bismo imali šansu za rast i ne bismo prevazilazili sebe. Bilo bi korisno kada bismo uspeli da u tom procesu i uživamo, pošto je velika istina kako ‘nema puta do sreće već je sreća put’.

pogledajte odgovor

05.03.2015

Ljubavni zbir

Moj momak ne može da završi ništa što počne, jednostavno se zaglavi u letargiji i lenjosti. Stagnira u svim poljim života. Ja sam ambiciozna i nestrpljiva, pa ne znam kako da ga pokrenem. Sve sam probala. Kad nastupim agresivno, on se povuče, kad ga pustim, on životari, nije zadovoljan svojom situacijom, ali ništa ne preduzima da je promeni. Veza nam je kao da smo u srednjoj školi, a u stvari smo u srednjim tridesetim. Vrtim se ukrug.

Odgovor:

Pa, šta ćete više u tom začaranom krugu, poštovana? Ako ste pokušali sve da nađete neki modus vivendi za zajednički opstanak, pa niste uspeli. Pritom, koliko shvatam, samo se vi trudite. Uopšte, ta ženska ideja kako partnera treba prevaspitavati, katastrofalna je.
Verovali ili ne, odrasla žena bi trebalo da teži zrelom muškarcu, formiranom. Ne bi valjalo da meša ulogu majke sa onom ravnopravne partnerke. Ako vam je do odgajanja i vaspitavanja, ta rodite sebi dete. Tu je prirodno da nepokolebljivo pomažete u stasavanju i imate večito razumevanje za svoju bebicu.
Muškarac koji je stasao i kalendarski i faktički, oslonac je, pa uzdanica za svoju ženu. Trebalo bi da je neguje, zanosi, dok joj je od koristi u preživljvanju u spoljašnjem, patrijarhalnom svetu.
Kvalitetan partnerski odnos podrazumeva srodnost i razmenu. Dobro je i da su partneri sposobni da se prilagode jedno drugom i da zajedno prevazilaze ono što im život donosi, dok sve postaje kudikamo zahtevnije kada dođe dete.
Veza opstaje i valja samo ukoliko pritom oboje napreduju. Ako jedan stagnira, on s vremenom i nazaduje, pa je samo pitanje momenta kada će za njim i onaj drugi. U krajnjem ljubavnom zbiru ili oboje dobijaju, ili oboje gube. Nema tog lanca koji je jači od najslabije karike.
Zato, pamet u glavu i put pod noge. Ubuduće, kada sejete, izaberite plodno tlo. Nema te ljudske sile koja će od pustinje načiniti rodna polja.

pogledajte odgovor

24.02.2015

Granica napretka

Imam strah od gužvi, od upoznavanja novih ljudi, loše se uklapam, nervozna sam, uvek biram momke i drugarice koji su opušteni i brbljivi i sa visokim stepenom socijalizacije, da se lakše sakrijem iza njih. Na koji način da radim na sebi?
Asocijalna

Odgovor:

U čoveku postoji moćan nagon ka samoodržanju. Srećom te nam i on pomaže u opstanku. Verovatno da on ne bi ni postojao kada bi čovek bio sposoban da opstane sam od sebe, što je neka druga tema...
Htedoh da kažem, poštovana čitateljko, kako je vaša sklonost da se zaklanjate, sakrijete iza socijalnih osoba, odraz tog nagona za opstankom, i to svakako nije loše. Potpomažite se i drugima dok ne uspete da se oslonite većinski i na svoje kapacitete. Dobro je što razmišljate o svemu ovome i što uviđate neke mehanizme svog ponašanja, i to je već rad na sebi. Svakako nastavite i dalje i bolje.
Vrlo je važno kada, kako i koje ciljeve sebi postavite. Nemojte pucati previsoko, već pođite od mogućeg. Postavite granicu svog napretka tako da možete da je dosegnete, ali da uložite napor za to. Recimo, što se tiče neugodnosti od gužve, počnite od druženja sa jednom pouzdanom i prijatnom osobom, na primer u svom stanu. Neka situacija bude takva da vam bude neugodno taman toliko da možete sa tim da izađete na kraj. S vremenom, povećavajte i vreme provedeno sa ljudima, i njihov broj, i stepen bliskosti.
Što se tiče upoznavanja novih ljudi, i to postepeno, ali da morate da se potrudite da prevaziđete strah. Na primer, upoznajte prvo fino, malo dete. Združite se sa njim, do totalne komocije. Potom, pređite na zahtevniji zadatak. Veće dete... namćorasto... odraslu osobu... finu... komplikovanu... više osoba, prijatnih... neugodnih... I sve tako, dok se totalno ne odomaćite sa ljudima.
Samo napred i samo hrabro. Ne odustajte i kada uznazadujete, samo se potrudite da to i prevaziđete. Uporno, nepokolebljivo - do konačnog cilja.
Srećno!

pogledajte odgovor