Razotkrivanje

Glumica, koja je imala priliku da radi sa vrhunskim pedagozima u Americi, svoj talenat je pokazala u novoj predstavi ‘I konje ubijaju zar ne?’

Razgovarala: Maja Marković  Foto: Vidoje Manojlović

 

Kako je proteklo vaše stručno usavršavanje u Americi?

Tamo sam puno naučila, pre svega, o životu a onda i o glumi i umetnosti. U Americi se već decenijama razvijaju različite glumačke metode i tehnike, za koje glumci u Srbiji uglavnom čuju preko interneta i na par retkih i oskudnih radionica. U Njujorku sve vrvi od toga, studio Lija Strazberga je najpopularniji, glumci idu na privatne časove i stalno se usavršavaju. Ovde kod nas nema ni ponude ni potražnje, i ono malo glumaca koji se interesuju za radionice se smatraju luzerima jer, pobogu, oni drugi rade. Sa indeksom sam u Njujorku odgledala najmanje 25 raznih brodvejskih predstava a karatu sam plaćala po studentskom popustu između 20 i 35 dolara. Inače su karte 80, pa i sto dolara.

Da li ste razmišljali o pohodu na Holivud?

Ne. Sve obrazovanje, osim master radionice u “Michael Chekhov Acting Studiju” u Njujorku, stekla sam ovde. Izgledalo mi je besmisleno ostati u SAD i čekati svojih pet minuta. Izuzetak bi bio ako imaš porodicu tamo, ili nekoga da te izdržava dok ti “san ne padne na glavu”.

Lik Glorije, koji tumačite u predstavi “I konje ubijaju, zar ne?”, čezne za velikim gradom i slavom?

Njeno iskustvo je veliko i ona je posle godine provedene u Holivudu poželela da se ubije, a ja sam posle iskustva u Njujorku poželela jedino da se umijem. Kada sam odlazila za Njujork, mislila sam da se više nikada neću vratiti, ali sam se brzo umorila od te usijane jabuke i shvatila da me više privlači Orijent, nešto što će smiriti moje rasplamsale strasti. One se nisu stišale, ali sam na aerodromu upoznala svog budućeg muža, Izraelca, koji je napravio balans u celom tom haosu.

Koju osobinu najviše cenite kod muškaraca?

Treba da je muževan i emotivno inteligentan, što je teža kombinacija, ali egzistira.

O čemu sanjaju mlade glumice?

O princu na belom konju.

Šta vama daje podstrek u životu?

Moja ćerka Šani, i moja duša.

Sa kime biste voleli da sarađujete?

Sa francuskom glumicom Izabel Iper, kao i sa rediteljima Dejvidom Linčom i Džimom Džarmušom.

Omiljeni filmovi?

Lista je veoma duga, ali autori koji su me ozbiljno dotakli svojom iskrenošću su Tarkovski, Paradžanov, Maja Deren i Vlatko Gilić. Na nešto drugačiji način mi se dopadaju meditativni filmovi Dejvida Linča, zatim Džarmuša, nešto od Vendersa, Hercoga. Sećam se da sam kao studentkinja gledala Mencelov film “Striženo košeno” i to mi je bilo svojevrsno otkrovenje. Ovoj listi se pridružuju i mračno duhoviti Bunjuel, kontroverzni Ken Rasel, koji pomera sa mesta, zatim Lars fon Trir - osim “Antihrista”, i još mnogi. Dobri filmovi su moja oaza radosti i učenja o životu.

Pored kreativnog posla glumice, imate li vremena za hobije?

O, da. Psihodrama, ples, joga, plivanje u toploj vodi, kreiranje garderobe. A i pisanje doktorata mi je već duže vreme hobi pošto nikako da mu se posvetim potpuno, jer živim punim plućima.

Da niste glumica, šta biste bili?

Mislim da tu čovek ne bira. U pitanju bi bila neka umetnost sigurno.

Šta za vas znači uspeh?

To je kada čovek uspe da nauči nešto novo. Umesto da prevaziđe sebe, priđe sebi bliže. Uspeh je kada shvatiš da i dobre i loše stvari ne moraju biti večne.

Kako provodite slobodno vreme?

Montiram svoj prvi dokumentarni film -“Gadan sapun”.

Šta biste promenili kod sebe?

Haljinu.

Da li vas je neko oborio s nogu?

Moj muž Zevi.

Koje tehnike koristite za popravljanje raspoženja?

Sto grama čokolade, posle toga duboko disanje.

Šta planirate za najluđu noć u godini?

Zanimljivo je da mi nikada do sada 31. decembra nije bila najluđa noć. Uvek su mi neke druge noći bile luđe. Kada pomislim da svi slave, meni se uopšte ne zeza. Ne volim tu euforiju i depresiju na dugme. Biću negde sa suprugom i ćerkom u inostranstvu.

Pročitano 47 puta
Razotkrivanje Violeta Goldman

Pročitajte članke iz prethodnih izdanja