Razotkrivanje

Vajarku koja je do sada uradila petnaest dela postavljenih u raznim evropskim zemljama stalno muči dilema drvo ili kamen, mašta o tome da jednu skulpturu postavi u Beogradu, i kaje se samo zbog izgubljenog vremena, jer sve ostalo može da se nadoknadi

Razgovarala: Tanja Nikolić  Foto: Marina Lukić

Zbog čega ste odabrali vajarstvo?

Potičem iz umetničke porodice, moj otac je akademski slikar, pa mi je ovaj poziv došao sasvim prirodno. Oduvek sam osećala da ću ići u tom pravcu. Za vajarstvo sam se odlučila na pripremama za akademiju, jer je mom senzibilitetu najbliže i zato što osećam da mogu najbolje da se izrazim kroz trodimenzionalnu formu. Nešto masivno, opipljivo, jako, senzualno, taktilno.

Šta vam je u poslu najveći izazov?

Svaki put kada se suočavam sa blokom kamena većim od mene, počinje izazov. A istog trenutka kada počnem da ga oblikujem, ja odgovaram na njega.

Da li je za obradu lakši kamen ili drvo?

Ta dilema me muči već godinama.

Kakav je osećaj kad vidite svoje skulpture u prostoru?

Svaki umetnik se oseća ispunjeno i nadahnuto kada vidi svoje delo realizovano u prostoru. To je rezultat dugotrajnog procesa, mentalnog i fizičkog. Činjenica da sam do sada realizovala više od petnaest velikih skulptura u eksterijeru samo potvrđuje stalnu potrebu i želju da nastavim dalje, a svaka sledeća skulptura je nov podsticaj.

Na koje delo ste najponosniji?

Ne mogu da navedem samo jedno. Pravim različite skulpture, od velikog formata u javnom prostoru do minijature. Uvek postoji neka tema kojom se bavim i serijal skulptura kao rezultat. Ponosna sam na te teme, a samim tim i opuse koje sam uradila, pa bih navela izložbu “Sanduka” u galeriji ULUS 2009, kao i teme brodova i plovila koje sam realizovala u velikim formatima u proteklih nekoliko godina. Ponosna sam i na skulpture koje su mi bile zanatski najzahtevnije, “Plovilo” od dva i po kubna metra koje se nalazi u češkom gradu Horice, i delo “Sloboda, mir i demokratija” od tri kubna metra u Turskoj, u Hasandedeu.

Maštate li o tome da neku skulpturu postavite i u Beogradu?

Pošto pripadam grupi umetnika čiji su radovi prihvaćeni u svetu ali ne i ovde, a nažalost u našem društvu se većinom forsiraju umetnici koji imaju direktno ili indirektno veze sa pojedinim strukturama i lobijima, mogu slobodno da odgovorim da samo maštam o tome.

Koliko dugo traje stvaranje jednog dela u kamenu?

Sve zavisi od uslova, inspiracije, vremena. Najduže traje samo razmišljanje na neku temu, a za stvaranje ponekad imam i ograničen vremenski rok pa sam naučila da radim veoma brzo.

Da li se u poslu susrećete s predrasudama zbog toga što ste žena, ili vam kolege ponude pomoć?

Bilo je raznih komentara i situacija. Ali kad na sebe stavim svu opremu koju imam, više ličim na svemirca nego na muškarca ili ženu, pa sam oslobođena bilo kakvih polnih diskriminacija.

Koja je vaša zamisao savršene sreće?

Ponosni vlasnik kamenoloma i paba.

Zbog čega se kajete?

Zbog izgubljenog vremena. Sve ostalo može da se ispravi ili nadoknadi.

Tviter ili fejsbuk?

Druženje u kafanici.

S kojom istorijskom ličnošću biste voleli da se sretnete?

Znam da bi većina Srba rekla isto, a i sad je nešto popularno... Dakle, sa Teslom.

U kojim situacijama lažete?

Ne lažem, samo nekad malo ulepšam istinu.

Kakvi ste kad ustanete na levu nogu?

Teška sam, a onda se prebacim na desnu i ubrzo ponovo nađem ravnotežu.

Koji je vaš moto?

Ima ih više. U se i u svoje kljuse, završi ono što si započeo, uvek idi napred i bori se uprkos mnogima koji pokušavaju da te sapletu...

Da li ste hedonista?

Jesam, a posebno kad zaradim.

Šta vas nasmeje?

Volim da idem u pozorište jer većina naših predstava ima taj specifičan crni humor u kome i te kako uživam. Tu se baš smejem.

Omiljeno putovanje?

Sva, i prošla i buduća.

Izgovori kada kasnite?

Ako ih sad napišem, više neću moći da ih koristim.

Za šta niste dovoljno hrabri?

Da zgazim bubašvabu.

Razum ili emocije?

Ne mogu da ih odvojim, ali treba biti pažljiv u procentima.

Pročitano 15 puta
Razotkrivanje Maša Paunović

Pročitajte članke iz prethodnih izdanja