Razotkrivanje

Mlada rediteljka, kćerka glumca Svetislava Buleta Goncića, koja je nedavno na pozorišnoj sceni postavila svoju diplomsku predstavu ‘Ćelava pevačica’, otkriva nam kako se u tekst Ežena Joneska zaljubila na prvo čitanje i koga to prati na svim društvenim mrežama

Razgovarala: Jelena Milinčić  Foto: Vidoje Manojlović

Ko je vaša omiljena ćelava pevačica, a koju pevačicu biste ošišali na ćelavo?

- Jolandi iz “Die Antwoord” mi je omiljena ćelavica. Pošto se “Ćelava pevačica” još uvek češlja na isti način, nekako je glupo da bilo koga šišamo na ćelavo, zar ne?

Zašto režija i zašto “Ćelava pevačica”?

- Zato što sam kao mala želela da budem neki bitan faktor kada se pravi pozorišna predstava, samo pod uslovom da ja ne izlazim na scenu. “Ćelava pevačica” je kao tekst došla u dobrom trenutku u moj život, kada sam i sama sebi postavljala slična pitanja. I drama i ja smo imali iste probleme, pa smo se zaljubili na prvi pogled.

Šta za vas znači avangardno pozorište?

- To je pozorište u kome svesno odlučujemo da radimo ono što bismo i sami rado gledali.

Sa kim i kako najviše volite da komunicirate?

- Imam nekoliko ljudi oko sebe sa kojima sam konstantno na vezi, i to su uglavnom moji glumci. Mnogo volim da pričam, najčešće preko skajpa.

Na kojim društvenim mrežama ste aktivni?

- Mislim da imam profil na svim društvenim mrežama, ali ipak sam najaktivnija na facebooku. Možda i na instagramu, mada ne znam zašto, samo mi je zabavno. Recimo da volim da uznemiravam ljude na taj način. Ali uvek iste.

Koga pratite na instagramu, twitteru i pinterestu?

- Na instagramu mi je pod obavezno bio “Pewdiepie”, mada njega pratim na svim društvenim mrežama. Na twitteru slabo koga, možda “kaži_tibi”, a na pinterestu “Romwe”.

Da li sebe smatrate čedom modernog doba?

- Jako rano sam se upoznala sa internetom i sećam se i “dial-upa” i flopi disketa i ponosno smatram sebe čedom modernog doba. Mislim da se to najviše ogleda u estetici mojih predstava i generalno idejama koje imam za nove projekte. Mislim da svi mi živimo na nasleđu prošlih epoha, i često nas iznenadi da je ono što smo mislili da je tako novo i moderno zapravo nastalo davno pre nas.

Sa kakvim glumcima volite da radite?

- Najviše sa onima koji umeju da me nasmeju. Najlepše u ovom poslu je što se posle teškog i napornog procesa pravljenja predstave toliko zbližimo da postanemo najbolji prijatelji. Ja radim sa istim ljudima već četiri godine, i oni misle da se često smejem, ali ne znaju da je sve to zbog njih.

Opišite sebe citatom iz neke drame.

- Iz Rostanovog “Sirana de Beržeraka”: “Veliki nos je pokazatelj velike duše”, ili “Sa nadom na uspeh nikad se ne bije! Uzalud kad je, mnogo je divnije!?”

Bez čega ne možete da zamislite dan?

- Bez telefona. Ali - telefona sa internetom. Znači bez interneta. Možda bez kafe...

Porok koga ne želite da se rešite?

- Kafe. Ako je to uopšte porok.

Omiljeni “guilty pleasure”?

- Obožavam da gledam crtane filmove uz koje plačem. I nije me sramota.

Najdraži zlikovac?

- Bitlđus. Pa Jago.

Knjiga kojoj se neprestano vraćate?

- “Simulakrumi i simulacija” Žana Bodrijara. I Markesovom romanu “Sto godina samoće”.

Šta od kućnih poslova nekako uvek izbegnete?

- Vešto uspevam da izbegnem sve jer imam mlađu sestru.

Poslednji koncert koji ste gledali?

- Mislim da su bili “Buzzcocks” u Domu omladine.

U daljoj budućnosti voleli biste da potpišete režiju kojih sve predstava?

- “Don Žuan” Molijera, “Dr Džekil i mister Hajd” Stivensona, “Sirano de Beržerak” Rostana, “Kralj umire” Joneska i “Magbet” Šekspira... To je neka manja lista želja. Inače sam veoma skromna.

Pročitano 91 puta
Razotkrivanje Isidora Goncić

Pročitajte članke iz prethodnih izdanja