Europapress Izdanja

OK!
Broj 45

Kuhinja Masima Savića

Sočan biftek za dobar glas

Popularni pevač poreklom iz Istre obožava mediteranske specijalitete na koje su ga naučile mama i baka, posebno artičoke, špargle i sve iz mora, a gde god dođe na gažu ili koncert, rado proba đakonije tog kraja

Piše: Diana Šetka
Photo: Boris Štajduhar

Ukus je Masimo Savić (46) nasledio od dede Đovanija, a uživanju u domaćoj kuhinji naučila ga je baka Ana, kod koje je provodio svako leto. Njegovi baka i deda živeli su u kući nedaleko od Milana i Masimo se rado priseća scena kao iz italijanskih filmova. Ručak je bio postavljan tačno u podne i onaj ko bi zakasnio samo neki minut, ne bi dobio tanjir, a cela porodica, koju su, osim bake, dede i njegove majke, činili još osmoro ujaka i tetaka, pričala je vrlo glasno i u isto vreme, pa je delovalo kao da se svađaju.
- Obožavao sam bakine artičoke i pasulj, njene špagete al dente, koje je posluživala s taman toliko pesta da se sve lepo prožme, a ne da testenina pliva u umaku - priseća se pevač, koji je detinjstvo proveo u Raši. - Ali, i moja majka Elda bila je vrsna kuvarica. Njenim jelima nije bilo ravnih. A i rado sam joj pomagao. Posebno sam voleo da naučim ono što me je zanimalo. Ali, nisam baš uvek bezbolno prolazio u kuhinji. Sećam se da sam jednom prilikom uključio šporet, ali mi je nešto odvratilo pažnju pa sam se posle nekoliko minuta vratio i da bih se uverio da li je ringla dovoljno vrela, dodirnuo sam je dlanom. U trenu mi je cela desna ruka bila ispečena. Ja sam vriskao, i odmah su hteli da me odvedu u bolnicu, ali naša komšinica Ana Jekić nije dala, nego me je lečila svojom medicinom: ruku mi je namazala pastom koju je pravila od zapaljenog lana i maslinovog ulja, povezala je i za desetak dana počela je da mi se stvara nova koža.
Iako je bio mirno i poslušno dete, dobro je poznavao svaku šumu iznad Raše, a njegova ekipa ličila je na družinu Pere Kvržice. Ponekad bi komšiji ukrali kokošku i ispekli je na stenama, ili bi bacali cele krompire u žar i onda ih vruće vadili i, duvajući u njih, gulili koru i jeli. A kad je počela sezona špargli, Masimo se često kući vraćao sa ovim povrćem. Kako ih je uvek bilo previše, deo bi dao nekom starijem i onemoćalom komšiji ili pak nekome ko baš nije finansijski najbolje stajao, a ostalo bi prodao imućnijoj porodici.
- Sve te mirise, ukuse i navike poneo sam sa sobom. Istina, gotovo nikada ne ručam u podne, već skoro uveče, ali u našoj kući se jednako dobro jede jer je i moja supruga Eni odlična kuvarica. Ja sam zadužen za pijacu, i to mi pričinjava veliko zadovoljstvo. Imam već svoje prodavačice kod kojih znam da ću dobiti sve sveže i najboljeg kvaliteta, što mi je naročito važno jer je naša kćerka Mirna već šest meseci vegetarijanka pa u kući mora

… nastavak teksta Vam je dostupan u štampanom izdanju.