Izabela Roselini:

Život bez šablona

U mladosti nisam želela da postanem glumica: silno sam se bojala da će me svi upoređivati s mamom, a to mi je bilo zastrašujuće. A onda, kao da to nije bilo dovoljno, panično sam se plašila i očevih visokih kriterijuma. Ukratko, svako zanimanje mi je bilo prihvatljivije od onih koja su mi od najranijeg detinjstva bila najbliža - priznala je nedavno italijansko-američka glumica, rediteljka, spisateljica i nekadašnja manekenka Izabela Roselini, koja će 18. juna napuniti 60 godina. Uprkos dobu koje je za glumice često “neoprostivo”, izgleda divno, a s godinama je sve sličnija svojoj prelepoj majci, švedskoj glumici Ingrid Bergman. To je, međutim, samo spoljašnji utisak jer, kako sama priznaje, po temperamentu je “punokrvna Italijanka”, a povezanost sa ocem, slavnim italijanskim rediteljem Robertom Roselinijem, nikada nije ni krila.

- Ponekad mi se čini da bih mogla da poslužim kao knjiški model za Elektrin kompleks. Otac mi je bio najvažnija osoba u životu, pa sve što sam proživela, merim razdobljem pre i posle njegove smrti 1977. - kaže.

Izabela Roselini glumila je u četrdesetak filmova, a najzapaženije su joj uloge Doroti Valens, pevačice u noćnom klubu u filmu Dejvida Linča “Blue Velvet” (Plavi somot, 1986), i čarobnice Lisle fon Ruman, vlasnice čudotvornog eliksira mladosti u crnoj komediji Roberta Zemekisa “Death Becomes Her” (Smrt joj dobro pristaje, 1992). A njena specifična lepota milionima ljudi ostala je urezana u pamćenje još iz osamdesetih godina prošlog veka kad je bila zaštitno lice poznate francuske kozmetičke kuće “Lancôme”, čiji je profit u prodaji parfema porastao za vrtoglavih 25 posto otkako se Izabela Roselini počela smešiti s njihovih reklamnih plakata. Neko vreme bila je i jedan od najbolje plaćenih foto-modela na svetu, a potom je skupila neke od svojih fotografija koje su snimili najbolji modni i portretni fotografi druge polovine prošlog veka (Ričard Avedon, Helmut Njuton, Iv Arnold i Eni Lebovic), i 2002. izdala knjigu pod naslovom “Looking at Me”, koja je osvanula u izlozima knjižara nakon što je godinu ranije u pariskom Muzeju moderne umetnosti održana izložba njenih fotografija “Portret žene”.

“Silent Life”, njen poslednji film, trenutno je u fazi postprodukcije, a premijera se očekuje u septembru. Glumica će se u njemu pojaviti u ulozi Gabrijele Đuljelmi, zahtevne supruge nekadašnje velike zvezde nemog filma Rudolfa Valentina, ali izgleda da su joj takve, “klasične” uloge sve manje zanimljive. Naime, 2008. započela je projekat “Green Porno”, i to u trostrukoj ulozi, kao scenaristkinja, glumica i rediteljka. Radi se o kratkim filmovima, po pravilu od samo nekoliko minuta, o životinjama i njihovim ritualima parenja. U prvoj seriji od osam filmova Izabela Roselini je prikazala zapanjujuće načine samog čina parenja kod pčela, pauka, bogomoljki, crva i puževa i oduševila publiku na filmskom festivalu “Sundance”, najvećoj smotri nezavisnih produkcija koja se svake godine održava u američkoj državi Juti. Osim nje, ostali glumci nisu prepoznatljivi jer su odeveni u kostime od papira i sunđera. Druga sezona serijala “Green Porno” posvećena je morskim životinjama, a treća opasnostima kojima su izvrgnute zbog nemilosrdnog komercijalnog izlova u okeanima.

- Od najranijeg detinjstva fascinirale su me životinje, pa nije čudo što moje interesovanje za njih ni danas nije prestalo. Kad sam ih malo bolje počela posmatrati, ustanovila sam da je njihov nagon za produženjem vrste neverovatno jak i naprosto me zaprepastilo koliko je priroda maštovita u tome da se omogući stvaranje novog života. Kako sam ja, ipak, dete filmskih roditelja, odlučila sam da to prikažem svetu kroz medij koji je meni najbliži - objasnila je svoje motive uoči emitovanja prve serije kratkih filmova koji se i danas prikazuju na televizijskoj mreži “The Sundance Channel”.

“Dete filmskih roditelja” podiglo je neverovatnu prašinu i pre nego što se rodilo. Kad je njena majka, švedska glumica Ingrid Bergman, 1949. ostala trudna, javnost se podigla na noge: trudnoća je bila posledica greha koji je počinila sa svojom velikom ljubavi, italijanskim rediteljem Robertom Roselinijem. U to vreme, naime, oboje su bili u braku, ona sa švedskim doktorom Peterom Lindstromom, s kojim je imala jedanaestogodišnju kćerku Piju, a Roselini s glumicom Marčelom de Markis, premda je bila javna tajna kako uz nju ima i ljubavnicu, glumicu Anu Manjani. Međutim, moralna osuda odnosila se uglavnom na Ingrid, koja je, posebno u SAD, stavljena na stub srama.

U holivudskim tabloidima u to vreme objavljeno je gotovo 40.000 članaka u kojima se osuđivao njen “promiskuitetni stil života”, a neke savezne države čak su zabranile prikazivanje njenih filmova. Roselini je istovremeno tretiran kao nestašni “latin lover” kome su uglavnom svi zavideli. Nepokolebljiva Šveđanka nije se, međutim, zbunila: zatražila je razvod, pristala da kćerkica Pia ostane s ocem i 24. maja 1950. udala se za Roselinija u Meksiku, daleko od očiju javnosti. U septembru iste godine rodilo se njihovo prvo dete, sin Robertino, a 18. juna 1952. bliznakinje Izabela Fjorela Eletra Đovana i Izota Ingrid. Rođenje kćerki podstaklo je novi talas napisa o “promiskuitetnoj Šveđanki”, koja je s troje dece i uz beskrajno neorganizovanog i nepredvidivog muža morala da preuzme ogroman teret na svoja leđa.

Roselini je bio hedonista, obožavao je da poziva šarolika društva u njihov rimski stan, pa su se kod njih često sastajale desetine njegovih rođaka, umetnika, književnika, kritičara i kojekakvih siromaha koje je dovodio bez ikakve najave. Novca je bilo relativno malo, ali to Roselinija nije ograničavalo: trošio je nemilice, gomilao dugove i obožavao da putuje. Ingrid je, protestantski čvrsto, radila kao mrav i pokrivala izdatke za koje mnogo puta nije ni znala da postoje. Uza sve, morala je da podnosi i patološku ljubomoru svog muža, premda je Roselini imao dvojake kriterijume za bračnu vernost - jedne za sebe, a druge za suprugu. I to je primenjivao: na snimanju u Indiji zbližio se s upola mlađom glumicom Sonali Das Gupta, a Ingrid je za njenu trudnoću saznala iz novina. Sita njegovih avantura, Ingrid Bergman je zatražila razvod i tom prilikom zahtevala da sve troje dece pripadnu njoj.

- Iako smo sudski bili dodeljeni majci, nje se iz ranog detinjstva gotovo i ne sećam. Ona je bila izuzetno odgovorna osoba i posao joj je uvek bio na prvom mestu - priznala je Izabela. Roselini u svojoj prvoj knjizi “Some of Me”, koju je objavila 1997.

I zaista, Ingrid Bergman, koja je tada bila na vrhuncu slave, sasvim se posvetila karijeri. Bila je nesporna zvezda u Holivudu, a decu je ostavila u Rimu, sa dadiljom Argenide, koju su sve troje upamtili kao centralnu osobu svog najranijeg uzrasta. Roselini je pak provodio mnogo vremena s decom, a Izabela se seća njegove najdraže igre s njima: legao bi na pod i glumio mamu-prasicu. Naime, uživao je kad bi se deca stisnula uz njega kao da sisaju, te otvoreno priznavao da mu je beskrajno žao što kao muškarac nije iskusio osećaj dojenja.

- Moj otac je bio veoma senzualan muškarac - tvrdi Izabela. - Prštao je od životne radosti i uživao u svakom trenutku. Istovremeno, bio je naporan, čak i despot. Nije podnosio da nešto ne bude po njegovom, najradije je sve poslove obavljao iz kreveta i nije mario je li oko njega savršen red ili potpuni haos.

Ingrid Bergman je, naprotiv, bila fanatična čistunica. Izabela se tokom njenih retkih boravaka u Rimu seća patološke opsednutosti čistoćom.

- Večito je spremala, čistila, sve je moralo da bude savršeno, blistavo, gotovo sterilno. Imam osećaj, kad gledam unazad, da joj je to bila neka vrsta droge. Sve je kompenzovala čišćenjem, čak do te mere da je u jednom trenutku morala da potraži stručnu pomoć. Danas shvatam da je to bio poremećaj, ali u ono vreme niko od nas to nije razumeo i njena opsednutost pretvarala nam je život u pakao - napisala je njena kćerka, koja ipak priznaje da je od nje, osim lepote, nasledila i neke dobre strane.

- Vrlo sam ogranizovana, odgovorna i imam osećaj za tajming. To su njeni geni, nesporno. Istina, ponekad sam sklona depresivnim razmišljanjima, ali moja italijanska krv to brzo prevlada - priznaje.

Detinjstvo u Rimu glumica pamti po lepim uspomenama. Zbližila se sa polusestrom Pijom, koja je do razvoda živela u Švedskoj, a nakon što je Ingrid Bergman ostala sama s decom u velikoj meri preuzela je brigu o njima. U toj ulozi imala je dosta posla. Robertino je, poput oca, imao vulkanski temperament i često se svađao sa sestrama, pa je jednom prilikom Izabeli u glavu bacio telefon. Srećom, stradao je samo komadić prednjeg zuba, što su fotografi u početku njene karijere fotomodela smatrali šarmantnom suprotnošću savršenoj lepoti njenog lica.

Kad je trebalo da odabere životni poziv, Izabela Roselini nije znala zašta da se odluči. Majka je ni na koji način nije podsticala u odabiru zanimanja, a otac je energično zastupao mišljenje da treba da se bavi “bilo kojim poslom, osim glumačkim”. Glumci su, tvrdio je, “osobe nepostojanih karijera”, pa je bio zadovoljan kad se Robertino odlučio za studije ekonomije, a Izota odabrala italijansku renesansnu književnost. Oboje su danas uspešni u svojim karijerama. Roberto Roselini je finansijski stručnjak i bavi se investicionim ulaganjima u Monte Karlu, a Izota predaje na američkom univerzitetu “Columbia”. Izabela je odabrala srednji put: upisala je novinarstvo i posle završetka studija počela da radi za italijansku državnu televiziju RAI te je neko vreme bila dopisnica iz Njujorka.

Međutim, posle nekoliko godina posao joj je postao monoton, a verovatno su proradili i geni, pa se 1976. odvažila da stane pred kamere i zajedno s majkom glumi u filmu “A Matter of Time”. Pokazalo se da će joj taj korak zauvek promeniti život. Neodoljivi svet pod reflektorima postao joj je toliko intrigantan da je preko očevih filmskih veza uskoro dobila još jednu ulogu, ovaj put u filmu braće Tavijani, “Il pratto” (1978). Pa ipak, ni slavno prezime nije uvek svemoguće, nove ponude nisu stizale. Dogodilo se, međutim, nešto što je bilo mnogo važnije: glumica je upoznala deset godina starijeg Martina Skorseza, tada tek “reditelja velikog potencijala”, za kojeg se udala u junu 1979, posle samo nekoliko meseci poznanstva. Brak nije potrajao, ponajviše zbog krutih italijanskih pogleda na život kojima je, iako već treća generacija doseljenika u SAD, robovao Skorseze.

Njegov stav da je ženi mesto u kući, u senci muža, bio je nepremostiva prepreka mladoj Izabeli, koja je odrastala uz znatno liberalniju majku i u mnogo čemu preuzela njen pogled na život. Razišli su se posle nepune tri godine, ali Izabela nije dugo tugovala: krajem 1982. upoznala je mladog manekena Džona Vajdemana, ambicioznog Teksašanina nemačkih korena koji je dotadašnju karijeru ubrzo zamenio studijima i posle diplome na Harvardu našao odličan posao kao jedan od direktora u “Microsoftu”. Paru se odmah posle venčanja 1983. rodila kćerka Eletra, koja je, poput majke, desetak godina bila vrhunski plaćen foto-model, a danas je PR kozmetičke kuće “Lancôme”.

Međutim, ni drugi brak Izabele Roselini nije bio dugog veka. Posle samo tri godine par se razišao, ali je sedma sila ostala uskraćena za pikanterije njihovog razvoda. Pa ipak, njeno lice bilo je sveprisutno: 1980. potpisala je ugovor s francuskom kozmetičkom kućom “Lancôme”, čije je zaštitno lice ostala punih četrnaest godina i time razbila mit da kozmetičke preparate mogu da reklamiraju samo mlade devojke koje često nisu ni punoletne. A honorar joj je čak i za današnje vreme bio impresivan - dva miliona dolara godišnje! Ne čudi, zato, što je bila ogorčena kad je “Lancôme” 1994. odbio da joj produži ugovor s obrazloženjem da je - prestara. Iako joj je sujeta bila povređena, pribrala se i prihvatila ponudu da radi kao menadžerka u kozmetičkoj kući “Lancaster”.

- U početku sam se nećkala jer nisam bila sigurna mogu li da radim takav posao, na šta mi je Meril Strip rekla: “Pa jesi li normalna? Svaka žena koja vodi domaćinstvo i ima decu može biti menadžer!” Hvala bogu da sam je poslušala - priznala je.

Njena senzualna lepota osamdesetih godina prošlog veka neodoljivo je privlačila fotografe, pa je Izabela Roselini barem jednom nedeljno bila na naslovnicama najtiražnijih svetskih časopisa, od “Voguea” i “Marie-Clairea”, do “Vanity Faira” i “Peoplea”. Tako je zapela za oko i Dejvidu Linču, reditelju kojeg su istovremeno nazivali “ludakom” i “genijalcem”, i on joj je 1986. ponudio ulogu u filmu “Plavi somot” koju je odlično odigrala.

Film je podigao mnogo prašine i osvojio mnoštvo nagrada, iako ona nije dobila nijednu. Pa ipak, “Plavi somot” doneo joj je nešto drugo - ljubav. Reditelj Dejvid Linč je potpuno izgubio glavu za prelepom glumicom, pa su njih dvoje zajedno proveli tri burne godine. Izabela Roselini nije više bila spremna za nov brak, ali se nije odrekla muškaraca. Kratko je bila u vezi s Garijem Oldmanom, nekadašnjim članom prestižnog pozorišnog ansambla “Royal Shakespeare Company”, za kojeg je mladi britanski glumac i scenarista Tom Hardi jednom prilikom rekao da je “najveći glumac kojeg je svet ikada video”. Ipak, Izabela se nije sputavala vezama više nego što je želela.

- Jedini kriterijum kojim se rukovodim u bilo kojoj vezi jeste nivo prijatnosti. Kad ona nestane ili počne da jenjava, vreme je za promenu. Šta pritom misle ljudi oko mene, nije mi važno, niti se osećam dužnom da ikome objašnjavam svoje razloge. Uostalom, moja majka je u mnogo okrutnijim uslovima izdržala pritiske okoline, i to u vreme kad je to bilo mnogo teže nego danas, pa zašto ne bih i ja? - napisala je u svojoj knjizi.

Nakon još nekoliko kratkih veza - sa slavnim plesačem Mihailom Barišnjikovim i s pozorišnim rediteljem i producentom Gregorijem Mošerom - učinila je nešto što niko nije očekivao. Usvojila je trogodišnjeg dečaka kojem je dala svoje prezime i promenila mu ime u Roberto.

Iako je decenijama nezaobilazna učesnica glamuroznih događaja, Izabela Roselini je od 1992, kad je snimila “Smrt joj dobro pristaje”, dobijala sve manje filmskih ponuda. Ali je zato pronalazila angažmane na televiziji: u “Prijateljima” (1996), gde je glumila samu sebe, u nekoliko epizoda serijala “The Crime of the Century” i u “Chicago Hope”, kad joj je za dlaku izmakla nagrada “Emmy”. Izostanak značajnijih glumačkih angažmana nadoknadila je novom strašću - pisanjem. Tako je 2006, povodom stote godišnjice rođenja svog oca, objavila knjigu “In the Name of the Father, the Daughter and the Holy Spirits: Remembering Roberto Rossellini”, po kojoj je reditelj Gaj Medin režirao kratki film “My Dad is 100 years Old”. Zanimljivo, Izabela je u tom filmu glumila većinu uloga, uključujući i ulogu svoje majke, Ingrid Bergman, ali i slavnog reditelja Alfreda Hičkoka.

- Veći deo života bila sam koncentrisana na oca i doživljavala sam ga kao božanstvo, ali što sam starija, sve češće pomišljam na majku, ali još oklevam da gledam njene filmove. Ponekad odem u Geteborg, gde mi je ostavila malu kuću u okolini grada. Tamo me obuzme seta i raspoloženje koje zovem svojim “švedskim danima”, ali uvek se brzo priberem - objasnila je nedavno.

Izabela Roselini danas neodoljivom otvorenošću priznaje kako je “šezdeseti rođendan svojevrsna prekretnica u životu, kao ona koju prvi put doživimo s osamnaest, kad postanemo punoletni i dobijamo pravo glasa”. Na pitanja kakvi su joj planovi, nije sklona mistifikovanju.

- Ne znam - priznaje. - Moj otac je govorio da su glumci ljudi nepostojanih karijera, ali to ima i svojih draži. Ne volim da živim po šablonu i mislim da ću uraditi još mnogo toga zanimljivog. Ljudi danas žive duže nego nekad, imam još dosta vremena i ne bojim se izazova.