Europapress Izdanja

OK!
Broj 65

Neka ostane među nama

Na pisma odgovara: Tanja Primorac

Sreća je put

Trener sam u sportskom klubu za mlade. Veoma odgovorno i vredno radim svoj posao, a ideal mi je negovanje spartanskog duha. Deca me vole, slušaju i trude se da treniraju što više mogu. Pazim ih da se ne povrede, učim kako da neguju telo i drugarstvo. Ni rezultati im nisu loši, ali sam uočio nešto što me je zabrinulo.
Često se dešava da gube volju za postignućima. Ja procenjujem da bi mogli postići bolje rezultate, ali oni posustaju. Teško im padnu neuspesi, razočaraju se, izgube volju za treninge, preplašeno mi deluju i osećaju se nesposobno te izgube nadu. Boje se da će mene razočarati i izneveriti. Koliko god da ih ubeđujem kako su visoki ideali dostižni uz uporan rad, oni se parališu, počnu da izostaju sa treninga i s vremenom napuste sport.
Razmišljao sam i imam utisak kako je greška do mene. Ja sam se u detinjstvu osećao isto. Kada bih bio najbolji, bio sam nezadovoljan i mučilo me da li ću i sledeći put perfektno postići sve što sam zamislio. Nisam se nikada toga oslobodio i danas me opterećuje što nisam još bolji, u svemu. Ne umem da uživam u postignutom, uvek mi je važnije šta nisam uspeo nego ono što jesam.
Kako da pomognem sebi i deci koju podučavam i treniram?

U svakom čoveku postoji težnja za razvojem sopstvenih potencijala i samo-ostvarenjem. Trebalo bi da to traganje za perfekcijom rezultira osećanjem zadovoljstva zbog postignutog. Međutim, ukoliko ispunjenje kratko traje i ne preteže, može se desiti da veći značaj dobije ono što još nismo postigli. I ta spoznaja može da frustrira i udalji čoveka od onoga čemu teži.
Znači, postoji zdrava perfekcija - kada je akcenat na zadovoljstvu zbog postignuća. I nezdrava - kada se fokusira nedostatak, kada postoji netolerancija na neuspeh, pri čemu dominira osećaj niže vrednosti.
U svakom samorazvoju i razvoju drugih ova granica je vrlo pipava i skliska. Zato bi trebalo obratiti pažnju na nekoliko elemenata. Osnovno je da razvoj nikada nema idealnog kraja. To je proces i u svakom njegovom delu postoji ono u čemu smo uspeli i ono u čemu nismo. Decu treba učiti, pre svega, da budu zadovoljna postignutim u datom trenutku. A potom i da teže boljitku u budućnosti. Ako se u vaspitanju isključivo potenciraju budući ciljevi i deci stvara utisak kako nikada nisu dovoljno dobra, onda ih nikada i ništa ne može ispuniti i umiriti. Vaspitanike treba osnaživati da budu ponosni na svoje uspehe, tj. sebe. Tek kada to prožive u punoj meri, podstaći ih da teže daljem usavršavanju. U tom slučaju će ih nedostignuti ciljevi privlačiti, a ne paralisati. Osećanje lične vrednosti i samopoštovanja ne bi trebalo, u krajnjoj liniji, da zavisi ni od jednog posebnog (ne)uspeha. Pa, ni od procene/očekivanja nijedne osobe sa strane.
Svaki (mladi) ljudski stvor najviše biva podstaknut bezuslovnom ljubavlju, poštovanjem i prihvatanjem njega kao neponovljivog i božanstvenog životnog fenomena. Ako izistinski izgradimo takav odnos, svaki cilj će biti dostižan i plodotvoran, u najširem smislu. Ali je bitno istaći da se do svega može doći samo postupno i primereno. Izazovi moraju da budu takvi da ih osoba može što pre dostići, uz ulaganje popriličnog napora. Tako podstičemo razvoj. Ali, ako se do cilja dođe olako, ili ako je on trenutno predaleko, to ne valja i odbija, tj. unazađuje. Isto tako, mlade bi trebalo podsticati da se razvijaju u raznorodnim pravcima, čime se uvećava mogućnost za njihovo ispunjenje, ostvarenje, zadovoljenje…
Vi, kao vaspitač, prenosite na dečicu ono što nosite u sebi. I ono što vam je plus i ono što vam je minus. Oslobodite se perfekcionizma koji vas guši i budite zadovoljni onim što jeste sada. To je preduslov da radosno tragate za boljitkom i sa ponosom dosegnete još dalje. Usadite u svoju i duše mladih koje gajite, da ‘nema puta ka sreći, sreća je put’.

Neka druga blaga

Potpuno sam deprimirana činjenicom da naša deca nemaju nikakve šanse u budućnosti. Jer, kakav je smisao života ako nema nade za životno zadovoljstvo i blagostanje?
Majka sam troje dece i očajna sam. Ajde što se ja čitavog života mučim. Ali, šta njima da kažem? Živimo u zemlji koja je bedna i nesrećna. Ni za sto godina stvari se neće bitno promeniti nabolje. Kada gledam kako žive njihovi vršnjaci po Evropi, dođe mi da se ubijem. Svaki dan se pitam što sam ih uopšte rađala. Osudila sam ih na patnju, neuspeh i nesreću.
Šta smo mi to Bogu zgrešili pa da ovako ispaštamo?

Ne znam šta će Bog imati da vam kaže kada za to dođe vreme. Ali mislim da bi do tada trebalo da se pozabavite nekim odgovorima koje dugujete sebi.
Da li ste vi, poštovana gospođo, očajni, izmučeni, nezadovoljni, nesre-tni, bez perspektive i nade u budućnost? Mislim vi, najličnije, nezavisno od uloge brižne majke. Da li ste deprimirani totalno, da li patite do granice neizdrživog? Molim vas da se pažljivo preispitate o tome. Svaki čovek u svom životu ponekad dotakne ivice smisla života i opstanka. Ako ga mračni ambisi hipnotički mame i ako to stanje potraje, najbolje je da potraži stručnu pomoć. Za neko vreme, dok opet zraci sunca ne ogreju dušu.
Subjektivna osećanja beznađa se potenciraju i objektivnom brigom za potomstvo. Odgovornošću koju osećamo prema onima koje smo stvorili. No, pre svega dužni smo da sami dodatno ne opteretimo one koji su nam na staranju. Mladi, srećom, imaju neku sasvim drugu energiju, vizuru života, neokaljane duše, sve potpomognuto žilavošću prirode. Najosnovnije i najviše što kao roditelji možemo za njih da učinimo, to je da ih volimo, da im se radujemo i uputimo ih, sopstvenim primerom, kako da se ushićuju životom. Da ih podstaknemo da optimistično gledaju na sebe, život i svet koji ih okružuje. Da ih negujemo i osnažimo kako bi se u svojoj koži osećali kao ‘svoj na svome’, prihvaćeno, bezbedno i ugodno. Stvarajući takvu klimu u porodici, deci darujemo ne-procenjivo blago.
Vrednost koju ne mogu kupiti sva materijalna dobra ovoga sveta. Materijalno možete kupiti samo materijalnim. A duhovno zadobiti samo duhovnim. To su dva sveta, u dve ravni. I, bez ikakve dileme, duhovna dimenzija je primarna i nadređena materijalnoj. Od kada je ljudi, sveta i veka i do kada ih bude. To je, jednostavno, prirodni zakon koji ne podleže čovekovoj volji ili uticaju. Pa, ako čovek to shvati i povinuje se, ima budućnosti. A ako ne uspe, time će sam poništiti sebe. Ali ne i prirodni zakon opstanka.
A da je zaista samo tako potvrđuju istraživanja o životnim uslovima mladih po evropskim, materijalno naprednim državama. Tamo je opšta materijalna situiranost visoka, kao i situacija u zdravstvu i obrazovanju. Ali, deca se subjektivno osećaju iznenađujuće nesigurno i njihovo životno zadovoljstvo ne prati u punoj meri materijalno blagostanje. Pre svega zbog toga što veoma malo viđaju svoje bližnje i sa njima ne ostvaruju prisne emotivne odnose. Te se osećaju, i pored svega materijalnog što imaju, usamljeno, neprihvaćeno, nelagodno i pesimistično kada je u pitanju buduća životna perspektiva.
Znači, što se tiče objektivnih činjenica, nisu naša deca osuđena na propast, nesreću, patnju i neuspeh zbog toga što su rođena u materijalno siromašnijoj državi. Njihovo ži-votno zadovoljstvo i blagostanje ne mere se prevashodno novčanim aršinima. Srećom, postoje duhovno-emotivna blaga koja se ne kupuju paricama. Ona se samo poklanjaju. Od čiste duše, čistoj duši. U ime nepresušnog blagostanja, na devet desetina teritorije ove naše planete.