Europapress Izdanja

OK!
Broj 64

Neka ostane među nama

Na pisma odgovara: Tanja Primorac

Duhovni zakoni

Samonikla sam, kao korovska biljka. Moji majka i otac nisu se mešali u svoj roditeljski posao. Bila sam prepuštena samoj sebi od najranijeg detinjstva. Izbauljala sam i evo me danas u popodnevu života.
Nekako sam se pomirila sa takvom sudbinom. Možda bih ja, da sam bila na mestu svojih roditelja, bila i gora od njih. Oni su došli sa sela u grad, sticali su od nule, školovali se, kao mladi dobili mene, itd. Nisu postigli da dopru do moje duše, osim što su me hranili, oblačili i imali smo gde da živimo.
Ja sam oduvek bila preosetljiva, svojeglava, hrabra, dobrodušna i uporna. Škola mi je dobro išla. Rano sam se udala, rodila decu kojoj sam se posvetila, gradila uspešnu karijeru, imam zadovoljavajući odnos sa mužem, stekli smo sve što nam treba. Sve je išlo kako sam unapred zamislila i napornim trudom realizovala. Sama svoj majstor.
E, sad, kada sam taman pomislila da mi se može sve što hoću, ne lezi vraže. Šta god pokušam da napravim, ne ide po mojoj volji. Koliko god da su mi namere čiste. Koliko god da pametno smislim i precizno izvedem. Koliko god da se trudim i upirem kada se ne da. Nekako se izmigolji, izokrene nenadano, desi se nešto što se nikako nije dalo predvideti.
A to mi je nezamislivo i nedopustivo. Gde to meni da se desi? Meni koja sam oduvek uspevala u svemu, samo sopstvenim naporima. Meni koja sam ni iz čega stvorila sve na ovome svetu.
Toliko me ta životna dešavanja remete i uznemiravaju, da nemam reči. Čini mi se da se ceo moj svet urušava i da nema dalje. Kao da se gubi ta moja svemoć, a sa njom i ja.
Šta mi se to dešava? Šta ću ja sada?

Poštovana gospođo, ništa ne brinite. U dobrim ste rukama. Onog Nečeg što je ni iz čega stvorilo sve, daleko pre nego što ste vi dospeli na ovaj svet. Da se igrate Njegove uloge. Ako sada uspete da prihvatite svoju ograničenu ljudsku moć, dobićete šansu da naslutite neuporedivu, nebesku nadmoć. Potpuno razumem da ste kao dete morali u sebi da učvrstite osećanje svemoći. Ono vam je pripomoglo da samostalno preživite, što uspešnije. Bili ste plemeniti, hrabri, pametni, vredni i uporni. Stvorili ste sve što ste zamislili. Kažete, sama svoj majstor. Eto, da pojednostavim, pa podržim kako ste isključivo vi zaslužni za svoj ovozemaljski uspeh. Zažmuriću na jedno oko, pa neću cepidlačiti oko toga što su vas od rođenja krasile uzvišene osobine. Neću ni da potenciram kako su vam se zamisli realizovale tako, neobično, glatko. Ne bih da umanjujem vaše zasluge. Naprotiv, svaka vama čast. Veliki ste borac i napravili ste maksimum od prve polovine svog života.
To prepodne ljudskog života iziskuje da što više korisnog steknemo. Pa i naučimo što-šta o sebi i onome što nas okružuje. A sve to radi toga da u drugom delu svog, zrelog, života spoznamo da iznad zemaljskog, materijalnog i ličnog, postoji još Nešto. Ljudi ga zovu Viša Sila, Bog/inja, Veliki Majstor/Arhitekta, Onostrano, Svet(l) ost, Energija, Nebo, Duh, Uzvišenost… Dok drevni spisi kažu da To nema ime, ali da prebiva i u duši čoveka. Došlo je vreme da se upoznate. Moglo bi se reći da Dušom ljudskom, u početku, preovladava materijalni nagon samoodržanja. Dok bi kasnije trebalo da dominira duhovni nagon samoodržanja. Ko do njega ne dopre, prestane da postoji, psihički ili/i fizički. Znači, ovo što vam se sada dešava potencira da osvestite granice svoje ljudske moći i nemoći. I da osetite kako postoji još Nešto, tj. došlo je vreme da se srodite sa tim da lični razvoj sada od vas zahteva duhovnu dimenziju. A to, pre svega, iziskuje ubeđenje da je zemaljsko dole, a nebesko - iznad. Za opšte dobro. Dokle god gordo pokušavate da nešto tu preinačite, zakoni života će vas onemogućavati. Njih ne možete promeniti. Već samo sebe usavršiti, da biste bili u harmoniji sa njima.
Sretno!

Pravi put

Rođen sam u gastarbajterskoj porodici, u zemlji mračnoj i hladnoj. Ali ne baš toliko, koliko atmosfera u mojoj porodici. Ni dandanas ne znam šta se tu sve dešavalo, osim da mi se od toga ledila krv u žilama.
Srećom, malo sam živeo sa roditeljima, jer sam svaki čas odlazio u bolnicu. Za prvih petnaest godina, u nekoj od zdravstvenih ustanova boravio sam 45 puta! Svaki put po nekoliko meseci. Ili, jednostavnije, od rođenja do petnaeste godine u porodici sam bio nekoliko meseci godišnje. Verovatno se pitate od čega li sam toliko bolovao. I ja se pitam, al’ nemam precizan odgovor.
Mogu samo da kažem kako u svom zdravstvenom kartonu imam pobrojan nepregledan niz bolesti. Majka je opise najrazličitijih simptoma davala lekarima, oni uredno beležili i temeljito ispitivali, ali bih uvek bio otpuštan iz bolnice a da nije tačno utvrđeno od čega sam to ja, zapravo, bolovao.
I tako, bolest za bolešću, bolnica za bolnicom, ispitivanje za ispitivanjem, dok nisam pobegao iz te poslednje bolnice. Nisam se vratio ni kući, niti ostao u toj mračnoj zemlji, već sam pobegao veoma daleko od svega toga.
Danas sam zreo i ostvaren čovek. Nisam uspostavio nikakav kontakt sa porodicom, a i ne nameravam. Što je vreme više prolazio, bilo mi je jasnije kako se u mom detinjstvu nešto čudno i bolesno dešavalo. Sada znam kako je tada najsvetlije razdoblje bilo ono moje bivanje po bolnicama. To su bile bogate i sređene ustanove, imao sam društvo vršnjaka, a i lekari su se brinuli o nama.
E, da, od kada sam pobegao iz svega toga, nikada se nisam razboleo, ni od čega. Zdrav sam kao dren! A sve vreme očekujem da završim na kliničkim ispitivanjima. I to je ono što me muči i proganja. Ne mogu da se oslobodim nelagode vezane za potencijalno obolevanje, imam u sebi neku crnu rupu koja zjapi i ne da mi mira.
Poštovana, draga Saveta, imate li koju toplu reč i za mene?

Drago mi je što ste uprkos tako bizarnom početku svog života ostali duhoviti i zdravi, kako fizički tako i mentalno. Mora biti da ste od čvrstoga kova i kvalitetnog materijala satkani.
Da biste iščistili crne rupe koje vas tište, najbolje bi bilo da se posvetite psihoterapiji. Ima neka mračna tajna vezana za vašu porodicu i odrastanje. Ona će izgubiti svoju snagu i uticaj sa vašim osvešćivanjem i pročišćavanjem. Te, nadam se, tako zauvek iščiliti iz vašeg života.
Ovo kako opisujete svoje detinjstvo, mene asocira na jednu pojavu, koja još nije dovoljno poznata i jasna. Zove se Minhauzenov sindrom preko posrednika. Radi se o namerno izazvanom zlostavljanju dece, najčešće od strane majke. Kada počinilac potencira/izaziva psihofizičke simptome kod žrtve, koja se zatim uporno podvrgava medicinskom ispitivanju i lečenju. Kako i zašto dolazi do toga, trebalo bi proučiti, al’ da tu ima neke patologije, neosporno je.
Verovatno ste to i sami nesvesno osetili kada ste odlučili da pobegnete daleko i nikada više ne kontaktirate sa svojim roditeljima. S obzirom na to da živite zdravo i ostvareno, rekla bih da ste za sebe izabrali pravi put.
Nije čudo što vas uznemirava detinjstvo koje ste proveli inventarišući po bolnicama. Bilo bi nenormalno da je drugačije. Ma kako da su ta mesta bila sređena, ipak je to neprirodna sredina za odrastanje zdravog deteta. Osećaj da vas vreba neka bolest pokupili ste tada. Što od tog porodičnog mraka koji se preručivao na vaša nejaka pleća, što od bolesničkog okruženja u tim ustanovama gde ste odrasli. Ali, da ste otporni i zdravi, vala, barem vi imate medicinskih i životnih dokaza na pretek.
Možda je baš sada, kada ste stabilni i bezbedni, pravo vreme da dovršite tu svoju bolesničku epizodu. Davno ste, uspešno, pobegli iz nje. Fizički.
I psihički ste je nadjačali, izgradivši uspešno nastavak života. Još samo preostaje ono što naš narod kaže ‘kada vuka ubiješ, u jamu ga baci’.
A draga Saveta vam, poštovani, poručuje da se obrisi mrtvoga vuka već naslućuju u jami.