Europapress Izdanja

OK!
Broj 48

Neka ostane među nama

Na pisma odgovara: Marta Mratinković

Ruski rulet

U braku sam 22 godine, fakultetski sam obrazovana, lepa, zgodna, negovana. Imam dvoje odrasle dece, dve devojke, a meni je četrdeset peta. Udala sam se iz ljubavi. Posle dve godine braka sam se porodila, i od tada kao da je sve pošlo naopako. Od divnog, pažljivog muža, postao je agresivan, ljubomoran, vređao me bez razloga, ponekad za glupost i istukao, pa sam na posao išla u modricama. Napustla sam ga i s detetom otišla kod mame.
Onda je on dolazio, molio, klečao, obećavao da će se popraviti, da me više neće tući, tvrdio da me voli i da ne može bez nas dve. Kamo sreće da sam tada bila jaka i ostala pri svome. Vratila sam mu se najviše zbog kćerkice koja je svakodnevno plakala i tražila tatu, a verovatno i što sam ga volela. Godinu dana je bilo u redu, a tada je došlo drugo dete i opet sve po starom. Nekoliko dana bude dobar, taman pomislim da se popravio, a onda iz čista mira podivlja, tuče, vređa, gađa te čim stigne. Dizao je ruku i na oca i majku, otac se nekoliko puta i tukao sa njim, ali je pre nekoliko godina umro. Otada je moj muž još gori, jer mene, svekrvu i decu nema ko da zaštiti. Vređa majku, psuje, kad pokušam da je zaštitim, onda i ja dobijem batine i psovke. Svekrva mi je divna žena, mnogo se lepo slažemo i pomažemo, nekad mi se čini da me voli više nego sina.
Razmišljala sam mnogo puta da se razvedem, čak me sada i deca podržavaju u tome, a ni sama ne znam zašto sve ovo trpim. Najviše mi je žao kćerki, da ih razdvajam posle razvoda. A ni ovo nije život, jer on pored mene i svekrve tuče i decu, onda me one mole da odemo negde i živimo u miru. Kažu mi da sam guska što trpim sva ova njegova poniženja, uvrede i batine.
A ja sam se jednostavno pomirila s tim, povukla se u sebe. Ako mi se neko od kolega ili poslovnih partnera javi na ulici, odmah kreću ispitivanja - ko je ovaj, odakle ga znaš, što ti se javlja. Muž mi je bolesno ljubomoran, godinama, po njegovim rečima, pola muškaraca u gradu su mi ljubavnici. Ja sam mu bila verna sve ovo vreme, i pored svih poniženja bila sam dobra supruga, domaćica, majka. Mene u komšiluku uzimaju za primer idealne žene. Brak je za mene bio svetinja sve do pre nekoliko meseci.
Pre godinu dana u naše preduzeće je došao jedan dečko, dvadeset godina mlađi od mene, lep, obrazovan, pametan, fino vaspitan. Pri upoznavanju sam osetila nemir, ali sam to zaboravila. Viđali smo se na poslu, šalili, radili, ali je prema meni uvek bio nekako pažljiviji i prijatniji nego prema drugim koleginicama. Nakon nekoliko meseci čudnih pogleda i postupaka na moj mobilni telefon počele su da stižu poruke kako više ne može da izdrži da me samo gleda, da je zaljubljen u mene od prvog dana, da sam ja idealna žena o kojoj je maštao. Odgovorila sam mu da to ne dolazi u obzir, da sam udata (on je oženjen dve godine i to ženom starijom od njega), da je između nas razlika u godinama ogromna, da mogu majka da mu budem i da ne kvari naše prijateljstvo, jer ga cenim kao kolegu, i da više ništa između nas ne može biti… Odbijala sam ga nekoliko meseci na razne načine, ali svaki put kada sam ga srela, videla sam ogromnu čežnju u njegovim očima. I onda, posle još jedne svađe i vređanja u kući, poklekla sam. Bili smo sami, prijala mi je bliskost koju nemam već godinama, ljubili smo se prvo nežno, pa onda divlje, požudno… Zaljubila sam se i izgubila glavu. Za ovih šest meseci bili smo svega tri puta zajedno sami, van Zrenjanina (gde živimo) jer se plašim da me muž negde ne uhvati i ne ubije. Stalno smo u kontaktu, viđamo se svakodnevno, na poslu razmenjujemo nežnost pogledima, dodirima kad nikog nema u našoj blizini, porukama. Dnevno mi šalje hiljadu takvih poruka (naravno samo za vreme radnog vremena i na drugi telefon), govori da me voli, obožava, da ne može bez mene, da razliku u godinama i ne primećuje. Što je najgore, ni ja tu razliku u godinama ne vidim kao prepreku, jednostavno smo se našli i dišemo kao jedno. A ja sam se izgubila. Noćima ne spavam, smršala sam. Krivim sebe što sam to uradila, to nisam smela da dozvolim, pročuće se po preduzeću. Od poštene žene, koja je uvek osuđivala takve postupke kod drugih, postala sam razvratnica. Teško mi je da u oči pogledam decu i muža, kakav god da je. Nikako nisam mogla da opravdam takve žene, a sada sam i ja jedna od njih. Pokušavala sam da nađem neki izlaz, da prekinem, jer ovo ničemu ne vodi, ali ne mogu. Shvatila sam da se ponašam kao da imam dvadeset godina, i da je on dečko za moju kćerku, a ne za mene. Ali, ne mogu bez njega, a ni on bez mene. A onda pre mesec dana moj muž dobije poruku da sam sa ovim dečkom u vezi i onda, već znate, nastaje pravi pakao. U kući su svakodnevne svađe, vređanja, ponižavanja, batine. Sada me i te batine više ne bole, jer osećam da sam srećna. Naravno, nisam priznala ništa, jer bi me stvarno iskasapio nožem, kako kaže.
Deca i svekrva me brane, kažu da meni veruju, da to ne bih uradila, da nisam takva i da je to poruka nekog ljubomornog sa posla. A ja sam ih sve izneverila, lažem ih, kad je slobodan, muž čuči ispred zgrade gde radim da vidi s kim idem na pauzu. Po podne mi proverava telefon, pretura po tašni.
Ne znam kuda ću sa sobom, šta dalje da radim? Uvek sam nalazila neko rešenje, sada sam potpuno posustala i umorila se od svega. Nemam izlaza, u začaranom sam krugu. Znam samo da ovog dečka volim svim bićem, i on mene, a ne vidim nikakav izlaz. Molim vas, dajte mi bar vi kao drugarica neutralno rešenje, pametan savet.

Tražite od mene drugarski, pametan, neutralan savet, poštovana Napaćena? Tako nešto - ne postoji. Jer ako je drugarski, onda ne sme da bude neutralan, a ako je pametan, tada od 'drugarskog' nema ništa. Tako da vi od mene ne želite jedan, nego cela tri saveta. Krenimo, dakle, redom:
Drugarski:
Nije za javno objavljivanje.
Pametan:
U ovakvoj situaciji, pametnog saveta, nažalost, nema. To otuda što već odavno u vašim potezima i reakcijama, poštovana Napaćena, pamet i ono što je razumno i mudro uraditi - nisu bili vaši vodiči. Što ste se rukovodili mnogo čime, ali pameću? Ne bih rekla.
Neutralan:
Godinama ste živeli u bolesnom braku, svesni samo ludila one druge strane - svoga muža - i potpuno ignorišući sopstveno učešće i doprinos tom paklu od doma. Uspeli ste da postanete nesvesni toga kako trpljenjem i mazohizmom samo potpomažete i podržavate njegov sadizam, ostajući lično bez odgovornosti za to što svojim pristankom na takav ZAJEDNIČKI odnos od svoje dece pravite taoce svoje slabosti i pasivnosti. A onda, kada su decenije negovanja tog sado-mazohističkog odnosa već načisto metastazirale u tešku bračnu i porodičnu bolest, kada je izgledalo da katastrofalna varijanta ne može biti gora, vi ste odlučili da je pojačate još i više. Uz muža koji redovno oštri nož za klanje, započeli ste vezu sa vršnjakom svoje dece, koji je još i oženjen. I tada vam batine vašeg supruga postadoše još i slađe (?!?) Pitam se da li vi to režirate neki budući masakr? Vaš, vašeg ljubavnika, možda i nekog od vaše dece? Šta je to što vas uopšte može trgnuti i zaustaviti od pravljenja potencijalno smrtonosnih kombinacija? Da li su, sa godinama, vašem mazohizmu i paćeni štvu standardna mučenja nasilnog muža već postala slaba pa ste rešili da ga 'podbodete', da pojača vrstu i stepen povređivanja? Ovo što ste uradili - i još uvek radite - jeste vrlo opasna, samoubilačka igra. 'Ruski rulet'. Tako joj je ime.