Europapress Izdanja

OK!
Broj 44

Zdravko Čolić

Sada su mi kćerke najvažnije

Najveća muzička zvezda nekadašnje Jugoslavije i posle trideset pet godina karijere neodoljivom harizmom osvaja publiku svih generacija, stalo mu je da svako sa njegovog koncerta ode uveren da je pevao baš njemu, i mada on i supruga Aleksandra ne opterećuju kćerke njegovom popularnošću, starija Una ipak ponekad kaže: 'znaš li ti ko je moj tata - Zdravko Čolić'

Piše: Sanja Purić
Photo: Gloria press

Da mu nema ravnog na ex-jugoslovenskim prostorima, Zdravko Čolić je pokazao na nedavno održanom koncertu u Skoplju pevajući na gradskom trgu pred više od sto hiljada ljudi. Buru emocija izazvao je i nekoliko dana kasnije u Vršcu, a turneju započetu prošle godine na senzacionalnom koncertu na Marakani, tokom koje je nastupao u Sarajevu, Novom Sadu, Kanadi i Americi, nastaviće ovoga leta u Hrvatskoj. Ovaj večiti mladić, koji je na muzičkoj sceni već trideset pet godina, kaže da su ga kćerke, naravno, malo promenile, ali da njegovim obožavateljkama nije smetalo to što se oženio, naprotiv. Žene su mu uvek bile inspiracija, iako je imao samo tri ozbiljne veze, a smatra da su nekada kod dugih zabavljanja samo trenuci bitni.

Mnogi ljudi, čak iako nisu vaši fanovi, svedoče da se na vašim koncertima oseća neka jaka energija, kao da oko sebe širite pozitivno duhovno polje. U čemu je tajna?
- Presudna je moja želja da budem pozitivan, da prenesem pravu emociju. Danas svi, čak i u političkim emisijama, pričaju o toj energiji. Zaista verujem da je čovek emituje, neko dobru, a neko negativnu. Verujem u dobre ljude i vibracije, energiju koja izlazi iz aure, duše. Kod mene je to u početku bila samo želja da se ljudima dopadne ono što radim, i da sa koncerta odu zadovoljni. Kako je vreme odmicalo, tako sam u sebi prepoznavao više od toga, tu neku malu harizmu koja ti jeste ili nije data.
Da li je to uzajamno, da li je publika ta koja vam uzvraća ili možda i pojačava tu energiju?
- U početku ti moraš da je daš publici. U prvih petnaest minuta od tebe sve zavisi. Najpre da kod publike stvoriš uverenje kako sve držiš u svojim rukama. Ta nagomilana energija mora da krene od tebe. Kada se, i ako se rasprostre po publici, onda dobijaš ono zbog čega je vredelo raditi. Muzika i ljudi koji je slušaju postaju jedno. Ako stvar pukne, pukne u tih prvih petnaest minuta.
Zar je bilo i pucanja?
- Naravno da jeste. Svašta je bilo. Ako nisi u dobroj formi, to jednostavno ne izađe iz tebe. I publika to zna. Osetiš po aplauzu, uzdahu, pevanju, čak i kod manje temperamentne publike. Ili ih podigneš na noge, ili ne. Oni koji dođu da te slušaju zavise od tvoje energije i tvog raspoloženja.
Kako uspevate da svako ko dođe misli da pevate baš njemu? Vi kao da stvarno vidite ljude u publici.
- Dužnost

… nastavak teksta Vam je dostupan u štampanom izdanju.