Europapress Izdanja

OK!
Broj 43

Neka ostane među nama

Na pisma odgovara: Marta Mratinković

Fini maniri za fine osobe

Meni je četrdeset, mužu četrdeset dve, i oboje smo inženjeri, a kćerka nam ima četrnaest. Dobro se slažemo, razgovaramo i razumemo jedni druge. Ali, skoro se desilo nešto oko čega polemišemo, a stavovi nam se razilaze. Na jednom druženju sa još dve porodice, s kojima se inače često viđamo, žena dugogodišnjeg prijatelja moga muža ponovo je, pred svima, bila bezobrazna prema meni. Nije joj to prvi put, i lično mislim da ima dubljih psihičkih problema, ali se naši muževi znaju i druže od detinjstva, naša deca takođe, pa prelazim preko toga jer mi stvarno ne smeta. Prosto mi nije dovoljno bitna da bih obraćala pažnju na nju. Ali, muž i kćerka ne misle tako, i jako su mi zamerili što pred društvom dozvoljavam da mi ‘spušta’ i bude drska prema meni. Smeta im i nervira ih njeno ponašanje prema meni, a još više to što ne reagujem na njen prostakluk čime ostavljam sliku manje vredne osobe, ‘jadnice’, kako to kaže moja kćerka i ‘kravice’ (sa tetrapaka za mleko). Ona mi zamera da sam bez dostojanstva i da ju je bilo sramota od druge dece zbog omalovažavanja mene. Čak tvrdi da tom popustljivošću i nju ponižavam. Muž ne koristi toliko reči, ali otprilike misli slično. Moje objašnjenje je da ta žena nije sasvim ‘čista’, da sa takvom osobom neću da se raspravljam pred publikom i dajem joj dodatni podsticaj, i da time čuvam dostojanstvo. Oni tvrde da je ona takva samo prema meni, a ne i prema drugima iz društva. Da li i šta treba da preduzmem?

Rekla bih, poštovana čitateljko, da su vas, još odmalena, roditelji vaspitavali po onom čuvenom principu 'pametniji popušta'. I to je dobro uputstvo za mirna vremena i društvo uljudnih i pristojnih. S tim što je glavna mana takvog ponašanja u tome da onda potpomažemo da ovim svetom dominiraju oni koji pametni - nisu. Slično onome što se već formiralo kao način ponašanja te nepristojne žene iz vašeg društva prema vama. I - zanimljivo - SAMO prema vama. Što bi govorilo u prilog onoga kako celu tu situaciju opažaju i procenjuju vaša kćerka i muž. Izgleda da je vaše razumevanje i toleranciju pomenuta gospođa shvatila kao nesposobnost da je zaustavite. Da je registrovala kako u celom tom vašem višečlanom društvu jedino vaše granice može drsko da prelazi, a da vi nećete (moći ili smeti?) da je postavite na njeno mesto.
Razumem i verujem vam, poštovana čitateljko, da osećate kako ne može da vas uvredi ili ponizi onaj koga procenjujete kao nekog ko nije baš sasvim 'čist'. Da ne želite da se iscrpljujete svađajući se i natežući se sa svakom bezobraznicom na ovom svetu. Ali, vi niste sami. Očigledno to vređa vašu devojčicu i muža. I oni čekaju da se vi zauzmete za sebe i svoj integritet na način koji nije pasivno povlačenje i popuštanje kao dosad. Shvatam i da je to naročito važno vašoj kćerki koja ima potrebu da vidi kako umete da izađete na kraj sa sopstvenim vršnjacima i da znate da pokažete zube onda kada neko od vas pravi ‘krpu’. Verujem da je postiđuje i boli ono što ona doživljava kao vašu nedoraslost situaciji i pomanjkanje zdravog poštovanja i borbe za sebe.
Zato vas pozivam, poštovana čitateljko, da pokušate da situaciju posmatrate ne samo iz svoje već i iz pozicije drugih, da probate da sagledate kako vaša reakcija deluje iz perspektive vašeg muža i deteta, kao i ostalih ljudi iz vašeg društva. Možda ćete i posle toga zadržati svoj stav i odnos prema svemu tome. A moguće je i da ćete se više približiti onoj Krležinoj misli da ne možemo uvek, kada nam neko lupi šamare, na to odgovoriti - gospodskom ćutnjom.

Čudo zvano hormoni

Naša veza je započela burno i strasno. Upoznali smo se na dočeku 2006. i odmah se 'smuvali', iako smo na doček oboje došli sa svojim boljim polovinama. Ali, u naletu strasti, koja je rušila sve pred sobom, te svoje prethodne višegodišnje veze smo prekinuli i nakon pola godine počeli da živimo zajedno. Sve vreme su naša ljubav i zaljubljenost gorele istim žarom. 'Gorele', kažem, jer u poslednjih nekoliko meseci uviđam da smo polako počeli da se hladimo. Ne mogu reći da je naša ljubav nestala, ali nekako ne treptim neprekidno od uzbuđenja, leptirići mi ne lete u stomaku svaki put kada ga ugledam, ne vodimo više ljubav svaki dan, čak se događa i da se pred spavanje samo ljubimo i onda zaspimo. Vidim iste 'simptome' i kod njega, i pitam se da li je našoj ljubavi kraj, što bi mi baš teško palo jer je stvarno velika ljubav bila u pitanju, možda je još uvek, ja to ne umem da procenim. Planirali smo i da se venčamo i imamo bebu. I šta sad?

To što se događa vama i vašem momku, poštovana čitateljko, sasvim je normalno. Vaš je 'slučaj' prosto knjiški, jer otprilike dve godine od početka veze u našim telima se događaju velike hormonske bure, koje su odgovorne za strasti i leptiriće u stomaku. Ono što su naučnici utvrdili jeste da posle tog roka organizam prestaje da ih luči. I šta onda?, kako to vi pitate. Zar je ljubav gotova? Zar je nama ljudima data tako crna sudbina, da nakon te magične dve godine sva čar i zaljubljenost nestaju? Ova priča o strastima i voljenju, na svu sreću, ima srećan kraj. Jer kako prestaje udar hormona zaduženih za zaljubljenost i uzbuđenje, tako se povećava lučenje jedne druge divne supstance bez koje nema prave ljubavi, beba i pravljenja porodice. To su hormoni bliskosti i međusobnog emotivnog povezivanja.
Zato nisam žalosna zbog smanjenja strasti između vas i vašeg momka, poštovana čitateljko. Niti vidim krah. Pre spremnost za prelazak na novu, višu stepenicu u vašem odnosu. Iz zaljubljenosti prema ljubavi. I ka toj bebi koju oboje priželjkujete. Čestitam!

Tajna devet života

Posle nebrojenih muka i peripetija uspela sam da zadržim trudnoću i rodim svoga sina. Kažem da zadržim, zato što sam imala nekoliko spontanih pobačaja, od toga jedan u visokoj trudnoći. Moj sin je rođen kao nedonošče, ali velikom pažnjom i negom svih nas, naročito mene, uspeli smo da poraste i u septembru smo mu proslavili jedanaesti rođendan. On je dobar i poslušan dečak, ali u poslednje vreme počeo je za svašta da se buni, traži razne stvari koje pre nije, hoće mnogo da ide napolje, kod druge dece, slabije mu se uči, a više bi tako skitao. Ja mu  to, naravno, branim, borbe vodim s njim da ga zaštitim od lošeg iskustva i njega samog. Ne očekujem da on meni za to kaže 'hvala’, ali me je ipak jako pogodilo kada je nedavno dao komentar povodom naše mace i njenih mačića. Znate kako su mačke majke na određeno vreme, paze mladunce dok su mali, i čim ih nauče osnovne stvari, prestaju da budu vezane za njih. Kada se to dogodilo i sa našom macom i mi počeli da poklanjamo mačiće, moj sin je ozbiljno rekao kako je prava šteta što i ljudske mame nisu na određeno vreme, pa da puste svoju decu na miru. Nisam htela da se svađam sa njim, nisam mu ništa rekla, samo sam se gorko isplakala kada sam ostala sama. Zar tako da misli i oseća, da li sam ja to zaslužila? Kako mačke mogu da budu bolje majke od nas koje ceo život posvetimo brizi za svoje dete? Za srce me je ujeo.

Deca vam slome srce, poštovana čitateljko, to je opšte poznata stvar. I to mnogo više no jedan put. A da li je bolje biti majka na određeno ili neodređeno vreme? Ko bi to mogao precizno da izmeri. Mada, ima nečega u komentaru vašeg sina. Možda je baš to presudan faktor zbog kojeg mačke imaju devet, a ljudi samo jedan život. Možda su nam ostalih osam uzele baš - materinska strepnja i briga. Ko zna?