Europapress Izdanja

OK!
Broj 43

Neka ostane među nama

Na pisma odgovara: Marta Mratinković

Gostovanja i drugi faktori

Muž, mlađi sin i ja smo, po pitanju finansija i trošenja, tipični Srbi. Što znači da nam uvek nedostaje novca pred kraj meseca, pozajmljujemo i posle nam je teško da vraćamo. Ne znamo da štedimo, a i kada imamo, prosto nekako potrošimo. Kao da nam novac klizi kroz prste. Samo je starija kćerka sasvim drugačija. Kao da ju je neki Nemac pravio, a ne moj Bora, jedino ona u našoj kući stalno ima para, nikada nije u minusu, nema nijedan kredit a ne zarađuje više od nas. Ona čak uspeva da uštedi i da s tim novcem ode na odmor. Njeni prsti nisu šuplji. Često pričamo o tome na koga li je, ni moja ni muževljeva familija nisu takve, mi smo više za ono da živimo sadašnji trenutak, a za sutra - videćemo sutra. Koje je to čudo umešalo prste, pa je samo to dete toliko suprotno od nas? Uopšte ne volimo što je takva škrtica.

Sva su vam tu čuda moguća, poštovana čitateljko. Nemci su često 'gostovali' na ovim našim prostorima, što kroz ratovanje, što turistički.
Osim genetike, nemojte, poštovana čitateljko, baš tako olako da odbacujete ni uticaj vas - porodice - na njen razuman odnos prema novcu. Možda ju je baš posmatranje vaše (o)lake ruke spram trošenja para i navelo da ona s njima postupa - upravo suprotno.
Kod neke dece preterana opuštenost i nonšalancija porodice po pitanju ozbiljnih stvari - a novac je svakako jedna od njih - ne izaziva i njihovo opuštanje i smirenje. Naprotiv. Često takvo ponašanje roditelja provocira u njima najrazličitije strahove od previše neizvesne sutrašnjice i stalno im gaji sumnju da li će ovi biti u stanju da ih, u slučaju neke potrebe ili nevolje, zbrinu na pravi način. Imaju osećaj da posmatraju ležernog pijanca koji šeta ivicom provalije i, ne samo da ne uviđa kako to nije mudro, već još sav i 'cveta' od ponosa što je tako 'kul'.
U jednoj istoj porodici događa se da deca različito odreaguju na isto pona šanje roditelja. Kao i u vašoj kući, poštovana čitateljko, sin je preslikao vaš način odnosa prema životu. Pa i prema novcu. Vašoj kćerki očigledno nije prijalo da se 'opusti’ i sa vama 'udari brigu na veselje'. Njoj je bio potreban veći stepen  kontrolisanja sopstvenog života i sopstvenih impulsa. Paradoksalno i suprotno od vas, ona nije neko ko se smiruje 'opuštanjem', već sigurnost dobija iz osećanja moći da vlada sobom i svojim životom. Koliko-toliko. Da, za početak, ima kontrolu barem nad - svojim novčanikom.

Za svakog ponešto

Pretpostavljam da će ovo o čemu ću vam pisati izgledati nevažno ili kao preterivanje. U svetu ratova, gladi, prezaduženosti, kriminala, mene sve više muči sledeće. Za sebe mislim da sam dobra i pozitivna osoba, nastojim da budem uvek nasmejana, ljubazna i raspoložena. Jednostavno, verujem da bi ovaj svet bio mnogo bolje i lepše mesto za život kada bi svako od nas uložio taj mali napor da bude uljudan i predusretljiv. Međutim, sa godinama se nakupilo već prilično situacija u kojima sam loše prošla zbog toga. Ne da to nije podstaklo druge da mi uzvrate ljubaznošću, već su se prema meni poneli po mome mišljenju - neljubazno. Od raznih muškaraca posle nisam mogla da se odbranim. Nekoliko komšinica iz kraja na moje pristojno 'kako ste' udavilo me je takvim intimnim i životnim ispovestima da mi je sada muka od toga. Nije bilo šanse da se izvučem, jer na moje pokušaje da se uz osmeh oprostim od njih, one su, ništa ne primećujući, nastavljale da me prate neprekidno mi se ispovedajući, ili su me hvatale za ruku i još više mi se unosile u lice, što baš posebno ne podnosim. Da li je u ovoj zemlji još neko pročitao bon-ton, da li su maniri sasvim nestali, da li sam ja poslednja koja se trudi oko pristojnog ponašanja prema drugima.

Teorijski, poštovana Ljubazna, mnoge stvari su divne. Nažalost, u praksi puno toga - 'zariba'. Ono što je u knjizi o bontonu zvučalo izuzetno, u konkretnoj realnosti se nekako čudesno izvitoperi. I deformi še u svoje suprotnosti.
Problem sa ljubaznošću, na primer, može da nastane sa onim ljudima kojima je - iz raznoraznih razloga - teško da imaju mere i granice u ponašanju sa drugima. Sa onima koje kolokvijalno nazivamo 'navalentnim', 'dosadnim', 'gnjavežima'… Činjenica je da postoji jedan broj ljudi koji su prilično 'lepljivi’ i samo traže one čiju granicu mogu da preskoče i da im se 'zakače'. Pa vi njemu sa osmehom 'dobar dan, komšija', a on vas - cap, pa rukom za koleno. Ili se vi komšinici javite kulturno i u prolazu 'zdravo, kako si?', a ona vas na to ščepa za ruku i, s neočekivanom provalom besa i plača krene sa dubinskim ispovedanjem.
Ti ljudi računaju na to da će vam - kada ste već ljubazni - biti neprijatno da ih odbijete ili 'otkačite'. Jer ako biste tako postupili prema njima, onda biste dokazali da vi, u stvari, i niste tako ljubazna osoba. Zato vi stradate zbog svoje potrebe da sebe vidite kao fino stvorenje. I toga što neki drugi - iz kategorije ‘selotejpa' jedva čekaju takve kao što ste vi, pa da se 'instaliraju’ na vas.
Možda niste svesni toga, poštovana Ljubazna, da kada se ljudima osmehnete svojim najširim osmehom i obratite im se najljubaznijim glasom, vi im time pošaljete poruku da ste otvoreni za njih. Da ste spremni da im izađete u susret. Možda niste ni svesni toga da nastupom ohrabrujete njihova očekivanja od vas i u odnosu na vas. I da će neki od njih - oni sa slabijim ličnim granicama - krenuti prema vama prejako. Ili preterano intimno. Možda previ še posednički. Zato vam predlažem da počnete da obraćate više pažnje na signale i poruke koje drugima šaljete svojim neverbalnim stavom, gestovima, bojom glasa… I da proveravate da li možda i vi sami brkate uljudnost i preteranu srdačnost. Onu koja druge poziva da vam priđu mnogo bliže nego što vi to želite i možete da podnesete.
U teoriji, kao što rekoh, ljubaznost je divna stvar. A u praksi? Možda da ipak budemo malo umereniji u isijavanju pozitivne energije koju, u stvari, i ne osećamo u baš tolikoj meri. Nije sve za svakoga, zar ne, poštovana čitateljko? Za neke - širok osmeh kada ih sretnemo. Za neke druge - suzdržana korektnost. A za neke treće? Pored njih samo prođemo. Zamišljeni i odsutni.

Umeće svađanja

Znam da stručnjaci govore kako ne valja kada se ljudi baš nikada ne raspravljaju i da bi muževi i žene valjalo i da se svađaju, a ne da samo ćute i sve što im smeta da zadržavaju u sebi. Ali, mislim da smo moja žena i ja otišli u drugu krajnost i više ne znam šta da radim. Jer često, nakon prvih primedaba i svađe, mi toliko 'zapenimo' da počnemo da potežemo sve i svašta od ko zna kada. U stilu 'a kada si ti onda ono', nešto od pre pet godina, sve neki prastari gresi i sukobi. Onda i ja njoj tako isto, i nema kraja. Vidim da to nije svađa kakva se preporučuje, ovo naše ide u beskonačno. I šta da se radi?

Za svađanje kakvo je ovo vaše, poštovani Mihajlo, stručnjaci za odnose parova kažu da ga valja prekinuti na prastari način. Jednostavnim izlaskom iz sobe. Jer kada više nema argumenata za ono oko čega se svađa pokrenula, pa se poseže za nekim prošlim (i već 'prežvakanim' sukobima) onda je to znak da je ona polovina našeg mozga, koja je zadužena za racionalno razmišljanje, stavljena u drugi plan i da je vođstvo i komandu nad nama preuzeo onaj drugi deo koji je dominantno rukovođen emocijama. U takvom stanju i jednog i drugog naprosto nema mnogo smisla i dalje se svađati, jer takva rasprava prelazi samo u pražnjenje nekakve histerije i gubi ono što svađu čini plodonosnom - svoju kreativnost.
Zato, poštovani Mihajlo, čim vi ili vaša Najbolja Supruga Na Svetu dođete do dela svađe koji počinje sa 'A kada si ti onda…' znate šta vam je činiti. Rukom za kvaku, pa u šetnju. Da se priberete i - otreznite.