Europapress Izdanja

OK!
Broj 43

Moj dom: Aleksandar Serdar

Sonate s poslednjeg sprata

Popularni pijanista i profesor na Beogradskoj i Niškoj muzičkoj akademiji, posle četrnaest godina boravka u inostranstvu vratio se u rodni grad i u stanu na dva nivoa, na Novom Beogradu, stvorio prostor iz mašte u kome, u zavisnosti od raspoloženja, može da kuva za prijatelje ili da se osami

Piše: Tanja Nikolić
Photo: Gloria press

Pijanista Aleksandar Serdar je veliki esteta. Svaki, pažljivo odabran detalj u njegovom stanu svedoči o istančanom ukusu, od neobičnog drvenog čiviluka i stolice sa duborezom, do dela naših najpoznatijih slikara koja ulepšavaju zidove. Ovaj vrhunski umetnik, koji je četrnaest godina živeo u inostranstvu, tvrdi da dom mnogo govori o osobama koje žive u njemu. Kad se pre tri godine preselio na Novi Beograd, u blizini crkve i Fakulteta dramskih umetnosti, nije očekivao da će se tako lako i brzo adaptirati na novo okruženje. Voli da se opušta pored reke, a pošto živi na pola puta između Dunava i Save, odlazi na oba keja. Ipak, dunavski mu je omiljen.
Stan na dva nivoa, na vrhu šestospratnice, sa velikom terasom odakle puca pogled na novobeogradske blokove i Banovo brdo u daljini, prava je oaza mira i tišine.
- Dom je mesto gde prikupljate energiju i snagu za buduće poduhvate, gde možete da budete sami, da spoznate sebe ili se preispitujete. On regeneriše i osvežava - kaže Aleksandar Serdar.
Pošto je obišao skoro čitav svet i svirao na mnogim mestima, sa svakog putovanja je donosio suvenire karakteristične za zemlje i narode koje je posećivao. Tako su neobične visoke stolice iz Tajlanda, kao i statua malog Bude koja krasi jednu od komoda, dok su veliki svećnjaci stigli iz Perua.
  Vrsni muzičar, koji je godine umetničkog i ljudskog sazrevanja proveo u inostranstvu, najpre kod velikog majstora Leona Flajšera u Baltimoru, a zatim na usavršavanju u Italiji i Nemačkoj, nekako je uvek bio posebno vezan za Beograd i svoju otadžbinu. U tom periodu je barem jednom godišnje nastupao pred domaćom publikom, najče šće praćen Beogradskom filharmonijom. Samo jednom je napravio pauzu, nije dolazio u rodni grad dve-tri godine, ali je i u inostranstvu uvek održavao kontakte sa našim ljudima.

Popularna klasika
I kad je 2000. dobio poziv od tadašnjeg dekana muzičke akademije Ljubiše Petruševskog da se vrati i počne da predaje, nije se mnogo dvoumio. Odlučio je da zauvek raspakuje kofere. Povratak, međutim, nije bio sasvim jednostavan.
- Morao sam ponovo da se prilagođavam, da osmatram i učim o mestu i mentalitetu sredine. Kad dugo živi napolju, čovek je često sklon da idealizuje zemlju iz koje potiče, kao i ljude, pa se onda prilično iznenadi kad otkrije da njegova predstava ponekad nema mnogo veze sa stvarnošću.
Ipak, prepoznao je razloge zbog kojih sada ponovo živi u

… nastavak teksta Vam je dostupan u štampanom izdanju.