Europapress Izdanja

OK!
Broj 43

Neka ostane među nama

Na pisma odgovara: Marta Mratinković

Zaraza

Naš otac nije bio alkoholičar, nije čak ni pio. Tukao je zato što je bio besan i naprasit, i malo mu je trebalo da udari. Najče šće je tukao majku, koje nam je, meni i mom dve i po godine mlađem bratu, bilo jako žao. Ali, ona to sažaljenje nije imala za nas. Često je oca podgovarala protiv nas, tužakala šta smo uradili (ništa što nisu i druga deca), izdavala nas iako je obećala da će nešto biti naša tajna. Naročito je umela da ga sačeka kada dođe kasno umoran i još s vrata, dok je gladan, da ga sa suzama dočeka rečima kako je ne slušamo, ne pomažemo joj, ne poštujemo je kao majku. Onda bi on kao ranjena zver skakao sa kaišem na nas. Ubeđena sam da i sada nosimo posledice svega toga. Već odavno ne živimo zajedno, ni u istom gradu, ali me i dalje, mnogo više od njegovih batina boli ta njena majčinska izdaja i to što nam je namerno pravila batine, nama koji smo bili mali i voleli je kao Boga. Kako je mogla da nas tako namešta da nas on muči a da joj ne bude žao, kada je nama, i onako malima i danas, žao nje, bola i straha kroz koje je prošla.

Često bude, poštovana čitateljko, da se za brak nađu, u suštini, slični ljudi. Sa sličnom životnom temom i problemom. Samo što se kod jednoga od njih to mnogo vidi, a kod drugoga skoro uopšte, toliko bude potisnuto i prikriveno da ljudi najčešće zaključe da su oni sušte suprotnosti. A ono - nisu. Naprotiv.
Tako su i vaš otac i majka imali sličan, zajednički problem. S nasiljem. S tim što kod vašeg oca on nije mogao da se ne primeti, a kod nje, krotke i trpeljive, pokazivao se maskiran i samo u 'kućnoj radinosti'. Često se žene odmalena uče da ne budu otvoreno agresivne, naročito fizički. Umesto toga, mnoge od njih nauče da svoju agresiju ispoljavaju na maskiran, pasivan način. Kroz razne pakosti, ogovaranja, tužakanja, izmišljanja i širenja neistina, jadikovanja i kukumavčenja… Verujem, poštovana čitateljko, da u svemu nabrojanom možete da prepoznate i nešto iz 'arsenala' svoje majke.
A kako joj nije bilo žao vašeg bola, bar onoliko koliko ste vi patili zbog njega? Ponekad je onima koji trpe nasilje važno samo da tu bujicu agresije preusmere na nekog drugog. Ne birajući mnogo ko će to biti. Samo da nisu oni. Možda je ponekad i likovala u lakoći kojom je mogla da prevari svog silnika, da ga navede da se ponaša onako kako to ona želi, da ga usmerava i vuče konce njegovog gneva.
U svakom slučaju, poštovana čitateljko, i bolesti porodice ponašaju se slično kao i sve druge, fizičke, na primer. Ako se prvi znaci i simptomi ne leče, ubrzo pokvare i razbole mnoge druge delove. Bolest se širi. Ne više samo na organe jednog organizma, članove jedne porodice, već - kao kod vas i vašeg brata - i na njene naredne generacije, na potomstvo.
Zato je nesreća tako zarazna.

Bogovi padaju na teme

Imam 43 godine, muža koji puno radi, vrlo zahtevan posao i troje dece (9, 6 i 4 godine) koja, takođe, imaju stalne potrebe i potraživanja od mene. Dodajte na to i polubolesne roditelje, koji me svakog dana zovu barem jednom da mi daju podatke o svom pritisku i šećeru - i dobićete otprilike sliku mog života. Stalna trka, gužva, obaveze. Nekako guram, ne kukam mnogo - barem se nadam - a pišem vam zbog najstarijeg deteta, mog sina. Odličan je učenik i nemam problema s njim, ali često, što me strašno nervira, ističe kako je odličan, pa kako je neko u školi bio nevaljao a on nije, pa onda je neko dete kažnjeno, a on pohvaljen. Ne znam zašto me gnjavi takvim stvarima, mislim se: 'Dobro da još i zbog tebe ne moram da razbijam glavu, ali šta sada hoćeš, Oskara što nisi problematičan?', i svaki put mu lepo kažem da on ne uči za mene, nego za sebe i da će on od toga imati koristi kroz život. Ali, za pola sata ili sutradan, eto njega ponovo s nekom poučnom pričom kako je bio dobar, a zapravo je samo uradio ono što treba. Kao da ja svakog dana tražim od šefa da me pohvali i istakne što radim svoj posao, ili moj muž što uspeva da nam obezbedi solidan život radeći i honorarno. Da li su to te nove razmažene i slabe generacije, koje stalno moraš da veličaš ili šta je već? Tek, užasno me gnjavi isticanjem sebe i svojih 'uspeha'. Dokad će to da ga drži i kada mogu da očekujem da izađe iz te faze?

To što je on, vaš dobri sin-Gnjavator, samo jedan od mnogih u vašem životu koji ima 'potraživanja' u odnosu na vas, ne znači da ste i vi, poštovana čitateljko, samo jedna u nizu u njegovom devetogodišnjem životu. Vi ste za njega Jedna Jedina. Posebna. Ekskluzivna. Poluboginja. Njegova Mama.
I dok je on za vas samo jedan od mnogobrojnih glasova koji od vas stalno nešto zahtevaju i traže, vi i vaš sud o njemu, vaša pažnja ili neprimećivanje, od suštinske su važnosti za njega i njegov svet. Tek će vaše priznanje i pohvala dati značaj i vrednost svim njegovim peticama i dobrom vladanju. Bez vas i vašeg zadovoljstva njime, kao da ni on, ni sav njegov rad i napor i nisu baš mnogo stvarni i važni.
Zato znajte, poštovana Ugnjavljena Mama, da ta vaša mantra kako on sve to radi za sebe i svoju svetlu budućnost - i nije baš sasvim tačna. Kada smo deca, mi nemamo tako razvijenu svest o sebi i građenju svog života kroz dvadeset godina. Za nas tada postoji samo danas i eventualno nekoliko nedelja unapred. I mnoge za nas teške stvari tada ne radimo zato što ćemo jednom diplomirati u roku. Već zbog ljubavi prema mami i tati. Da učinimo njima. Da im pričinimo zadovoljstvo. Da ih usrećimo i obradujemo. Kao što verujem da se i vaš sin jako trudi da bude što bolji kako vam barem on ne bi pravio dodatni zamor. Ne bi li vas poštedeo nove brige i nerviranja.
O tome vam on govori onda kada vam referiše kako je dobar. I jedino što od vas traži jeste da primetite i primate od njega tu tako veliku i jednostavnu stvar - njegovu ljubav. Da budete zadovoljni njime kao svojim sinom. Zašto je to vama tako teško, poštovana čitateljko? Zašto ne cenite dar koji svakoga dana pokušava da vam uruči, a vi mu ga uporno, uz jetki komentar, vraćate? Zašto ta pohvala njega ne silazi sa vaših majčinskih usana? Već jednom?

Sve, osim jednog

Dugo sam se zabavljala s jednim divnim momkom. I kada smo došli do dvadeset šeste godine, on je hteo da se uzmemo, rodimo decu, napravimo porodicu. Ja nisam bila spremna ili zrela za to, i posle nekog vremena on je otišao, našao drugu i oženio se njome. Ima dva, već velika sina i čujem da je srećan. A ja sebi, u četrdeset prvoj, ne mogu da oprostim što sam ga odbila. I danas živim sama, bez muža, dece, željna porodice i topline. Nema dana da ne pomislim na njega i na to kako sam odgurnula sreću od sebe. Kakva sam ja budala bila.

Sa razdaljine od petnaest godina sve vam to izgleda drugačije, poštovana čitateljko. Vreme ima to kozmetičko svojstvo da izgladi i ulepša stvari. Ali nema razloga da se ljutite na onu sebe od 26 godina. Lepo ste i sami rekli - niste bili spremni.
Bio je On pravi čovek za vas. I na pravom mestu. Ali je vreme, avaj, bilo - pogrešno.