Europapress Izdanja

OK!
Broj 42

Neka ostane među nama

Na pisma odgovara: Marta Mratinković

Širom otvorena vrata

Gledano sa strane, imam skoro idealan život. Ali, u dubini duše užasno sam nezadovoljna i 'na granici pucanja'. U braku sam četvrt veka, imam sina od 23 i kćerku od 19 godina. Oboje smo intelektualci, imali smo samo 22 kada smo se venčali, kao apsolventi, i sad mislim da smo iz želje da budemo zajedno previše požurili. Moja borba da nešto stvorim bila je žestoka, i da bih se dokazala, preuzela sam bukvalno sve na sebe. Vrlo brzo sam izgradila uspešnu karijeru, oboje smo na rukovodećim radnim mestima već godinama, ali isključivo mojom borbom u svemu se uspevalo. I da se kupi stan, da idemo na letovanja, zimovanja, ekskurzije, da se pomogne našim roditeljima, mom i njegovom bratu. Svi se meni obraćaju za sve što im treba, i ako samo jednom nešto ne učinim, odmah su uvređeni i ljuti. Ja plaćam račune, obavljam nabavke, kupujem stanove za decu, plaćam kredite, itd. Deca su mi izuzetno dobra, odgovorna i lepo vaspitana. Sin će uskoro da završi fakultet, a kćerka je maturant.
Verovatno se pitate - u čemu to vidim problem? Moj muž je u brak ušao potpuno nezreo (kao i ja uostalom) s tim što je on sve svoje probleme lečio alkoholom. Dok je on godinama pio, ja sam se borila kao lavica: radila sam jako puno i na poslu, i kod kuće, i oko dece. Pri tome sam se trudila da ne izgubim sebe. Dobrom organizacijom uspevam da i sebi posvetim vreme za stvari koje su mi bitne. Moj muž je prestao da pije posle 15 godina braka. On se ne seća odrastanja dece, vakcina, nikad nije bio u njihovoj školi… Od 1998. nije popio ni kap alkohola, i od tada je počeo da biva svestan nekih stvari. Izuzetno je velikodušan prema svima, najmanje prema deci i meni. Obično platu potroši na popravke u roditeljskoj kući, na brata koji ima puno dece, oca koji je večito nezadovoljan svima nama, bez obzira na to koliko se mi oko njega trudili. Majka mu je umrla, i otac je prošle i ove zime bio kod nas u stanu. Posle tri meseca otišao je kući ljut na nas. Mi smo najgora porodica, nismo ga od srca primili, nismo mu obezbedili dobru sobu, deca su nam nevaspitana, ja sam najgora snaha na svetu…
Ja sam potpuno pukla od svega toga. Skoro 25 godina sam se trudila da budem fina i ljubazna prema svima, čak i na uštrb sopstvenog zdravlja, i sad više nemam snage da se borim. Na poslu, zarad karijere koja je impozantna, sa ekstra platom, trpim neviđena maltretiranja godinama, a sa druge strane imam grižu savesti što nisam dovoljno pomogla bratu koji nikako da reši stambeno pitanje, roditeljima koji valjda jedini ništa ne traže od mene. Sad moj muž, koji je godinama bio rukovodilac, posle integracije postaje pomoćnik. On je nezadovoljan, nije više prvi čovek, hteo bi da da otkaz i da se oproba u nečem drugom, čemu se ja protivim. On poslednjih godina uporno pokušava da se takmiči sa mnom, prosto je ljubomoran na moju platu, na odnos s decom. Hteo bi da se pita za sve, previše je zahtevan prema deci, brzo se uvredi, stalno pokušava da umanji moj doprinos u svemu i živi u iluziji da smo sve što imamo stekli zajedno, a ja najbolje znam da me je celog života kočio, da sam vodila nadljudsku borbu i da više nemam snage.
Nalazim se na prekretnici. Dosadilo mi je da se ubijam od posla da bih ugodila svima, da osećam grižu savesti kad sebi priuštim nešto što potpada pod luksuz, a odbijem da dam pare nekom iz familije za nešto egzistencijalno, jer su oni prokockali moje poverenje i strpljenje, i to mi sad liči kao da bacam u bunar bez dna. Pretpostavljam da se nisam razvela najviše zbog toga što sam patrijarhalno vaspitana i što je moj muž u suštini pošten i dobar čovek.
Svih ovih godina, maltene, jedina stvar koja je dobro funkcionisala u našem braku je seks, u svemu drugom smo manje-više u kontinuitetu imali probleme.
Iskreno se nadam da će mi vaše viđenje pomoći.

Kada smo mali, poštovana Nezadovoljna, onda nas uče da ne smemo da kažemo 'neću' i 'ne dam’. To je i neophodno jer smo u tom uzrastu potpuno egocentrični i opsednuti samo svojim potrebama. Drugi i njihove želje za nas tada ne postoje. Da bismo izrasli u ljudska bića, koja mogu da žive zajedno i pomognu jedna drugima, neophodno je da naučimo i da dajemo, ne samo da primamo. Ali ponekad, u ponekom slučaju - kao što je to vaš - to vaspitanje bude preterano. Isključivo. Samo 'daj drugima'. To jednako ne valja kao ni ono 'Sve zgrabi za sebe, drugi neka pomru, baš te briga za njih'. I jedno i drugo su nerazumne i štetne krajnosti. Vas je vaše vaspitanje zaglavilo u onoj prvoj. Zato i danas morate, pod snažnom UNUTRA ŠNJOM PRISILOM da dajete drugima i onda kada bi valjalo da ih odbijete.
Takođe, kada smo mali, odobravanje i pohvale drugih - naročito roditelja i onih starijih od nas - znače nam puno. Kada se oni ljute na nas, mi verujemo kako nismo dobri i snažno patimo zbog toga. Kada porastemo, znamo da tuđe nezadovoljstvo nama nije uvek vezano za to što smo mi ‘loši’, već da za to može biti milion drugih povoda. Iz nekog razloga, poštovana čitateljko, nije došlo do smene te 'male’ i 'odrasle’ osobe u vama. Kao da ste dete, još uvek ste previše zavisni od odobravanja ili nezadovoljstva drugih. Time ste zgodan plen za ucene i manipulacije.
Sve to vam širom otvara vrata ličnog nezadovoljstva i besa. S tim što, da se ne lažemo, samo izgleda da to vama čine drugi! A, u stvari, ta vrata njima otvarate - vi sami.

Dobar sluga, loš gospodar

Nisam ga ni videla ni čula već godinama. On je bio moja velika ljubav koja se zbog naše mladosti i međusobne ljubomore izjalovila. U međuvremenu sam se udala, dobila kćerku i sina; on se oženio, ali nema svoje dece, već je sa njima sin njegove supruge iz neke njene vanbračne veze. Sticaj okolnosti je učinio da se ponovo sretnemo pre nekoliko meseci i stari žar se ponovo razbuktao, i sada, kada smo oboje prešli četrdeset petu, kao i kad smo bili mladi. Uz strast, vratila se i ona ista ljubomora od nekada, koja skupa sa laganjem naših porodica i dovijanjem da ukrademo neki trenutak za sebe, stvara veliko uzbuđenje u mom životu. Uzbuđenje koje je sve češće neprijatno, barem za mene. On ne može da ostavi ženu i njeno dete za koje je jako vezan (pošto sam ne može da ima dece), moja deca nisu do kraja odrasla i barem još nekoliko godina trebaće im stabilnost i čvrstina porodičnog ognji šta. Da li smo nas dvoje normalni, da li je to ta kriza srednjih godina, ili ludilo iz mladosti? Verovala sam da sam ga prebolela, ali, evo, vidim da nisam.

Stari žar, poštovana čitateljko? Zar tako nešto uopšte i može da postoji? Zar žar nije uvek - žar, bez obzira na starost nekadašnje vatre? Kako je to pevao pesnik Branko Miljković: 'Nema pepela/ Već samo vatre koja spava./Uzmite šaku svežeg pepela/ Ili bilo čega što je prošlo/ I videćete da je to još uvek/ Vatra/ Ili da vatra može biti.'
Zato razne vrste Žara - u kojima svakako prednjače strast i zaljubljenost - često tinjaju decenijama. I mogu trenutno da buknu u požar. Koji, kao što to obe znamo - nije dobra vatra. Već ona od koje su šteta i žrtve često nenadoknadive i neprocenjive.
Ako svoj odnos vidite kao neku vrstu ludila, onda, poštovana čitateljko, vi svoju vatru ne umete da 'hendlujete'. Izgleda da vam se otrgla i počela da pravi požar. Kao da vam se malo i smučila s tim svojim prevelikim uzbuđenjem koje vam sve više ne prija. Ne čujem nekako u vašem pismu da je to ona vatra koja vam greje dušu i telo. Više sliči ognju koji je izmakao vašem vođstvu i kontroli, pa vas sada pali i peče. A sa takvom vatrom znate i sami šta se radi, poštovana čitateljko. Ugasi se što pre, dok se nije proširila i sagorela sve što vam je važno i dragoceno. Ali ovog puta tako da od nje - ni žar ne ostane.