Europapress Izdanja

OK!
Broj 42

Ljubiša Samardžić

Daleko sam od starog gvožđa

Naš proslavljeni glumac, po kome je nedavno jedna pank grupa nazvala svoj bend, uprkos tome što poslednjih sedam godina tuguje za sinom Draganom, zahvaljujući pažnji supruge Mire, u sedamdeset drugoj izgleda bolje nego ikada, bez prestanka snima i putuje

Piše: Damir Leljak i Zorica Zarić
Photo: Mario Kučera i Gloria arhiva

Za legendarnog beogradskog glumca Ljubišu Samardžića stvarno se može reći da je poput vina. Iako će u novembru napuniti sedamdeset dve godine, izgleda odlično: na Smokiju, Crnom Roku iz serijala Kuda idu divlje svinje i Šurdi u Vrućem vetru, vreme nije ostavilo traga. U mnogim teškim situacijama posao mu je bio najbolji saveznik. Iz njegove producentske kuće Cinema design, koju je 1992. osnovao sa pokojnim sinom Draganom, tokom poslednje decenije izašli su filmovi poput Nebeske udice, Nataše, Ledine i Jesen stiže, Dunjo moja, trilogije koja se sastoji od istoimenog dela, Konja vranih i Bledog meseca.
Nedavno je hardkor-pank grupa iz Zagreba po njemu nazvala svoj petočlani bend, što se gotovo nikad pre nije desilo na našim prostorima.
- Iako ne pripadam hardkor-pank zvuku, iznena đujuć i prijatan je predlog Olivera Sertića i njegovog benda, da ime svom sastavu daju po mom imenu i prezimenu. Odluku su, kako kažu, doneli nakon rasprave o ex-YU kinematografiji, kad su zaključili da su im moje uloge u svim ostvarenjima najupečatljivije, i da sam ostao, smatraju, jedini aktivan mačo men filma na prostorima bivše Jugoslavije.
Jedan ste od retkih glumaca iz Srbije koji je prisustvovao sahrani legendarnog Borisa Dvornika. Da li ste jugonostalgičar, i ako jeste, za čim posebno žalite?
- Kada sam bolje upoznao Borisa, shvatio sam da on zbog svoje dobrote daruje ljudima vedrinu i smeh, te im ulepšava sure dane. Imao sam utisak da, kao kolega, nosi srce u reveru. Nikada od njega nisam čuo ružnu reč o drugima. A nostalgičar nisam, ali volim sve koji su branili i odbranili prijateljstva u ukaljanim godinama iza nas. Zato i danas Mira i ja mirno i ponosno hodamo Stradunom, Splitom, Ilicom i Baščaršijom, baš kao nekad. Dar za komunikaciju s različitim ljudima i sredinama umeće je koje mi niko ne može ni uzeti, ni osporiti.
Uz Crnog Rokija, Šurdu i Smokija odrasle su generacije osamdesetih, a uz vašu unuku Martu i njenu Dunju rastu neki novi klinci. Koliko vam znači to što je unuka krenula dedinim stopama?
- To je bila igra slučaja. U filmu i seriji Jesen stiže, Dunjo moja pojavila se uloga Dunje od šest godina. Odmah mi je pala na pamet moja unuka Marta, koja u sebi nosi prirodni šarm roditelja i njihovu vrednoću. Mislio sam da će mi biti lakše da radim s rođenom unukom, nego s bilo kojom drugom devojčicom, što se ispostavilo tačnim. Ali, žao mi je što sam je toliko

… nastavak teksta Vam je dostupan u štampanom izdanju.