Europapress Izdanja

OK!
Broj 42

Neka ostane među nama

Na pisma odgovara: Marta Mratinković

Savršen dan za ostanak

Ponosna sam na svoju nezavisnost. Nesrećna zbog svoje samoće. Roditelji su me odmalena vaspitavali da budem nezavisna i da se oslanjam samo na sebe. 'U se, i u svoje kljuse’, čula sam tu rečenicu milion puta. Ali 'volim te' i kako da volim, to me nisu naučili. Verujem da to ni sami nisu znali. Samo rad, rad, samodokazivanje, nemilosrdno strogi ako pogrešim, potpuno ravnodu šni kada uspem. 'Pa, to radiš za sebe, zašto mi da se oduševljavamo tvojim uspehom'. Sigurna sam da nikada i nisam bila dete, ne što ja to nisam htela, već što oni nisu mogli da dočekaju da što pre porastem. I da postanem svoj čovek.
Danas se retko viđamo i čujemo, nismo bliski. Nisam bliska ni sa kim. Probala sam da primenim vaš savet koji ste pre nekoliko godina dali nekom tipu sličnom meni. Nabavila sam mačku, ali nije išlo. Ludela sam od njenih hirova i stalnog dodirivanja, dolaženja da se mazi. Ja to ne umem i ne volim, gadi mi se. Tada sam raščistila i s tim da neću imati ni dece, jer ona traže i više nego ta mačka koja je posle nedelju dana završila kod mojih komšija. Pišem vam zbog toga što sve češće pomišljam na samoubistvo. Nisam depresivna, ili bar to ne prepoznajem kod sebe. Možda i jesam, ali i ne znam da je to depresija. Ne osećam tugu, samo prazninu. I potpuni besmisao. Zašto živim, šta ću ja ovde? Niko neće primetiti ako iščeznem. Znam da je nemoguće dobiti lek protiv samoubistva pisanjem časopisu koji se bavi intimom poznatih likova. Moje očekivanje od vašeg odgovora je malo. Nemam predstavu ni kakvo. Ali, eto.

Savršen dan? Za šta? Za odlazak sa ovoga sveta? Za to svaki dan može da bude savršen. I, naravno, nijedan ne valja.
Samo što je mnogo lako odlebdeti sa ovoga sveta onda kada smo u Duši sasvim sami. Nepovezani sa Dušama i životima nekih drugih ljudi. Onda smo zaista kao balon koji nema končić na donjem kraju, onaj koji bi ga privezao. I tada je najlakša i najprirodnija stvar na svetu - da se izgubite. Zar ne, poštovana čitateljko?
Sva ta priča o što ranijem osamostaljivanju prilično je bedan izgovor za nebavljenje svojim detetom. Mi se rađamo kao totalno zavisni i takvi ostajemo još prilično dugo. To je normalan red stvari. Sve drugo je teško emotivno i životno oštećenje i sakaćenje nekoga ko se tek rodio i trebalo bi da se razvije u čoveka. U ljudsko biće sa Dušom.
Šta da radimo onda kada smo mi od onih koji su prošli takav 'tretman’? Verujem da je važno da igramo svoju životnu igru najbolje i najduže što možemo, sa onim 'kartama’ koje imamo. Koje su nam podeljene. I, naravno, koristimo sve šanse za pomoć prijatelja, drugih ljudi, stručnjaka svih vrsta. Sve to i vama želim, poštovana čitateljko. Da ne iščeznete sa ovoga sveta kao da vas nikada nije ni bilo. Jer i vi i ja dobro znamo da to, jednostavno - nije tako.

Agresivna tolerancija

Ponosan sam pripadnik gej-populacije u Srbiji. Moj problem je netolerantna sredina u kojoj živim. Smatram da imam pravo da budem to što jesam, i da niko nema pravo da me osuđuje zbog toga. Poku šavam da popravim stav okoline objašnjavajući ljudima i ubeđujući ih u to koliko greše u stavu prema nama, ali za uzvrat dobijam samo otvoreno neprihvatanje i netrpeljivost. Kako dalje da se borim za svoje mesto u društvu i da povećam toleranciju prema nama koji smo drugačiji?

Dobro je što ste svesni svog prava da budete različiti, poštovani BG 210. Jer vam onda, pretpostavljam, neće predstavljati problem da i vi razumete i prihvatite to što ima ljudi drugačijih od vas. Nekako mi se čini da to što se vi ljutite na one koji vas ne prihvataju, u stvari, zamagljuje činjenicu da ne prihvatate ni vi njih. I umesto da se zajednički složite barem oko te jedne stvari - a to je da se ne slažete - vi insistirate na tome da vas baš ti isti -prihvate. Izgleda da je problem u tom vašem brkanju pojmova, šta je tolerancija različitosti, a šta prihvatanje. Jer, neko može da bude tolerantan prema vama, da vas ne uznemirava i ne proganja, a da vas i dalje - ne prihvata. Potpuno, kao što rekoh, podržavam vaše pravo da budete to što jeste, baš kao i paralelno pravo drugih ljudi da im se to - ne sviđa. I ne bih nazvala tolerantnim vaše insistiranje da drugi promene svoj stav prema vama, baš kao što mi se ne bi dopalo ni da drugi na vas vrše pritisak i očekuju da postanete isti kao oni.
Tako vam je to u životu, poštovani BG 210. Ono što za sebe tražimo ili zahtevamo od drugih moramo, avaj, da damo i mi njima. Baš kao što i borba slabo ide s - tolerancijom. Borba po definiciji sadrži agresivan naboj i vezana je za neku vrstu 'tuče'. Psiholo ške, fizičke ili obe zajedno, ali o nekom 'makljanju' svakako se radi. O toleranciji već - ne. Tako da možda nije loše da razmislite i odlučite šta i kako dalje želite povodom svog seksualnog opredeljenja. Da se 'bijete' sa onima koji su drugačiji od vas, ili da prihvatate različite od sebe. To da od sebe očekujete borbu sa neistomi šljenicima, a od njih zahtevate toleranciju prema sebi, to vam, nekako, nije baš realan plan.

Popločano dobrim namerama

Ne mislim da sam surova i prestroga, kao što mi to prebacuje moj muž. Ja samo pokušavam da svoju decu vaspitam da budu vredni i odgovorni ljudi jednog dana, i smatram da je u redu da to radim detaljno i temeljno. I mene su roditelji tako podizali, i danas sam im zahvalna zbog toga. Nisam pristalica moderne pedagogije po kojoj se deca puštaju da divljaju, kao tobože slobodna, i ne vidim šta loše može da bude čak i ako bih bila previše stroga (što i dalje ne prihvatam).

Podsetiću vas na nešto što i sami verovatno znate, poštovana XYL. I dobrih stvari može biti - previše. Uzmimo samo čokoladu za primer.
Ili vaspitanje toliko strogo da prelazi u surovost. Čak da to i nije baš sasvim tako u vašem slučaju, postoji neka doza preteranosti na koju vaš muž reaguje. Da su tu sasvim 'čista posla' sa vaše strane, zašto bi vam on skretao pažnju baš na to?
Moguće je da je vaša slika o sopstvenom ponašanju malo pomerena od stvarnosti zato što ste i sami odrasli u takvoj porodici i načinu postupanja prema deci, pa verujete da je to normalno. A što se tiče toga da od preterane kritičnosti roditelja ne može biti štete po dete, život priča drugu priču. Deca koja su stalno za sve i svašta kritikovana, koja su pod svojevrsnom 'lupom', neprekidnim ispravljanjem i grdnjama roditelja, često odrastaju s preteranim osećanjem odgovornosti i krivice. Takva osećanja ih sprečavaju da budu opuštena i srećna, čine da budu skloni - i kada odrastu - da se osećaju krivim i odgovornim za sve i svašta, i da prihvataju nerealne optužbe i odgovornosti i za razne tuđe probleme i situacije… Sa takvim stavom i ponašanjem na najboljem smo putu da upropastimo sebi život. Kada sledeći put krenete da kontrolišete i strogo kritikujete svoju decu, budite svesni posledica koje to vaše 'vaspitavanje' može da ostavi na njih. I zapitajte iskreno sebe samu da li je to ono što ja, kao njihova majka, želim da proizvedem kod njih?