Europapress Izdanja
OK!
Broj 42
Moje dom: Verica Rakočević
Salon za snove
Uspešna kreatorka, čija se cela kolekcija proda odmah nakon revije, posle dva braka živi sama u prostranom stanu u srcu prestonice srećnija nego ikada ranije, svesna da samo hrabri ljudi mogu uvek o svemu da odlučuju srcem
Piše: Žaneta Apostolovski
Photo: Marija Ćalić
Otkada je, pre skoro dvadeset pet godina, otvorila svoj prvi butik u Delijskoj ulici, kreatorka Verica Rakočević ne prestaje da pomera granice domaće mode. Ova samouverena, jaka i kreativna žena, uspela je, bez ičije pomoći, da od svog imena napravi modni brend. Iako ponekad pomisli kako je pogrešila što je u poslu uvek odlučivala srcem, karijera koju je napravila daje joj za pravo da bude ponosna na ono što je uradila. Ali, dok u prostranom salonskom stanu, u Ulici kralja Milana, priča kako je zbog revija bila spremna na sulude korake, ona, ipak, priznaje da nijedan uspeh ne bi mogao da joj nadomesti ljubav koju dobija od svoje troje dece: kćerki Elene i Milene i sina Milorada.
Pre nego što je počela da kreira, radila je u Zavodu za zaštitu spomenika kulture. U Beogradu su tada postojala samo dva butika: Adžić i Branka, pa joj je ideja da otvori radnju delovala veoma primamljivo.
- Slučajno sam prisustvovala razgovoru moje prijateljice Ljiljane Perović i njenog bivšeg supruga Irfana Mensura koji su nameravali da otvore butik. Pomislila sam kako to i nije baš tako komplikovano kao što oni misle. Upustila sam se u nekoliko vratolomija i domogla se nekog novca koji mi je bio dovoljan da dođem do lokala. Istog trenutka sam dala otkaz u Zavodu. Deca su mi bila mala, a moj pokojni svekar, koji nam je sve vreme pomagao da preživimo, te godine je otišao u penziju sa mesta direktora Union inženjeringa.
Ona i suprug su otišli kod njega da mu saopšte kako su odlučili da otvore butik, ali ni jedno od njih nije imalo dovoljno hrabrosti da započne taj razgovor. Nedostajalo im je šest hiljada američkih dolara da bi pokrenuli posao, a Zoranov otac je bio jedini čovek od koga su taj novac mogli da pozajme.
Kapljica za hrabrost
- Sada mi taj početak liči na priču o američkom snu, ali, nažalost, nastavak nije bio takav. Sećam se kako smo prvo morali da popijemo pola flaše rakije da bismo mu rekli kako sam dala otkaz i zatražili pozajmicu. Alkohol nam nije mnogo pomogao. Kad je čovek čuo šta smo uradili, odjednom je poludeo: Tako nešto mogu da naprave samo idioti koji nemaju ni grama mozga. Rekao nam je da ga nas dvoje više ne interesujemo i da će ubuduće brinuti samo o deci da ne bi gladovala. Ali, ja sam sama ofarbala pod u lokalu, donela trpezarijski sto od kuće i 23. novembra 1983, u pet sati posle podne, otvorila radnju u Delijskoj ulici.
Imala je dve krojačice, znanje iz tekstilne škole i mnogo energije, entuzijazma i sreće.
- Još prvog dana u moju radnju
… nastavak teksta Vam je dostupan u štampanom izdanju.
