Europapress Izdanja

OK!
Broj 42

Neka ostane među nama

Na pisma odgovara: Marta Mratinković

Drugo ime za učenje

Dvadeset tri su mi godine i pre nekoliko meseci sam sa najvišom ocenom diplomirao na  jednom teškom fakultetu. Za razliku od mojih vršnjaka na pijem, ne pušim, ne koristim narkotike, ne jurim ženske. Imam devojku koju volim i s kojom mi je lepo. Problem mi je što ne znam šta je za mene dalje najbolje. Neke mogućnosti za posao koje postoje čine mi se ispod mog nivoa, i zato ih odbijam. Neki me pitaju zašto ne idem napolje, da radim nešto bolje i za veći novac, ali bih ja ipak voleo da ostanem u svojoj zemlji i da jednog dana moja deca odrastaju ovde, sa svojom rodbinom, a ne da ne prepoznaju babu i dedu. Jako mi je bitno da ne pogrešim u tome: da li da upišem dalje obrazovanje, ili da ipak radim. Skroz sam se nekako zablokirao svojom neodlučnošću. Osećam kako postajem sve više zabrinut i uplašen zbog toga.

Kako je lako kada ste dobro dete i ni o čemu ne morate da brinete i da donosite odluke. Idete putem koji je trasiran ispred vas, prvo osnovna škola, pa srednja, onda fakultet. To većini nas roditelji smisle još kada nas iznose iz porodilišta. I naše je samo da učimo i da se ne opterećujemo ničim drugim. Zar ne, poštovani Ivane? Ali onda, jednog dana, mi ipak stignemo do kraja tog iscrtanog puta. Uradili smo sve što se očekuje od finog deteta iz fine porodice. I onda… šta? Odjednom nam naša dotadašnja i uspešna starmalost više ne vredi. Od nas se očekuje da smo u stanju da procenjujemo sebe i život i da, sa punom odgovornošću za posledice, donosimo odluke. Odluke ozbiljne, teške, koje će opredeljivati celu našu budućnost. Iz nekog razloga, odabiranje i donošenje odluka za vas je zastrašujuće. Bojazan od toga da ne pogrešite oduzela vam je svaku spontanost i kontakt sa svojim željama i planovima. Strah od greške upropastio je živote i duševni mir već mnogima pre vas, poštovani Ivane. Zato je važno da u samom sebi preformulišete stvari. I umesto parališućeg straha 'šta god da odlučim biće pogrešno' odlučite da verujete u suprotno. Što god da izaberete, to će biti dobro. I nemojte sada, dok ste mladi, da dangubite čekajući samo idealnu priliku. Prihvatite i u prvih pet godina nakon diplomiranja oprobajte se u više raznih poslova i okruženja u kojima se koristi vaša struka. Od neidealnih prilika jako se mnogo uči. Baš kao i od onoga što se uobičajeno naziva 'greškom'. A toga nema. Sve je to samo i jednostavno - učenje.

Manji greh

Verujem da su moji roditelji oduvek mislili kako se nikada neću udati, a pogotovu odseliti s mužem, i da ću zauvek ostati s njima. Sve su mi omogućili i pružili: divno detinjstvo, mnogo igre i bezbrižnosti, lep život i ušuškanost. Jedinica sam (pre mene im je beba umrla na porođaju pa posle dugo nisu mogli da imaju dece i kada su mene dobili, ispunili su im se svi snovi). I ja sam njih mnogo volela i stvarno ih još uvek volim. Možda sam zbog tog specijalnog tretmana malo duže bila razmažena i nezrela, malo sam bila otegla fakultet (završila sam ga u dvadeset devetoj, pre tri godine) ali, kako sam se bližila tridesetoj, tako sam bila sve sigurnija da neću zauvek da ostanem samo njihovo dete već hoću i ja da imam svoju porodicu, svoje dete. To su bile jedine stvari u kojima me nisu podržali, ne javno, naravno, jer nisu oni glupaci, nego sve onako suptilno. Udala sam se za divnog čoveka iz okoline Novog Sada (mi smo iz centra, podrazumeva se) koji je sve u životu sam morao da stvori, i to mi se kod njega jako sviđa. Mojima se on, pogađate već, uopšte ne dopada, on je za njih paor, grub, uz njega njihova kćerkica mora da se muči, što i nije tako strašno i stvarno mi ne pada teško. Naročito vole da mi, kada dođem kod njih, sve ugode tako da bi mi bilo što teže i žalije da se vratim kući kod muža. Najviše mu zameraju što je njihovu kćerkicu odvojio od njih, jer nije hteo da se 'uda' i da živi u velikoj kući mojih roditelja. Borim se da se pravim kako mi nije ništa, ali me još uvek, i posle sedamnaest meseci braka, nekako sramota kada iz njihove kuće odlazim mužu, kao, eto, oni su meni dali sve, a ja ih ostavljam zbog nekog stranca. Stalno me progoni to što se osećam kao da sam ih izdala time što sam se udala i otišla, a i oni to, verujem, misle. Ne kažu baš otvoreno, ali to se nekako oseća. Volela bih da se kada krenem od njih osećam dobro, a ne kao neka loša kćerka i da stalno sebe razuveravam 'Ne, nisam ih napustila, nisam, nisam'. Da li to može?

Da li to može, poštovana Izdajice? Rekla bih da može. Ne da se dotle dolazi lako, to ne, ali da može - može. Samo što je put do toga malo suprotan od ovoga kako ste radili do sada. Umesto što pokušavate da sebi olakšate savest time što odbacujete od sebe krivicu ('nisam ih napustila, nisam ih izdala, nisam, nisam'), moj vam je predlog da uradite - obrnuto. Da priznate sebi pravu istinu. A to je - da ste raskinuli vašu porodičnu idilu u tri člana, onda kada ste se udali i umesto njih izabrali - muža. Ako oni već tako postavljaju stvari i odnose na ovome svetu, onda će oni i dalje (možda i zauvek?) o vašim zdravim i prirodnim željama i izborima misliti loše. Ne zato što oni to zaista i jesu, već samo zato što su srušili neki izmaštani život u kome vi zauvek ostajete samo njihovi.
Čestitam vam na vašoj hrabrosti, poštovana Izdajice, da izaberete da odrastete i budete žena koja ima svoga muža i porodicu. Što ste napredovali toliko da ste mogli da iskoračite iz zadatog kalupa 'večite devojčice' u mnogo zahtevniji i neizvesniji poduhvat da budete nečija žena i majka. Što ste smogli snage i odlučnosti da izađete iz svog Zlatnog Kaveza i sa svojim čovekom gradite zajednički život.
A to što ste time razočarali tatu i mamu, što ste izdali njihov san o tome kako se nikada nećete rastati? To vam je još uvek mnogo manji i lakši 'greh' nego da ste razočarali i izdali - sebe.

Precizna definicija

U brak sam ušla iz ljubavi ali me je, zašto da ne priznam, privukla i njegova sposobna i aktivna priroda kojom je znao, i još uvek zna, da reši najrazličitije probleme. Godilo mi je da budem uz muškarca koji je jak u svakom pogledu, na koga mogu da se oslonim, budem žensko i u onom krhkom, bespomoćnom smislu. Ali, moja očekivanja su se samo delimično ispunila. Istina je, on odlično opskrbljuje i mene i decu, ali i puno radi, retko je kod kuće, tako da sam dosta usamljena i prazna. Čekam njega kada će doći da me negde izvede, da izađemo da se zabavimo, da me sasluša, uteši, razreši moje dileme i probleme, pomogne da donesem odluke, rečju, da se oslonim na njega, ali, i kada dođe, često je umoran ili željan dece, ili bi se odmarao uz TV. A ja? Šta je sa mnom? Zar sam se zbog toga udala za njega?

To vam je pitanje baš dobro, poštovana čitateljko. Zašto ste se vi, u stvari, udali za njega? Jer ono kako vi opisujete svoja očekivanja od njega i braka više liči na sliku idealnog tate - koji je uvek tu da se pobrine za sve vaše potrebe - nego muža koji bi trebalo da vam bude partner i s kojim biste vi bili tim.
Moram da vas razočaram, poštovana Izneverena očekivanja. Kvalitet jedne veze i odnosa meri se kvalitetom međusobne komunikacije i razmene. Ne time koliko vam je potreba onaj drugi ispunio.
Kada odrastete, onda najveći deo svojih potreba - i materijalnih i emotivnih - zadovoljavate sami. Samo jedan deo i neke potrebe zadovoljavamo SA partnerom. Očekivanje da on i egzistencijalno i psihološki bude u službi vaših potreba, ne miriše baš mnogo na brak, nego na detinjstvo. Zato bi, možda, ono što vas muči, umesto 'izneverenih očekivanja’ bilo tačnije redefinisati u - nerealna očekivanja. A kada su vam ona takva, onda vam osećaj razočaranja neminovno pripada.