Europapress Izdanja

OK!
Broj 42

Gloria IN

Neka ostane među nama

Na pisma odgovara: Marta Mratinković

Najveća dragocenost

Jako mi je žao jedne moje drugarice sa fakulteta. Baš je dobra osoba, pametna i odličan student, razume mnoge stvari koje mi ostali sa godine bledo gledamo, hoće i da pomogne, objasni, pozajmi bele ške. O sebi i svojim problemima neće da priča, iako mislim da psihički vrlo teško živi jer sam čula da joj je otac alkoholičar, da muči majku, nju i mlađeg brata. Kao dobar prijatelj htela sam da joj pomognem, da je ohrabrim da se otvori i sa mnom podeli svoje poteškoće, jer znam koliko je meni lakše kada se nekom izjadam i breme ne nosim sama. Ali, imam utisak da sam nagoveštajima kako znam kroz šta prolazi, i saosećanjem i razumevanjem koje sam joj tim povodom pokazala, izazvala sasvim obrnuto reagovanje kod nje. Kao da sam je povredila i postidela, otada je još zatvorenija. Izbegava me, a i kada smo u istom društvu, nekako je gorda i zvanična. Žao mi je što je tako loše reagovala na moju otvorenu ruku prijateljstva i podr ške, mislim da jako greši što se tako postavlja jer na taj način ne da neće pomoći sebi, nego će ostati sasvim sama sa svojim problemima. I dalje ne razumem čime sam je tako uvredila. Prevedite mi vi ako znate.

Imati za oca nekoga ko je nasilni alkoholičar često - uz mnoge druge rane i ožiljke koje ostavlja na dušama članova njegove porodice - ume da izazove i stalan osećaj poniženja i stida. Naizgled sasvim paradoksalno, zar ne, poštovana Dobronamerna M? Da osramoćenost nije kod onoga ko pravi zlo, nego je pala na onog ko to zlo trpi, kao što je to već slučaj kod vaše koleginice s fakulteta. Kada je neko tako ophrvan osećanjima poniženosti i stida, onda je poslednja stvar na koju je spreman ta da se nekome otvara i poverava. Jer učiniti to, znači izneti na videlo baš ono što svom svojom snagom pokušava da prikrije i zamaskira. Još kada ste pokazali saosećanje, poštovana čitateljko… Ljudi koji se osećaju hronično poniženi i uvređeni to najčešće dožive ne kao vašu simpatiju prema njima, već kao - sažaljenje. I onda time sami sebe dodatno povrede i unize. A od tih razočarajućih i neprijatnih osećanja takvi ljudi se često brane pokazujući upravo suprotnu sliku. Što je, dakle, veće njihovo osećanje poniženosti, to će se pred vama prikazivati gordijim. A ispod svega stoji, zapravo, jedno malo i postiđeno biće koje poslednjim atomima sopstvene snage brani svoju krhku i najveću dragocenost. Sopstveno dostojanstvo. U vašim, ali i u svojim očima.

Sasvim normalna bolest

Poštovana Marta, oboje smo u šestoj deceniji, oboje slobodni (udovica i udovac). Partner je neku godinu mlađi od mene, ali to nam ne smeta. Slažemo se u svakom pogledu, o svemu diskutujemo, pa smo se tako i dogovorili da vam zajedno postavimo pitanje. Čak imamo i neke zajedničke zdravstvene probleme, pa je utoliko razumevanje veće.
Ne živimo u istom mestu (udaljenost je malo veća), ali posle samo deset dana provedenih zajedno, pali smo na prvi pogled. Neki porodični problemi nas razdvajaju fizički, ali ne psihički. Čujemo se svaki dan više puta, čak i preko noći, takoreći uz svakojake komentare 'vodimo ljubav preko žice' pa smo oboje zadovoljni. Ipak se obraćamo vama da date svoje mišljenje: da li je ovo normalno? Očekujemo vaš odgovor, koji nas, nadam se, neće razočarati. Nama ostaje da se trudimo da što pre budemo zajedno.
Hvala vam na mišljenju ma kakvo bilo, samo znajte da se puno volimo i da verujemo jedno drugom.

Hvala vama, poštovani Mici i Bato, što ste napisali ovo pismo i njime izmamili osmeh na lice svih onih koji vole ili su nekada voleli. A takođe ste i dali nadu i podstrek onima koji su trenutno bez ljubavi, ili su na samoj granici da prestanu da joj se nadaju.
Navijam za vaš odnos, poverenje i razumevanje koje imate za njega i jedno za drugo. A da li je ta ljubav koja vam se događa - normalna? Sasvim, rekla bih. Čak i da nije, ta se 'bolest' ne leči. Pa šta ćete onda drugo nego da je - prihvatite?

Grupni portret s tatom

Volela bih da mi objasnite zašto su neki ljudi uvredljivi toliko, da im ne možete skrenuti pažnju ni na šta a da se ne uvrede? Naime, dovoljno je da samo kažem suprugu da pazi jer seda na rasklimatanu stolicu - i već ne valja. Ne viče on, ali sutradan mi prebaci (kada popije koju čašicu). Morate paziti na svaku reč u vezi njegove porodice - inače je to atak na nju. U diskusijama on sve najbolje zna, deca i ja tu temu ne možemo da sagledamo tako duboko i sažeto. Ja često oćutim, svađe me potresaju, ali deca neće. Onda se žestoko posva đaju, deca budu i drska, onda ih ja ukorim, a muž to doživljava kao njihovo svrstavanje na moju stranu. Onda toliko obrazlaže svoj stav i viče, da mu pena krene na usta, a oči se ovlaže od besa - obično je tada pijan. Na moje zaprepašćenje, u situacijama kada bih ja bila uvređena (kćerka ume da bude drska) on reaguje kao pitoma dobrica. Ne smeta mu ni kada ga deca probude, ni kada po svom nahođenju biraju kanale na TV-u, ja vičem i borim se s njima - a on ništa. Ako kćerka kasni, ne kaže joj ništa, već mene pita: 'Gde ti je kćerka?', 'Što si je pustila?' ili 'Opet te je prešla'. Neki put se i izvređaju, ja sam onda sva utučena, a oni sutradan kao da se ništa nije desilo.

Ono što opisujete kao pojedinačne stvari i događaje koji vas 'sluđuju' u vašoj porodici, poštovana čitateljko, samo su neki komadići života i odnosa koje vodite. Kao da sagledavate tek po neki deo - muž je uvredjiv, deca drska, vi utučeni na svaki povišen ton. A kompletna slika i zajednički naslov vam izmiče, iako je to upravo ono što sve te pojedinačne događaje povezuje i daje im smisao. Mislim na - alkoholizam. Onaj koji vi ne definišete jasno i direktno kao osnovni problem i bolest vaše porodice, već ga samo ponegde provučete i nastavite dalje, kao da je to što je On najčešće pijan samo jedan od znakova njegove drskosti, a ne ozbiljan problem iz koga onda mnogi drugi proizilaze. Sav taj haos, svađe, dreka, deca koja su bez poštovanja, vaše zvocanje i potištenost, zajedno sa Njegovom uvredljivošću i vikanjem dok mu pena ne krene na usta… sve su to, poštovana čitateljko, samo delići mozaika koji se zove 'porodica obolela od alkoholizma'. Namerno ne kažem da je (samo) vaš suprug oboleo od njega, jer je očigledno da svako od vas ima svoj deo i doprinos toj bolesti i stanju, baš kao što ima i svoj deo patnje zbog nje. Zato vam neću reći da ste jadna i dobra žena koja ima bezobraznu porodicu - koja bi morala da se upristoji. Već ću vam skrenuti pažnju na to da je problem koji sve vas muči i menja mnogo dublji od prolazne nevaspitanosti i da zahteva ozbiljno tretiranje svih vas u nekom od naših odličnih centara za porodično lečenje alkoholizma. Možda će vam ovaj moj savet delovati preterano, možda ćete reći sebi 'Ma, nije to tako često, nije ona to dobro shvatila, a i pije samo on, zašto bismo se svi lečili'? Ali, upravo sve ovo na šta ste se u svom pismu žalili i jesu znaci da takav problem postoji u vašoj porodici i da upravo on i jeste uzrok i koren iz koga dolaze problematična ponašanja svakoga od vas pojedinačno, i svih vas, kao celine. Videćete, poštovana čitateljko, kako će se sa pravilnim lečenjem količina besa i haosa, koji sada vladaju među vama, smanjivati i kako će na njihovo mesto dolaziti uljudnost i smirenost. Kako će popustiti ta stalna napetost i međusobno provociranje i kako ćete ponovo moći da razgovarate jedni sa drugima, bez stalnih uvreda i podbadanja. Kako je život lep onda kada od Sluđenih budete počeli da živite kao normalan svet.