Europapress Izdanja

OK!
Broj 42

Gloria IN

Naš dom: Marija i Vidosav Stevanović

Šumadijska biblioteka uspomena

Slavni književnik, vešti kompozitor slova i dobitnik mnogobrojnih priznanja, posle petnaest godina života u Parizu, zajedno sa suprugom Marijom preselio se u kuću u selu Botunje iz koje u suton svetla Kragujevca izgledaju kao udaljena morska obala

Piše: Tanja Nikolić
Photo: Branko Pantelić

U pitomom šumadijskom selu Botunje, na padini koja se blago spušta ka putu za Kragujevac, smeštena je kuća poznatog srpskog pisca Vidosava Stevanovića i njegove supruge Marije. Zdanje, koje dominira okolinom, sazidano je pre skoro tri decenije, a Stevanovićima je pravi dom otkako su se definitivno vratili iz Pariza, u kome su proveli petnaestak godina.
- Marija veoma voli selo, posebno svoje rodno Botunje, a ja nju, pa su se dve ljubavi spojile. Oboje smo rođeni ovde, i ovaj kraj nam je prirastao srcu, te smo, posle silnih putešestvija, odlučili da starost provedemo baš na ovom brdu. Zapravo, jedino je Marija, koja me je pratila na svim putovanjima po svetu, od Atine do Pariza i Sarajeva, znala da svuda živimo privremeno i da ćemo se jednog dana vratiti - kaže Vidosav Stevanović.
I verovatno je Marija još onda, kad su se, posle slučajnog susreta u kragujevačkom pozorištu, gde je Vidosav svratio da popije čaj, a ona bila glumica, njihovi putevi sudbinski spojili, odlučila da kraj starog porodičnog ognjišta podigne dom u kome će živeti.
Marija je čak pre više od tri decenije, dok se još nisu ni upoznali, uz pomoć rođaka iskopala bazen, koji je izbetonirao njen otac.
- Bila je to intuitivna investicija. Kad je u moj život ušao Vidosav, nismo mogli da idemo na letovanje, pošto je morao stalno da piše. Kasnije, kad smo dobili decu, Nemanju, Bojana i Stevana, i oni su odlazili u Botunje da letuju na bazenu. Pokušavam da od ovog mesta napravim nešto što će se dopasti i našim sinovima, a nekako sam uvek želela da, gde god da živimo, dobar deo vremena provodimo ovde. I godinama smo svakog vikenda dolazili iz Beograda petkom po podne i vraćali se u ponedeljak rano ujutru. Jako mi je važno da imam svoju kuću i dvorište, u stanovima sam se uvek osećala nekako klaustrofobično - objašnjava Marija.

Igralište ispod oraha
I mada su skoro deceniju i po proveli u Gradu svetlosti, njegovo bleštavilo im ne nedostaje previše. Kad ga se užele, odu na nekoliko dana da obiđu sinove Bojana i Stevana koji su ostali da žive tamo. Najstariji Nemanja je u Njujorku, a svi se uglavnom okupljaju preko leta, kad se čitavo dvorište ori od dečje graje.
- Tada je zapravo najlepše. Klinci, petogodišnja unuka Elena i dvoipogodišnji Marko, imaju prilike da trčkaraju do mile volje, a stariji se najčešće odmaraju u hladu velikog oraha, ispod koga smo postavili

… nastavak teksta Vam je dostupan u štampanom izdanju.