Europapress Izdanja

OK!
Broj 42

Kuhinja Tadašija Nagaija

Recepti za dugovečnost

Njegova ekselencija ambasador Japana u Srbiji osim što voli da uživa u jagnjećoj kapami, odlično i kuva, a posebno zadovoljstvo mu je da uz obed sluša klasičnu muziku

Piše: Zorica Zarić
Photo: Branko Pantelić

Gospodin Tadaši Nagai, ambasador Japana u našoj zemlji, ne samo da perfektno govori srpski jezik, već odlično poznaje ovdašnje gurmanluke.
- Jedan prijatelj, vaš kolega novinar, vodio me je u kafanu Proleće. Tamo sam jeo škembiće, i dopala su mi se ta crevca, moram priznati. Kad sam bio mlađi, mogao sam da pojedem celu porciju mešanog mesa, a sada volim malo i dobro, recimo, jagnjeću kapamu - priča ovaj svestrani diplomata, koji osim rečima, odlično barata fotoaparatom i flautom. Ume on i da kuva, naučio je silom prilika, ali vreme bi radije trošio na ozbiljnije i važnije stvari.
- Počeo sam da kuvam u vreme kada u Beogradu nije postojao nijedan japanski restoran i kada smo za svežu ribu, dimljeni losos i neke začine išli u Beč. S obzirom na to da mi je nedostajala hrana kakvu sam jeo u detinjstvu, sam sam pravio tonkacu. To je kao bečka šnicla od svinjskog mesa, ali se ne lupa da bi bila tanka, već meso ostane malo deblje. Kuvao sam i sukijaki, odnosno junetinu s povrćem i, naravno, suši. Umem da napravim i omlet na japanski način, ali radije vreme trošim na neke ozbiljnije stvari - kaže gospodin Nagai.
S obzirom na to da mu je ovo četvrti mandat u Jugoslaviji, odnosno u Srbiji, gospodin Nagai je imao mogućnosti da proba razne domaće specijalitete, a na pitanje da li se seća priganica kojim su ga dočekali meštani sela Japan, nadomak Andrijevice, sa osmehom odgovara potvrdno.
- Da, sećam se, bile su veoma slatke, jer su mi ih poslužili s medom.
Takođe kaže da mu se kod nas sve sviđa.
A na pitanje ima li nešto što nam zamera, gospodin ambasador je rekao da se u Srbiji mnogo jede.
- Možda sam stekao pogrešan utisak, ali čini mi se da servirate mnogo hrane. U početku sam sve jeo, misleći da tako treba zbog protokola i da ne uvredim domaćina, ali sada više nemam taj problem. Čuo sam da sličan običaj postoji i u nekim mestima u Japanu, gde gostu, čim pojede jedno, donose drugo jelo i tako unedogled.
Gospodin Nagai je diplomirao društvene nauke na Međunarodnom hrišćanskom univerzitetu u Tokiju, 1968, a zatim je studirao i na univerzitetima u Beogradu i u Zagrebu, u periodu od 1968. do 1971. godine. Ali, kao mali, mislio je da će biti učitelj, a ne diplomata.
- Detinjstvo pamtim po velikoj nemaštini i tradicionalnom pravljenju moči kolačića od glaziranog pirinča, uoči Nove godine. Otac je insistirao da nas troje, moji mlađi brat, sestra i ja, sami pravimo moči. Obično su to bila dva velika, okrugla kolača u obliku punog meseca, jer se veruje da to donosi sreću. Na

… nastavak teksta Vam je dostupan u štampanom izdanju.