Europapress Izdanja

OK!
Broj 42

Naš dom: Milica i Nemanja Paunović

Dobar scenario za luksuz

Autorka nagrađivanih dokumentarnih filmova, kćerka slavnog reditelja Zdravka Velimirovića, upoznavši deset godina mlađeg momka krenula je u veliko sređivanje života: udala se, temeljno adaptirala penthaus na Obilićevom vencu i rodila kćerku Minju pored koje je otkrila da je materinstvo najlepša stvar koja joj se dogodila

Piše: Žaneta Apostolovski
Photo: Marija Ćalić i Đorđe Čubrilo

Milici Paunović, kćerki slavnog reditelja Zdravka Velimirovića, film je jednostavno predodređen. Bila je stjuardesa, završila je istoriju umetnosti, čak je jedno vreme radila u birou za uređenje enterijera, ali onda je shvatila kako je režija jedini posao kome može bezrezervno da se prepusti. Posle višegodišnjeg protivljenja da mu kćerka postane koleginica, njen otac je odustao od uzaludne borbe s vetrenjačama i ponudio joj je mesto asistenta u svom dokumentarcu. I nije pogrešio. Njena autorska ostvarenja osvajaju nagrade na međunarodnim festivalima. Producent svega što radi je njena majka Ranka Velimirović, a iz ove umetničke porodice jedino joj brat Mladen nije direktno vezan za filmsku profesiju. Njena karijera je u punom zamahu, a ideje za nove projekte smišlja u luksuznom penthausu, u samom srcu grada, uživajući u nestašlucima četvorogodišnje kćerke Minje i pažnji supruga Nemanje.
- Nikako ne mogu da izađem iz nevidljivog trougla koji čine Slavija, Obilićev venac i Lion. Rodila sam se na Slaviji, tu sam i stanovala do sedme godine. Išla sam u jevrejsko zabavište na Obilićevom vencu, a onda smo se preselili na Lion. Pokušala sam da živim u Firenci, jednom od najlepših gradova na svetu, ali je nostalgija za beogradskim smogom bila jača od mene. Ponekad imam utisak da sam u začaranom trouglu, ali ne mogu protiv sebe. Tu mi je jednostavno najlepše - kaže Milica.
Kad je shvatila kako u životu ne može da pobegne od onoga što voli, svom srcu je dopustila da odlučuje o svemu.
- Kod mene sve kasni. Iako sam studije upisala posle gimnazije, ozbiljno sam počela da studiram sa dvadeset pet godina. Moje drugarice su u drugom osnovne upisivale muzičku školu, ja u četvrtom. Kasno sam počela i da režiram, ali ne zamaram se mnogo analizama, valjda je tako moralo da bude.

Portret anđeoskog lica
Odrasla je uz roditelje koji su bili potpuno opčinjeni filmom. Prve korake je napravila slušajući o podeli glumaca, režiji i produkciji, polazak u školu pamti po odsustvu mame i tate koji su tada snimali Derviš i smrt, a studije po angažmanu u njihovom studiju. Kroz njihovu kuću su prolazili mnogi velikani domaće književnosti, slikari, boemi. Upoznala je Borislava Pekića, Dobricu Ćosića, Danila Kiša. Momo Kapor je njenim roditeljima poklonio sliku anđela s Miličinim likom. Završila je

… nastavak teksta Vam je dostupan u štampanom izdanju.