Europapress Izdanja

OK!
Broj 41

Neka ostane među nama

Na pisma odgovara: Marta Mratinković

Bilo, al' nije prošlo

Pre više godina, sin našeg najboljeg prijatelja, radeći za moju porodicu, a na preporuku baš tog istog prijatelja, prevario nas je i oštetio za značajniju svotu novca. Oko toga se napravila frka, gde taj naš prijatelj, inače izuzetno dobar i pošten čovek, nije imao snage da istera stvari na čistac sa svojom porodicom. Pravdao se time da je nemoćan jer mu je žena slaba sa živcima i ubeđena da je njeno dete uvek u pravu, tako da je još, maltene, trebalo da budemo srećni što ona nas nije maltretirala i tukla jer smo se usudili da nabeđujemo njenog sina. I muž i ja smo videli da su tu neka luda posla i prešli smo preko svega, nastavivši da se družimo i dalje s tim našim prijateljem, koji je sasvim regularno sagledao situaciju i kome je bilo mnogo neprijatno zbog toga što je njegov sin nama napravio. U početku je u našem druženju sve bilo normalno, kao i pre, koliko je to bilo moguće. Niko od nas to više nikada nije ponovo pomenuo niti napravio aluziju na taj događaj. Nismo hteli, niti imali potrebe da ga dovodimo u još veću nepriliku i sramotu od one u kojoj je, kao pošten i častan čovek bio. Ali, s vremenom, pretpostavljam pod uticajem njegove porodice i njihovog nastojanja da klevetama i izmišljotinama speru krivicu sa sebe i prebace je na nas, on je postajao sve hladniji. Viđamo se ređe nego pre, počeo je, što ranije nije umeo, da nam povremeno nešto spusti u stilu ‘a i vi ste mi pa cvećke’, ne u vezi s tim događajem već sa nečim drugim. Iznenađujemo se šta se to sa njim događa, zar nije umeo da prepozna i da ceni naše prijateljstvo u ime kojeg smo i prešli preko takve svinjarije, ne videći njega kao deo te kombinacije. Zašto tako i zašto sada ako nije odmah stao na njihovu stranu i prekinuo svako druženje sa nama? Ipak ne mogu i necu da otrpim da naše dalje druženje ima primese toga da smo mi krivi za nešto gde su nas nasankali.

Vaša povećana osetljivost na sitnice i nijanse i danas, posle toliko godina, poštovana čitateljko, govori o tome da za vas ceo taj događaj ipak nije završen. Očigledno ni za vašeg prijatelja, čim ima potrebe da zahlađuje vaš odnos. I možda je bolje da, umesto što se zbog toga nalazite povređeni i ljuti, shvatite to kao znak da je došlo vreme da ponovo, sa ove vremenske i životne distance, razgovarate o događaju koji je, evidentno snažno ranio vaše prijateljstvo. Za sve te godine ćutanja imali ste i vremena i prilike da se vaše reakcije na događaj iz prošlosti pročiste od šoka i gneva, da vam se utisci slegnu i da sada zajedno porazgovarate o istom, ali ovoga puta na nov način.
Zato polako osluškujte priliku i trenutak koji će biti najpovoljniji da ponovo, stariji i mudriji, pogledate i popričate o onome što vam svima još tinja u srcu. Dalje ćutanje i podbadanja neće doneti dobro. Niti će staviti tačku na ono što je nekad bilo. Al’ nije i prošlo.

Zamka za (ne)upućene

Muž i ja, naš sin (13) i kćerka (10) živimo u dvosobnom stanu, sa svekrom i svekrvom. Nas četvoro u jednoj sobi, a deca već velika. Majka mi je davno umrla od raka, otac je sam u velikom stanu, ali je oduvek težak i agresivan, u sve voli da se meša i da komanduje drugima, tako da mužu i meni nikada nije padalo na pamet da se preselimo kod njega. Imam i tri godine starijeg brata koji se početkom devedesetih iselio u Australiju, i s njim imamo jako malo kontakata. Zapravo, pišem vam zbog paklene situacije u koju smo dospeli muž i ja u odnosu na moga oca. Pre godinu dana dobio je silne akcije od firme, prodao ih i rešio da meni da novac za stan. Blago rečeno, bila sam šokirana jer nikada pre nikome od nas nije posvetio nikakvu pažnju, niti bilo šta dao, jer je preokupiran samo sobom. Sa oduševljenjem i strepnjom počeli smo nas dvoje, a i tata, da tražimo odgovarajući stan. Naravno, nijedan mu nije valjao, ali smo na kraju ipak odabrali jedan, samo ga je trebalo srediti. I tu se naše uživanje pretvorilo u noćnu moru, daleko veću nego što je to bilo traženje stana. Maltretirao je nas, majstore, zahtevao da se radi i ugrađuje ono što on želi i što se njemu sviđa, izdavao majstorima suprotna naređenja od naših, kao da pravi stan za sebe, i kao da će on tu živeti, a ne mi. Muž i ja smo ćutali i trpeli da se ne bismo svađali, jer to moj otac najviše i voli, a i zato što strepimo od njegovog besa i osvetoljubivosti. Prosto, bili smo ucenjeni time da je novac za stan dao on.
Sve je jako ružno kulminiralo skoro, kada smo se strašno posvađali jer je zahtevao da jedna soba bude samo njegova, da samo on od nje ima ključ, da dolazi i odlazi kada god to hoće, a onda, naravno, mora da ima i ključ od ulaznih vrata. Muž i ja smo poludeli, da li je to naš stan ili prolazna stanica gde će on stalno da upada i kontroliše ko nam je došao, šta kuvamo, da li smo nedeljom ustali u sedam (sve to njega zanima). On za tom sobom nema nikakve potrebe, ima trosoban stan, nego da bi stalno bio tu da nas kinji, što i inače obožava da radi. Nas dvoje smo i besni, i očajni, ne znamo šta da radimo. Deca su zbunjena: da li se selimo ili ne. Prosto smo u klopci. Zvala sam čak i brata u Australiju da ga molim da on razgovara s tatom i pokuša, kao sin i stariji, da ga urazumi. Ali on odbija da ima išta s njim, podsetivši me da je glavni razlog za njegovo iseljenje bio upravo otac i njegova tiranija, i da zato nikad ništa nije ni tražio od njega, već se i danas muči i teško živi u tuđini da ga tata ne bi ucenjivao. Ja ne mogu tako kao on, nemam izlaza, pomozite mi, recite mi šta da radim.

Dok čitam vaše pismo, poštovana čitateljko, sve se nešto spontano prisećam toga kako su Trojanci izgubili rat od Danajaca. Priča kaže da je opsada trajala dugo godina, i da je Troja junački odolevala neprijatelju, ali su propali onda kada su uneli - unutar svojih zidina - drvenog konja koga su im njihovi neprijatelji ostavili kao poklon. O tome da od nekih ljudi ne treba uzimati ni ono što nam se sviđa i što želimo za sebe, govori od tada i izreka 'Ne veruj Danajcima ni kada ti darove donose.’
Tako ste, čini mi se, i vi i vaš muž godinama odolevali tatinim kvadratima i velikom stanu. Ali je onda on pred vas stavio mnogo dobar mamac. Komforan i prostran stan za vašu porodicu, mogućnost da već poodraslu decu odvojite iz svoje spavaće sobe, pa i jedno od drugog, priliku da svako ima svoj prostor, a još i svekar i svekrva nisu tu… Milina. Svako bi se oduševio takvim poklonom. Osim… onih koji znaju da je tata, u stvari, 'Danajac'. Da su njegovi darovi samo 'varalice' kojima će vas 'navući' da upadnete u njegovu klopku.
Ne može se reći, zar ne, poštovana čitateljko, da se tako nešto nije moglo očekivati od njega. Poznat je on već kao takav čim je vaš brat pobegao čak do Australije, ne zbog rata, nego zbog tatinih 'metoda'. Znali ste i vi da je on od onih koji koriste muku drugih ne bi li ih naterali na pokornost, sve im nudeći tobožnje rešenje njihovih problema. Zato ste i strepeli sve ovo vreme dok ste tražili i sređivali stan. Znali ste da će doći trenutak kada će on bez prikrivanja i brutalno pokazati svoje prave namere i zahteve. I, naravno - čije pare, onoga i stan. Tako da ili ćete vi pristati da igrate po njegovom taktu i muzici, ili ostadoste vas četvoro u zajedničkoj sobi kod svekra i svekrve.
Šta vi da izaberete od to dvoje zavisiće od toga koliko jak želudac imate. I šta vam je lakše da preživite -tatino maltretiranje i komandovanje u komfornoj 'ludnici', ili neslobodu i zavisnost u 'konzervi sardina'. Koju god odluku da donesete, budite načisto s time da vi ne birate bolju od dve odlične mogućnosti. Već manje od dva zla. A takvi izbori umeju da budu prilično - gorki.
Nažalost.