Europapress Izdanja
OK!
Broj 41
Moj dom: Radmila Smiljanić
Arije sa drugog sprata
Svetski slavna operska diva, omiljena partnerka Hozea Karerasa i Plasida Dominga, uprkos tome što je mogla da bira gde će da živi, od Milana do Beča, odlučila je da ostane u srpskoj prestonici uverena da je najveća magija kada peva onima koje voli: suprugu Branislavu, sinu Nikoli i prijateljima
Piše: Tanja Nikolić
Photo: Branko Pantelić
Primadona Beogradske opere Radmila Smiljanić tokom duge i veoma uspešne karijere mogla je da živi u mnogim svetskim metropolama, a ona je uvek ostajala u Beogradu i u druge gradove odlazila samo na gostovanja i turneje. Dok je na vrhuncu karijere pevala u čuvenoj Skali mogla je da se preseli u Milano, kad je imala angažman u legendarnoj Štac operi smešio joj se Beč, ali se uvek vraćala kući i daskama svog Narodnog pozorišta.
- Bila sam duboko svesna činjenice da bih tamo bila samo stranac, sofisticirani gastarbajter koga nikad neće do kraja prihvatiti. Iako je postojala bitna razlika između pevanja u inostranstvu, gde umetnici, osim slave, dobijaju poštovanje i novac, ovde sam imala duhovnu satisfakciju što nastupam pred svojom publikom i svaki put sam dobrovoljno pristajala da ostanem. Ovde mi se dopuštalo i pravo na grešku, i pravo na praštanje, i priznajem kako mi je i duša pevala kad god bih čula svoje prijatelje da govore: Idemo večeras u Operu, peva naša Rada - otkriva primadona.
U prostranom stanu na drugom spratu, u centru prestonice, Radmila čuva mnoge porodične uspomene, stare nekoliko generacija. Rođena je u Banjaluci i bilo je prirodno da se okrene klasičnoj muzici, pošto joj je i majka Tatjana učila pevanje na Konzervatorijumu u Beču. Otac Branko, oficir kraljeve vojske, po završetku Drugog svetskog rata i sam se potpuno posvetio muzici. Kao predratna buržoazija, posle oslobođenja morali su da se presele u Bosansku Gradišku, gde su krenuli bukvalno od nule i od jedne male šupe napravili muzičku školu.
Mali porodični orkestar
Selidba nije obeshrabrila Smiljaniće, mada su navikli na mnogo udobniji život, jer je Radmilin deda po majci, trgovac, pre rata imao jednu od najlepših vila u Banjaluci.
- Nismo bili neskromni, umeli smo da uživamo u malim stvarima, porodičnim okupljanjima i mini-koncertima koje smo, u predvečerja, priređivali sa mamom. Ona bi sedela za klavirom i svirala, a braća, Radomir i Vladimir, muzicirali su na saksofonu i klarinetu, dok sam ja, naravno, uglavnom pevala. Bili su to časovi zadovoljstva, spokoja, topline i bliskosti, koji mi sada često nedostaju.
Još tada je duboko osećala važnost porodične tradicije i vrednosti koje je kasnije uspela da prenese i u svoj dom. Napravila ga je sa suprugom Branislavom Mijajilovićem, mašincem, i sinom Nikolom, koji je nasledio majčine pevačke gene.
Dok se nije skrasila na ovoj adresi,
… nastavak teksta Vam je dostupan u štampanom izdanju.
