Europapress Izdanja

OK!
Broj 41

Neka ostane među nama

Na pisma odgovara: Marta Mratinković

Logika duše

Verovatno vam nikada ne bih pisala da me nije podstaklo pismo žene koja smatra da bi, zato što je siromašnija od sestre, celo roditeljsko nasledstvo trebalo da pripadne njoj. Moj slučaj je unekoliko sličan: moj mlađi brat je rođen hendikepiran kada sam ja imala četiri i po godine. Od tog trenutka za moju majku na ovome svetu nije postojalo više ništa osim njega, njegovog lečenja, rehabilitacije. A on je neprekidno imao potrebe i zahteve, jer gotovo ništa i nije mogao sam, niti se, kako je rastao, osamostaljivao, već smo mu sve više bili potrebni. Jako mi je teško i neprijatno da pišem o ovome, jer znam da će mnogi misliti kako sam loša i zla osoba. A možda i jesam. Samo mi je već dosta, jer sam i ja nekada bila dete i meni je nekada davno (pa i sada, što da lažem) majka bila potrebna. Otkada je njega rodila, mene više nije ni pogledala ni videla, osim kao još par ruku koje mogu da ga pridrže, nahrane, nešto joj donesu za njega. Nikada joj više nisam bila kćerka, već samo pomoćnica u silnom bavljenju njime. Njemu je umela da tepa i peva, da stalno priča s njim, da ga hvali i da mu se divi, meni nikada. Ako bih joj prebacila da i meni nešto treba, odmah bi pobesnela da sam ljubomorna na brata, i to bolesnog, a onda me je tek gledala s mržnjom i ljutnjom. Tako sam vrlo brzo prestala da tražim nešto za sebe. Tata me je primećivao, ali je on tako malo bio kod kuće jer je morao neprekidno da radi, nekada i po tri posla paralelno. Ona je stalno od njega zahtevala još para da bi joj sin dobio najbolju negu i lečenje. Sam brat mi nije bio ni drag ni nedrag, možda sam ipak osećala neku odbojnost prema njemu jer je izgledao mnogo drugačije od ostalih, a i stalno je ispuštao čudne zvuke i krike koji su me kao malu plašili i na koje se nikada nisam sasvim navikla. Majka mi je baš mnogo nedostajala, sećam se kako sam pokušavala da se razbolim, da bi i mene malo pogledala i mazila, ali nisam postigla ništa. Samo je bila još ljuća na mene što je ometam u njenoj svetoj dužnosti. Oprostite što sam tako ironična, ali se mnogo muke i besa nakupilo u meni za sve ove godine.
Odavno je moj brat umro, poživeo je dosta duže nego što su lekari očekivali, zahvaljujući tako velikoj nezi i pomoći moje majke i mene, naročito nje. Ona to i danas često s ponosom ističe. Sa njegovom smrću ja nisam dobila svoju majku. Ona ga i danas žali, nosi crninu za njim, ide često na groblje, po kući su joj njegove slike, ali ne i moje. I sada priča o njemu, za mene ne haje. Ja živim sama, znam da se nikada neću udati i imati dete jer osećam da sam defektna u duši od toga kako sam živela i kako sada sa njom i sa sobom živim. Ne znam ni što sam vam sve ovo pisala, ali vidim, ljudi pišu razne stvari o sebi, pa sam pomislila da i ja otvorim dušu.

Hvala, poštovana čitateljko, što ste imali hrabrosti i poverenja da svoju tešku i bolnu životnu priču podelite sa mnom i mojim čitaocima. Znam kako je teško iskreno govoriti o svojim pravim osećanjima onda kada su ona društveno nepopularna ili neprihvaćena. Još vas je mama, u ranom uzrastu, naučila da ste loši ako nešto želite za sebe, ako niste dovoljno spremni da se odreknete svih potreba u korist teško bolesnog brata. Verujem da ste taj 'zakon ćutanja' trpeli u sebi sve do danas, kada ste odlučili da iznesete priču deteta koje je u svojoj porodici bilo zanemareno i emocionalno napušteno samo zato što je bilo - zdravo.
Ljudi različito reaguju na hendikepiranu decu. Najveći deo odbacivanjem, odbijanjem da ih prihvate, ili izbegavanjem i ignorisanjem. Pomalo nalik vašem ocu koji je našao prihvatljiv način da skoro nikada ne bude sa svojim sinom.
Drugi, manji broj, roditelja ode u potpuno suprotnu krajnost, pa se, umesto odbacivanja, sasvim fasciniraju takvim detetom. Izgleda kao da su oni mnogo bolji i plemenitiji od onih prvih zato što i sebe i ostatak porodice tako bezgranično žrtvuju, praveći od bolesnog deteta neku vrstu idola. Naravno, ni ovi fiksirani i isključivi nisu mnogo različiti od onih koji svoju hendikepiranu decu odbacuju. Pre bi, i jedni i drugi, bili samo dve strane 'medalje' koja je - ipak - ista. I tiče se problema sa stvarnim prihvatanjem svoga deteta i zdravim i uravnoteženim pristupom prema njemu. Kada vidimo tako fanatičnu posvećenost bolesnom detetu, uz potpuno isključivanje svih drugih odnosa u životu, onda ima smisla pretpostaviti da ispod svega, kao dominantna, stoje osećanja krivice i odgovornosti vaše majke što je baš ona rodila takvo dete, ili osećanje stida i krivice što bi ga, možda, najradije odbacila. Kada u roditeljima postoje tako jaka i oprečna osećanja, onda je mazohističko žrtvovanje samo pokušaj da se od takve svoje 'grešnosti' čovek iskupi.
Zato sam gotovo sigurna, poštovana Ničija, da ekstremno ponašanje vaše majke nije bilo ni u kakvoj vezi s time što nije volela vas, a jeste njega. Pre je bilo rezultat toga što se pred vama nije osećala krivom, jer vama je dala i život i zdravlje, za razliku od vašeg brata, kome zdravlje nije dala, a život koji jeste od prvog do poslednjeg njegovog trenutka bio je neprekidno ispunjen bolom i patnjom. To što mu je olakšavala muke, tepala i pevala… to se ona njemu IZVINJAVALA što ga je uvela u takvo postojanje. A što to nije radila i vama? Nije vam bila ništa kriva.
Nemojte se iznenaditi, poštovana čitateljko, ako to ne možete da razumete racionalno. Naša Duša ima sasvim drugu logiku i računanje događaja nego naš mozak.
U vreme kada se sve to vama događalo nije bilo mnogih stvari koje su danas dostupne. Nije bilo savetovališta, igraonica, obdaništa za decu s posebnim potrebama, programa za razvoj onih sposobnosti koje su kod svakog od te dece očuvana, podrške i pomoći. Danas je mnogo više stručnjaka i specijalista za tu oblast, grupe podrške, razmene informacija… Nekada, pre trideset godina, kada se rodio vaš brat, cela ta tema bila je obavijena mnogo jačim stidom i krivicom, odbacivanje je bilo daleko veće i surovije.
Ono što je tada bilo potrebno vama četvoro, i kao pojedincima i zajedno, kao porodici, jeste stručna pomoć koja bi vas pripremila da na pravi način i u pravoj meri prihvatite bolesnog brata, ali i razne svoje strahove, krivice i besove. Sa svime time danas se vrlo uspešno radi, ali tada - toga naprosto nije bilo.
'I šta', reći ćete mi vi ljutito, 'zar je trebalo da stradam što se to tada nije radilo kao danas?’ Poštovana Neutešna, odgovor na to pitanje je, nažalost - pozitivan. Jer mi, zaista, kroz svoj život delimo i sudbinu vremena, porodice, ljudi sa kojima smo. I šta onda da radimo, ako je to tako? Ono što je, valjda, najteže na svetu. Da prihvatimo i sebe, i druge baš onakve kakvi jesmo. Da u svojoj Duši razumemo. I da u Njoj i - oprostimo.

Stara rana

Imam 24 godine, i nikako ne mogu da prebolim raskid od pre šest meseci. Iako je veza trajala svega dva meseca tokom kojih mi i nije bilo nešto naročito stalo do te devojke, kada je raskinula sa mnom, poludeo sam od nesreće. Smršao sam puno, depresivan sam, ne mogu da prestanem da mislim na nju. Mama i sestra su jako zabrinute za mene, a i ja brinem šta mi je, tim pre što sam i ranije tako jako i teško reagovao na raskid. Šta je meni, šta mi se to događa?

Kada god, poštovani Slobodane, imamo reakciju neprimereno jaku u odnosu na događaj koji ju je pokrenuo, onda najverovatnije imamo posla s nekim svojim dubljim unutrašnjim problemom, za koji je taj događaj bio samo okidač. Ne i uzrok. Tako mi se nekako čini i u odnosu na ovo što se vama dešava. Kao da prekidanje emotivnog odnosa i neka vrsta odbacivanja kod vas isprovocira i na površinu izvuče ogromnu i dugotrajnu depresivnost i uznemirenost, koje su morale nastati kada ste bili mnogo manji i mlađi. Kao da u sebi imate neku staru ranu povodom davnih napuštanja, koja se i danas, u sličnoj situaciji, ponovo otvori. I boli svom svojom starom snagom.