Europapress Izdanja

OK!
Broj 41

Neka ostane među nama

Na pisma odgovara: Marta Mratinković

Idilična dreka

Jedinica sam. Posle više godina svađa i loma po kući (nisu udarali jedno drugo, samo stvari, mene nikad) roditelji su se razveli. Tada je meni bilo jedanaest godina. I kada su posle nekog vremena ponovo stupili u nove brakove, nisu imali dece sa svojim partnerima, tako da sam i ostala jedinica. Uvek mi je nedostajao neko moj, brat i sestra, ili barem jedno od to dvoje. Ovako sam odrastala sama, redovno sa odraslima, prezaštićena. Zato sam redovno maštala kako ću imati barem dvoje, možda i troje dece. Tako sam i uradila. Rodila sam kćerku, posle dve i po godine i sina (sada je pošao u školu), a za godinu-dve muž i ja želimo još jedno dete, taman kad ovo dvoje malo porastu i postanu samostalniji. Međutim, od idile o kojoj sam maštala ni traga ni glasa. Umesto da se druže i podržavaju jedno drugo, oni se toliko svađaju i otimaju za svaku sitnicu, često se i porvaju, nije da baš udaraju jedno drugo, ali kad uđem u njihovu sobu, zadihani su, znojavi, lom. Često se čuju krici 'u pomoć, mama, opet mi dira…'ili 'mama, ona mi ne da….' A kada uđem to su neke gluposti, sličice, ili što oboje baš tog trenutka moraju da pišu istim flomasterom. Najčešće svađe su kada kćerki dođu drugarice. Onda i on hoće da sedi i igra se s njima, a one neće jer je dečak i mali, pa on dolazi kod mene, plače, neutešan je. A i kada je pritisnem da ga prime, vidim da se on mnogo nameće da bude glavni i u centru pažnje, a one ne dozvoljavaju. Moj muž je odrastao u velikoj porodici kao srednji, između brata i sestre, i ne haje za to njihovo večito svađanje i dranje. Kaže mi: 'Neka ih, neka se sami dogovore', ali mene to konstantno izluđuje, nema dana da je mir i sloga. Kažu mi i druge majke da su i njihova deca takva, ali šta mene briga za druge, ja hoću da moja deca budu radost i lepota moga doma, a ne da se stalno međusobno tužakaju, a ja da im presuđujem. Šta da radim, stvarno više ne znam?

Vaša priča - i problem zbog kojeg mi pišete, poštovana čitateljko - mogla bi da se zove 'Kako je Sirena postala mama i susrela - Stvarnost'. Ako ste hteli ukras svoga doma, valjalo je da kupite - cveće. Neku sliku. Možda vazu. Ne da za to računate decu. Jesu ona neverovatna lepota i radost ovog sveta, ali - ako su zdrava - najčešće su i nemirna. I to u nekim dobrim i poželjnim granicama u kojima mi se čini da su i vaši mališani, poštovana Sirena. Samo su - što bi rekli naši stari - puni zdravlja i snage, pa eto… A što bi kazala moderna nauka, s braćom i sestrama u porodici mi se, pored toga da pripadamo i da delimo, učimo i tome kako da od drugih zaštitimo svoje želje i interese. Prolazimo i neku - ipak neophodnu - školu rivalstva i nadmetanja, ulaženja u međusobno takmičenje gde učimo kako da se borimo za sebe a da ne uništimo drugu stranu. Otuda često - baš kao što vam to govore i druge mame - braća i sestre, čak i u odraslom dobu (p)ostaju jedni drugima dragi i ljuti suparnici. I suviše su to važne lekcije za život svakoga od nas - pa i vaše dece, poštovana Sirena - da bi se sve to ukinulo i poravnalo i da bi tako ličilo na vaše maštanje iz detinjstva o politički-korektnim odnosima između dece. Sa vaše strane bitno je da ne pravite nekoliko osnovnih grešaka kao što su, na primer, da stalno uskačete u klinč između njih da im budete sudija, ili da jedno od njih favorizujete u odnosu na drugo. Rekla bih da vaš suprug prilično može da vam posluži kao dobar primer kako tome da prilazite jer je, za razliku od vas, poštovana čitateljko, očigledno pun realnog životnog iskustva s braćom i sestrama.
A lepi san iz detinjstva o nežnom cvrkutu vaših mališana, šta će biti sa njim kada je u tolikom kontrastu sa realno šću? Pa… možda je sada pravi trenutak da se oprostite od njega.

Sasvim druga priča

Imam 47 godina, godinu dana starijeg muža i jako uspešan posao koji vodim. Moj muž ne radi nigde, osim ako ne računamo da smo ja i moje dve pudlice njegovo celodnevno radno vreme. Dosta sam napeta i nervozna, i, priznajem, često umem da se istresem, na koga drugog nego na njega, pa i da mu kažem neke ružne stvari. On se malo ljuti, ali i trpi. Moja majka smatra da sam bezobrazna i da nikad ne bih našla nekog drugog ko me toliko voli, tim pre što nemamo dece (ja nisam mogla, a nisam nešto naročito ni htela). Međutim često se pitam (i sumnjam), a to je i moje pitanje za vas, da li on to meni toleriše što me zaista mnogo voli ili što, ipak, carski živi pored mene, ne mora da ide na posao i trpi nekog šefa. Da li bi me voleo i trpeo i da je situacija obrnuta, pa da je on uspešan i bogat, a ja nisam?

Koliko ja vidim, poštovana Stanojka, stvari ne stoje baš onako kako ih vi defini šete. Ima vaš muž i posao, i (beskrajno) radno vreme, i šefa. I to kakvog. Tako da od te priče kako je on lenjivac koga vi carski izdržavate - nema ništa. Radi on i te kako naporno i zaradi teško baš svaku mrvu hleba koju pojede. A da li bi vas trpeo tako bezobraznu (da upotrebim reči vaše majke) i da je situacija obrnuta, pa da ste vi siromašni a on bogat? Ne bih znala na to da odgovorim. Mada, iskreno, nisam sasvim sigurna ni da biste se vi tada prema njemu ponašali ovako, kako to sada činite.

Staro pravilo

Moja tri godine starija sestra i ja smo udate, imamo po kćerku i sina. Samo što je ona udata u bogatu kuću, a ja ne. Muž i ja smo mnogo siromašniji od njih. Oni imaju dva automobila, traktor, nekoliko kuća i puno zemlje, a moja porodica se snalazi od danas do sutra. I sada ona hoće da se naše nasledstvo od roditelja, koje nije nešto naročito u odnosu na njeno bogastvo, deli na nju i na mene, iako to njoj ne znači ništa, a mene spasava. Kakva je to sebična sestra, ne zna ni sama šta sve ima, unuke je već obezbedila, a našla je sa mnom, sirotinjom, da deli očevinu? I roditelji su joj predlagali da se odrekne svoga dela jer ne bi da pišu testament da su ostavili samo meni, ali ona neće ni da čujeznam.

Na osnovu vašeg pisma, poštovana Vojka, ne mogu tačno da odredim u kom vremenu vi živite. Tačnije, u kom veku. Jer 'pravilnik' po kome vi razmišljate i zaključujete o bitnim porodičnim odnosima kao da potiče iz nekog prastarog doba.
Ako ne znate, onda da vam kažem, a ako znate pa ste zaboravili - onda da vas podsetim: nasledstvo od roditelja nije nešto što je privilegija najsiromašnijeg deteta u porodici. Ono se ne dobija za to što ste socijalni slučaj. Ono pripada jednako svim potomcima samo po tom kriterijumu - što su nečija deca. Sve ostalo su trgovine roditeljskom ljubavlju i pripadanjem svojoj porodici. A iz toga ništa dobro ne može da proizađe. Samo intrige, zavist, otimanje, mržnja. Najduža i najprljavija parničenja između rođene braće i sestara. Jer da biste vi, poštovana čitateljko, povećali svoje regularno pravo u okviru svoje porodice, to se može ostvariti samo tako što ćete zaći u nečije tuđe i - prisvojiti ga. Pa bi, nekako, rezultat svega toga bio da vi, od jedne od kćerki u toj porodici, postajete -jedinica. Da su vaše potrebe toliko važne i najvažnije da potpuno istiskuju vašu sestru i njena prava zbog vas. Nekako bi vi, po osnovu toga da ste ugroženi, izgurali svoju sestru sa liste postojećih. Tako biste došli u potpuno ekskluzivnu poziciju, a to je nešto od čega zdrav poredak onda u porodici jako trpi i urušava se. Jer, porodica počiva na tome da svaki član ima svoje mesto i značaj, i zapada u tešku patologiju kada, pod bilo kojim izgovorom, samo jedan zgrabi sve za sebe. Nešto slično onome što vi nameravate da učinite svojoj sestri, uz 'malu pomoć' roditelja. Budite, zato, svesni da se ne radi samo o materijalnoj vrednosti onda kada se borite za nasledstvo. Staro je pravilo koje važi za porodice i odnose u njima: priče o novcu su, u stvari, često priče o - ljubavi, važnosti, pripadanju. A njih se, kao što i sami znate, niko od nas ne odriče tako lako. Pogotovu ne - samoinicijativno.