Europapress Izdanja

OK!
Broj 40

Ekskluzivno: Vlada Divljan

Dnevnik nepopravljivog hedoniste

Kultni muzičar Idola, frontmen novog talasa, koji je često menjao kontinente i devojke, prvi put govori o odnosu sa bivšom ženom, iznenadnoj strasti koju je kod njega probudila Dina, druga supruga, s kojom ima dva sina Stevana i Pavla, i uzbuđenju života u bečkoj Porcelanskoj ulici

Piše: Aleksandar Đuričić
Photo: Marko Krunić

Vlada Divljan (50) stanuje u Porcelanskoj ulici u Beču. Uz suprugu Dinu i sinove Stevana i Pavla, na toj adresi svakodnevno ostvaruje sopstvene snove. Njegova radna soba mu je studio. Dok na ručku, u restoranu Palmenhaus, uz crveno vino prolazimo kroz emotivne lavirinte najpoželjnijeg dečaka novog talasa, stiče se utisak da i dalje predstavlja generaciju koja je umesto šapki nosila osmeh, pravila dobru muziku i provodila se za sve pare. Iako je često menjao zemlje, kontinente, žene, pa i prijatelje, ostao je veran sebi.

Sećate li se stvari iz bivšeg života?
- Dosta dobro, uprkos svemu imam solidnu memoriju. Često sam se selio: Srbija-Australija-Srbija-Austrija. Mnoge lične stvari su izgubljene, ali srećom ne sve. Baš nedavno sam pronašao svesku u kojoj sam vrlo uredno vodio beleške od sredine sedamdesetih pa do nastanka Idola. Sam sebe sam iznenadio. Tu su zapisani svi nastupi koje sam imao sa svojim tadašnjim bendovima, pa mi takve stvari pomažu da osvežim sećanje.

Je li to dnevnik lepih uspomena?
- Svaka mladost je manje-više lepa, ako niste baš veliki baksuz, a čini mi se da sam tu imao dosta sreće, ako sam već morao da se rodim na Balkanu. Osim onog regularnog života, mislim na školu i ostalo što se mora, imao sam, već negde od desete godine, i svoj drugi svet: rokenrol, klinačke bendove i sve što ide uz to, tako da imam i čega da se sećam. Zanimljiv i inspirativan period, zapamćen kao vreme novog talasa, proživeo sam u svojim ranim dvadesetim, što je bio prilično dobar tajming. Neverovatno mnogo stvari se desilo, teško mi je da u tih nekoliko godina uguram svu tu silesiju događaja. Nekada mi se činilo da sam sa dvadeset pet doživeo gotovo sve što se doživeti može, osećao sam se starijim nego sada.

Možete li da živite od uspomena?
- Mogu, ali nemam vremena. Jer, uspomene su kod nas prilično jeftine, morao bih stalno da ih prodajem... U stvari, nisam nikakav nostalgičar, mislim da sam zadržao zdravu dozu cinizma, kao neku vrstu antiseptika. Niti sam previše sklon patetici, osim ponekad u ljubavnim pesmama. No, isto tako verujem da većina nas, kako idu godine, voli da zaplovi ka uspomenama i predah od svakodnevnice potraži u romantizovanoj prošlosti. A opet, ta stara vremena se često preuveličavaju. Nije to baš uvek bilo toliko zabavno, naročito na samom početku. Iz tih priča se stiče utisak da je Beograd bio metropola, a bio je prilično siv grad u kome niste

… nastavak teksta Vam je dostupan u štampanom izdanju.