Europapress Izdanja

OK!
Broj 40

Neka ostane među nama

Na pisma odgovara: Marta Mratinković

Trostruka sabotaža

Udovica sam već četiri godine sa decom (dva sina) koji će uskoro preći tridesetu. Meni je šezdeset tri i, premda sam u penziji, još uvek sam u stanju da svoj posao radim honorarno. Veliki su mi problemi moja deca koja nikako da se osamostale. I fakultete su razvukli, često imaju spasonosne ideje šta bi mogli da rade, ali, iako me to značajno košta, brzo izgube interesovanje za te projekte i od svega ne bude ništa, ako ne računam minus na mom računu i da često posle još mesecima vraćam dugove i plaćam troškove. Nekako vreme ide, kod nas troje ništa se stvarno ne menja. I ove godine smo tamo gde smo bili prošle i pretprošle, a bojim se da ćemo u istom položaju biti i naredne. Sad već stvarno i ja počinjem da uviđam da je možda moja starija sestra (umrla je pre sedam meseci) bila u pravu kada je govorila da smo nas troje večito isto, kao u onom filmu 'Dan mrmota' gde se stalno iznova ponavljao jedan te isti dan. Šta je to s nama, kako da se pokrenemo?

Ono što bi, poštovani Mrmoti, bio neki dalji redosled poteza s obzirom na godine vas troje (ukupno preko sto dvadeset) jeste da se, valjda - razilazite. Da njih dvojica okončaju jednom to svoje beskrajno studiranje i odu od vas. Samo što mi se čini da je baš tu možda ona kobna stepenica na koju se sapletete. Jer, ako oni na pragu tridesetih krenu u svoju budućnost, kakva će onda biti ona - vaša? Jedine dve vama bliske osobe koje ste mi spomenuli u pismu (osim vas troje) - umrle su. Jedini živi u vašem malom i zatvorenom svetu - upravo su njih dvojica. Vaši sinovi. Osim posla koji još honorarno radite, poštovana čitateljko, ima li još nečega i nekoga kome pripadate, što volite i sa čime ste povezani?
Ako vam je perspektiva da ostanete sami i bez sopstvene ispunjene budućnosti, onda je moguće da, makar i nesvesno, svojim sinovima pomažete da ostanu neodgovorni i nesamostalni i da, kao takvi, i nemaju drugu budućnost. Osim one da - ostanu sa vama. Baš kao što i oni, sa svoje strane, sabotiraju sebe i svoje osamostaljenje, sve u beskraj, odlažući odlazak od vas. Iz odanosti vama. Ne želeći da vas ostave na cedilu.
Možda bi ste ih, poštovana čitateljko, lakše pustili da odu onda kada biste napravili neki kvalitetniji sadržaj od svog života. Kada biste imali još nešto i nekoga osim njih. Neke hobije, prijatelje, putovanja, druženja… Da vam nije jedina šansa za budućnost - sve veća starost u totalnoj samoći. A možda bi i oni lakše mogli da vas napuste ako bi videli da ste vi dobro. Da niste sami i izgubljeni.
Možda biste tako sve troje od mrmota ponovo postali ljudska bića. Oni čiji se dani ne ponavljaju do beskraja isto i prazno.

Kako spolja, tako i unutra

Zgrožena sam i zgađena ovim kultom lepote koji nam se nameće i propagira na svakom koraku. Čak i zahteva, iako su nekima od nas možda neke druge, duhovne vrednosti i lepote bitnije od spoljašnjih. Jasno mi je da živim u vreme narcisoidne kulture i propagande izgleda, koja se stalno natura, ali se pitam da li ovo zaista dolazi kraj sveta u kome smo svi roba i svi moramo da budemo lepi da bismo se bolje prodali?

Nije ni dobro, ni zdravo - naročito ne za Dušu koja vam je toliko važna, poštovana čitateljko - da negujete u sebi zgroženost i zgađenost. Naročito ne tako strogo i strašno suđenje svetu i drugim ljudima, njihovim strastima, pomodarstvu i glupostima. Sve - pa i to - za ljude je.
Da li je tolika opsesija lepotom znak skorog dolaska smaka sveta, stvarno ne bih znala, jer se u proricanje budućnosti ne razumem. Ali, znajući ponešto o ljudskoj psihi, rekla bih da je toga bilo i ranije. Da to nije nikakav poseban SPECIJALITET našeg doba i kulture. Možda pre rezultat toga što je to danas mnogo prisutnije i dostupnije nego nekada. Nauka je otvorila šira vrata mogućnosti da (gotovo) svi možemo biti mladi i lepi mnogo duže nego ranije.
Lepota je oduvek bila važna, i to nije samo rezultat našeg narcizma i sujete. Ona, takođe, mnogo govori i o unutra šnjem stanju i zdravlju osobe koju srećemo, a to nam je ipak - verujem da ćete se i vi složiti s time - jako važno. Bolest, slomljenost, istrošenost, dugotrajna tuga ili bes… sve to nas neumitno poružnjuje. Isisava slatke sokove lepote iz nas. Zato očekivanje i traženje i tuđe i sopstvene lepote jeste, zapravo, naša čežnja i težnja za time da smo dobro. I da nam je dobro. I nema zbilja ničeg lošeg u tome.
Baš kao što nema potrebe ni za tim ratom između naše unutrašnje i spolja šnje lepote i vrednosti. Sve smo to mi. I Duša i Telo. Sve smo to - ipak - mi.

Nezavršena priča

Nije mi prijatno ovo što ću napisati, ali bez toga nema načina da mi odgovorite. I možda pomognete, jer mi je pomoć zaista potrebna. Potičem iz porodice u kojoj su stalno tuče, vređanja, svađe između roditelja. Moj mlađi brat je rano otišao od kuće, našao posao, ženu i svoj život u Sloveniji, i gotovo nema kontakta sa nama. Ne zameram mu, drago mi je što je bar jedno od nas dvoje uspelo da se izvuče i spase od haosa i manipulacija u kojima se odvijao naš život. Ja sam s roditeljima ostala do njihovog biološkog kraja, ne znam da objasnim zašto. Otišli su u razmaku od šest meseci, najpre otac, zatim majka. Nismo ni tada, na kraju, uspeli da se smirimo i pomirimo. Umrli su, a ja sam i dalje besna i ogorčena na njih. Prošlo je već dve godine od majčinog odlaska, a ja se i dalje u svojoj glavi svakoga dana svađam i natežem sa njih dvoje, s njom naročito. Vreme mi ne donosi smirenje, naprotiv, kao da mi je sve teže. Ostaću zauvek puna te muke i jeda koje sada više nemam kome ni da upućujem, jer oni više nisu tu. Osećam da ću poludeti ako nastavim sama u naša prazna četiri zida. Može li mi se pomoći?

Koje priče traju najduže, možda i beskrajno? Koje bole najviše i najdalje? Koje ne daju ni mrtvim ni živim dušama da se smire? Nezavršene priče. Kakva je i ova s vama i vašom porodicom, poštovana čitateljko. Između vas i njih ništa se nije razrešilo i dovelo do kraja. Samo se u jednom trenutku vašeg i njihovog života odjednom - prekinulo. Stalo. Ali ne i okončalo.
Oni su otišli - kako to vi kažete. Ali, vi ste i dalje ona ista zarobljenica loše atmosfere i odnosa, kao i dok su bili tu. Možda još i više, jer ste uvideli da vam oni i nisu potrebni za pravljenje pakla od sopstvenog života.
Vaši međusobni sukobi su se - očigledno - već odavno preselili unutar vaše duše i tu nastavljaju svoju krvavu bitku. U tome i jeste vaša najveća muka: pakao se od spolja nastanio unutra. Više mu nije ni potrebno njihovo fizičko prisustvo da bi divljao u svom punom zamahu.
Još nešto o vama i njima.
Ni u jednom redu svoga pisma niste spomenuli nijednu lepu emociju ili reč, bilo za njih, bilo za sebe. A mora biti da su vam bili dragi i važni, makar da toga i niste bili naročito svesni. Čak i ovo što i danas, godinama posle njihove smrti, radite jeste poricanje da su umrli. Makar i tako što se u sebi svađate s njima, što ste ljuti na njih. Možda je to, između ostalog, neki vaš način da održavate iluziju da su još živi, čim vi imate tako intezivan i stalan kontakt s njima. Govorite o tome kako su vas oni napustili i otišli. To nije istina. Odlazi se na letovanje. Lično sumnjam da bi smrt mogla da se podvede pod to.
Zato je važno da pustite sebe i njih da se rastanete. Po prvi put u životu zaista razdvojite. Da oni budu na svojoj, a vi na svojoj strani, poštovana čitateljko. Da promenite taj stan u kome ste proveli ceo svoj dosadašnji život u ružnim rečima i postupcima. Preselite se u neka nova četiri zida, u neki novi kraj, možda i novi grad, zemlju, kontinent, zašto da ne? Jer, rastanci tome i služe. Da nam daju šansu za neki novi život, za neki novi početak. Svakako ne za to da nas unište. Zato je tako važno da svoje nezavršene poslove i priče sa roditeljima i sobom od nekada završite.
Jedna potpuno nova vi - tamo negde, u bliskoj budućnosti - već dugo čeka na vas. Ne ostavljajte je još dugo samu.