Neka ostane među nama
Na pisma odgovara: Marta Mratinković
Gruba lekcija života
Našla sam se u velikim problemima, sve zbog svoje dobrote i želje da pomognem. Pre nešto manje od dve godine moj brat od strica je oboleo od kancera. Sve nas je ta vest pogodila i šokirala, iako nismo bili baš bliski s tim delom rodbine, ali se radilo o mladiću od dvadeset pet godina. I svi mi, otac, majka i ja, skočili smo da mu pomognemo. Roditelji su tražili veze za što bolje doktore i lečenje, ja, koja sam tada imala dvadeset jednu, krenula sam po internetu da pretražujem šta bi od alternative moglo da mu pomogne. Njegovo lečenje se sprovodilo na onkolo škoj klinici, a ja sam mu preporučivala stvari koje su mu pomagale da, na primer, lakše prebrodi citostatike ili da ojača imunitet. Nikakve lekove mu nisam davala, niti bilo šta što bi ometalo ono što su mu lekari radili. Puno sam bila sa njim, čitala mu pozitivne knjige, hrabrila ga i činila sve da ga oraspoložim. Razgovarala sam i sa mnogo ljudi koji su bolesni, ili su nekada imali bolest sličnu njegovoj, savetovala mu stvari koje su njima pomogle. Imala sam utisak da je svima drago što se ja, njemu bliska po uzrastu, toliko bavim njime i dižem mu raspoloženje. Nije me mrzelo ni da mu spremam obroke zdrave hrane, čajeve, da ga masiram. On je imao dve operacije, ali su se na kraju metastaze sasvim proširile i nedavno je umro. Svi smo to tragično podneli, ja možda najviše jer sam najviše i bila s njim pa smo se dosta zbližili i zavoleli. Zato me je utoliko više pogodilo kada je do mene došlo da njegova porodica i cela familija pričaju kako je on umro zbog mene i od onoga što sam mu ja davala, jer, ko zna šta je to bilo, da mene nije bilo on bi se garantovano izvukao, ja sam mu razorila zdravlje, zašto sam se toliko angažovala oko njega, i sve tako i još gore. To me je dotuklo, a naročito kada su me mama i tata pitali da nije u toj ishrani (reč je o makrobiotici) bilo i nečega što mu je moglo naškoditi. Ne mogu da verujem da su ljudi toliko pokvareni i zli, da tako mogu da izvrću
stvari i da me od spasioca (kako su me nekada nazivali) proglase za bratovog zlotvora. Uz svu tugu zbog njegove smrti i ugašene mladosti, sad plačem i zbog njihovih gadnih ogovaranja i blaćenja. Prestala sam da izlazim iz kuće, više mu ni na grob ne idem da ne bih srela nekoga od tih koji bi me, može biti napali i vređali. Povlačim se u sebe, ne mogu da podnesem ničije društvo, ne znam kako više ikome u oči da pogledam kada sam tako ružno osramoćena?
Vaše pismo, poštovana Bubi, podsetilo me je kako je ponekad teško biti mlad i kako su te prve velike lekcije o međuljudskim - naročito rodbinskim - odnosima i manipulacijama, često baš jake i gadne. Ni naša kasnija učenja o ljudima nisu lišena grubosti i nepravde, ali ih možda malo lakše podnosimo jer, zahvaljujući prethodnom iskustvu, ipak naučimo da ne budemo emotivno baš toliko otvoreni i ranjivi.
Šta da radite vi čije ime pokušavaju tako ružno da uprljaju lažima i ogovaranjem, a nemate još ni dvadeset tri? Verujem vam da biste se najradije sakrili ispod jorgana i ne biste više nos pomolili ispod njega. Ali to - ne valja. Tako planiraju mala deca. Kada vas je već pogodilo blato rodbinskih spletki, bolje vidite šta sve možete da naučite iz ovakve situacije. Mislim, glupo je da ne izučite ovu 'školu' koju vam je život sada servirao, kada već plaćate tako skupu 'školarinu' za nju.
Ljudi često imaju problem da prihvate smrt nekog svog, naročito kada je taj neko mlad. I onda moraju da nađu krivca za to. 'Neko' je pogrešio, 'Neko' ga je upropastio… Najčešće stradaju oni koji najviše pomažu - obično lekari i medicinsko osoblje. U ovom slučaju 'presuda' je pala na vas. A zašto baš na vas, poštovana Bubi? Nema tu nekog racionalnog odgovora, jer ni to nalaženje i imenovanje 'krivca' nije nešto objektivno i razumno, već pripada jednoj od faza tugovanja, u kome ima i mnogo iracionalnog. Možda ste vi bili 'zgodni' za optuživanje jer ste se mnogo eksponirali, ili što ste predlagali nešto što nije uobičajeno, ili ste naprosto pogodni da budete 'žrtveno jagnje' jer ste mladi, a samim tim ranjiviji od nekog starijeg ko se na njihovo blaćenje ne bi posti đen sakrio u kuću kao vi, već bi im rekao šta im i kako sleduje.
Ovakve stvari i iskustva nas, nažalost, uče kako da se držimo na distanci i ne zalećemo da pomažemo drugima kada su u nevolji. Navode nas da okrenemo glavu na tuđu patnju i muku.
Sve ovo i još mnogo toga za odmeravanje i razmišljanje stvorila vam je ova, na mnogo načina bolna situacija u vašem životu. Koliko god vam bila ružna i neprijatna, ne bežite od nje. Jer to nije dobar način da je razrešite. Ni nju ni razne druge teške lekcije koje nam život po svojoj volji postavlja. Bez našeg traženja i spremnosti. Sam od sebe.
Bez kredita
Neću pitati o detaljima jer ne želim da iko u ovom pismu prepozna sebe ili mene. Radi se o meni i mojoj najboljoj drugarici još od osnovne škole. Zajedno smo već dvadeset jednu godinu, i uvek smo bile dobre jedna sa drugom. Pre nekog vremena ja sam nešto jako pogrešila u vezi sa njom, priznajem, nije trebalo to da joj uradim, prosto ne znam gde mi je bila pamet. Valjda su me zaljubljenost i strast totalno zaslepeli i uradila sam nešto čime sam je jako povredila. Posle nekog vremena cela situacija se prekinula i zavr šila, ali je ona za to saznala i prekinula da se druži sa mnom. Nakon tolikih godina zajedničkog života, deljenja dobra i zla. Pustila sam je da se izduva i odljuti. Nakon nekog vremena, kada sam htela da razgovaramo, da joj se izvinim i da se pomirimo, ona me je hladno odbila. Nije htela čak ni da se vidi sa mnom, ni da razgovaramo. Rekla mi je da je više ne zovem, da joj se ne obraćam kada se negde sretnemo, i da pređem na drugu stranu ulice kada je vidim! U šoku sam, znam da sam pogre šila, ali kakva je to reakcija, da mi ne da priliku ni da joj objasnim svoje postupke. Pa valjda ljudi greše u životu, i valjda takvo prijateljstvo, kakvo je bilo naše, zaslužuju da mi ona da još jednu šansu?
Verujem, poštovana Prijateljice, da je vaše, toliko dugih godina 'teško' prijateljstvo - imalo već nebrojano mnogo međusobno datih šansi. Jer tako trajni i intenzivni odnosi kakav je bio vaš, ne bi izdržali bez mnogo razumevanja i stalnog davanja novih prilika. Samo sa puno 'kredita', u ime prijateljstva i vaše bliskosti, mogle ste zajedno da prođete 'i dobro, i zlo'. Ali onda, dođe neki trenutak u kome se 'zajmovi' više ne odobravaju. Nekad banka promeni kriterijume, katkad ste se vi zadužili previše pa ste varali kod otplate. A ponekad, kao što je to možda bio vaš slučaj, probate da pokradete banku, pa se posle, kada vas uhvate, još i ljutite što neće ponovo da vam daju zajam. Ne ono isto poverenje koje ste upravo teško prokockali. S takvima se prekida dalja saradnja. Ne daje im se nova prilika da vas ponovo oštete. Jer se računa da su vam mogućnost da pokažete ko ste i šta ste - već dali. I da ste je vi načisto iskoristili.
Zato ne kukajte, poštovana čitateljko, kako vam je prijateljica nepravedno i nepošteno uskratila još jednu šansu, ne poštujući stara, dobra vremena. Kad vam ona nisu značila dovoljno da vas spreče da joj radite iza leđa, zašto ih se sada iznenada prisećate? Nekako je bez veze.
