Europapress Izdanja

OK!
Broj 40

Neka ostane među nama

Na pisma odgovara: Marta Mratinković

Bolest zvana praznina

Bekstvo od dosade i praznine u svom životu potražila sam u vanbračnoj vezi s tri godine mlađim udvaračem. Za muža sam se udala posle kraćeg zabavljanja i snažne 'hemije' između nas koja se izgubila dosta brzo po venčanju. Dobili smo sina pa kćerku, živim komforno, iznad proseka, nikada nisam radila, iako sam diplomirala svetsku književnost. Muž je insistirao da budem kod kuće i brinem o deci, dok je on vrlo malo i retko sa nama. Sigurna sam da to nije samo zbog posla već i zbog neke druge žene, možda i više njih. I kada smo zajedno, nismo bliski, nemamo zajedničkih tema ni interesovanja, i često mislim kako su deca jedino što nas vezuje. Zato sam na udvaranje ovog mladića odgovorila bez mnogo nećkanja, jer sam već odavno umorna od toga da mi najlepše godine prolaze ni u čemu. Ali, ni ta avantura me nije posebno usrećila, možda mi je samo unela malo promene u monotoniju, a ja se i dalje osećam grozno. Živim sa strancem koji me ne voli i koga ne volim, ne radim ništa (imam ženu u kući koja sve radi) i pomišljam da ako bih otišla i nestala, to niko ne bi ni primetio. Svakako već niko ne bi zažalio za mnom, a čini mi se, ni ja za bilo kim. Da li da probam da nađem nekog trećeg, čemu da se posvetim, šta da radim sa sobom?

Da budem otvorena, poštovana Dina, ne sviđa mi se stanje u kome ste već isuviše dugo. A najviše to neko vaše osećanje praznine i apatije. Jedno veliko ništa koje se širi u beskraj i sve vas više udaljava i od sveta, i od vas same. Pretpostavljam da o sebi ne razmišljate kao o depresivnoj, jer vi toliko ništa ne osećate da ne registrujete čak ni tugu. Ali, nema ni ljubavi, privrženosti, vezanosti, čak ni one prema svojoj maloj deci. Kao da ste psihološki negde jako daleko i sami, i da više nemate ni kontakt sa samom sobom, svojim stvarnim željama i potrebama. A izgleda kao da ne znate ni način kako biste ponovo došli do sebe i povezali se sa sobom.
Ozbiljan je to problem, koliko god izgledalo da je sve u redu. Ali, u stvari, ništa nije, zar ne, poštovana Dina. I ne mislim da je dobra terapija za rešavanje vašeg stanja to da menjate ljubavnike pa će neki, možda, po zakonu verovatnoće i velikih brojeva, u vama probuditi barem neku emociju. Verujem vam kada kažete da vam je grozno, ali mi se ne sviđa vaše razmišljanje o tome kako nikome ne biste nedostajali i kako ni vi ne biste tugovali za bilo kime kada biste otišli i nestali. Otišla - gde? Nestala - zašto?
Zbog svega ovoga, moja preporuka vam je da potražite pomoć stručne osobe koja je obučena i ima iskustva u pomaganju ljudima koji su se 'razboleli' od praznine i besmisla. Sve neophodne uslove za to vi posedujete. Vreme vam nije problem, a muka vam je - prava.

Izlazak iz lige

Prihvatam da sam i sama kriva za situaciju u kojoj sam se našla. Poslednje dve godine posvetila sam se isključivo svome momku. On je bio malo posesivan i razmažen, voleo je da se bavim samo njime, a ja sam na to pristala i potpuno zanemarila svoje društvo i prijatelje. A kada me je on pre nekoliko meseci ostavio, shvatila sam da sam sasvim sama. I to me je užasnulo, tim pre što teško podnosim samoću i uvek moram da imam nekoga pored sebe. Tako sam krenula da zovem nekadašnje prijatelje, ali niko nije bio naročito zainteresovan da se ponovo druži sa mnom. Naročito niko nije hteo da me sluša o tome kakav je on gad i kako sam nesrećna zbog raskida. Svi su kulturno rekli da će mi se javiti, ali nisu. Kakvi su to prijatelji? Zar nije prijatelj onaj ko ti oprosti i pomogne kada si u nevolji? Očekivala sam da će se svi oduševiti što sada možemo ponovo da se družimo kada je prepreka za to (u vidu moga dečka) nestala, ali to se nije dogodilo. Kako? Izgleda da naše prijateljstvo ipak nije bilo pravo.

Slažem se s vama, poštovana Jalka. Izgleda da vaše prijateljstvo nije bilo pravo. Jer da jeste, ne biste ih vi - te svoje prijatelje - tako lako i hitro otkačili. Ako su oni dotada i živeli u ubeđenju da ste prijatelji i da ste važni i posebni jedni drugima, posle takvog vašeg postupka prema njima, verujem da su raskrstili s tom svojom iluzijom. Ono što su mogli da zaključe iz vašeg ponašanja jeste da se prema ljudima odnosite kao razmaženo dete prema igračkama koje su mu dobre dok se ne pojavi neka nova i zanimljivija za kojom ono ode, bez okretanja i razmišljanja o onim 'starim'. A onda, kada mu se nova 'zanimacija' izjalovi ili polomi, iznenada se priseti onih nekadašnjih.
Nema to nikakve veze s prijateljstvom, poštovana Jalka. Imaju ljudi svoje samopo štovanje. I neće da budu vaša rezervna varijanta ni druga liga, koja vas ,sva srećna, dočekuje onda kada vas oni prvi otkače. Ne ide to tako.

Opasna predstava

U braku smo već 14 godina, imamo divnu devojčicu od 12 godina (šesti razred), s kojom dosada nismo imali problema. Dobro je dete, dobar učenik, umiljata, vesela. Ali, od ove jeseni jako se promenila, naročito u školi. To su loše ocene, veliki otpor i prema školi, a i prema roditeljima, čak i samovoljni izostanci koje raznim lažima i izmi šljotinama moram da pravdam. Stalno je besna, a na momente mi se čini i nekako uplašena. Pokušavamo da to pripišemo pubertetu, ali nam nije jasno šta joj je i ne znamo kako da joj pomognemo. Ona je još jedino (čini mi se) oko čega muž i ja imamo zajednički stav. Naši odnosi su se jako zaoštrili i pogoršali od pre devet meseci, kada je on započeo ljubavnu vezu sa deset godina mlađom koleginicom. Često je kod nje, ali mala ne zna ništa o tome, za nju je tada na službenom putu. Ne svađamo se pred njom, da je ne povredimo, ponašamo se normalno jer nas dvoje nismo odlučili da li ćemo se razvesti, tako da to što je postala problematično dete nema nikakve veze sa nama.

Bojim se, poštovana Milka, da ova drastična promena vašeg deteta ipak ne može da se pripiše samo pubertetu. Često, kada među roditeljima i u porodici postoje problemi, deca reaguju time što i sama izmene svoje ponašanje. Kao da, jednostavno rečeno, disharmonija u kući naruši harmoniju deteta, što i nije neočekivano s obzirom na to koliko su svakome od nas značajni porodični odnosi. Deci tek - pogotovu. Tako se
često baš po detetu može uočiti da u nekoj porodici ima problema - bez obzira na to koliko se snažno prikrivaju. Iznenadne i dramatične promene kod dece tako mogu - kao reakcija lakmus papira - da sugerišu kako kod kuće postoje neki ozbiljni problemi. Naročito kada se, kao kod vas, poštovana čitateljko, već duže vreme događaju tako ozbiljni lomovi da neizvesnost toga da li ćete uopšte i ostati porodica visi svima vama iznad glave. Koliko god bili sigurni da dobro prikrivate kako se između vas i vašeg muža nešto komplikuje, emotivne vibracije i atmosfera u domu ne mogu da se otkrave ni ugreju ma koliko da ste vešti u prikrivanju i glumi. Zar zaista verujete, poštovana Milka, da je vaša devojčica toliko neosetljiva i beslovesna da 'guta' te vaše priče o tatinom službenom putu i da svaki put kada vas iznenadi dok plačete u kuhinji poveruje u vaše izgovore o alergiji? I sasvim male bebe se izbezume kada je majka uznemirena ili emotivno snažno pogođena, a neće jedna bistra devojčica od dvanaest godina.
Zato je možda krajnji trenutak da vi i vaš suprug prestanete da bežite od problema tako što rastežete situaciju između vas dvoje do potpunog pucanja detetovih živaca i da se dogovorite o tome šta će biti dalje sa vama kao parom i kao porodicom. Koju i kakvu god odluku da donesete o vašoj daljoj budućnosti, biće manje strašno i sa manje razarajućih duševnih posledica nego što je ova luda 'igra' skrivanja i foliranja koju glumite zajedno 'zarad detetovog dobra'. Opasna je to predstava u kojoj se ceo vaš dotadašnji svet i način života sa treskom i bolom ruše a vi uporno i dalje glumite varijantu: 'Sve je baš kul! Ma, nije mi ništa!'