Europapress Izdanja

OK!
Broj 40

Moj dom: Irina Subotić

Nežne uspomene rasute po tavanu

Poznata istoričarka umetnosti, ekspert za modernizam, i njen suprug Gojko, čuveni vizantolog, u potkrovlje kuće predratnog ministra inostranih poslova Stanoja Simića uneli su mnoštvo ideala, slika i požutelih fotografija, uvereni da će na taj način najbolje sačuvati sećanje na pretke i pokazati koliko im nedostaju kćerke Jelena i Ivana, koje sa svojim porodicama žive u inostranstvu

Piše: Tanja Nikolić
Photo: Branko Pantelić

Prostrano potkrovlje, odakle pogled puca na stare beogradske krovove i Dunav, dom je porodice Subotić, Irine, istoričarke umetnosti, i Gojka, vizantologa. Kad su, posle nekoliko adresa i života u iznajmljenim stanovima, odlučili da ostvare san i stvore kutak po svojoj meri, odabrali su tavan u kući Stanoja Simića, predratnog ministra spoljnih poslova. Bio je pun prašine, peska i čađi, ali su, polako i strpljivo, uz veliki trud, uspeli da naprave dom koji posetioca na prvi pogled očara igrom svetlosti što se prelama pod najneobičnijim uglovima. Atmosferu pojačavaju tamne grede kao idealan kontrast belim zidovima i obilju slika koje ih krase.
- Dugo smo maštali o svom krovu nad glavom. Posle venčanja smo živeli s mojim roditeljima i sestrom, a kasnije u garsonjeri od šesnaest kvadrata. Na sreću, imala je veliku terasu, pa smo po pola godine provodili na otvorenom. Kad smo nakon izvesnog vremena dobili stan u novogradnji na Banovom brdu, bili smo presrećni. Ipak, s vremenom smo shvatili da želimo da se vratimo na Dorćol, da naše kćerke Jelena i Ivana odrastaju u centru, tamo gde sam i ja rasla i gde je Gojko studirao. Tako smo, posle dugog traganja, pronašli ovaj prostor i nakon silnih peripetija i jurenja dozvola dobili smo zeleno svetlo za rekonstrukciju tavana - priseća se Irina.
Arhitekta Ivanka Raspopović, koja je zajedno sa Ivanom Antićem projektovala Muzej savremene umetnosti, majstorski je uradila posao, pa su ispoštovane želje ukućana o zasebnim sobama, ali i ogromnom dnevnom boravku u kome će se okupljati prijatelji.
- Dom je najvažniji. To je mesto gde čovek treba dobro da se oseća. On je nezamenjivi deo našeg identiteta, i svi ljudi koji nemaju svoj krov nad glavom duboko su oštećeni. I mi smo godinama imali nevolje sa iznajmljenim stanovima, pa sam baš zbog toga svesna koliko je zadovoljstvo kad se vraćate u prostor koji vam pripada, u blizak ambijent gde vam svaka sitnica budi uspomene na drage ljude. Dovoljno je da pogledam pastel Milenka Šerbana pa da se setim njegove porodice i njega, drugovanja s mojim ocem, knjiga koje sam kasnije o njemu pisala. Ili fotografije moje sestre, balerine Jelene Šantić, iako me svaka od njih podseti na to koliko je mlada otišla, mada je živela četiri godine duže nego što su joj lekari prognozirali. U stalnom sećanju su mi i moji otac Milivoje, koji je,

… nastavak teksta Vam je dostupan u štampanom izdanju.