Europapress Izdanja
OK!
Broj 39
Naš dom: Vlasta i Obrad Mandić
Jedra puna sreće
Pomorski kapetan i članica muzičkog sastava Bisernice, u kući na ulazu u Kotor, staroj dve stotine godina, stvorili su harmoničan ambijent u kome se prepliću prošlost i sadašnjost, kontinentalna i mediteranska flora, a predmeti s dragocenom istorijskom patinom podsećaju na bogatu porodičnu tradiciju
Piše: Vesna Čađenović
Photo: Risto Božović
Na samom ulazu u Kotor, na pedesetak metara od poznatog ribljeg restorana Galion, nalazi se lepa dvospratna kuća okružena niskim zidom i tamnom, kovanom ogradom. Kroz gvozdenu kapiju ulazi se u vrt zasađen najrazličitijim rastinjem, među kojima se baškare bokori cveća na čijim se raznobojnim laticama kao biseri presijavaju kapi kiše. U uglu se žuti veliko stablo limuna sa još neobranim plodovima. Jednom od dve popločane staze stiže se do vrata ukrašenih vencem od cveća i brojem 243. Vlasta i Obrad Mandić uvode nas u svoj dom.
- Ovo je, u stvari, kuća moje žene. Uselili smo se u nju odmah posle venčanja, i u njoj živeli pet-šest godina, a onda smo dobili stan. Međutim, Vlasta je želela da se vratimo - objašnjava Obrad, do pre nekoliko godina pomorski kapetan, a sada privrednik.
- Kuća je pripadala mom dedi Josipu Marinoviću, a stara je oko dvesta godina. Deda je plovio na jedrenjacima i od ušteđevine prvo je otvorio kafanu u kojoj su radili svi ukućani. Dede i bake se ne sećam, ali mi je majka pričala kako joj je baka pripovedala da je bila najsrećnija kad bi rodila dete, jer bi tada osam dana bila pošteđena od posla. Pošto su mnogo radili, dosta su i zarađivali, tako da su imali još nekoliko kuća koje su nam posle rata oduzete. Ostala nam je samo ova. Građena je od cigle, i u njoj je deda, s veoma razvijenim preduzetničkim duhom, u svoje vreme imao fabriku za proizvodnju različitih testenina. Pošto sam ovde provela detinjstvo, mene i sestru za ovaj prostor vezuju snažne uspomene. Verovatno zato nikako nisam ni mogla da se priviknem da živim u stanu koji smo Obrad i ja dobili. Iako je bio relativno blizu, i svaki dan smo ovde svraćali, osećaj nije bio isti. Konačnu odluku da se ponovo doselimo donela sam jednog dana kad sam došla da obiđem roditelje. U to vreme je deo ulaznih vrata bio od stakla. I pre nego što sam ušla, videla sam tatu i mamu kako sede u sobi i nešto razgovaraju. Izgledali su mi tužni. Dok smo svi bili tu, kuća je uvek bila puna živosti, a onda su ostali sami. Znala sam koliko im je teško, a pošto ni meni nije bilo ništa lakše, bilo je prirodno da se vratimo. Moj muž, na sreću, nije imao ništa protiv. Od početka se divno slagao s mojim roditeljima koji su ga prihvatili kao svog sina. Kasnije smo naš stan prodali i kupili sprat u zgradi nedaleko odavde. Nekada je i ona pripadala mom dedi - priča
… nastavak teksta Vam je dostupan u štampanom izdanju.
