Europapress Izdanja

OK!
Broj 39

Neka ostane među nama

Na pisma odgovara: Marta Mratinković

U strahu su velike oči

Pisala sam vam već dva puta, prvi put zbog svojih strahova, naročito za zdravlje moje dece (imam kćerkicu od sedam i dva sina, blizance, od četiri i po godine), drugi put zbog preterane vezanosti moga muža za svoju porodicu i njihovog prevelikog mešanja u naš život. Preporučili ste mi da potražim pomoć psihoterapeuta, i ja sam se o tome detaljno raspitala. Preporučena mi je vrlo stručna i iskusna žena, i pre tri meseca sam krenula na tretman kod nje. Zaista, već s prvim razgovorima počela je da mi se budi nada da će moj i život moje porodice biti mnogo bolji nego dosad, sa mnogo manje nervoze i straha. Ali, umesto da mu bude drago što je meni bolje, što sam smirenija i veselija, što mi se vraća nekadašnje samopouzdanje, muž mi je naredio da sve to prekinem. On, koji je uvek miran i nikome i ničemu se ne suprotstavlja, sada je rekao da mi to više ne dozvoljava, da trošim pare na gluposti umesto na decu, da neće više da ih čuva dok sam ja kod psihologa. Zarađujem koliko i on, ali celu platu dajem u zajedničku kasu, kao i on, i onda se dogovaramo kako i na šta ćemo pare trošiti. Neće naša deca gladovati zbog toga. Mnogo me je to pogodilo, kao da sam, posle deset godina depresije i mraka ugledala svetlo na kraju tunela, a on mi ga oduzeo. Svađala sam se s njim oko toga, ali nisam uspela da ga smekšam. On tvrdi da mi nije ništa i da, samo ako hoću, mogu i sama sebe da izlečim. Gledam kako bih se dalje snašla i organizovala, jer neću da odustanem tako lako, razgovaram s mamom i sestrom kako bi i one mogle da mi pomognu, možda i nešto honorarno da radim, da dođem do novca koji on neće moći da mi kontroli še. Ono što me jako muči jeste pitanje: zašto je tako reagovao i zašto se tako loše i neprijateljski poneo prema meni? Da njemu nije dobro tako dugo, ja bih njega sigurno podržala da ide kod specijaliste, da mu bude bolje. Mnogo me je razočarao, verovala sam da on mene više voli i da je bolji čovek nego što se sada pokazao.

Drago mi je, poštovana čitateljko, što ste moje preporuke prepoznali kao ono što je korisno za vas. Baš kao i to što ste, i za tako kratko vreme na psihoterapiji, osetili i lično iskusili koliko se takva vrsta rada razlikuje od svakodnevnog i uobičajenog razgovora s prijateljima i rodbinom. Ujedno mi je i žao što čujem da je vaš muž pokazao otpor prema tome da vam, uz stručnu pomoć bude bolje i što je sabotirao i stopirao vaš rad na sebi i sopstvenim problemima. Velika je šteta što je tako, i to iz više razloga. Uočeno je, naime, da pacijenti koji imaju podršku bliskih ljudi, naročito porodice i partnera, imaju mnogo više uspeha u psihoterapiji i da brže, s manje muke, i sopstvenih otpora postižu bolje rezultate. To je sasvim logično, jer energija i pacijenta i terapeuta mora da se troši i na savladavanje još jednog snažnog dodatnog faktora koji ometa ozdravljenje i promenu onoga ko na terapiju dolazi. Kao kada bismo zamislili lokomotivu koja, umesto jedne, mora da vuče dve kompozicije vagona, ili joj se svaki čas u točkove ubacuju klipovi, ili neko ispred nje ruši mostove i odronjava stene na nju. Psihoterapija je, sama po sebi već dovoljno ozbiljan i zahtevan rad - i za pacijenta i za psihoterapeuta - da mu ovakva i slična ometanja nanose teške udarce i dodatno mu iscrpljuju energiju. Takođe je ovo ponašanje vašeg muža značajno i sa stanovišta pitanja - kako je to njemu više odgovaralo da živi u braku sa depresivnom ženom, punom svakojakih strahova, umesto sa onom kojoj se vraća smirenost i samopouzdanje? Nije dobro ako se nečije zadovoljstvo u braku temelji na jadu i nesreći onog drugog, jer onda taj odnos nije izvor naše snage i zdravlja, već od nas, u stvari, zahteva da nam bude loše i gura nas u tom pravcu. Ponekad je uzrok protivljenja partnera u njegovim strahovima i nesigurnosti kako će ga stručnjak proceniti i protumačiti. U fantaziji ne malog broja ljudi jeste slika kako ga terapeut i rođeni partner ogovaraju, ocrnjuju ili mu se podsmevaju. Mnogi zamišljaju i da terapeut daje pacijentu za zadatak 'moraš odmah da napustiš tu hulju koja te ne zaslužuje!' Tako iza mnogih otpora muževa i žena pacijenata stoji strah da će ih - zbog terapije ili nakon terapije - ovi odbaciti i napustiti. Ili da ćete - kada vam postane mnogo bolje - otići da živite sa nekim mnogo boljim nego što su to ona ili on.
Šta god da je uzrok u vašem slučaju, poštovana čitateljko, vaša volja da istrajete i da se ne predajete kod prve prepreke jako je dobar znak za vas, jer govori o snažnoj i jasnoj motivaciji koja je odlično 'gorivo' za uspeh psihoterapije. Moj vam je predlog da, pored nalaženja načina da nastavite sa svojim lečenjem, paralelno radite i na razbijanju strahova i nepoverenja koje vaš muž ima prema tome. Razgovarajte s njime o tome šta mu se ne sviđa i kako on zamišlja šta se tamo događa - a u šta on ne može da ima uvid, kakva veruje da ćete postati od psihoterapije, kako ćete se promeniti, naročito prema njemu i vašem braku? Da li ćete, sa svojim menjanjem, očekivati ili tražiti i od njega izvesne promene, i da li je i na koje on spreman, a na koje nije?
Kroz razgovore i međusobna razjašnjenja na ovakva i slična pitanja postaćete mnogo jasniji jedno drugom i mnogo manje uplašeni onim što takva promena - kao što je vaše započinjanje psihoterapije - donosi u vaš zajednički život.
Često se kroz ovakve razgovore razveju strahovi i otpori druge strane i mi preko puta sebe uspemo da vidimo ranjivo i uplašeno ljudsko biće koje samo želi da očuva brak. Ne zlog čoveka koji nas ne voli.

Jednom ko nijednom

Strašno sam se razočarala. Kakva Nova godina, novi počeci! Cele godine sam radila kao sivonja, čak i pod prehladom, obilazila roditelje umesto da odspavam sat duže. I kada mi je bilo mnogo teško (a često je bilo) hrabrila sam sebe da je to samo još malo, a onda ću se za Novu godinu odmoriti i zabaviti. Uspela sam da u poslednji čas kupim divnu haljinu i cipele, da u trci stignem i kod frizerke, otišla sam na tri žurke za koje sam imala pozive i - katastrofa. Niti mi je bilo zanimljivo, niti sam se dobro provela. Još me je slomio neki virus, premor, šta li je već bilo, pa sam se i fizički loše osećala. Počinje nova 2008, opet na posao, prekovremeni rad koji mi niko ne plaća, trčanje bez kraja. Ništa nije ni bolje ni drugačije nego prošle godine. I dalje nemam dečka, ni muža ni decu, ni dom. Čemu onda sva ova muka? Toliko se dajem svima oko sebe, kada će se neko dati meni?

Čitam vaše pismo, poštovana Snežana, i sve se preslišavam - čekaj, gde sam već čula ovakvu priču, ovo mi je jako poznato, samo odakle? I setih se. Bajka o Pepeljugi, naravno. I ona je tako puno radila bez nagrade i odmora, i ona je sve svoje nade položila na tu jednu kartu Praznične Žurke. I ona nije imala nikoga i ništa, ali se njen život potpuno preokrenuo baš balom za koji je u poslednji čas uspela da se spremi. Do ovog dela, vaša i njena priča jako liče, poštovana Sneška. Ali odatle... ni nalik. Vi niste, kao ona, našli ni princa, ni ljubav, ni brak, niste otišli da živite srećno do kraja života. Sustigli umor vas je bacio u krevet, princ nije svraćao na vašu žurku a prvi dani nove godine nekako su strašno ličili na one prethodne. Razočaravajuće, nema šta. Naročito kada su vam jedino vreme za vas, vaš odmor i zabavu - ona tri zakonom propisana i zagarantovana dana za Novu godinu. Vašu izgladnelost za nečim što je neophodno da sebi obezbeđujemo redovno -odmor, razonoda, izlasci, ljubavna veza - nije mogao trenutno i za tako kratko vreme da popuni ni tako moćan lik kao što je Deda Mraz. To je, ipak, naša obaveza prema sebi. I tu ste vi, poštovana Snežana, baš debelo omanuli.
Zato, kupite novu svesku-planer za novu 2008. i novi zlatni flomaster. Pa u svakoj nedelji ubeležite njime po dva-tri dana koja ćete proglasiti za sopstvenu Novu godinu. A tada - zna se šta se radi i kako se ponaša. Prvo se naspavate, pa kod frizera, onda na neku žurku ili sedeljku. Smeh, ples, ljupki kolačići. Nema šanse da na jednoj od tih svojih obaveznih nedeljnih proslava ne sretnete i onog obećanog princa. Srećna vam - još uvek sveža nova 2008!