Europapress Izdanja

OK!
Broj 39

Moj orman: Predrag Nešković

Dendi u dokolenicama

Slikar i multimedijalni umetnik koji s ponosom nosi smoking, barberi mantil i šešir, ne skriva da se najbolje oseća kada na buvljoj pijaci pronađe raritetni komad odeće koji odmah preuredi po sopstvenoj meri

Piše: Tanja Nikolić
Photo: Marija Ćalić

Slikar i multimedijalni umetnik Predrag-Peđa Nešković priznaje da mu je odevanje veoma važno i da je dendi još od malih nogu. Podjednako mu dobro stoji smoking, koji obožava, klasično odelo od najfinijeg engleskog štofa, uz barberi mantil i šešir, ali i dnevna kežual varijanta, u kojoj se ponekad prošeta gradom.
- Glavni krivac za moju opčinjenost odevanjem je majka. Od malih nogu me je učila da se lepo oblačim. Posebno pamtim zime, stalno mi je plela neobične kape i rukavice, s dodatkom koji se provlačio kroz rukave, da ih u igri ne bih izgubio. Pošto je otac bio vojni predstavnik u Engleskoj, donosio je najfinije materijale, pa nam je majka od haris tvida šila pumparice. Bio je to za mene vrhunac elegancije, a kada sam od oca dobio plavo-bele zumbane cipele, mojoj sreći nije bilo kraja - otkriva Predrag.
Za vreme Drugog svetskog rata često je boravio kod bake i dede u selu, u okolini Prokuplja. A kad je prvi put stigao, baka mu je sašila košulju i pantalone od domaćeg lanenog platna. Napravili su mu i opanke, ali je on strahovito čeznuo za svojim plavo-belim cipelicama, somotskim pantalonama i sakoom, koje je baka stavljala u škrinju.
- Stalno sam kukao i tražio da obučem svoje gradsko odelo, a ona mi je odgovarala da ću ga dobiti kad pođem kući, kad kruška u dvorištu sazri.
Peđa je pravi primer osobe koja podjednako dobro i elegantno izgleda u odelu šivenom po meri, i u komadu garderobe nabavljenom na nekom od buvljaka. Pošto mu je supruga Ljiljana bila stjuardesa, imao je prilike da mnogo putuje po svetu, a u svakom gradu je obilazio buvlje pijace, pravi rudnik raritetne odeće.
- Tamo zaista može da se nađe bukvalno sve, od grombi kaputa u zapanjujuće dobrom stanju, do Guči odela, Valentinove košulje ili sakoa Iva Sen Lorana. Gro stvari koje sada imam kupio sam na novobeogradskom i zemunskom buvljaku, a moji prijatelji ne mogu da se načude šta sve tamo može da se pronađe i obavezno požele da sledeći put krenu sa mnom. Ljudi poput mene, koji pasionirano obilaze takva mesta, imaju poseban ritual. Kad iz Beograda krenem petnaesticom u Zemun, moram da vidim pet kučića. Kad ih nabrojim toliko, siguran sam da će ulov biti dobar. Međutim, nedavno sam video čak jedanaest pasa, ali ništa nisam kupio. Događa mi se da ponesem i neku ogromnu torbu, nadajući se bogatom izboru, a vratim se - praznih ruku. Nekad sebe ubeđujem da nemam nikakvih ambicija da nešto pazarim, a pronađem nešto baš zanimljivo ili ekskluzivno.
Uz obavezno

… nastavak teksta Vam je dostupan u štampanom izdanju.