Europapress Izdanja

OK!
Broj 38

Neka ostane među nama

Na pisma odgovara: Marta Mratinković

Bez popuštanja

Punih petnaest godina bila sam u braku sa alkoholičarem. Tukao me je i pijan, i trezan. Bilo šta da ga naljuti, praznio se tako što bih ja dobila batine. Imala sam dvoje dece, bila bez posla, moji me nisu podržavali da ga ostavim, pa tako i nisam. Grozan je to život bio, neprijatelju ga ne bih poželela. Posle mnogo navaljivanja dece, koja su porasla i nisu više htela da podnose stalni pakao (njih nije dirao), a i priča o Sigurnoj ženskoj kući, ostavila sam ga. Tada je počeo novi pakao. Razdvojena od njega, među drugim ženama i decom, razgovori s psihologom, prvi put počinjem da radim, deca kreću u drugu školu. Bilo mi je strašno, mislila sam da ću da poludim. Samo sam na njega mislila i želela da mu se vratim. Ono s njime mi se činilo poznatim i mnogo lakšim od svega novog, od tako mnogo očekivanja od mene. Samo sam želela da se vratim, sedim u mojoj kuhinji i čekam kada će on da dođe. Još se lomim, iako je prošlo već neko vreme otkako sam otišla sa decom. Nisam mislila da će mi biti ovoliko teško. U međuvremenu sam se jednom vratila i ponovo ga napustila, ali ni taj bolji život bez njega meni nije bolji. On me je tukao, ali i brinuo o meni i deci. Umeo je da bude i dobar, on je sve rešavao, a ovako je, iako mi svi pomažu, ipak sve na meni. Stalno me pitaju šta želim, šta mislim, a ja želim samo da me svi ostave na miru. Na granici sam da mu se ponovo vratim. Kada sve pogledam, s njim mi nije ni bilo tako nepodnošljivo.

Nije čudo što vam je odlazak od kuće i muža alkoholičara-nasilnika tako teško pao, poštovana čitateljko. Jer to, ako sam vas dobro razumela, nije ni bio vaš izbor. Vi ste potražili pomoć tek i samo zbog insistiranja i pritiska vaše dece. Ispunjavate njima želju, ne sebi.
Čak i da je bila u pitanju vaša lična odluka, promena vam ne bi bila laka. A tek ovako, bez stvarne motivacije… verujem da samo čekate neki izgovor pa da Mu se vratite. Ili da, na primer, prođe neko, po vašem utisku dovoljno vreme, pa da napustite Sigurnu kuću sa alibijem 'eto, učinila sam vam, probala sam'.
Često su žene koje trpe nasilje u porodici ili od muškaraca s kojim su u vezi, u sebi duboko podeljene po pitanju prekidanja takvih odnosa. Drugi ljudi imaju zdravorazumsko uverenje da one trpe maltretiranje samo zato što nemaju mogućnosti za samostalno preživljavanje. I to je tačno za deo takvih žena. Ali, postoji i značajan procenat onih koje, na pružanje pomoći za život bez nasilnika, reaguju tako što mu se - vrate. Ili mu se vraćaju mnogo puta pre nego što dođu do unutrašnje - neegzistencijalne - spremnosti da ga stvarno napuste. Kao i u vašem primeru, poštovana čitateljko, postoji velika neodlučnost po pitanju promene. Pa makar ona bila i nabolje.
O ovom fenomenu kod maltretiranih žena retko se govori i piše, jer bi drugim ljudima bilo teško da razumeju i saosećaju sa žrtvama koje tako intenzivno pomažu nasilniku da ih zlostavlja. Mnogo nam je lakše da svet i odnose među ljudima posmatramo u crno-belom šablonu gde su žrtve - nevine, a oni koji ih muče - isključivi gadovi. Ali, bez obzira na našu potrebu da se stvari odvijaju po jasnoj šemi, postoji, kao po pravilu, složena međuigra i međudejstvo između zlostavljača i žrtve.
Zbog toga nasilje u porodici nije problem jednog od njih - onoga ko zlostavlja - već je samo znak da u celoj toj porodici postoji bolest. Da nije bolestan (samo) jedan ili drugi od njih, već svi zajedno, kao Celina. I da je to da se odselite sa decom samo prvi od mnogih narednih, teških koraka.
Zato, poštovana čitateljko, ovu svoju snažnu unutrašnju podeljenost i neodlučnost shvatite kao jedan od znakova i načina na koji se ta vaša zajednička 'bolest' pojavljuje u vašoj ličnosti. A znacima 'bolesti’ ne valja popuštati već se sa njima boriti. Lečiti ih. Nije nužno da to sami radite. Ima tu, oko vas, ljudi koji to i znaju, i hoće. Pomozite im da vam pomognu. Na dobrom ste mestu.

Hard rok

I sama pišem za jedne novine, ali malo i retko. Nešto zbog toga što sam još mlada (tako mi bar kažu starije kolege) pa tek treba da pečem zanat i skupljam iskustvo, mada za tu moju zapostavljenost više krivim urednika koji me potpuno ignoriše. Pravio se kao da i ne postojim, a kada se udostoji da me uoči, onda ima kao duhovit, a u stvari zloban komentar. Osećam se potpuno bedno u toj sredini, neprihvaćeno, usamljeno, ismejano. Još uvek studiram, nadam se da ću jednog dana postati pravi i ozbiljan novinar u nekom uglednom listu. Ovde sam došla na preporuku teče, kome taj urednik čini da 'mala oseti atmosferu redakcije'. Mala, to sam ja, a redakcija i njena atmosfera su trule i hladne, neprijateljske. Ja i dalje volim da pišem i upoznajem razne ljude i situacije, ali stvarno ne znam šta da radim s tim urednikom i kako da se postavim prema njemu, pa da počne da me primećuje ili bar ne bude toliko bahat? Neću da se žalim teči pa da on razgovara s njim i skrene mu pažnju na ponašanje. Iako imam samo dvadeset i jednu godinu, ne želim da budem kao beba koja ne zna da se izbori za sebe. Hoću, ali kako?

Dobrodošli u svet odraslih, poštovana čitateljko. Do pre neki dan, dok niste počeli da radite, živeli ste u svetu onih koje odrasli, po definiciji, štite. Bili ste dete, jako mlada osoba. A oni veliki brinuli su o vama. S godinama sve manje, ali ipak - još uvek.
A onda, odskoro, iako ste i dalje mladi i ranjivi, rešili ste da sami uđete u taj njihov svet. I to kakav. Ništa manje nego novinarska redakcija. Iz zaklonjenog igrališta na kome ste do sada provežbavali zamke Æivota kročili ste u pravi ring u kome nema popusta i gledanja kroz prste. Tu se 'pleše s vukovima'.
Nemam razloga da sumnjam da ćete i sami jednog dana postati prava vučica u tom poslu. Sada ste tek mladunče vuka. Ne beba. To nikako. Čim još uvek niste pobegli odatle ili se sakrili iza svemoćnog teče - biće da u vama ima i srčanosti i materijala baš za takvu vrstu teške 'igre'.
Zato celu situaciju i ljude sa kojima ste se našli shvatite kao nešto od čega ćete mnogo naučiti. I to ne samo stručne stvari i ono o čemu možete pročitati u udžbenicima novinarstva. Uz njih ćete naučiti i kakav je to život - biti novinar. I kakav je hleb koji se u tom poslu jede. A takve obuke ni u najboljoj školi - nema. Poštujte stoga sve ono što će dolaziti od njih. Bez obzira na to da li je lepo ili ružno, uglađeno ili nadmeno. Njihov 'zadatak' će u početku i biti da vas obeshrabri. Ne da vas podrže. Da vas navedu da sami odustanete ili uplakani pobegnete. I to je u redu. Radi se, naime, o teškom poslu i što pre raščistite sa sobom po tom pitanju - to bolje po vas. Tek ako vide da ste zaista rešeni i istrajni, pritisak kome vas sada izlažu počeće da popušta. Količina pomoći i podrške - da se povećava.
A kako da vas primeti urednik? Najpre, nije baš mnogo pametno da vas se On mnogo seća. A ako ipak i dalje hoćete da skrenete Njegovu pažnju na sebe… ima tu mnogo različitih načina. Paulo Kueljo je, na primer, sedeo tri sata čekajući da njegov prvi urednik uopšte pokaže da ga je video preko puta sebe, jer je i dalje mirno čitao knjigu. E, tek kada je mladi pripravnik ustao i počeo da mu cepa tu istu knjigu, urednik je usmerio pogled na njega. Jer je ispred sebe imao nekog ko ne pristaje na ignorisanje. Ko se, kako-tako, bori za sebe.
Ja vam, naravno, niti preporučujem, niti ne preporučujem ovako radikalne metode za skretanje šefove pažnje na sebe. Vi ćete već naći neki svoj način, u skladu sa svojom ličnošću i temperamentom. Ali je, verujem, dobro da i dalje ne smetnete sa uma gde ste vi to došli, i kakav je to posao. Tu se, zaista ne igra valcer. Već neki drugi, jači ples.