Europapress Izdanja

OK!
Broj 38

Kuhinja Kabarea

Mjuzikl na prazan želudac

Čuveni reditelj i koreograf sa Brodveja Čet Voker, uz pomoć asistenta Džonatana Felpsa, glumce Pozorišta na Terazijama Ivanu Knežević, Miroljuba Turajliju, Nikolu Bulatovića, Anu Maljević i Elizabetu Đorevsku naučio je kako se najlakše pobeđuje umor na višečasovnim probama, i zašto je teleća čorba najbolji motivator za ples i uživanje

Piše: Ivana Stepanović
Photo: Marija Ćalić

Režiranje predstave za mene je kao pravljenje pice - kaže Čet Voker, autor mjuzikla Kabare nedavno premijerno izvedenog u beogradskom Pozorištu na Terazijama. - Prvo napravim dobru podlogu, zatim je prelijem sosom od paradajza, a onda dodajem glavne sastojke i začine. Predstave koje pravim kvalitetan su fast fud. Dobra strana takve taktike je što se večera može napraviti i u poslednji čas, pola sata pre nego što gosti počnu da stižu. Nismo imali puno vremena za pripremanje ovog komada, pa ipak mislim da smo odlično obavili posao. Za prvih sedamnaest dana stigli smo do posipanja sosa. Grubo smo obradili sve muzičke numere i komad je imao početak, sredinu i kraj. Ostalo je još da se obave fini radovi. Zanimljivo je da smo sve to postigli uz skraćeno radno vreme. Navikao sam da probe traju osam do deset sati dnevno, a ovog puta nisu trajale duže od pet. Olakšavajuća okolnost je to što smo često imali prilike da vežbamo na sceni, što je na Brodveju, na primer, neizvodljivo. To je velika privilegija, i ovde sam je iskusio tek drugi put u životu. U nacionalnom teatru u Izraelu sve probe su se održavale na pozornici.
Iako je uvek nasmejan i spreman za šalu, Čet ponekad ume da bude strah i trepet za glumce.
- Niko od ekipe ne sme da jede dok ja ne ogladnim. Moj kredo je: ako meni ne treba pauza, ni vi se nećete odmarati, ako ja nisam žedan, niste ni vi. U očima im se vidi kako su umorni i gladni, ali to ne smeju da mi priznaju sve do poslednjeg momenta, a tad mi saopšte kako su na samrti.
Posao ovog putujućeg reditelja i koreografa je takav da stalno menja način ishrane. Jednog meseca je u Evropi i jede kontinentalni doručak, a drugog u Aziji i živi uglavnom na pirinču i egzotičnim morskim plodovima. Na višegodišnjoj je turneji kroz pozorišta i restorane velikih gradova sveta.
- U svakoj zemlji domaćini i producenti me vode na tradicionalnu klopu. Ako niko nije raspoložen da me ugosti, ne trudim se previše da istražujem sam, već telefonom pozovem recepciju i naručim nešto. Obožavam room service. Mislim da bih mogao da izrecitujem sve menije hotela u gradovima koje sam posetio. Čini mi se da se nijedna kuhinja na svetu ne može potpuno istražiti. Uvek ima nešto novo da se otkrije. Stalno mi se u inostranstvu dešava da me pitaju jesam li probao neko jelo, a kad im kažem da nisam, nađe se neko da ga donese. Ovde su naročito

… nastavak teksta Vam je dostupan u štampanom izdanju.