Europapress Izdanja

OK!
Broj 38

Neka ostane među nama

Na pisma odgovara: Marta Mratinković

Vojni manevri

Imam 25 godina i velikih muka s porodicom moga momka koja je užasno vezana za njega (pored njega imaju još kćerku i sina) i žestoko reaguju na svaki nagoveštaj našeg odvajanja od njih. Izloženi smo velikim pritiscima, ljutnji, ucenama, čak i intrigama na najavu bilo kakve mogućnosti da ne živimo s njima kada se budemo uzeli. Pored svega, problem je i njihova kćerka. Ona dodatno komplikuje stvari. Ne podnosi me od početka. Ponašala se izuzetno posesivno prema bratu. Gde god bismo krenuli, htela je s nama bez imalo obzira. Ako bismo je odbili, ljutila bi se, pravila scenu, žalila se roditeljima. Htela je da mu bude na prvom mestu, preča od mene, a pošto nije bila, besnela je, pravila probleme, smišljala kojekakve laži, čak je i čitavu priču izmislila kako sam je negde u gradu ismejavala. To, naravno, nije istina, ali to znamo samo moj momak i ja. Roditelji joj veruju. Besna sam na nju što svoj položaj koristi na tako podao način da bi mene 'ukopala'. Konstantno doliva ulje na vatru i dodatno sve komplikuje. Kćerka im je i naravno da joj sve veruju. Ipak, koliko god subjektivni bili, čini mi se da su u poslednje vreme donekle sagledali njenu narav. Sad je teraju da mi se izvini i da se sprijateljimo, kao da to ide samo tako. Ovoliko vremena je radila šta je htela, i da sad nakon jednog prisilnog 'izvini' bude sve O.K., čak da budemo prijateljice. Znam, ako je pustim blizu, tek onda sam nastradala od njenih spletki. Teško mogu da poverujem da se pod pritiskom promenila i postala druga osoba. Stekla sam averziju prema njoj jer sam upoznala koliko podla može biti. I tako se i dalje izmičem od nje. Ali, zbog toga što oberučke neću pomirenje i 'dobre' odnose, opet su me proglasili zlom. Jednostavno, kako god da postupim, u njihovim očima ispadnem kriva, loša. Kakav stav da zauzmem? Najradije bi pobegla daleko od njih. Ali nemamo kud. Dok ne dođu bolja vremena za momka i mene, šta da činim? Šta biste vi da ste na mom mestu?

Da odmah raščistimo jednu stvar, poštovana Ana. Nema šanse da iz kategorije 'loše' pređete u 'dobru' kada je porodica vašeg momka u pitanju. Jer, kada su odnosi i pravila postavljeni tako isključivo - da može i mora samo po njihovom - onda bi svako na vašem mestu bio definisan kao loš. Oni, u stvari, ne žele da prihvate ni vas, ni bilo koju drugu. Zato grešite kada to shvatate lično, kao da ima veze s vama, vašim ponašanjem ili nekim osobinama. Tako bi bila dočekana i tretirana bilo koja devojka koja bi htela da im 'otme' njihovog prvenca. U tu njihovu borbu da ostanu zauvek nepromenjiva celina uklapa se, naravno, i pona šanje njegove sestre. Ona je - prećutno, naravno - i delegirana od cele porodice da vas pritiska i maltretira otvoreno, onako kako to oni i priželjkuju. A promena 'manevra' - da vam se izvini i da vas dve volšebno postanete najbolje prijateljice - i dalje je ista priča. Kako da vas usisaju u sebe i onemoguće vaše bilo kakvo dalje 'koprcanje'. Jer, za ime boga, ako vas prihvataju kao svoju, a vi kažete 'ne’, onda će oni biti prinuđeni da vas - šta? Pa, odbace, naravno. I tako se ponovo priča sa vama i njima vraća na početak, na to da sve što čine rade s namerom da vas odstrane od svog sinčića. Milom ili silom, nije bitno. Sva su im sredstva pogodna u odbrani 'svetog cilja'. Da svi zauvek budu kao jedno.
Vi ćete, naravno, poštovana Ana, odlučiti šta vam je u ovakvoj postavci odnosa najbolje da činite. A šta bih ja radila da sam na vašem mestu?
Bolje da ne znate.

Najgore je prošlo

Imam 42 godine i od pre godinu dana nesrećno sam razvedena žena. Posle tri godine zabavljanja i 14 godina braka, dva sina (13 i 11), muž je od mene i dece otišao zbog devojke koja bi mogla da mu bude kćerka. Odselio se, živi s njom. Ostala sam s decom, sama, iako sam mu dala sve. Oduvek sam znala samo za njega i nijednog drugog muškarca. On za mene više ne zna, kao da se nikada nismo poznavali, voleli, kao da me nikada nije poljubio, vodio ljubav sa mnom. I dalje se povremeno vidimo i čujemo, jer zbog dece još moramo da komuniciramo. On je tada pristojan ali distanciran, kao da sam službenica u opštini, a ne njegova velika ljubav. Ja ga i dalje volim, a uz to ga i snažno mrzim. Besna sam i na njega i na nju, i prezirem ga što se poneo tako bedno prema meni, kao oni sredovečni matorci koji su se uplašili starosti pa se podmlađuju uz mladu ženu. Moja plata nije dovoljna da sama podižem decu, on mi daje novac kada deci nešto treba, ali me užasno vređa i nervira što moram to da mu tražim. Kao da ga daje meni. Već da vam ne pričam o zajedničkim prijateljima koji su masovno postali njegovi, jer ja nemam ni snage ni volje, a ni vremena, za izlaske i druženje. Valjda im je dodijalo da me gledaju ovako uplakanu i zarozanu, on i njegova fensi devojka su im sigurno lepše društvo. Imam dve prijateljice koje me teše, čak me jedna nagovara da počnem da izlazim i upoznam nekog za sebe, jer će mi onda biti lakše da ga prebolim i prihvatim razvod. Ali kada pomislim kako sam se sa ovim opekla i izgorela, neka hvala, kakav novi, ni sa starim ne znam šta ću. Šta da činim više sa sobom i ovim groznim životom?

Nije bez razloga širom sveta razvod na vrhu liste najvećeg stresa. Čak u nekim zemljama i ispred - smrti deteta! Očigledno je ta vrsta i složenost gubitka u svim oblastima našeg života toliko snažna da mnogi za razvod kažu ‘kao da sam umrla', ili 'jedva sam ga preživela'.
I vi ste jedna od onih koje tek preboljevaju i uče kako da (pre)žive i nakon rasturenog braka i doma. To, po pravilu, nije lako i ne događa se tako brzo. Neki stručnjaci smatraju da je potrebno oko dve godine da se preboli razvod ili raskid emotivne veze koja nam je bitna. Vi ste dosada izgurali prvu godinu. Hajde da se nadamo da je to bila ona teža od 'propisane' dve. Da se koncentrišete na ovu narednu godinu bešnjenja i tugovanja. Jer svakakvih tu osećanja i stanja ima, žalost je samo jedno od njih. A gde su zavist i ljubomora na Njegovu sreću, briga zbog para i egzistencije, strah od novih iskustava i budućnosti generalno… I šta sa tom velikom i - posle 17 zajedničkih godina - tako naglom samoćom.
'Loša' vest je, dakle, da će privikavanje na novonastali poredak stvari da traje barem još neko vreme. 'Dobra' vest je ona da se i to, ipak - preboli. Preživeli su drugi, preživećete i vi. Kada ste pregurali ovu prvu godinu, bez obzira na teške dane i noći koje će se još ponekad pojavljivati u vašem životu, ovo nadalje će, ipak, biti - sve lakše.

Idealna prilika

Mukotrpno radim i dokazujem se na radnom mestu koje mi je važno, čak toliko da ponekad zanemarujem svoje obaveze prema deci i porodici. Velika želja mi je bila da budem postavljena na šefovsko mesto koje je popunjavano pre dva meseca, ali su umesto mene postavili drugu, iako sam bila ubeđena da ću to biti ja, jer sam se radom i zalaganjem i pokazala, i dokazala. Očajna sam, otada ne jedem, ne spavam, čas sam depresivna, čas besna, histerišem po kući i vidim da se ponašam kao neka ludača iako mi je 36 godina. Kako da se spasem od te nepravde i patnje koju preživljavam zbog iste?

Vaše pitanje 'kako da se spasete od nepravde koja vam je naneta?’ ipak bih preformulisala u neka druga. Kao što su, na primer, 'kako da se spasem od - same sebe? Od svoje pomahnitale ambicije, prisile da pobeđujem, neumešnosti da preživim poraz?' Zaista, poštovana Veronika, da li i vi kao i drugi, možete da doživite - i preživite - neuspeh? Odakle vam tako visoka i ultimativna očekivanja od sebe i za sebe? Trideset šest godina, i to još niste naučili?
Nema šta, ova muka sada vam je idealna prilika da naučite ono što ste očigledno propustili dok ste još bili dete. Zato dosta drame i histerisanja po kući pa - na učenje.