Europapress Izdanja

OK!
Broj 38

Neka ostane među nama

Na pisma odgovara: Marta Mratinković

Opasni sustanari

Osećam da ne mogu više. Najbolje i najproduktivnije godine života potrošila sam ulažući divovsku snagu i upornost samo da bih preživela. Nekako sam stoički pregurala i raspad zemlje, i bedu, sve one ratove, pa i bombardovanje. Ali danas, na pragu šeste decenije, vidim da i dalje nemam ništa, i sada samo preživljavam. Da sam živela i radila ovoliko i ovako u neko drugo vreme, danas bih bila barem imućna i dobro situirana žena. Ovako… Još poslednjih godina, kada gledam svu ovu farsu kojom nam otimaju ono što je naše i pri tome nas cinično prave blesavim, kao da smo mi glupi i da mogu s nama da se poigravaju ne trudeći se čak ni da smisle neko solidno objašnjenje i pokriće… Dođe mi da bijem nekog, samo nemam kog. Puna sam besa, gneva i neke odvratne bespomoćnosti, osećanja da moja i naša sudbina ne zavisi od nas, nego od nekih moćnika. Samo mi ne savetujte da svoju energiju upotrebim u okrilju neke partije, svi su mi se smučili, a najviše to što izlaza nema. Ne verujem više ni u šta. Nekada sam bila tako suptilna i dobra osoba, čitala poeziju, slušala Bramsa. A sada samo čekam da me neko nagazi u tramvaju pa da se isvađam s njim, toliko sam puna gorčine i besa. Čini mi se da sam sada u sebi stvarno stigla do kraja.

Dokle?

Gorčina i bes? To dvoje nisu poznati po tome što su ikome doneli nešto dobro. Ali, da su uspeli da poružne i najlepše - to da. I spolja i iznutra. Da stoje iza mnogih kancera i teških, često smrtonosnih bolesti - i to da. Da bi na mnogim nadgrobnim spomenicima slobodno moglo da stoji 'Ovde je stigao prerano zato što je bio ogorčen i besan'- u to možete da se kladite. Baš kao i u to da iza priličnog broja povređivanja i sebe i drugih, čak i onih smrtonosnih - stoje ta dva 'sustanara' vaše Duše. Oni umeju da se lako i neprimetno usele u nas. A put za to im redovno otvori - samosažaljenje. Zato je naročito važno da se njega čuvate, poštovana čitateljko. Jer od njega je započeo mnogi unutrašnji sunovrat, pa i ovaj vaš.
Lako mogu da vidim i razumem da ste se mnogo istrošili i umorili za poslednjih sedamnaest godina. Slično kao i većina od nas. I za uzvrat ste dobili - šta? 'Samo' to da ste i dalje živi? Samo?!?
Teško mi je da otpišem vrednost takvog vašeg postignuća, poštovana čitateljko. Baš kao i da vam poverujem da ste bespomoćni. Jer da to zaista jeste, kako bih onda ja mogla da osećam toliko poštovanje prema vama i onome što ste prošli.
A za taj bes što vas muči, sašijte od starih stvari jedan veliki bokserski džak pa udarajte u njega, i rukama i nogama, sve zamišljajući te koji su vas frustrirali. A jadne ljude po tramvaju ostavite - na miru.

Kockica koja nedostaje

Ima ona čuvena narodna pesma: 'Prođe leto trideseto'. Meni je četrdeseto davno prošlo. Mnogi moji vršnjaci već imaju porodice, odraslu decu, čak i unučiće, neki su se ženili dva i više puta. Ja ništa od toga. Samo nekoliko promašenih ljubavi u mlađim godinama. Sve u vezi sa ženama, počeo sam da procenjujem i vagam. I još uvek tragam za srodnom dušom. Radim posao koji volim, imam relativno solidna primanja, družim se, izlazim, komunikativan sam. Pišem lepu poeziju i u tome nalazim utehu za nepronađenom ljubavi. Već nekoliko godina šaljem svoje pesme u jednu evropsku radio-stanicu koja ima program na našem jeziku i oni su dosta toga objavili. Rekli su kako sam ukras njihovih priloga iz poezije i da bi želeli da im pošaljem svoju biografiju. To sam i učinio, napisao sam opširnije pismo i poslao neke svoje fotografije. Posle izvesnog vremena odgovorili su mi da su verovali kako im piše osoba između 20 i 25 godina starosti. Prosto nisu verovali da nisam našao životnu ljubav. Imam i psa, s njim često idem u duge šetnje, zahvaljujući toj činjenici zaista sam u dobrom fizičkom stanju. Inače ne pijem niti pušim. Osim čase crnog vina dnevno. Nedavno smo pas i ja išli u šetnju dugu osam kilometara, i posle toga sam se osećao odlično, kao i on. To je bila obostrana provera naših 'mašina'. Nekad upitam sebe da li sam normalan i dokle tako. Pijanci, kockari, narkomani i razni poročni ljudi imaju porodice, a eto - ja ne. Nemojte mi reći kako to ne želim ili da 'suviše vagam', znam da ne postoji idealna žena. Razumem sve to. Napisao sam vam, poštovana Marta, ovo pismo da bih pročitao vaše mišljenje i komentar, pa da vidim kako da se dalje vladam.

Radoznala Vaga

Sve je, naizgled, tu. I zdravlje, i godine, dobar posao, sređen život, šetnje i poezija… samo nema Ljubavi. Onog nečeg što nam greje Dušu i čini da se u svojoj dubini osetimo povezani s nekim drugim bićem. Onog što od Ja i Ti daje osećaj zajedništva i toga kako je dobro biti 'Mi'.
Taj talenat za pravljenje odnosa i kontakta s drugom osobom nema mnogo veze s našim obrazovanjem, inteligencijom, zdravom ishranom… U pravu ste, poštovana Radoznala Vago. Videli ste da to nekako umeju i mogu i pijanci, i narkomani, i razni drugi, mnogo manje 'besprekorni' od vas. Kao da postoji to 'nešto', ta neka 'kockica' koja vam nedostaje pa da i vi možete kao oni. Da volite i budete voljeni, da možete da osetite i da razvijate bliskost s nekim do koga vam je stalo, da se i predate nekom emotivnom odnosu i drugoj osobi, da se prepustite Ljubavi. Bez proračuna, analize, stalnog vaganja.
Upravo to vaganje i govori u prilog toga da je 'kockica' koja vam nedostaje baš ona koja je vezana za bliskost, predavanje i prepuštanje. Jer šta je, u stvari, vaganje? Stalno 'hoću-neću', korak napred, pa odmah za njim (ipak) korak nazad. I 'da' i 'ne'. Koji, kao što je očigledno, onda ne daju - ništa. Tako ostajete neprekidno u mestu, na istoj tački. Sami. Sve čeznući za Dragom i Ljubavlju, prepuni stihova, ali sve nekako… teoretski. Kao da se vaša Duša već odavno naučila kako da dobro i mirno živi - sama.
I celo vaše pismo puno je samoće, u kojoj se vi, očigledno, osećate odlično. Nigde pomena nekih stvarnih kontakata, porodice, bliskosti. Vi i vaš pas, priroda, šetnje… sve tako nekako mirno i ravno, bez bura, oluja i povreda do kojih mogu dovesti bliski i često komplikovani odnosi sa voljenim bićima. Sve se to proživljava i uči još odmalena, u porodici, kroz bliskost i kontakt s majkom, ocem, braćom, sestrama, familijom. Još od majčinog stomaka u kome osećamo prvu ljubav i povezanost bez vaganja i analize. Zato se bojim da je sada, posle leta četrdesetog, pomalo dockan da počnete da se učite emotivnoj pismenosti i razmeni. Tim pre što se to znanje ne stiče teorijskim razmatranjima i analizama, već čistom praksom i iskustvom. A to često ume da bude vrlo nesavršeno i trapavo. I boli. Puno je rizika i nepredvidljivosti.
Ne znam koliko bi vam se sve to dopalo, poštovana Radoznala Vago. I kako bi se dalje odrazilo na stanje vaše 'mašine'.

Epska terapija

Imam 48 godina, što će reći da jako dobro pamtim poslednjih dvadeset. Došla sam već dotle da više ne mogu ni televiziju da gledam, ni novine da čitam, ni da pričam sa okolinom, koliko mi je već muka od te ispraznosti. Milion reči, a ne znače ništa, samo neko laganje, ogovaranje i podmetanje. Već osećam fizičku mučninu od tog duhovnog primitivizma i prenemaganja, blebetanja i zaglupljivanja. Da li ima još negde da ono što se kaže stvarno nešto i znači, da ono što je napisano ima smisla? Samo mi ne pominjite bestselere, ženska pisma i slična štiva, ne preterujem kad kažem da je i moja baba umela bolje. Svugde oko mene puste reči koje u meni ne proizvode ništa. Lepo već osećam kako ću se razboleti od toga svega.