Europapress Izdanja
OK!
Broj 37
Ekskluzivno: Jadranka Šešelj
Ljubav, nada i strah
Supruga haškog optuženika, lidera radikala, teško izlazi na kraj sa svoja tri sina, koji veruju da im je otac na privremenom radu u Holandiji, sa mužem razgovara jednom mesečno za stolom zatvorskog restorana, pred kamerama i mikrofonima stalno priželjkujući da se zameni sa njim
Piše: Ivana Stepanović
Photo: Marija Ćalić
Prava je misterija kako to da je baš ova nežna i osetljiva žena, na čijem licu je uvek neki spokojan, zagonetni osmeh, životna saputnica osornog lidera radikala, koji bez dlake na jeziku ume da udari na bilo kog sagovornika. Jadranka Šešelj je, bar na prvi pogled, sušta suprotnost suprugu. Pored njega je bila prinuđena da očvrsne. Već u prvih nekoliko godina braka više puta je gledala kako ga hapse. Kada ga je hladnog i mračnog zimskog jutra 24. februara 2003. sa sinovima Aleksandrom, Mihailom i Vladimirom, pratila na avion za Holandiju, nije smela ni da zaplače. Uvek se branila optimizmom. Zbog sebe i dece. Nadala se da će joj se muž uskoro vratiti kući. Ali, ni gotovo pet godina kasnije, nema ni govora o tome. Suđenje je tek počelo.
Šta vam u ovom trenutku najteže pada?
- To što moram naizmenično da boravim u Beogradu i u Hagu. U Holandiju idem jednom mesečno na pet dana. Za to vreme decu čuva moja mama. Ona je popustljiva baka, pa klinci koriste svaku priliku da izvrdaju svoje obaveze. Ponašaju se mnogo slobodnije kad ja nisam sa njima. Uvek sam bila bad cop u porodici, dok im je Voja sve dozvoljavao. Navikli su da sam ja ta koja postavlja pravila i neprekidno gunđa. Niko drugi ne može da održi disciplinu u njihovim redovima.
Kako sada izgledaju vaši susreti sa mužem?
- Provodim po osam sati dnevno sa njim, koliko je maksimalno dozvoljeno. Nemam pristup njegovoj ćeliji, sve vreme sedimo za stolom u sali za posete pregra đenoj paravanima. Razgovaramo o svemu. Najvažnije mi je da se uverim kako je dobro i zdravo. Iako živi u teškim uslovima, nikad nije loše raspoložen. Važi za glavnog zabavljača u zatvoru. I zaista, njima tamo uopšte nije tako loše, šale se i jedu zajedno.
Ko koga, u stvari, teši, vi njega, ili on vas?
- Zvuči apsurdno, ali iako je on u zatvoru, a ja na slobodi, meni je potrebnija njegova podrška. Jednom sam mu čak rekla kako bih više volela da se zamenimo. On je to samo šeretski prokomentarisao kako sam ga prvo oterala iz kuće, a sad mi to nije dovoljno pa bih još i iz zatvora da ga oteram. Teško živim bez njega. Iako mi oko dece pomaže majka, a prijatelji su tu kad god imam neki problem, često se osećam usamljeno. Dane obično provodim u pustoj kući, jer dečaci stalno ulaze i izlaze, idu u školu ili se igraju s društvom. Mnogo mi znače telefonski razgovori sa Vojom, ali ne mogu da ga pozovem kad poželim, već
… nastavak teksta Vam je dostupan u štampanom izdanju.
