Europapress Izdanja

OK!
Broj 37

Neka ostane među nama

Na pisma odgovara: Marta Mratinković

Pogrešna predanost 6079

Posle 15 godina braka, iz kojeg imamo desetogodišnjeg sina, krajem prošle godine (mada je odlučivanje počelo mesecima ranije) rešila sam da sasvim promenim život. Razlog je, na prvi pogled, i za javnost, drugi muškarac s kojim sam mesecima u vezi, a u suštini - moje duboko višegodišnje nezadovoljstvo odnosima s mužem, njegovom porodicom i prijateljima. Porodicom, kažem, jer je bio upućen na njih prilikom donošenja svih važnih odluka, iako smo - po dogovoru - od samog početka živeli zasebno. Bivši suprug je pre mene imao dugogodišnju vezu i kratak brak. I ta žena je otišla i započela život u stranoj zemlji, sa drugim čovekom. To mi je davalo nadu da mu se slični propusti neće ponoviti. Greška!
Borila sam se i da se prevaziđe nemaština, da se izgradi kuća, kupe dva automobila, otvori firma u kojoj je moj bivši suprug radio, sve sa željom da budemo zajedno. Pomagala sam, ali uvek sa distance, da ne bih bila dominantna, gazdarica. Ja ništa od toga nisam, ali je takva majka mog bivšeg muža, što nikad nije ni skrivao od mene. Ona je bila gazdarica u svemu, čak je pokušavala da i našeg sina vaspitava po svom. Od 2000. se budim i bunim, ali bez odgovora. Umesto toga svađe, nerazumevanje, netrpeljivost i moja beskrajna tolerancija. Poput Pepeljuge, radila sam danonoćno, nikad ni trena za sebe. Od 2001. počinju moji zdravstveni problemi: žuč, aritmije, strahovi, prekomerna težina. Imali smo različita interesovanja i poglede na život, on je često bio van kuće s prijateljima (mnogo hrane, alkohola i ispraznih priča). Pokušavala sam da ga pratim, bez uspeha, bila sam suvišna. Priznajem, i nisam ga baš volela kao muškarca, ali bio mi je drag. Želela sam da s njim ostvarim potrebu za pripadanjem, jer sam dete razvedenih roditelja. Želela sam da to pobedim, da se izlečim od tog kompleksa! Već posle nekoliko godina braka bila sam sasvim nezadovoljna, mada je gorčina krenula od početka. Budžet nam nije bio zajednički. Da sam bila materijalno samostalna, možda bih se razvela i ranije, ali, iskreno, možda za to i ne bih smogla snage da se nisam zaljubila. Na sreću - čudesno - obostrano. Naravno, nisam dobila ni dinar od zajedničke imovine, ali ne žalim, neka to koristi naše dete - zbog njega dosadašnji život i ne smatram promašenim. Dete je pripalo meni, sudskom odlukom, a i samo tako želi. Za njega ovo nije velika promena, jer je i pre često bio kod moje majke, koja ga je čuvala. Sada živim sa čovekom koga volim, i koji bi želeo da moj sin živi s nama čim se venčamo, jer je to za sve nas najbolje. Ja sina ne odvajam od nas i čekam da poželi da bude češće sa nama, u mojoj novoj zajednici. Možda i sasvim, mada na tome ne insistiram, jer se lepo slaže s bakom, mojom majkom. Dopuštam mu da se viđa sa ocem kad god hoće, jer verujem da je u interesu deteta da bude što više sa oba roditelja. Ignorišem najavu bivšeg supruga da će lažima i poluistinama odgurnuti dete od mene. Naročito uz pomoć video-igrica, kompjutera, para i mobilnih telefona.
Zapretio je da će ubediti dete da pređe da živi sa njim, ali verujem da ću uspeti u onome što je za mog sina i mene najbolje. Možda mi je pomoć prijatelja najviše i nedostajala u životu, u kome sam, doskoro, želela samo da budem dobra, da svima ugodim, a sebe sam ostvarivala usput.
Ali, na moju sreću, a nadam se i mog sina, i svih koji me stvarno vole, ipak - uspešno. Šta nedostaje, čega u stvari treba da se oslobodim?

Žao mi je, poštovana čitateljko, što ste tolike godine života proveli u braku u kome vas nije vezivala prava ljubav, gde ste se do besvesti iscrpljivali u nastojanju da, umesto onoga kako jeste, napravite nešto sasvim drugo. A opet mi je i drago što ste i svojim iskustvom svedok onog starog saznanja kako ničega stvarnog sa svojim čovekom nemamo ako nas ne povezuje i ne vodi - Ljubav. Ne da ijedna od nas naivno veruje kako u braku u kome ima ljubavi nema nikakvih problema ni tenzija. Ali se oni nekako lakše podnesu i svare kada postoji ljubav. Drago mi je što ste je i vi sada našli.
Ono što nam - gotovo po pravilu - stvara pakao u životu jesu naši kompleksi. I vas je dosta povredio onaj vaš o kome ste mi pisali - da kao dete razvedenih roditelja uspete da svoj brak napravite idealnim. Takvim da će biti - zauvek. Ta vaša opsesija - da izbegnete razvod po svaku cenu - i učinila vas je tako dugo i totalno predanom nečemu u čemu niste bili ni srećni, niti prepoznati kao dragocenost. Tako da na vaše pitanje šta to kod vas nedostaje pre mogu da odgovorim šta je to čega je bilo suviše sa vaše strane u vašem braku. Svakako previše prećutkivanja onoga što je vama bitno, prepuštanje da vas čerupaju, iskorišćavaju, prisvajaju. Možda je nedostajalo vašeg samopoštovanja i nedozvoljavanja da vas tako lako sklanjaju u stranu, kao da ste stvar ili biće nižeg reda. Možda ste odveć lako pustili da vas isključe i na kraju, pri razvodu, kao što su to činili i tokom celog vašeg braka.
I to je, ujedno, odgovor i na vaše pitanje 'čega bi trebalo da se oslobodite'. Te slike o sebi kao osobi koja mora da pristane na sve samo zato što je dete iz razvedenog braka. Tog straha da budete onakva kakva zaista jeste, sve zarad puke nesigurnosti da će se neko zbog toga okrenuti od vas i napustiti vas. Tog osećanja da niste dovoljno vredni - jer ste dete čiji su se roditelji razveli - pa onda ne možete da postavljate uslove, već morate da pristajete na tuđe.
Dokle god, poštovani Krine, budete u vlasti tih starih i bolnih slika iz vašeg detinjstva, određivaćete sebe kao lošiju u odnosu na druge i samim tim stavljaćete se u poziciju nekoga ko je manje vredan i važan. Dok ne prežalite u sebi taj, za vas tužan razvod vaših roditelja, teraćete sebe da se iscrpljujete i junačite sve dokazujući i drugima i sebi da ste kvalitetna i vredna osoba, baš kao i oni koji su odrasli u kompletnoj porodici.
Ako vam je teško da poverujete u sopstvenu vrednost - iako ste dete razvedenih roditelja - pogledajte u svog sina. I odgovorite sebi iskreno, iz svoga srca - da li stvarno verujete da je on manje vredno dete i čovek samo zato što su se njegovi roditelji - razveli?

Put kojim se retko ide

Ne znam tačno ni šta želim da mi odgovorite, koje je to pitanje koje bih vam postavio. Živim u manjem gradu u unutrašnjosti gde se svi znaju i nekako su slični ili isti, za razliku od mene - ja štrčim i ne uklapam se ni sa kim. Još od osnovne škole je tako, pa i sada kada imam 24 godine. Nikada nisam imao devojku, prijatelja, samo ponekog skroz površnog poznanika. Ne poznajem nikoga ko deli moja interesovanja (za astronomiju na primer, a ni druga), osećam da sam im čudan, a i oni su meni. Mnogo sam usamljen i ne znam dokle ću moći ovako. Da li život ima smisla kada sam toliko drugačiji, pa i meni treba neko da ne budem sam.

Verujem, poštovani čitaoče, da ste i sami primetili kako u svakom ljudskom naselju ne postoje samo oni veliki, glavni putevi. Onima kojim idu svi, ili barem većina. Uvek ima i onih manjih, užih, vijugavijih, čak i staza kojima samo ponekad prođe poneko. Ali, i takvi putevi postoje. I oni su za neke neophodni. Bez obzira na to što se njima - ređe ide.
Jednako tako uočavam da su i 'čudaci' (kako ih vi nazivate i u koje i sebe svrstavate) načisto važni i neophodni na ovome svetu i za sve nas. Baš kao i postojanje drugih puteva i staza, osim onih glavnih. Zato je moj odgovor na vaše pitanje - naravno, da. Život ima smisla i vredan je, čak i kada ste toliko drugačiji od ostalih u vašem malom gradu. Što - moram da vas podsetim - ne bi nužno tako moralo da bude i u nekom drugom ili većem mestu. Verujem da biste tamo imali više šanse da prona đete neke koji su vam sličniji. Neke duše vama srodne.