Europapress Izdanja

OK!
Broj 37

Drama Zorice Marković

Reanimacija iscepala testament

Legendarna pevačica folk muzike, posle teškog infarkta i ugradnje trostrukog bajpasa, odlučila je da uspori tempo života i precrta sve lažne prijatelje i neiskrene rođake koji se, makar reda radi, nisu interesovali za njeno zdravlje u momentima najtežeg iskušenja kad je, sumnjajući da će dočekati sutra, sinovima Dejanu i Iliji raspodelila imovinu

Piše: Žaneta Apostolovski
Photo: Branko Pantelić

Da je u bolnicu stigla samo nekoliko minuta kasnije, pevačica narodne muzike Zorica Marković najverovatnije ne bi preživela težak srčani udar. Sreća je ovog puta bila na njenoj strani. Neprevaziđeni majstor štimunga na mnogim slavljima od operacije se uspešno oporavlja u svojoj kući u Jajincima. Žena koja je u tridesetogodišnjoj karijeri prodala više od četiri i po miliona nosača zvuka tek posle tri bajpasa shvatila je kako mora da smanji tempo i srce čuva za sinove Dejana i Iliju, koji su sve vreme bili uz nju, dajući joj snagu da prebrodi dosad nateži period u životu.
- Stalno sam išla kao tajfun. Pretprošle godine sam osetila neko peckanje u plućima. Nije bilo strašno. Iako sam sklona da sama sebi dajem dijagnoze, sela sam u auto i otišla do bolnice Dragiša Mišović. Odmah su me strpali na intenzivnu negu i priključili na kiseonik. Ležala sam deset dana, lekari su mi odredili terapiju i posle toga me više ništa nije bolelo. Sve do letos.
Zorica je pevala na svadbi u Požarevcu kad je osetila strašan bol u predelu grudi. Radila je desetak dana bez pauze i prvo je pomislila kako joj je pozlilo od premorenosti, ali onda su počele da joj trnu ruke i da gubi vazduh.
- Srećom, sa mnom su bili moji drugari iz Kruševca. Zamolila sam Slavoljuba Alića da me odvede do hitne pomoći. Bol je bio sve jači. Činilo mi se kao da se rastajem od života. Sećam se, u bolnici sam uspela samo da kažem kako umirem, a onda sam izgubila svest. Probudila sam se sledećeg jutra, oko šest sati. Kao kroz maglu videla sam da se neki ljudi motaju oko mene. U glavi mi je odzvanjalo samo jedno pitanje: šta će biti sa Ilijom ako ja odem?
Ilija je njen sin iz drugog braka. Ima šesnaest godina i ide u pravnobirotehničku školu. Stariji Dejan živi sa svojom porodicom u Čačku.
- Lekari su me vratili u život reanimacijom. Zaista sam imala sreće. Poslednjih desetak godina, možda i duže, nijednom nisam pevala u gradu. Obično sam radila po okolnim selima. Bog mi je pomogao da ovog puta budem blizu bolnice. U Požarevcu sam ležala deset dana. Dolazile su sve kolege iz tog kraja, s kojima godinama sarađujem. Njihova podrška mi je zaista mnogo značila. Iliji sam rekla kako sam se otrovala hranom. Znala sam da će jedino u tu priču, eventualno, poverovati. Kad sam došla na kardiovaskularno odeljenje Kliničkog centra

… nastavak teksta Vam je dostupan u štampanom izdanju.