Europapress Izdanja

OK!
Broj 37

Neka ostane među nama

Na pisma odgovara: Marta Mratinković

Prava pitanja

Imam 37 godina, dvoje dece tinejdžerskog uzrasta (12 i 14 godina), dosta posla i obaveza. Imam i razvod, drugog muža, lepe stvari i gomile problema. Radi se o tome da moj muž i deca nikako ne funkcioni šu. On je stranac, radi mene je ostavio sve, i došao da živi ovde (s tim što nikad nije ni predložio da sa decom dođem u njegovu zemlju, mnogo sređeniju i srećniju). Obrazovan je i kulturan, ali se teško uklapa u naš mentalitet i naše poimanje mnogih stvari. Meni ugađa u svemu, poštuje me i voli, kupuje, ali s decom skoro da i ne kontaktira, iako već dve godine živimo u istoj kući. A ni one s njim.
Na samom početku pokušavao je da im se približi, ali su one bile u šoku i skroz nepripremljene (moja greška) za njegov dolazak. Bilo je i više nego mučno. Kupovao im je poklone i pokušavao da razgovara sa njima. To je trajalo vrlo kratko, a onda je rekao da je sve probao i da su sad one na redu ako žele nešto od njega. Sad se on ponaša ukočeno, ne obraća im se i preko mene prigovara za stvari koje mu se ne sviđaju. Ako mi nešto kupi, one to ne smeju da diraju. Za ručkom uvek ćuti. Kaže da je sve do mene i da sam kriva za ovakvu situaciju. Ne veruje mi kad kažem da razgovaram sa njima, i da ću da poludim ovako. Tvrdi da sam mu ja na prvom mestu u životu, pa onda njegova deca (iz prvog braka), a da su meni deca pa on. Čak je jednom prilikom izjavio kako ne podnosi jednu od njih. Te noći nisam zaspala. One su mu krive što moram da radim i zaradim (jer on bi meni dao sve što treba, ali ne i njima), što ne možemo da se selimo odavde, što ne mogu da putujem s njim i sl. Deci sam objasnila da su naše prepirke gotovo uvek vezane za to, molila ih i zahtevala da promene svoj odnos prema njemu. Da ne moraju da ga vole, ali da treba da ga poštuju i razgovaraju s njim. One kažu da ne znaju šta da ga pitaju kad je stalno 'ukočen'… Pozdrave se - dobro jutro, ćao, hvala - i to je to. Uvek se samo meni obraćaju, kao da on ne postoji. Na neki način im imponuje što je on stranac, što govori dosta jezika i zna mnogo toga, cene to što im je omogućio da žive u lepšem i većem stanu i u boljim uslovima, ali to njemu ne pokazuju… u tome je problem. A s druge strane, sramota ih je od društva koje im se dugo rugalo na račun 'novog tate'.
Imam utisak kao da živim dva života i jako mi je teško. Treba li još da se 'objašnjavam' s decom, ili da budem stroga i preduzmem neke 'sankcije'?

Znate, poštovana Sluđena, kako kažu pametni ljudi? Mala greška na početku - veliki haos na kraju. Ne znam šta je vama bilo razlog da svoju decu i budućeg muža-stranca ne pripremite na novi brak i zajednički život. Niste odradili taj deo posla koji je bio vaš, jer su preko vas - i samo zbog vas - njih troje, koji se inače nikada ne bi ni upoznali, preko noći morali da se pretvore u porodicu.
A porodica? Znate već i sami - divno i strašno mesto i postojanje. Sklona raznim neslogama i problemima čak i kada su svi članovi u najbliskijem krvnom srodstvu. A tek u ovoj kombinaciji…
Još neke stvari su mi tu nejasne, moram da priznam. Da li ste vi prikazali svoju životnu situaciju svome novom mužu baš onakvom kakva jeste? Ili ste i tu ponešto prećutali, računajući da će, kada se nađe pred svršenim činom, morati da je prihvati? Vi niste bili slobodna žena bez obaveza. Naprotiv, imali ste dve vrlo 'jake'. Vaša deca su uz to mala, i još ćete im dugo trebati i vi kao majka, i vaš dom. Znači, ne samo da ste žena sa velikim, već i sa dugoročnim obavezama. Da li ste pre venčanja to jasno i bez umanjivanja predočili svom tadašnjem 'momku'? Jer ovo kako se on sada ponaša i kakva očekivanja ima od vas, pokazuje da ili nije čuo i razumeo kakav to doživotni 'miraz' ide uz vas, ili ste ga vi u startu obmanuli, umanjujući svoju 'zauzetost' i dajući mu lažne nade o zajedničkom životu u kome će jedino i najvažnije dete u vašem srcu biti - samo ON.
To što se vaše devojčice, poštovana čitateljko, ponašaju prema vama kao posesivna deca, ima smisla. Jer one to i jesu. Mislim - deca su. Ali zašto se vaš - navodno odrasli - muž ponaša tako rivalski i takmiči sa njima oko vaše pažnje i posvećenosti - nije mi baš jasno? Baš kao ni to odakle mu ideja da će se ugurati u prostor između vas i vaših devojčica, da ćete vas dvoje ostati slobodni i sami? Šta bi trebalo da se dogodi s vašom decom pa da mu se taj plan i ostvari?
Verujem, poštovana Sluđena, da je izvor vaše nepodnošljive porodične i bračne situacije upravo u prećutkivanju ovakvih i njima sličnih pitanja. I postavljanja nekih perifernih, umesto onih pravih. Pa tako, na primer, umesto vašeg vapaja: 'Zašto one nisu ljubazne sa njim?' tačno pitanje bi glasilo: 'Da li će ih on odstraniti iz vašeg života?', ili 'Do koje granice će morati da se razvuče ta njihova ljubaznost?'
Kao što vidite, poštovana čitateljko, pitanja je mnogo. Ali ih, iz nekog svog razloga, vi ne postavljate. I ne insistirate na jasnim i preciznim odgovorima, niti dogovorima između vas i vašeg muža. Ne postavljate pravila ponašanja i toga šta u vašoj porodici svako od vas četvoro može da očekuje za sebe od onih drugih. A šta - ne.
Dokle god budete izbegavali da postavljate prava pitanja i da stvari nazivate pravim imenom, poštovana čitateljko, dotle ćete se ponašati kao onaj noj koji, pred problemima, gurne glavu u pesak. S takvim stavom, sluđenost vam - ne gine.

U svetu odraslih

Rođena sam i živim u Vojvodini, 44 mi je godine. Roditelji su mi umrli pre dvadesetak godina, a pošto nikad nisam zasnovala porodicu, posao mi je sve. Nekada mi se čini da ne bih ni izašla iz kuće niti s kim progovorila da nema kolega i pacijenata. Pacijente poznajem jer naše mesto nije preveliko, a polovinu znam iz škole, ili su mi poznanici i rođaci. Možda je istina što kaže moj doktor (radim kao medicinski tehničar) da mnogo pričam. Volim to, i ne vidim ništa loše u tome. A baš zbog toga vam i pišem jer sam s njim imala konflikt, vikao je na mene pred svima i zapretio da će tražiti da me prebace u patronažnu službu (da se, dakle, mučim putujući) ako mi se to još jednom ponovi. Po meni, reč je o bezazlenoj stvari. Znate i sami kako doktori nemaju mnogo vremena za pacijente, i onda im ja dobrovoljno i opširno protumačim dijagnoze, terapije koje im prepiše, možda sam se nekoliko puta naglas i začudila zašto im je dao baš taj, a ne drugi lek, ali ne vidim šta je u tome tako strašno. Valjda se neko od pacijenata svađao s njim oko terapije, rekao mu da sam ja tako rekla, i ispao je ceo skandal koji se danima ne smiruje. Doktor besni kako mu se mešam u posao, koleginice me zovu 'šefe' i 'doktorko'. Zar tako da nadrljam samo zato što sam dobre duše i hoću da pomognem?

Problem u koji ste se uvalili, poštovana Bebana, mnogo liči na vaš nadimak. Naime, u nekom bebećem svetu stvari i odnosi među ljudima mogli bi da teku po onim pravilima po kojima vi postupate. U svetu odraslih - naročito kada se radi o lečenju ljudi - mesta za naivnosti i uletanje u tuđi prostor delovanja, jednostavno - nema. U pitanju su isuviše velike posledice i odgovornosti. Zato granice u kojima svako od zaposlenih može i mora da se kreće - i jesu tako striktne i neumoljive. Nema vam druge nego da se izvinite, otrpite i prihvatite kritike i za ubuduće naučite šta jeste, a šta nije vaša teritorija. Zaboravite na improvizacije, nonšalanciju i davanje sebi za pravo da kvarite tuđi posao tako što se mešate u njega, poštovana Bebana.