Europapress Izdanja

OK!
Broj 37

Neka ostane među nama

Na pisma odgovara: Marta Mratinković

Hvatanje ritma

Jedna sam od onih što su proletos poslušali vaš savet i krenuli u plesnu školu. Pod stare dane. Sin i kćerka su mi već veliki, a opet, još nesamostalni i stalno nešto traže (novac najčešće). Otkada mi je muž umro pre sedam godina, od mog života više ništa nije bilo. Samo posao, kuća, deca. Mnogo sam i za mužem patila, divan, dobar, blag čovek. Jedini u mom životu.
Da se vratim na tu plesnu školu. Tamo sam upoznala dve godine mlađeg čoveka (ako je to bitno u našim godinama, dve gore-dole, uglavnom smo vršnjaci). Odavno je razveden, kćerka mu je u Americi, što bi se reklo, čovek bez obaveza. Malopomalo, od komplimenata do udvaranja, praćenja kući, to je sad već došlo dotle da bi trebalo da pređe u nešto dublje. On je vrlo zainteresovan za mene, to i ne krije. Dopada se i on meni, ali se ne osećam slobodno kao on. Nemojte mi se smejati, ja sam još uvek udata za svog muža, to što je on umro samo ga je nasilno odvojilo od mene, ali naš brak nije završen. Takav stav imaju i deca, da smo mi i dalje porodica kojoj pripada i njihov tata, samo što je umro. Ne verujem da bi dobro prihvatili da imam vezu s nekim, kćerka mi je jednom, pre nekoliko godina, rekla kako bi joj to upropastilo život srušilo svet, jer joj samo sećanje na moj i tatin odnos daje veru u ljubav i brak u ovom otuđenom svetu.
Ne znam šta da radim, ja još nisam mrtva i moje srce treperi kada mislim na ovog čoveka, a opet, sve mi to izgleda nemoguće i komplikovano, teško. Nedostižno za mene. Trebalo bi da u budućnosti postanem baba, a ne da se kao šiparice zagrejavam za muškarce.

Baba il’ devojka?!? Čemu takvo pitanje? Tako - isključivo. Kao da mora da bude 'ili-ili'. Kao da nije moguće i realno ostvarivo to da svome unučetu - kada do njega dođe - budete baba. A svom vršnjaku - koji strasno pleše s vama i sav ustreptao vas prati kući - devojka.
Gde su se i kada, poštovana čitateljko, u vašoj glavi pokidale i ukinule razne mogućnosti? I ceo život i postojanje sveli samo na kuću i posao, tetošenje prestarele dece i na hodočašće do groblja.
U nekim sredinama i porodicama i danas je na snazi 'pravilnik o udovicama'. On, ukratko, kaže da se vaš život - završio, onog trenutka kada vam je umro muž. I da sva važa živost, radost i volja za životom imaju da prestanu onda kada i njegovi. Za nijansu humaniji nego u slučaju spaljivanja indijskih udovica. Ostavlja vam se mogućnost fizičkog preživljavanja. S tim što 'na lomaču' odlazi sve ono što čini vaš psihički život.
Jako loše i opasno po vas, poštovana čitateljko. Tim više što i vaša deca podržavaju i zastupaju takav scenario vaseg života. Zato neko, pod hitno, mora da lupi šakom o sto. Ništa nežno, blago i polako. Nikakva bolećivost i molećivost, da se deca ne bi, je l’, potresla. Baš naprotiv! Mora da usledi nagli i snažni pokret koji će i vas i njih da trgne, da vas prene iz te obamrlosti i depresivnosti u kojoj ste zajedno, poslednjih sedam godina. Svima vama neophodno je jedno dobro prodrmavanje. Dosta je bilo zabu šavanja i skrivanja od života u ime toga što je tata umro. Posle nekog vremena prirodnog i normalnog žalovanja i dalja zalepljenost vas troje za taj događaj postaje već najobičnije - izvlačenje.
Kao što rekoh, jedno dobro razbuđivanje svima bi vam dobro došlo. U ritmu sambe, valcera ili kazačoka?
Kako vam drago.

Poigravanje

Imam 32 godine i solidan posao. Nisam loše situirana, ali već duže sam bez dečka i u totalnoj konfuziji, jer sam uletela u priču iz koje ne umem da pronađem izlaz.
Pre tri godine sam preko prijatelja svojih roditelja upoznala dvadesetak godina starijeg muškarca i tada je nastala totalna pometnja u mom srcu i glavi. Naime, emocije su se prvo razbuktale kod njega. Kroz povremene kontakte s njim, i na osnovu njegovog ponašanja prema meni i drugima, uvidela sam da poseduje gotovo sve osobine koje nisam uspela da pronađem u jednom muškarcu. Pri tome mi je neizmerno privlačan, ali pretpostavljate, oženjen je i ima dvoje dece. Nakon sedam meseci povremenog (porodičnog) viđanja, probala
sam da napravim distancu iako je on u više navrata pokušavao da inicira susret, ali je njegova žena (sve je skapirala) konstantno to sprečavala. Nisam ga videla godinu i po, ali je posle toga usledio susret i tada sam shvatila da su moje a i njegove emocije jače nego ranije. Konstantno mi je na indirektan način stavljao do znanja koliko mu značim, nekoliko puta je pokušao da mi se približi, ali sam se držala na distanci, tako da više i ne pokušava (i ne sluti koliko mi znači). Moram da napomenem i to da je bez obzira na evidentno odsustvo komunikacije između njega i žene, krajnje ozbiljan, odgovoran i očigledno zatečen emocijama koje su ga obuzele. Mi se i dalje povremeno viđamo (nikad nasamo), i meni ta situacija postaje krajnje mučna: teško mi je ako ga ne vidim, lepo dok smo zajedno, a još teže nakon viđenja. Ne mogu više ovako, moram da razrešim situaciju. I došla sam na ideju da mu priznam šta osećam prema njemu, ali ne znam koliko je to pametno. Molim vas, pomozite mi, jer znam da samo od sebe neće proći, već sam pokušala.

Nemam razloga da sumnjam, poštovana Neodlučna. Uvek će biti situacija kao što je ova vaša. Zgodnih i neodoljivih oženjenih pedesetogodišnjaka kojima će se sviđati vršnjakinje njihovih kćerki. I devojaka koje će osećati žmarce, trnce, klecanje kolena i nesvesticu u prisustvu ili i pri samoj pomisli na zgodnog i zainteresovanog 'tipa u najboljim godinama', koji, za razliku od njenih isfrustriranih vršnjaka, već 'zna znanje'. Još kada se doda njegov šarm, otvoreno sviđanje, komplimenti, neskrivena zainteresovanost (čak i pred očima sopstvene žene) - onda to i jeste takva situacija i 'udvarač' na koga devojka može ozbiljno da se saplete.
Kao što rekoh, poštovana Neodlučna, to i nije tako retka kombinacija. Oboje puni snage i hormona, želje da zarone u strast i da se ponovo i opet opijaju i hipnotišu tom hemijom između sebe, toliko gustom da može i nožem da se reže.
To vam je, ukratko, ono što je odavno poznato pod imenom 'iskušenje'. I opsesivno pitanje koje se postavlja - 'da ili 'ne'. To, u stvari, i vi mene pitate, poštovana Neodlučna. Pri čemu ste mi dovoljno jasno naglasili da ovo vaše dosada šnje 'ne' samo što se nije srušilo pred lavinom i navalom strasti koja viče 'da, da, da'!
Mogu da razumem silu u vama koja vas gura da se bez sekunde daljeg razmišljanja bacite u seks s tim čovekom. Ali me neprekidno - moram da priznam - otrežnjuje pomisao na perverznost cele te situacije. On sa svojom ženom(!) dođe u kuću svojih prijatelja, a vaših roditelja(!), da bi i pred jednima i pred drugima neskriveno 'otkidao' na njihovu kćerku(!) Šta je On, neki nekontrolisani 'tip'? Egzibicionista? Šta? I vi se 'primate' na to? Na takvu postavku? U redu. Svako ima prava na svoj stil.
Ono što svemu ovome nedostaje - pa da bi možda bilo prava strast ili zaljubljenost - jeste način. Ako mu se zaista toliko dopadate da želi nešto ozbiljno sa vama, onda je redosled poteza taj da se razvede i - ako i dalje postoji sudbinska privlačnost između vas - da započne neskrivenu i ozbiljnu vezu sa vama. Za ove tri godine, koliko traje to 'ludilo' izme đu vas, nije uradio ništa od toga, što će reći da je početni i završni domet takvog odnosa neka povremena 'švaleracija'.
Sad, poštovana Neodlučna, ako je to ono što za sebe želite, onda se tome i posvetite. Samo još na kraju da vas podsetim: na ovom svetu ima mnogo takvih zabranjenih ili tuđih 'slatkiša', koji će da vas mame. I šta ćete onda? Možda da i dalje popuštate njihovoj neodoljivosti? I svojoj 'gladi'?