Europapress Izdanja

OK!
Broj 37

Goran Gajić

Slatko buđenje iz američkog sna

Posle šesnaest godina veoma uspešnog rada u Americi, pre svega u Holivudu, muž popularne glumice Mire Furlan režirao je televizijsku seriju Vratiće se rode, a u pauzama snimanja sa suprugom i sinom Markom Lavom uživao je u čarima ulice Strahinjića bana i ćevapčićima

Piše: Žaneta Apostolovski
Photo: Branko Pantelić i Gloria press

Kad bi ga neko upitao kako je dobio posao u Americi, ranije je govorio da je angažman na pozorišnoj predstavi Antigona i jednoj epizodi Babilona 5 obezbedio preko kreveta, zato što je u njima glumila njegova supruga Mira Furlan. Ljubitelji filma ovog Zagrepčanina, koji je režiju studirao u Beogradu, pamte po projektu Kako je propao rokenrol, za koji je, kao jedan od autora, na festivalu u Golupcu dobio nagradu za režiju.
Goran Gajić je 1991. rediteljsku karijeru nastavio u Njujorku. Istina, u početku se tamo bavio poslovima koji baš nemaju mnogo veze s njegovom profesijom. Radio je namenske video-kasete, restaurirao fotografije, čak je bio i probni vozač. Najzad je, posle teških trenutaka kroz koje prolazi većina imigranata, uspeo u holivudskoj industriji snova. Proslavio se serijom Oz koja je postigla svetsku popularnost. Danas živi u Los Anđelesu, u međuvremenu je sa suprugom Mirom dobio sina Marka Lava, i posle šesnaest godina rada u inostranstvu ovog leta je u vojvođanskom selu Baranda režirao televizijsku seriju Vratiće se rode.

Šta ste sa sobom poneli kad ste devedesetih otišli iz zemlje?
- Te noći nisam bio svestan da u kofere, uz najdraže cipele, knjigu, ploču i još jedan ekstra par toplih čarapa, pakujem i ono što je imalo najduži rok trajanja, a to su bes, gorčina i strah.

Kako su izgledali ti prvi dani u Njujorku? Gde ste iznajmili stan, šta vam je najviše nedostajalo?
- Prvi dani su prolazili u konstantnoj fascinaciji Njujorkom i u besomučnoj, često i komičnoj, potrazi za poslovima koje nikada pre toga nisam radio, ali kad mora, čovek brzo uči. Stan smo Mira i ja iznajmili na Aper Vest Sajdu, dakle na zapadnoj strani Menhetna, između Central parka i reke Hadson. Najviše nam je nedostajalo para.

Jeste li ikad pomislili kako je, možda, ipak bilo bolje da ste ostali ovde?
- Kao i svakom iseljeniku ta mi je misao prolazila kroz glavu milion puta dnevno, ali sam posle shvatio kako nije na meni da tako razmišljam, i ni danas zaista ne znam šta bi bilo bolje, i šta zapravo znači bolje. Svako iskustvo je jedinstveno, neponovljivo i ni sa čim se ne može porediti.

Da li ste zaista, pre prvog angažmana u svojoj profesiji, radili i kao probni vozač?
- Da, ali ne dugo. Radio sam i kao vozač u sudarima malog intenziteta, kad lutke, koje se inače koriste, nisu bile dovoljno osetljive, pa je za testiranje bio neophodan ljudski faktor.

Čime ste se sve bavili na dokovima

… nastavak teksta Vam je dostupan u štampanom izdanju.