Europapress Izdanja

OK!
Broj 37

Neka ostane među nama

Na pisma odgovara: Marta Mratinković

Samostalnost jednako zavera

Roditelji mog momka su napravili veliku kuću očekujući da im sinovi žene dovedu u zajednicu. Mlađi sin i planira da ostane, a moj momak i ja smo se još na početku veze složili oko toga da je život u zajednici pun problema i da je bolje sve to izbeći i od početka živeti samostalno. Trenutno pokušavamo da prikupimo novčana sredstva za samostalnost i brak. Međutim, njegovi to pokušavaju da sabotiraju na sve moguće načine. Čim on ima novca koji bi mogao da izdvoji na stranu, oni mu uzmu kao pozajmicu koju nikako da vrate. Osuđuju ga što svaki dinar ne ulaže u njihovu kuću već 'gleda sebe' dok se oni pate u dugovima. Pored toga što se svim snagama trude da ga onesposobe za (naš) samostalni život, počeli su i mene da optužuju da sam kriva što ga odvlačim od njih, da uništavam njihovo jedinstvo. A dobro znaju da je njegov stav oduvek bio - samostalnost. Pored toga, iznenadila sam se činjenici da oni zajednički upotrebljavaju iste peškire, brijače, pribor za nokte, čak i donji veš, pa sam ga zamolila da ima svoj lični pribor za higijenu. Takođe, upadali su mu u sobu, pa su tako njuškajući našli neke moje poklone. Tako je došlo do scene kad su u njegovoj sobi našli tortu koji sam mu poklonila za rođendan, a njima nije dao ni parče… a naš dogovor, koji je on predložio, bio je da tortu jedemo prvo za njegov rođendan a onda za moj (pošto je moj odmah posle njegovog), a ako nešto ostane, da damo njegovima i mojima. Ali, plan se nije ostvario jer su oni videli tu prokletu tortu i napravili frku oko toga. Pričam vam ovo ovako detaljno samo da vidite do kojih banalnosti je to došlo. Nakon toga dogovorili smo se da im on izričito zabrani upadanje u sobu bez pitanja. Zar nemam prava da poklonim bilo šta što će biti samo za njegove oči? Kad je odvojio pribor za higijenu i rekao im da više ne ulaze u sobu bez pitanja - opet su me okrivili da narušavam njihovo jedinstvo. Molim vas, prosvetlite me, da li je to zaista narušavanje jedinstva? Zar čovek na pragu tridesetih nema pravo na privatnost u svojoj sobi?
Što se tiče njihovih međusobnih odnosa, jedina stvar na koju sam uticala je to što sam momka zamolila da im ne priča ama baš svaki naš plan o budućnosti. Ranije je pričao sve do detalja, onda se oni uključe, savetuju, nameću svoja rešenja, ljute se ako ne poslušamo. Prosto se bojim tog njihovog nametanja. To ne bi bilo baš toliko strašno da se ne naljute kad im kažemo da imamo drugačije mišljenje. Odmah to osuđuju, ogorčeni su što smo 'svoji' i teže da odbace onog ko se ne slaže s njima. To je jako ružan način manipulacije, pokažu spremnost i da okrenu leđa sinu kad hoće nešto po svome. Jedino priznaju i prihvataju kad njih poslušamo. Sad me opet krive što im on ne priča, više nemaju kontrolu nad našim životima. A što da im išta priča - dok nisu znali da planira odvajanje, nisu mu ni uzimali svaki dinar. Žele da znaju koliko zarađuje, da slučajno ne bi ostavio nešto za budućnost. Samim tim dolazi do toga da im ne govori ni o zaradi, i tako je sve više toga što im ne treba govoriti. I onda izgleda kao da ga odvajam od njih. Da li vi razumete o čemu se radi? Mislite li da nešto grešim? Da li da pustim da me voda nosi? Nemam snage da se borim s njegovim, a još se nismo ni uzeli. Oboje smo visokoobrazovani i mogli bismo lepo živeti sami. Ali kako, kad oni spremno čekaju svaki naš korak da bi ga zaustavili? Šta da radim? Ne znam kako da im priđem, kako da nađem zajednički jezik sa njima jer roditelji su mu. Oni me već ne podnose, a ništa im nisam uradila. Dođe mi da prekinem sve kontakte sa njima, ali i on bi tako patio.

S velikom ste se 'aždajom' uhvatili u koštac, poštovana Ana. Sa onom koja se zove - porodica koja ne dopušta odvajanje svojih članova. Nikada. Barem ne sinova.
Sve do kraja Drugog svetskog rata, naročito u manjim i seoskim sredinama kod nas je bilo vrlo rasprostranjeno 'porodično zadrugarstvo'. U njima je mnogo generacija jedne porodice živelo zajedno, u nekoj vrsti 'komune', na čijem čelu je stajao najstariji član, neprikosnoveni vođa. Porodice dece i unuka samo su se dodavale onoj prvoj ćeliji i utapale u taj veći identitet. Pa su tako i sva sredstva, vaspitanje dece, ko će šta i s kim da radi, kako će se živeti - sve je to do najsitnijih detalja bilo propisano od 'vrhovne instance'. Pogađate već, najstarijih roditelja. Tu privatnosti, ni pojedinačne ni porodične, nije moglo da bude. Lični život i planovi, ušteđevina i dogovori, smatrani su zaverom koja će narušiti kompaktnost i snagu 'zadruge'. Već ideje o odvajanju - nisu dolazile u obzir. One su doživljavane i tumačene kao smrtonosna opasnost za opstanak tog zajedničkog sistema. Kao takve najoštrije su kažnjavane. Baš kao u slučaju vašeg momka, a njihovog prvog(!) sina. Vaše želje za privatnošću i ličnim životom, poštovana Ana, tada se tumače kao nadolazak smaka sveta. Otuda je njihova reakcija tako jaka, preterana i neumoljiva. Da li vi tu nešto možete da promenite, da bude po vašem, a da i oni budu saglasni sa time? Ne verujem. Porodice sa ovakvim programom po pravilu su vrlo krute. Mogućnost promene u njima gotovo da i ne postoji, jer promenu shvataju kao najveću opasnost i pretnju po svoj rigidni način života. Zato i vas, poštovana Ana, doživljavaju kao totalnu opasnost po sebe i svoj životni stil, jer ćete vi, želeći nešto sasvim normalno i prirodno, uništiti onaj osnovni princip na kome počivaju. Tako ste postali njihov dušmanin, a da im ništa ružno niste učinili.
Otuda ovakve situacije umeju da se vrlo teško i naporno rastežu kroz ceo život. Gde se obično pokaže da nema mogućnosti za neko dobro i kompromisno rešenje, jer druga strana i ne želi da se promeni. Naprotiv, čini sve što je u njenoj moći da slomi vaše želje i otpor. Tu onda, kao što i sami shvatate, dogovora nema. I ne može ga ni biti. Jer, ovo su porodice u kojima ako nije po njihovom i ako niste s njima - onda ste protiv njih.
Nadam se da vam je jasno, poštovana Ana, da, za koji god pravac dalje da se odlučite, ne bi valjalo da očekujete kako će vam biti - lako.

Pomalo, ali redovno

Imam veliki problem. U želji da budem ljubazna i pristojna, mnogo toga zadržim u sebi i onda, kada na kraju prasnem ili se izvičem, kažu mi: 'Što si tako besna?' I to mi kaže - ko? Oni koji histerišu i ljute se za svaku sitnicu. Kakvi licemeri. I šta da radim da mi se to više ne događa? Ne volim to i malo me je stid, kao da sam neka prostakuša koja ne zna da se kontroliše.

Šta da radi parni kotao, a da ne eksplodira? Valjda da pušta paru pomalo, ali - stalno. Ta vaša strategija - da ćutite i trpite - očito nije delotvorna. Jer sve što se skuplja, mora jednom i da izleti napolje. Naročito kada imate posla sa ljutnjom, neslaganjem, frustracijom, protestima… Sve su vam to lako zapaljive materije koje loše reaguju na sabijanje. Baš naprotiv. Obožavaju da izlete na slobodu i da se rašire. Jer i to im i jeste posao - da više ili manje zaustave drugu stranu. Da pokažu kako nam nije dobro sa tuđim planovima koji se tiču i nas. Da zaštiti te naše granice i naše interese.
Najbolji lek za problem s povremenim gubicima kontrole - na šta se vi jadate, poštovana Kety - jeste paradoksalan. I sastoji se u tome da se manje kontrolišete. Da otvorenije izražavate svoje neslaganje i povodom 'malih' stvari. Da ne gutate svoje nezadovoljstvo.
Kao onaj parni kotlić s početka ovog odgovora. Ako želi da izbegne eksploziju, on paru pušta pomalo. Ali redovno.