Neka ostane među nama
Na pisma odgovara: Marta Mratinković
Opasne zamke
Imam 17 godina, i veliku porodicu u kojoj je tokom poslednje godine život postao nepodnošljiv. Oduvek sam bila primerna kao i moja mlađa sestra i brat. Mama je bila, a i danas je, u senci babe koja ima glavnu ulogu u svemu, pa i u braku mojih roditelja. Međutim, saznali smo da tata ima ljubavnicu. Otkad je s njom, ne razgovara s nama. Čini mi se da živi u nekom svom svetu. Ne zanimaju ga naše ocene, kuda se krećemo, šta oblačimo, jedemo, da li smo zdravi. Dolazi kući samo da bi prespavao, to je sve. Mada dobro zarađuje, u kuću ništa ne daje. Mama radi težak posao i sve nas školuje, oblači i hrani. Živim u neizvesnosti i ne znam kako s tim da se nosim. Mama ne reaguje, od nje nikakve pomoći što se tiče razgovora ili rešenja ne mogu očekivati. Svaki razgovor s tatom počinjem ja, ali to su pitanja i kratki odgovori. Ne znam šta bi ga moglo pokrenuti. Bolest, smrt, požar, poplava? Taj čovek lebdi, kao da ne postoji, a meni nedostaje moj tata, nedostaje mi život kakav smo nekad imali, koliko-toliko normalan. Ne mogu da opstanem u tom haosu gde samo čekamo da li će doći, da li će nešto reći. Moje pitanje je: postoji li način da doprem do oca, da ga zainteresujem da vidi da postojimo mi deca. Znam da je najlakše da sve pustim da ide kako ide, ali ne mogu. Hoću da živim drugačije, normalno, da se oslobodim straha i zebnje, hoću da pevam, učim i spavam kao sav normalan svet.
Razumljiva je vaša želja da živite normalno, poštovana Dijana. Samo što ta tako prirodna - i samo naizgled obična - želja ne zavisi uvek i isključivo od nas. Naročito kada smo mladi i zavisimo od porodice u kojoj živimo. Tada ono što se događa između roditelja ne pogađa samo roditelje. Često i mnogo više trpe i stradaju oni koji baš ničim nisu izazvali krizu između mame i tate. Kao i u vašem slučaju, poštovana čitateljko, najveću cenu plaćaju - deca.
Nažalost, nemaju samo zreli i stabilni ljudi potomstvo i porodicu koju bi trebalo da vode i o njoj brinu. Ne postoji nikakav ispit koji muškarci i žene moraju da polože kako bi uopšte stekli pravo i čast da budu roditelji. A čak ni motocikl ne možete da vozite bez prethodnog testiranja. Potomke da imate - to možete. I tako se često događa da mnogi detinjasti i nesazreli muškarci i žene imaju decu o kojoj ne brinu. Ili, kao što je to u vašoj porodici, smatraju da je to što ne gladujete i ne smrzavate se goli i bosi - sve što oni mogu i moraju da vam daju. Kao da osim elementarnih materijalnih stvari za puko fizičko preživljavanje, roditeljstvo ne znači i davanje velikog dela svog srca i duše, emocija i usmeravanja toj istoj deci. Kao da je cilj da dete samo telesno izraste, a da unutra, u tom telu, ne postoji - niko i ništa. Kao da ne postoji ličnost koja neće moći da se stvori - ili bar ne na pravi način - ako roditelji u decu ne gledaju kao u ljudska bića. Kao da je briga o deci samo to da se nahrane njihova tela. Ali ne i Duše.
Ovakvom tretiranju najčešće su skloni roditelji koji kao mali ni sami nisu dobijali ništa bitno drugačije od svojih. Pa tako vaš tata, poštovana Dijana i ne primećuje da vi, Njegova deca, uopšte i postojite. Hoće to da se desi kod sina koga je majka toliko tetošila da ga nije naučila kako se brine i o tuđim potrebama ili osećanjima. Koga je ostavila u sebičnom i detinjem uverenju da je bitan samo on i ono što se njemu događa. Nije mu nikada dozvolila da postane odgovoran i brižan, 'glava' kuće. Zato ga i danas pušta da platu troši kao džeparac, da vreme provodi van svoje porodice, u ličnim 'zaluđenostima' i igranju.
Slično kao i vaš otac, poštovana Dijana, i majka vam je - isključena. Ona, istina, radi i donosi platu u kuću, ali o vama brine samo fizički. Kao da ste stvar. I ona se ne udubljuje mnogo. Ni u svoj brak, ni u roditeljstvo.
Tako i imate roditelje koji se ne mešaju u svoj život, niti u ono što se događa s njihovom porodicom i decom.
Kao što sam vam već rekla, najveću cenu za takvu 'iščašenost' i ozbiljnu poremećenost porodičnih odnosa snose upravo deca. Zato vam i verujem, poštovana Dijana, kako vama, vašem bratu i sestri jako nedostaju roditelji. Razumem i kako vam na pamet padaju svakakve ideje o tome kako da ih animirate. Ono što mi se ne sviđa jeste da, pri tome razmišljate i o stvarima kao što su bolesti, smrti, požari, elementarne nepogode. Često se događa da deca počnu da prave razne vrste problema ili oboljenja ne bi li mama i tata pogledali u njih i počeli da se bave njima. Makar taj razlog bila i neka vrsta nesreće i katastrofe.
Brinem, poštovana Dijana, da ne počnete da pravite probleme, samo da bi vas Oni primetili. Pošto to što ste dobra deca Njima ne znači ništa, moguće je da neko od vas troje pribegne tome da pribavi pažnju kroz to što će postati 'loše’ ili bolesno, ili… na bilo koji drugi način -problematično dete.
Čuvajte se takve zamke, poštovana Dijana. Mnoga deca plaćaju strašne cene uništavajući svoj život, telo i zdravlje u pokušaju da iznude ono što bi, valjda, trebalo da dobiju sasvim jednostavno i prirodno. Maminu i tatinu pažnju i ljubav.
Skriveno pitanje
Stan koji sam nasledila od roditelja dala sam sinu koji ima 30 godina, radi i živi samostalno a završava i fakultet. Prema meni se ponaša s poštovanjem, a i prema očuhu koji mu je mnogo pomogao. Dolazi kod nas na ručak, donosi veš na pranje. Mlađi sin živi s nama. Njih dvojica imaju prisan odnos. Njihov otac nikad nije brinuo o njima. A mene muči njegova neurednost. Po celoj kući su razbacane stvari, majice po foteljama u dnevnoj sobi. Po kesama zatičem ubuđalu hranu koju je zaboravio, a nekako je završila u ormaru. Uvek nešto zaturi i danima traži. I sam je nesređen. Nikad ni za šta nema vremena jer je neorganizovan. Odmalena sam ga učila urednosti, a vidim da nisam uspela. Kao da sad uživa u svom prostoru i svojoj neurednosti. Danima ne raspakuje ispeglan veš. Kad pokušam da razgovaram o tome, povišenim tonom mi odgovori: 'Tako mi se sviđa'. Razmišljala sam da mu uskratim finansijsku pomoć koju mu često pružam, ili da prestanem da ga perem. Na kraju od svega odustanem jer bi bio u još većem haosu, a ipak radi i studira, treba mu vremena za sport, a i za devojku. Ja imam dovoljno vremena, u penziji sam. Konačno je sreo devojku koja mu se veoma sviđa. Bojim se da će njegovo haotično stanje i neurednost biti izvor svađa ako veza bude krunisana brakom. Molila sam supruga da s njim razgovara, ali me je odbio. Plašim se da je haos u stanu - haos u njegovoj glavi. Kako će se organizovati kad bude imao porodicu? Ne znam kako da doprem do njega i da mu pomognem.
Imam tužnu vest za vas, poštovana čitateljko. 'Mali' ima 30 godina i više ne bi valjalo da je u programu vašeg roditeljskog vaspitavanja. Šta ste dosada uradili - uradili ste. Nadalje je On - ono što jeste. To uključuje i Njegove vrline jednako kao i mane.
Ne može se baš sve vaspitati kod deteta. Ima i nešto što je Njegova priroda, osobine, sklonosti. Mračne strane ličnosti, takođe.
I to bi valjalo da prihvatite i prestanete da ga ucenjujete, ispravljate, opominjete. Baš kao i da ta pranja veša i lične higijene prepustite Njemu samom. Pa ako smrdi - smrdi. Njegova stvar, problem i 'blam'.
Ovo je - ukratko - ono za šta verujem da je pravi odgovor na vaše pitanje. Ali nešto čisto sumnjam da ćete poslušati moj savet. Zar ne, poštovana Zabrinuta Majko? Ono što me vi, u stvari, pitate jeste kako da ga NATERATE da se on, ipak, promeni. I da bude sličan vama, a ne sebi (ili možda onom svom 'nepodobnom' ocu). A to ne ide tako. Ponekad je pravo rešenje upravo u tome da odustanemo od menjanja onog drugog. Da ga prihvatimo takvog kakav jeste. Različitog od nas. Da se, ako ste već spremni na neku promenu, okrenete - sebi. I da, za početak, odustanete od svog očekivanja prema Njemu. Baš kao i od tolikog insistiranja.
