Neka ostane među nama
Na pisma odgovara: Marta Mratinković
Poveliki red
U dobrom braku sam već sedam godina, imamo sinčića koji će ove jeseni u školu. Problem mi predstavlja muževo sve češće odbijanje da idemo u goste kod prijatelja i rodbine. Sve ga gnjavi, svi ga gnjave, dosta mu je ljudi, reči, svi ga nešto pitaju, traže nešto, kukaju, kamče i slično - to navodi kao razlog. Istina je da je on dosta priznat lekar i tražen u svojoj oblasti, i da ljudi stvarno umeju da preteraju, ali i ja radim sa ljudima, službenica sam na šalteru, i vi zamislite koliko ih je godišnje kojima samo 'dobar dan' moram da kažem. Pa opet volim da se doteram, izađem s ljudima, da se proveselim, izigram. To me relaksira i ispunjava zadovoljstvom, zato redovno idem na svadbe, ispraćaje, slave, krštenja, proslave. Jednostavno to volim, ali mog muža sve to gnjavi i opterećuje. Kaže mi da slobodno idem, a on ostane s malim kod kuće. Ima samo dvoje-troje ljudi iz detinjstva sa kojima voli da se vidi i ponekad odigra karte, i to je sve. Ne želim više da idem kao da sam neudata ili razvedena. To ostavlja loš utisak o meni, kao da nemam muža. Ipak svi tamo dolaze u paru, volela bih i ja da ga s ponosom predstavljam drugima, kao što to ostale žene rade. Ovako deluje kao da smo samo formalno u braku. I kod njegove rodbine idem sama ili s mamom, čak i kod jedine sestre, koju znam da voli, ne pamtim kada je bio u gostima. Ne voli ni kada zovem goste, tada redovno uzme dežurstvo noću, a ja ostanem sama s ljudima. Brine me da on to mentalno ne popušta, da nije neka fobija, neuroza? Možda mu treba stručnija pomoć, mada sam ubeđena da tek za to ne bi hteo ni da čuje.
Priča se, poštovana čitateljko, da je‚ na kapiji imanja na kome je živeo Herman Hese stajao sledeći natpis: 'Ako me ZAISTA volite i poštujete, onda me NEĆETE posetiti'. Moguće nam je da zamislimo koliko je novinara, pisaca, čitalaca, ljudi iz celog sveta… dolazilo sa idejom i željom da mu samo nešto kažu, objasne, naprave intervju, daju svoju knjigu na čitanje i stručnu procenu… Naročito nakon dobijanja Nobelove nagrade. Otuda je njegova žena bila i njegov lični sekretar - u stvari, jedna vrsta brane i filtera - zaustavljala je i pravila selekciju između svih onih koji su SAMO hteli da ga zagrle, dodirnu, čestitaju, pitaju, kažu, dobronamerno iskritikuju… Uh! Strašno. Izmorih se samo nabrajajući delić onoga što su ljudi želeli od njega -jednog, a njih - tako puno.
Znam da vaš muž, poštovana čitateljko, nije Herman Hese. Nije dobio ni Nobelovu nagradu. Ali sam sigurna da je dosada razgovarao, slušao, pregledao, operisao… već toliko ljudi na ovom svetu, da Mu je mir za opuštanje neophodno potreban. Ono što doživljavaju oni koji kroz posao pomažu drugima jeste da su neprekidno preplavljeni tuđim problemima, komplikacijama, žalbama, jadikovkama, molbama, zahtevima… Toliku količinu ljudskih patnji i potreba teško je obraditi. Pogotovu ako Ga i u slobodno vreme očekuju horde ljudi koji će imati ista takva očekivanja od Njega. Da im bude lekar, a u isto vreme i rođak koji ne sme da kaže 'ne, neću slušati o tvojim tegobama, neću sada gledati tvoje laboratorijske analize'. Jer, ako bi ih odbio na neki takav način, navukao bi na sebe veliku omrazu i bes, a grizla bi ga i profesionalna savest. Znate i sami za onu predrasudu, da lekar nikad ne sme da odbije čoveka u nevolji. Samo što su svi nekako svesni te svoje nevolje baš onda kada ugledaju - svog rođaka lekara.
Ne bih, zato, rekla da vaš muž razvija neku posebnu mentalnu bolest time što izbegava potencijalno 'rizične' situacije za sebe. Pre mi to što On radi izgleda kao kompromis između toga da odbijanjem ne uvredi druge, a da ni sasvim ne pogazi sebe i svoje granice.
Inače bi lako moglo da mu se desi da prođe kao ujak jedne moje drugarice - lekar internista - koji je svaku slavu u familiji, na koju bi, kao i ostali došao u svojstvu gosta, provodio u spavaćoj sobi domaćina, mereći zvanicama pritisak i pregledajući ih. Zaista ne preterujem. Ako mi ne verujete, pitajte Nenu. Red se protezao do kupatila.
Večiti raspust
Zajedno smo od sedmog razreda osnovne. Ona je bila moj najbolji drug i kada su nam proradili hormoni u pubertetu nekako je bilo najnormalnije da nadalje budemo par. Zajedno smo prolazili sve kako je šta nailazilo u životu, i srednju, i fakultet, odlazak iz zemlje, život u nekom drugom svetu, nostalgiju, petnaest sati rada svakoga dana, razne varijante ekstremnih sportova kada se pojavi slobodno vreme. Gurali smo onako snažno, bez zabušavanja. Oboje smo voleli iste stvari, slobodu, mrzeli foliranja, robovanje običajima i očekivanjima okoline, prezirali ono što se 'mora’. Vratili smo se u zemlju brzo posle 5. oktobra 2000. jer smo prepoznali naboj energije, promenu, nešto drugačije, novo, jako. Đinđićevo ubistvo nas je šokiralo. Tad smo prvi put izgubili snagu i nadu da će stvari zaista postati bolje. To osećanje poraza dugo nas je držalo, mene još uvek. Kao da je neko zauvek ugasio svetlo. I šta je ona uradila? Odselila se od mene. Napustila me. Udala se za nekog tipa iz banke u kojoj je radila (mlađi je od nje tri godine), ostala trudna, rodila bebu, sada čeka i drugo dete. Strava. Sve po protokolu koji je nekada mrzela više nego ja: nedeljom kod njegove mame na ručak, za Novu godinu kod njenih u vikendicu na Zlatiboru, dečiji rođendani, biserne minđuše. Nije htela ni da se družimo, retko popije kafu sa mnom, kaže nema vremena da sluša kako joj mračim i da ću zauvek ostati klinja, da me stiže četrdeseta, a i dalje mi je glavno u životu gde ću da ronim ili da se 'bacam', da mi je život stao u petnaestoj, i sve takve ružne stvari. Mrzeo bih je da je nisam oduvek voleo i doživljavao kao deo sebe, ovako samo pokušavam da je prezirem, mada mi ni to ne ide naročito. Kako je onakva ženska mogla da postane tako grozno normalna i obična? Ako se ona predala, šta stvarno da očekujem od drugih, od sveta, čemu da se nadam za sebe?
Kao da je Rade Šerbedžija za vas recitovao iz pesme 'Ne daj se, Ines' one stihove: 'Ja neću imati s kim ostati mlad ako svi vi ostarite. I ta će mi mladost teško pasti…'
Ali, nezavisno od divnih stihova i vaših želja, poštovani Nemanja, mladost i jeste nešto što nam je dato da prođe. Samo jedna od faza u našem razvoju, od rođenja do smrti. Ni cilj, ni meta. Niti jedina opcija. Večita već - svakako ne.
Da je divna, čak i kada je teška, to jeste. Tada svet i sebe gledamo kroz ideje i ideale, naša snaga i dalje raste i još nije dostigla zenit. Još uvek je toliko toga moguće. I ta naša sloboda da biramo… nije ni čudo, poštovani Nemanja, što je i vas, kao i mnoge druge, očarala ta slatka ptica mladosti. Toliko da ste rešili da zauvek ostanete tu, u onom dugom i toplom letnjem raspustu između kraja osnovne i početka srednje skole… između velike mature i polaska na fakultet… U ime slobode i autentičnosti, rešili ste da ne putujete dalje, da ne prolazite ceo razred koji je dat svakome od nas. Onaj prema zrelosti, pa još većoj zrelosti, pa mladoj starosti, onda pravoj starosti… Zaglavili ste kočnicu u onom delu gde vam se najviše dopalo. Rešeni da odatle ne idete. Vaša draga, vaš najbolji drug, dugo je sanjala isti san kao vi. Sve do jednom. Tada je iskočila. Da se dalje menja. Da pusti da je život 'pohaba' i 'potroši'. Da se daje, a ne da samo uzima i dobija.
Verujem da zaista ne možete da razumete zašto je odlučila da odraste i napustila tako 'dobro zezanje' koje ste imali poslednjih dvadeset godina. Sa mesta na kome ste se vi zaustavili, ono dalje izgleda bez veze. Zato vam je Njena promena čudna i nejasna. I ne vredi vam je objašnjavati.
A čemu možete dalje da se nadate za sebe? Ko to zna? Jedno je, ipak, izvesno. Ostare i oni koji su rešili da nikada ne odrastu. Baš kao i oni drugi.
