Europapress Izdanja
Ok!
Broj 35
Sećanja Mirjane Vuisić
Moj nežni mangup
Već devetnaest godina nema velikog glumca Pavla Vuisića, a njegova udovica čuva uspomenu na specifičnu ljubavnu vezu satkanu od lepih trenutaka, ali i dana i noći koje je on proveo u kafani, otkriva da je muža morala tajno da sahrani i gde je nestalo slovo j iz njihovog prezimena
Piše: Zorica Zarić
Photo: Branko Pantelić i privatni album
Uspomenu na neponovljivog glumca Pavla Vuisića, kome se 1. oktobra 1988. ostvarila želja da se preseli u svet bez godišnjih doba, zlobe i mržnje, kako je govorio, od zaborava čuva njegova supruga Mirjana. Predano, bez mnogo galame, kako i dolikuje ženi koja je istinski volela i bila voljena, zbog čega su je sve druge znatiželjno gledale. Jer, činilo im se da je njen brak s poznatim glumcem apsolutno idiličan. A kakav je ovaj umetnički gorostas bio kod kuće, među njihova četiri zida, prvi put otkriva udovica čoveka čije ime nosi cenjena glumačka nagrada kod nas.
- Pavle je bio enigma i boem. I to sam uvek poštovala. Zajedno smo bili trideset dve godine, do njegovog poslednjeg daha. Prvih dvadeset živela sam s celom njegovom familijom, roditeljima, bratom i sestrom. Kad mu je majka umrla, ta zajednica se raspala, i mi smo tek tada postali pravi bračni par - priča Mirjana.
Dodaje da je odnos dve žene u istoj kući prolazio kroz razne faze, i da je Pavlova majka Radmila s vremenom postala njeno najomiljenije društvo.
- Za svekrvu sam u početku bila devojčurak, onako vitka, nežne kose, i često nije uspevala da nađe pravu meru odnosa prema meni. Povremeno me je mazila, kao da sam joj rođeno dete, a onda bi me, sasvim neopravdano, gledala kao suparnicu koja je pokušala i uspela da joj ukrade sina. Period mog prilago đavanja zajednici trajao je punih deset godina. To je bila moja škola života. Majka Rada, kako su je svi zvali, obrazovana žena, dama elegantnih manira i odeće, koja je tek posle smrti supruga Milisava prestala da se šminka i lakira nokte, pomogla mi da je bolje razumem svog muža. Pavlov otac bio je poreklom iz Kolašina, a u toj crnogorskoj porodici tačno se znalo gde je kome mesto. Majka je favorizovala sinove, Pavla i Dušana, otac je mazio kćerku Dobrilu. Radmila i ja nismo jedna drugoj smetale, ona je bila prava majka i hranila je celu porodicu. A ja sam imala svoj posao, i nisam joj se gurala u kuhinju.
Pismo cenjenom društvu
Pavlova životna sapatnica, kojoj je u testamentu naredio da ga sama, uz šest popova, bez ikakvih govorancija isprati na večni počinak, završila je istoriju dopisivali tako što je Pavle ostavljao cedulje u udubljenjima stabala i drugim, samo njima znanim mestima. Ta požutela pisma Mirjani danas pomažu da oživi uspomene na mladost i Pavlovu ogromnu strast i nežnost.
Pad Bastilje
- Moji roditelji su bili očajni. Pokušali su sve da me spasu od, kako su ga zvali, mangupa. I umrli
… nastavak teksta Vam je dostupan u štampanom izdanju.
